Jeres nominalizma

14.12.14

Muharem Bazdulj, za "Novosti", o pričama "Jeres nominalizma", književnosti, tranziciji i otetom vremenu. Namerno sam izabrao junake mojih godina, jer svaki pisac želi da mu čitalac veruje.

GLAVNI protagonisti četrnaest novih priča Muharema Bazdulja (1977) u knjizi "Jeres nominalizma", koju je objavio "Rende", uglavnom su muškarci u tridesetim godinama života, a radnja se odvija u postratnom i periodu tranzicije na jugoslovenskom istorijskom prostoru.

Smeštene u našu savremenost, pisane živim i sočnim jezikom, u prvom licu jednine, uz samo jedan izuzetak, ove priče prate živote junaka koji su određeni istorijsko-političkim neminovnostima kao i privatno-emotivnim izborima.

- Junaci su im - kao u imenu onog davnog albuma, objavljenog uostalom u vreme kad su se ti junaci rodili – "too old to rock and roll, too young to die". Junaci su im, dakle, samo malo mlađi od onih mitskih četrdeset s početka romana "Derviš i smrt" gde se ista stvar kaže na malo drukčiji način - čovek je još dovoljno mlad da bi imao želje, ali je već previše star da bi pokušao da ih ostvari. Junaci ovih priča hvataju poslednji voz u pokušaju da ostvare svoje snove i želje - kaže za "Novosti" Bazdulj, pisac, novinar i prevodilac, autor desetak knjiga poezije, proze i esejistike, čija su dela prevedena na engleski, nemački i poljski jezik.

* Koliko ima autobiografskog u ovim tekstovima?

- I manje i više nego što na prvi pogled izgleda. S jedne strane, ja sam se namerno igrao s tim da pišem o likovima koji su otprilike moje dobi, pa sam im svesno pripisivao i neke biografske sitnice koje se mogu povezati sa mnom. S druge strane, u smislu nekog doslovnog opisivanja vlastitih doživljaja, one, naravno, nisu autobiografske. Svaki pisac želi, između ostalog, da mu čitalac veruje, a jedna od dobrih strategija tu može biti i pokušaj da se čitalac navede na to da se pita - a je li se baš njemu to sve tako desilo?

* U naslovnoj priči nailazimo na jedan citat koji poručuje da je sve lutrija, da jedino vredi uživanje u detaljima?

- Da, reč je zapravo o citatu iz filma "Reality Bites" iz prve polovine devedesetih, ljubavnog filma u kojem glavne uloge tumače Itan Houk i Vinona Rajder. Taj citat s jedne strane opisuje životnu filozofiju glavnog junaka te priče, ali takođe i kontekstualizuje način na koji on tu svoju životnu filozofiju definiše. On je neko ko se ne libi da navedenu rečenicu iz tog filma poveže sa nekom Andrićevom rečenicom, neko ko, nalik na onog slavnog Francuza, uzima ono što mu treba gde god da to nađe.

* Da li je ljubav koju traže junaci priča mogući smisao života?

- Naravno da jeste, mada vam to isti ti junaci nikada ne bi priznali. Među prvim komentarima onih koji su ove priče čitali iskrsla je i fraza "novi ljubavni nered". I zaista, ovo su priče o "novom ljubavnom neredu", a da bi se taj nered, je li, sredio, da bi se stvari opet dovele u red, nužno je upravo ono što je nered i izazvalo, u drukčijoj formi i dozi.

* Čitamo na jednom mestu da je pesnik onaj kome je duševno iskustvo veće od životnog. Koje je od ova dva iskustva značajnije, potrebnije u savremenom svetu?

- Za uspeh, za takozvanu karijeru, za priznanje bilo koje vrste, za takozvanu reputaciju, važnije je, naravno, životno iskustvo. Ono što bismo mogli nazvati duševnim iskustvom, ne nosi sa sobom bilo kakvu pragmatičnu korist, ali nosi drugu vrstu ispunjenja i zadovoljstva, nešto što ipak ne treba potcenjivati.

* Emotivni i životni izbori opisane generacije određeni su i ratom u Bosni, odrastanjem u malim sredinama?

- Da. Radi se o dva važna momenta, pa i o dve važne sličnosti između većine glavnih junaka u ovim pričama. Kad je reč o ratu, a imajući u vidu dob tih glavnih junaka, on je u njihovim životima nužno važan rez, gotovo pa cezura, kao posle pet slogova deseterca. I vreme i život mere su uz pomoć fraza pre rata i posle rata. Odrastanje u malim sredinama pak, taj neki malomišćanski bluz, odredi čoveka i kad se zbiva u normalna vremena, a kad se još desi u prelomnim istorijskim epohama, ponese sa sobom posebnu vrstu sentimenta i patosa.

* Šta su najteže posledice tih ratnih godina, raspada zemlje?

- Ubedljivo najgora posledica i jedina zapravo istinski nepovratna su izgubljeni ljudski životi. Sve ostalo, pa i takozvana materijalna šteta, mnogo je manje važno. Ipak, među ono što muči preživele spada zasigurno i osećanje da su te ratne, a često i postratne godine, zapravo - izgubljene. Ljudi često imaju osećaj da im je te godine neko bukvalno ukrao. A za mnoge su upravo te godine trebalo da budu, kako se to kaže, najbolje. U psihološkom smislu to ispadaju skoro kao neke fantomske godine, u obratnoj analogiji sa tzv. fantomskim udom, odnosno osećanjem koji imaju ljudi nakon amputacije. U potonjem slučaju, ljudi više nemaju ruku ili nogu, a čini im se da je imaju, dok su u prvom slučaju ljudi te godine proživeli, na ovaj ili onaj način, ali su ih proživeli, a imaju osećaj da su im otete.

* Da li književnost i umetnost imaju moć da pomognu u pomirenju naroda bivše Jugoslavije, suočavanju sa krivicom, istinom i zabludama?

- Iskren da budem, kako vreme prolazi, sve više mi se čini da je u nekom kratkoročnom ili srednjoročnom smislu, a naročito kad je reč o širokim narodnim masama, ta moć zapravo vrlo mala. Književnost i umetnost deluju polako i pojedinačno, a u kontekstu društva kao celine to je presporo da bi na nekoj dnevnopolitičkoj ravni uopšte bilo percipirano. To, međutim, nije razlog za pesimizam. Književnost i umetnost imaju moć u nekoj drugoj sferi.

* U čemu vidite sličnosti, u čemu bitne razlike između stanja u kulturi u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini...

- Sličnosti izviru iz činjenice da su sve ove zemlje, do prije dvadesetak godina, bile delovi iste zemlje, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i da su istovremeno ušle u tzv. tranziciju. Razlike opet izviru iz načina na koji se u tu tranziciju ušlo. U Hrvatskoj je u centru pažnje bilo utemeljivanje i učvršćivanje nacionalne kulture i njeno što veće udaljavanje od svega što ima veze sa Srbijom, Jugoslavijom, Balkanom. Bosnu i Hercegovinu je i u kulturi, kao i svemu ostalom, presudno obeležio rat, a zatim i etničke podele unutar zemlje. U slučaju Srbije postojale su faze: za vreme Miloševića, makar i pod sankcijama, u institucionalnom smislu održavali su se mehanizmi nasleđeni iz vremena socijalizma, posle Miloševićevog pada, a naročito nakon odvajanja Crne Gore i posledičnog osamostaljivanja Srbije, dolazi do razvoja različitih trendova i pomalo haotične situacije, ne nužno u negativnom smislu. Čini mi se da na srpskoj sceni ipak ima najviše prostora za različite, često i suprotstavljene pojave. Možda je to i posledica logike velikih brojeva. Srbija je ipak najmnogoljudnija od pomenutih zemalja.

BEOGRAD JE NAJŽIVLjI

* KAKO žive kulturne scene Beograda, Zagreba, Sarajeva?

- Što se tiče ovih gradova, tu veličina i broj stanovnika definitivno igraju presudnu ulogu. Kako jednom reče Bregović, ako u Sarajevu nekog čoveka ne podnosiš, hteo - ne hteo, svako malo ćeš da ga vidiš na ulici jer se celokupni gradski život odvija u dve-tri ulice. Beograd je širi i u Beogradu to ipak nije nužno. Osim toga, Beograd ima i neku patinu bivšeg imperijalnog središta, poput Beča ili Istanbula. Po mom sudu, kulturna scena Beograda je i najšira i najživlja. U Zagrebu je, naročito u poslednjih nekoliko godina, u kontekstu ekonomske krize, došlo do priličnog pada, i kad je reč o izdavaštvu i kulturi uopšte, dok kulturna scena Sarajeva funkcioniše gotovo isključivo festivalski, odnosno u i oko letnjeg filmskog i jesenjeg pozorišnog festivala.

DALEKA BUDUĆNOST

JA sam ne znam je li to posljedica rata ili je to nešto što bi u mom karakteru postojalo nezavisno od vremena u kom sam se rodio i mjesta gdje me je sudbina smjestila, ali jednostavno nisam sposoban da razmišljam ni srednjoročno, a kamoli dugoročno. Ja ne mogu da mislim petnaest ili dvadeset godina unaprijed. Ništa meni ne znači što bi, kao, neki stan za petnaest ili dvadeset godina bio moj. Nije to puka "ko živ, ko mrtav" filozofija; ja uopšte ne mogu da zamislim tako daleku budućnost. Nije da sam podstanar zato što nemam drugu opciju, zato što nemam alternativu, ja sam podstanar jer želim da budem podstanar - piše Bazdulj u naslovnoj priči "Jeres nominalizma".

Branislav Đorđević