Jedan život kakav jeste

23.05.13

Priveden sam posle rušenja kula „Bliznakinja” u Njujorku, pošto su mi u autu pronašli razglednice srušenog Svetskog trgovinskog centra

Izdavačka kuća „Rende” objavila je knjigu priča Borivoja Gerzića – „Jedan život kakav jeste”, začudnog opažanja svakodnevice, punu intimnih beleški. Gerzić je poznat i kao prevodilac dela Harolda Pintera, Beketa, Džojsa, Lorensa Darela.
Autor je „Rečnika anglo-američkog slenga”, „Englesko-srpskog rečnika fraza i idioma”, kao i najnovijeg, „Rečnika srpskog žargona”. „Kad ne pišem, prevodim. Kad ne prevodim, pravim knjige. Napravio sam ih više od dvadeset, kao priređivač ili urednik. Za sebe ponekad kažem, kad me neko pita čime se bavim, da sam literarni preduzimač”, ističe Gerzić.

Likovi su ono što čini vašu prozu živom, a njih opet oličava govor, jezik tragikomično „pomeren”, kao i život koji odslikava. Kako biste definisali sopstveni odnos prema jeziku?
Jezik, fabula, likovi. Sve je važno u kratkoj prozi. Tu se vidi baš svaka omaška. Meni je jezik, pored atmosfere, možda i najvažniji, jezički obrt, neko iskakanje. Fabula je tu da održi konstrukciju, da se građevina ne sruši. Volim kad osetim da rečenica teče, da je ritmična, a da je priča autentična, i obično ne znam kako će se završiti. Ponekad krenem od kraja: nađem rečenicu kojom ću završiti priču, pa pišem unazad. Nekad počnem od sredine, pa napišem kraj, a onda skočim nagore, pa pišem početak. Ponekad napišem sve iz cuga. Poslednji sudija je, ipak, moj unutrašnji osećaj o celini, neko literarno nad-ja. Bitne su i misli, ideje, ali se trudim da se ne pravim previše pametan, to je najteže. Umetnost radi umetnosti – ne, to ipak ne.

Ove priče su i izrazito čulne, sugestivnog odnosa prema telesnosti, patnjama i zadovoljstvima tela. Više pate, misle i osećaju na Balkanu nego na dionizijskoj Kubi ili vavilonskoj Americi?
Možda. Nisam o tome razmišljao. Sad vidim da u tome ima istine. Valjda zato što je čovek (pisac), kad se nađe izvan svoje zemlje, ipak više posmatrač nego učesnik, pa onda i priče napisane u drugoj zemlji, ili o drugoj zemlji, više sadrže tu posmatračku atmosferu. Mada se likovima u priči „Kuba libre” svašta izdešavalo, i oni su bili učesnici, a ne samo posmatrači. Mislim da ta priča ima dobru atmosferu.

Posebno je tragikomična i tipično ovdašnja priča o umetniku koji je izložbom „Muslimanizacija sveta” predvideo 11. septembar, i zbog toga bio uhapšen. Da li se događaj stvarno desio?
Priča „Dejstvo gama zraka” nastala je po istinitom događaju. Priveden sam u Beogradu 2001, nekoliko dana posle rušenja kula „Bliznakinja” u Njujorku, pošto su mi u autu pronašli razglednice na kojima su bile kule „Bliznakinje” sa srušenim vrhovima. Tad je naša policija bila dobra sa Amerikancima (i sad je, uostalom), pa su pomislili da su u Beogradu naišli na pripadnika Al Kaide, koga će da isporuče preko Atlantika i dobiju nekoliko poena. Pustili su me posle jednog dana provedenog u samici u podrumu Policijske stanice „Savski venac”. Od toga je kasnije ispala ta pripovetka, gde je sve malo izokrenuto i doterano, ali takva je literatura, ona nije dokument.

Često nam u sopstvenom jeziku nedostaju izrazi, sinonimi, čini nam se oskudnim, za šturost poneko okrivi Vuka. Kako je to u poređenju sa engleskim?
Engleski, naravno, ima dužu tradiciju nego srpski, da se zadržimo samo na tome. Oni imaju Šekspira u 16. veku, kad mi nemamo ništa tog ranga. Mi tada imamo junačke pesme i pokoju istorijsku hroniku. Ovde slabo prolaze pesnici, biti moderan pesnik na Balkanu je propast. Mi ni za estetiku nemamo mnogo smisla. Pogledajte estetiku naših gradova, kuća, stanova, pogledajte kako izgledaju ljudi na našim ulicama ili na našoj javnoj sceni. Uz retke izuzetke, to je sve kopiranje tuđih moda, tuđih estetika. I to, po pravilu, onih najgorih. Mislim da u odnosu prema jeziku i pisanju, i uopšte u književnosti, teško možemo da se merimo s pomenutim Englezima. Kod njih vekovima postoji kult pisca i pisanja, postoji tradicija sjajnih književnih časopisa s obrazovanim urednicima, izdavači su profesionalni, vodi se računa o pisanoj reči, o pravima pisaca i prevodilaca, sve ono u čemu mi zaostajemo. Dobro, oni su u ogromnoj prednosti, kao velika (imperijalna) kultura i dominantan svetski jezik, jer imaju ogromno tržište, i mogu da unovče literaturu. S druge strane, ne mislim da je kod nas za bilo šta kriv Vuk. Narodni govor koji je on uzdigao na rang književnog jezika, taj jezik „orača i pastira” samo jedan vek kasnije dao je pisce-stiliste koji su srpsku književnost dogurali možda i do prve evropske lige. Imamo Crnjanskog, Skerlića, Isidoru, Selimovića, Ivu Andrića, Kiša...

Osim pisanja bavili ste se i različitim drugim stvarima. Koliko vam je to koristilo?
Pa, jeste, radio sam svašta. Kao fizički radnik, nastavnik, taksista, knjižar, prodavac... Sopstvena iskustva su bitna, kako će drugačije čovek da sazna nešto o životu? A opet, na kraju shvatiš i da je sve ono što su ti stariji savetovali bilo ispravno.

Na čemu sada radite?
Pišem nove priče i najvažnije mi je da sam zadovoljan onim što sam napisao. Mada sam nedavno sam sebe začudio količinom sopstvenog ega. Knjiga „Jedan život” našla se u najužem izboru za nagradu „Biljana Jovanović”. Iako sam se trudio da na to ne obraćam pažnju, budio sam se noću razmišljajući o nagradi. Jedne noći sam čak ustao i napisao pobednički govor. Nagradu je posle dobila druga knjiga. Pored toga, s Arijanom Božović spremam jednu antologiju savremene svetske priče – zvaće se, verovatno „Kule, gradovi: od Gogolja do Fostera Volasa”.

Marina Vulićević