Jovan Dučić, putopisac

21.03.04

Asistent Svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vladimir Gvozden izabrao je Jovana Dučića i njegove putopise za predmet naučnog rada i o tome ostavio svedočenje u knjizi koja je objavljena u izdanju «”Svetova”». Knjiga je izazvala veliko zanimanje stručne i kulturne javnosti i upravo ovog meseca Gvozden putuje u London da na Školi za slovenske i istočnoevropske studije održi predavanje o srpskom putopisu.
Inače, Gvozden je član Upravnog odbora DKV, Srednjeevropskog udruženja za kanadske studije i saradnik Centra za multikulturalizam u Novom Sadu. Preveo je nekoliko knjiga, objavio niz stručnih radova, a priredio je 2003. tematski broj časopisa “Krajina” u Banja Luci pod naslovom “Vizuelna kultura. Sve su to bili povodi za susret s ovim talentovanim i ambicioznim ispitivačem naše književnosti.
Vaš zapaženi magistarski rad, objavljen i kao knjiga pod naslovom “Jovan Dučić putopisac” ima podnaslov: “Ogled iz imagologije”. Zašto Dučić i otkuda imagologija? U čemu je suština imagoloških ispitivanja jednog pisca?
- Književnost je stvar vere i poverenja, isto koliko i znanja. Kada je istražujete morate verovati da ćete u njoj nešto pronaći, ali ako zanemarite znanje ishod je po pravilu govor koji nema šta da kaže. Ako smem da primetim, moj glavni cilj je bio da nešto ipak kažem, a magistarski rad i docnije knjiga samo su bili pogodna forma za to. Najkraće rečeno, imagologija je pristup književnosti koji pokušava da prouči i razume slike drugih kultura u okviru jedne nacionalne književnosti. Metoda je razvijena u Francuskoj, a tokom poslednje decenije dopunjena je nekim novim saznanjima o procesu formiranja nacionalnog identiteta i uloge književnosti u njemu. Jovan Dučić je kanonska i uticajna figura srpske kulture, pa su i njegovi stavovi o drugima po mom mišljenju veoma važni za naše samorazumevanje. Cilj je bio da kroz Dučića i njegovu književnost osmotrim ko smo to mi i kako smo sebe određivali prema drugima u važnom razdoblju ubrzane modernizacije tokom prvih decenija prošlog veka.

Putopis kao žanr dosta je potcenjen, bar u našoj književnosti. Upravo Jovan Dučić mu je vratio prave atribute i učinio da postane deo srpskog modernizma. Kakvi su Vaši nalazi u tom pogledu?
- Putopis je zaista sve donedavno, kako kažete, bio potcenjen žanr. Međutim, tokom devedesetih neki proučavaoci su pronicljivo uočili da su ključne figure koje su određivale dinamiku srpske književnosti istovremeno bile veliki putnici – Dositej, Vuk, Laza Kostić, Dučić, Crnjanski, Andrić, Kiš. Smatram da je Dučićeva uloga bila ključna za razvoj našeg modernističkog putopisa koji je sve više napuštao retoriku “putnih knjiga” i postajao važan žanr za razvoj proznog jezika, ali i formiranje modernog identiteta srpske kulture. U tom smislu, Dučić stoji na čelu povorke putopisaca u kojoj se nalaze Crnjanski, Rastko, Vinaver, Ristić, pa čak i jedan Tišma.

Zapadnjački diskurs

Jovan Dučić je poznat, pre svega, kao visoko ocenjivan pesnik. No upravo je Jovan Skerlić prvi skrenuo pažnju na izvanredan stil njegovih putopisa i zapisao da su njegovi putopisi najknjiževniji i najbolji posao svoje vrste u srpskoj književnosti. Vi idete i korak dalje. Kako Dučićevi putopisi izgledaju u komparativnoj analizi, u istorijskom kontekstu?
- Da, Dučić pesnik je opravdano na prvim mestima literarnih tabela vrednosti. Cilj mog rada nije bio da se taj sud odbaci, već dopuni. Mene je mnogo više zanimalo zašto su slike Švajcarske, Francuske, Španije, Italije, Grčke ili Egipta u “Gradovima i himerama” baš takve kakve jesu. U koje mreže znanja se one uklapaju? Koje ideologije su pomogle piscu da ih oblikuje na takav način? I, konačno, koliki je bio udeo pesnikovih ličnih utopija? U tom smislu, glavni zaključak bi bio da Dučić nesumnjivo pripada zapadnjačkom diskursu predstavljanja nacije kao nečeg partikularnog čemu se obraća retorika univerzalnog. NJegovo pisanje uspostavlja granice nacija, ali ih istovremeno priznaje kao prag koji se mora prekoračiti u procesu jedinstvene humanističke kulturne produkcije. Tu su njegovi veliki uzori Ruso, Madam de Stal, Hajne, Stendal, Gotje.

Prvi put objavljeni 1930. pod naslovom “Gradovi i himere”, putopisi su pokazali da je Dučić sve samo ne putopisac – turista, bledi feljtonista, već umni skener kultura i civilizacija, naroda i gradova u kojima je boravio i koje je pročitao kroz prizmu modernog konzervativca i, obratno, konzervativnog moderniste. Kako ta viđenja i ocene videti i čitati danas?
- Tim jezičkim paradoksom pokušao sam da obuhvatim ideološke stavove kritike o Dučiću. Jedan od bitnih elemenata tog promišljanja je bilo i da shvatim kako je taj istaknuti akter modernizacije istovremeno mogao na mnogim stranicama da bude izrazito konzervativan. U pitanju je dosta složena dinamika – ali upravo bi ovde za rešenjem trebalo tragati u širem komparativnom kontekstu. Svi znamo da se Dučić školovao na Zapadu, da je imao sjajnu diplomatsku karijeru i da je, sve u svemu, bio putnik prve klase po Evropi nad kojom se čudio i kojoj se divio. Ali, Dučić je bio i pesnik koji je, makar podsvesno, shvatao da modernizacija te iste Evrope ne ide na ruku pesništvu, odnosno da komercijalizacija pisane reči ne pogoduje razvoju poezije. Tako je, kao i niz drugih evropskih modernista, došao do jednog izrazito paseističkog stava, pesničke zaljubljenosti u prošlost koja je očigledna i u “Gradovima i himerama”.

U Dučićevom slučaju vantekstovni i vanknjiževni elementi imali su gotovo presudnu ulogu u njegovom prihvatanju ili odbijanju i uklanjanju sa književne scene, bar u jednom periodu. Može li književna istorija da razume i ono što se događa u sinhroniji, a ne samo u dijahronijskom sledu?
- Isuviše često je to upravo tako – vanknjiževni elementi odlučuju o prijemu nekog književnog dela. Ne mora to uvek biti politika u tradicionalnom smislu, može takođe biti u pitanju politika institucija, časopisa, medija, kao i niz drugih povoljnih ili nepovoljnih okolnosti. Kod nas se književnost često shvata kao druga politika, u kojoj se kompenzuju lične fantazije o moći. Nije samo Dučić bio žrtva toga, ali mislim da naš zadatak nije da se bavimo prirodom takvih isključivanja, već razumevanjem samih dela. Ako je nekada postojalo vreme kada nismo mogli razdvojiti “igrače od igre” mislim da danas, osim ako se ne radi o akutnoj naivnosti, vrlo jasno možemo da razumemo motive za tip uklanjanja o kojem govorite, ali i da tu treba da se zaustavimo. Smatram, dakle, da književna istorija ne samo da može, već i mora da se okrene mnogo više sinhroniji, kraćim vremenskim isečcima i da ih ozbiljno prouči. Jedan od glavnih zadataka koje sam pred sebe postavio je da tekstu pristupim arheološki, da razgrnem slojeve koji su se vremenom nataložili i da pokušam da shvatim šta su te reči značile u mreži diskursa u koju su se upisivale, i kojoj su i same nešto dopisale. Zato su me zanimali ne samo književni tekstovi, već isto tako radovi jednog psihologa kao što je Gistav le Bon, ili istoričara kao što je Žil Mišle.

Pucanje u prazno

Za magistarski rad koristili ste zavidnu literaturu, kako našu tako i stranu, na raznim jezicima. Koliko je ona dostupna i kako danas pisati magistarski rad? U kom pravcu se razvija nauka o književnosti?
- Nemojte mi zameriti, ali moram da kažem da ustanova magistarskog rada sve više gubi na značaju. Na Zapadu se proces obrazovanja shvata kao kontinuiran, pa se veoma često odmah posle osnovnih studija upisuju doktorske studije tokom kojih je magistratura samo jedna etapa, nikako ne i samostalan rad, pogotovo ne ovakvog obima, a ni ambicije kao što je “Jovan Dučić putopisac”. Sticanje doktorata na Zapadu je mnogo više proceduralni proces – ugrađivanje vlastite opeke u građevinu znanja. Kod nas je taj proces u nekim slučajevima, nikako po pravilu, mnogo kreativniji, ali ipak mislim da prethodni model dobija bitku na duže staze. Imao sam nekoliko prilika da se lično upoznam sa takvim modelom, kao i da provedem dosta sati u dobro opremljenim bibliotekama, koje su mi pomogle da bolje razumem Dučića.

Sama nauka o književnosti je, barem na osnovu mog uvida koji je najviše vezan za anglosaksonske zemlje, sve više usmerena ka izučavanju veza književnosti i kulture. Kakva je uloga književnosti u formiranju identiteta? Koliko su se i kako naše koncepcije književnosti menjale tokom istorije? Koji žanrovi su bili povlašćeni i zašto? Itd.
Da li je naša književnost zrela za prevrednovanje i čitanje u jednom novom, naučnom ključu?
- Za nauku je potrebna mašta. Ne bismo pogrešili ako bismo za maštom tragali u savremenoj svetskoj književnosti, isto koliko i u nekim savremenim metodologijama. Recimo, za razliku od površnih pristupa i metodoloških zahvata, kao i od sveopšteg eklekticizma, trebalo bi da se posvetimo starim dobrima kao što je argumentovano izlaganje, logika otkrivanja i prikaza otkrivenog. Smatram da globalna okrenutost književnih proučavanja ka prekomernom teoretizovanju koja je vladala osamdesetih i devedesetih, a koja se danas polako gasi, nije pogodovala našoj nauci o književnosti. Bez jakih teorijskih škola teoretizovanje najčešće puca u prazno. Možda zvuči paradoksalno, ali meni su korisniji radovi onih koje često optužuju da su staromodni, nego neki navodno novi pristupi koji ne poštuju ni temeljnu logiku argumenta. Dakle, odgovor glasi: književnost svakako jeste zrela (ne bih vas sada opterećivao vlastitim nezadovoljstvom zbog nekih kretanja u savremenoj srpskoj književnosti), ali kod upotrebe različitih ključeva biće vam potrebno da mnoštvo brava bude prethodno otključano. I to ne samo od strane proučavalaca književnosti, već i sociologa, istoričara, filozofa. Bez takvih ključeva teško ćete uopšte stići do vrata koja želite da otvorite. Istraživanje svakako jeste usamljenički rad, ali ono ne bi trebalo da se odvija izolovano od drugih sistema znanja koji ga okružuju.

Milan Živanović