Biti roden kao Jevrejin znacilo je, u ocima Hitlera i nacistickog režima, a priori ne biti ljudsko bice, dakle, biti i nevredan ostanka u životu. Bilo je i drugih nedužnih žrtava nacisticke rasne ideologije: Cigani su smatrani za rasno neciste, pa su slati u gasne komore; Rusi, Poljaci i drugi okupirani narodi na istoku bili su baceni u ropstvo. Cak i sami Nemci, ali, oni koji su žigosani kao mentalno ili fizicki defektni, bili su ubijani, sve dok javni protest nije ublažio ovu politiku. Znamo da su pod nacistickim režimom esesovci, ajnzacgrupaši, Vermaht, Redarstvena policija i stražari u logorima smrti, praktikovali brutalnost u razmerama dotad nepoznatim; znamo da su vodili u smrt kolonu za kolonom polugolih odraslih i da su razbijali lobanje jevrejskih beba, bez imalo žaljenja ili kajanja; znamo da su sagradili ogroman sistem koncentracionih logora i logora smrti sa jedinim ciljem proizvodnje leševa u industrijskim razmerama.Pitanje je: zašto? Zašto su Jevreji gonjeni da rade do smrti na teškim a potpuno besciljnim poslovima, u vreme kad je Rajh trpeo akutni nedostatak radne snage? Zašto su kvalifikovani radnici-oružari likvidirani u logorima u vreme kad je Vermaht imao hitne potrebe za dodatnim kolicinama oružja? Zašto su nacisti uporno tvrdili da se bore protiv strahovito mocnog "jevrejstva" iako su baš masovnim ubijanjem Jevreja pokazali da taj njihov protivnik nije imao nikakvu moc?
U jezgru ove prividne misterije leži milenaristicka ideologija ili Weltanschaung (pogled na svet) koji je proklamovao da je izvor svakog zla – Jevrejin; narocito izvor internacionalizma, pacifizma, demokratije i marksizma; da je Jevrejin krivac za nastanak hrišcanstva, Prosvecenosti, i Slobodnog zidarstva. Jevrejinu je udaren žig da je "uzrok truljenja", bezoblicnosti, haosa i "rasne degeneracije". Jevreji su identifikovani sa unutrašnjom fragmentacijom urbane civilizacije, opisani kao kiselina koja razjeda služeci se kritickim racionalizmom i labavljenjem morala. Jevrejin je stajao iza "kosmopolitizma, bez korena" kojim se odlikuje svetski kapital; iza pretnje svetske revolucije, takode. Jevreji su bili Weltfeind – "svetski neprijatelj" naspram koga je nacionalni socijalizam definisao svoju grandioznu rasnu utopiju kojoj je dao naziv Hiljadugodišnji rajh.
U Hitlerovoj genocidnoj rasistickoj ideologiji, iskupljenje (Erlösung) Nemaca i "arijevskog" covecanstva zavisilo je od "konacnog rešenja" (Endlösung) "jevrejskog pitanja". Ako taj demonski "neprijatelj sveta" ne bude konacno uništen, nece biti "mira" u Evropi koja, naravno, mora biti pod nemackim rukovodstvom; nece postojati taj kontinent na kome bi Nemacka trebalo da ispuni svoju prirodnu sudbinu i da se proširi na istok da bi stvorila Lebensraum (životni prostor) za svoj narod. Drugi svetski rat, kojeg je Hitler izazvao, bio je jednovremeno i rat za teritorijalnu hegemoniju, i bitka protiv mitskog jevrejskog neprijatelja.
Rat je ucinio da holokaust postane konkretno izvodljiv. Pobede Vermahta dovele su, po prvi put, milione Jevreja pod cizmu nemacke vlasti. Hitler je zadatak njihovog uništenja poverio organizaciji SS, kojom je komandovao rajhsfirer Hajnrih Himler, i svom najbližem poslušniku koji se zvao Rajnhard Hajdrih. Vec 1939. godine krenuo je takozvani "program eutanazije", pod komandom Hitlera licno i njegove (tj. Firerove) kancelarije; likvidirano je oko 90.000 Nemaca koji su ocenjeni kao "nepodobni za život" zbog mentalnih ili fizickih defektnosti. Ovaj program je privremeno obustavljen 1941, ali, pokazalo se da je poslužio kao poligon za uvežbavanje "konacnog rešenja". Krajem 1941. osoblje, tehnika i iskustvo u ubijanju otrovnim gasom, preneti su u Poljsku gde su se poceli koristiti za ubijanje Jevreja.Da bi se holokaust zaista sproveo, nije bila dovoljna samo jedna apokalipticna ideologija antisemitizma. Holokaust je, takode, bio i produkt najmodernijeg, tehnicki najnaprednijeg društva u Evropi – i to društva sa jako razvijenom birokratijom. Glatko funkcionisanje industrijalizovanog masovnog ubijanja ljudi u logorima smrti kao što su bili Aušvic ili Treblinka – to je bio novum u evropskoj i svetskoj istoriji. Ali Nemci i njihovi pomagaci ubili su milione Jevreja i drugim, primitivnijim, "arhaicnim" metodama u Rusiji, istocnoj Evropi i na Balkanu. Ajnzacgrupe (Einsatzgruppen) i policijski bataljoni su lovili Jevreje i onda vršili egzekuciju, ubijajuci ih na jeziv nacin, u iskopanim jamama ili rovovima, u šumama i u prirodnim jarugama. Rusi, Poljaci, Srbi i Ukrajinci, iako nisu bili predvideni za sistematsko masovno likvidiranje, ipak su desetkovani. Tri miliona sovjetskih ratnih zarobljenika ce umreti u nemackom zarobljeništvu.
Ima nekih koji tvrde, kao, na primer, Dejniel Goldhagen, da su Nemci pocinili ova ubistva zato što su Nemci, zato što je njihova politicka kultura kao i njihova postavka uma bila vec unapred programirana "eliminatorskim antisemitizmom" koji je postojao još od sredine devetnaestog veka. Meni se cini da je ta teorija neuverljiva. Pre Hitlera, takozvani narodnjacki (völkisch) rasisticki antisemitizam nije imao narocito mnogo uspeha u Nemackoj, mada nije bio ni zanemarljiv. Antisemitizam je bio mnogo jaci u carskoj Rusiji, u Rumuniji, i u Austro-ugarskoj monarhiji Habzburga kao i u državama koje su iz te monarhije proizašle, narocito u Poljskoj, Slovackoj i Austriji. Nemacka je do 1933. godine još uvek bila država zasnovana na vladavini zakona, u kojoj su Jevreji postizali ogromne ekonomske uspehe, bili dobro integrisani u društvo, imali ista prava i presudno oblikovali nemacku modernisticku kulturu.
Hitlerov uspon na vlast ne bi bio moguc bez ogromne pogibije vojske u Prvom svetskom ratu, bez traumaticnih posledica nemackog vojnog poraza, bez ponižavajuceg Versajskog ugovora, bez ekonomskih kriza Vajmarske republike i bez straha od komunisticke revolucije. Antisemitizam je bio centralna stvar za Hitlera, Gebelsa, Himlera, Štrajhera i druge nacisticke lidere, ali nikada nije bio glavni donosilac glasova nacistickom pokretu. Ali, kad je jednom rasisticki antisemitizam postao oficijelna državna ideologija Treceg rajha, pojacan izuzetno mocnom propagandnom mašinerijom i kanonadom antijevrejskih zakona, posledice su bile užasne.
Cinjenica da su Nemci (i drugi Evropljani) bili od 1933. godine tako receptivni za demonizaciju Jevreja, dobrim delom je posledica mnogo starije tradicije hrišcanskog antijudaizma, koja postoji još od Srednjeg veka. Nacisti nisu morali da izmišljaju preovladujuce slike Jevrejina kao zelenaša-krvopije, svetogrdnika, izdajnika, izvršioca ritualnih ubistava, opakog zaverenika protiv hrišcanskog sveta, smrtonosno opasnog neprijatelja samih temelja morala. Ne samo svetovni vladari hrišcanskih zemalja, nego i hrišcanske crkve tih zemalja, ucinili su da Jevreji budu (sve do francuske gradanske revolucije) parije u evropskom društvu, osudenici na inferiornu poziciju i na podredenost. U katolickoj Španiji petnaestog veka, korišcen je i rasizam kao opravdanje za smenjivanje cak i Jevreja preobracenih u hrišcanstvo sa javnih (državnih) funkcija i sa ekonomski uticajnih pozicija.
Protestantska reformacija, narocito ona u Nemackoj, nije mnogo poboljšala status Jevreja. Martin Luter je držao govore u kojima je harangirao protiv Jevreja; ovo je doprinelo kasnijem saglašavanju pa i saucestvovanju protestanata u Hitlerovim delima i preovladujucoj cutnji tokom antisemitskih progona u Trecem rajhu. I katolici su se sve više uplitali u antisemitske politicke pokrete u Francuskoj, Austriji, Madarskoj, Slovackoj, Poljskoj i drugim evropskim državama u devetnaestom i dvadesetom veku. Tokom holokausta, mnogi katolicki sveštenici, kao i protestantski, bili su ravnodušni, ili cak neprijateljski raspoloženi prema Jevrejima, iako je bilo i slucajeva herojskog otpora nacizmu i spasavanja od strane "pravednika ne-Jevreja". Duboka ambivalencija u stavovima Vatikana i hrišcanskih crkava ne može se, medutim, razumeti ako se ne uzme u obzir dugorocno "ucenje preziru" koje ima svoje duboke korene u samom Novom zavetu i u ucenjima biblijskih svetih otaca. Nacizam je, doduše, imao nameru da kad-tad iskoreni i hrišcanstvo, ali je svejedno uspevao da gradi svoju politiku na negativnoj slici o Jevrejinu i o judaizmu, slici koju je Crkva propagirala vec mnogo vekova.
Nisu Nemci sami sproveli holokaust, mada su pod nacistickom vladavinom nesumnjivo bili udarni odred i glavna pokretacka snaga. Našli su mnogo "pomagaca", saradnika koji su im se vrlo rado pridružili, medu Litvancima, Latvijcima, Ukrajincima, Madarima, Hrvatima i drugim evropskim nacijama, a narocito za posao ubijanja Jevreja. Austrijanci (koji su 1938. bili aneksijom pripojeni Nemackom rajhu) su u daleko nad-proporcionalnom broju bili zastupljeni u redovima SS ubica, komandnog osoblja u logorima smrti i drugog personala u sprovedbi "konacnog rešenja". Cak je i službena Francuska saradivala revnosno, ne u ubijanju Jevreja nego u njihovoj deportaciji na istok i u uvodenju drakonski rasistickog zakonodavstva.Holokaust je bio panevropski dogadaj koji se nije mogao desiti da nije, krajem 1930-tih godina, bilo mnogo miliona Evropljana željnih da vide kraj mnogovekovnog prisustva Jevreja medu njima. Konsenzus oko ovoga bio je narocito jak u zemljama istocnog dela centralne Evrope gde je velika vecina evropskih Jevreja živela i gde su Jevreji zadržavali svoje nacionalne karakteristike i kulturnu zasebnost. Ali antisemitizam je bio u porastu i u zapadnoj Evropi i u Americi, i bio je povezan sa nevoljama koje je izazvala Velika ekonomska kriza, sa uvecanom ksenofobijom, strahom od imigracije i uticajem fašistickih ideja.
Ovo neprijateljstvo doprinelo je nevoljnosti britanskih i americkih politicara koji su donosili odluke da preduzmu ma kakve znacajnije napore da se evropskom jevrejstvu pomogne tokom holokausta. Vec u 1930-tim godinama, sistem imigracionih kvota onemogucio je masovno doseljavanje u Ameriku centralnoevropskih i istocnoevropskih Jevreja, koje je moglo barem donekle olakšati ogromni pritisak na jevrejstvo tamo. Britanska zabrinutost zbog arapskih nemira u Palestini koji su poceli kad se 1930-tih godina pocelo povecavati jevrejsko doseljavanje u "Jevrejski nacionalni dom", dovela je do toga da ostale izbeglice, u velikom broju, budu odbijene i osujecene. Hitler je dobro zapazio ove reakcije, kao i politiku «smirivanja« koja je trajala sve do 1. septembra 1939, pa je izvukao neke svoje zakljucke: naime, da svoje ekspanzionisticke ambicije može nastaviti da sprovodi u delo bez nekog velikog rizika, i, da se Zapad nece mešati u njegove sve radikalnije antijevrejske mere.U predvecerje holokausta, Jevreji Evrope našli su se u klopci iz koje se nije video nikakav izlaz. Oci u oci gledao ih je najopakiji i najopasniji neprijatelj u njihovoj istoriji – jedna dinamicna velika sila u srcu evropskog kontinenta otvoreno rešena da ih satre. Uticaj te velike sile osecao se u susednim zemljama, a narocito na istoku i jugoistoku Evrope: te države pocele su donositi svoje sopstvene antisemitske zakone, zakone koji su ogranicavali jevrejska prava i koji su znacili pritisak da se jevrejska populacija nekako ukloni ili odseli nekud. Štaviše, tri miliona Jevreja u komunistickoj Rusiji ostali su odseceni od jevrejskog sveta; pa ipak, identifikacija Jevrejina sa boljševikom postala je veoma opasan politicki mit, koji je doveo do masovnog ubijanja Jevreja cim su nacisti i njihovi saveznici poceli da napreduju na Istocnom frontu u junu 1941.
Jevreji Amerike imali su ogranicene mogucnosti da pomognu evropskom jevrejstvu, ogranicene zbog njihove sopstvene nesigurnosti, zbog straha od antisemitizma, i zbog realnosti americkog izolacionizma pre poznih meseci 1941. Jevreji Palestine bili su još uvek jedna relativno mala zajednica pod britanskom kontrolom, suocena sa neprijateljskom arapskom vecinom. Iako je tokom 1930-tih godina bio u porastu, cionisticki pokret bio je politicki toliko rascepkan na frakcije, i toliko nesložan, da nije mogao ništa efektivno da ucini.
Nacisticki mit da su Jevreji odlicno organizovana internacionalna sila sa jasno definisanim ciljevima i zajednickim "rasnim" interesima bio je, dakle, daleko od realnosti. Jevreji su bili fakticki dezorganizovani, relativno bez vlasti, i nedovoljno solidarni oko ma kog zajednickog spiska politickih ciljeva. Pre i za vreme holokausta oni nisu imali državu, ni armiju, nikakvu jevrejsku teritoriju niti zastavu, a kamoli koherentan organizacioni centar.
Sa retkim izuzecima, kao što su bili Danska, Finska, Italija i Bugarska (države sa relativno malenim jevrejskim populacijama), Jevreji su, kad se mracna noc progona spustila na njih, bili surovo razocarani nedostatkom solidarnosti kod vecine njihovih nejevrejskih komšija. Još groznija je bila lakoca sa kojom su evropske države i vlade, kojima su Jevreji lojalno i sa punim poverenjem služili, prestale da ih štite, žrtvujuci prava Jevreja kao da su Jevreji apsolutne parije , izvan okvira civilizacije. Mnogi Jevreji nisu bili radi da se otvoreno suoce sa ovim grubim cinjenicama, niti da izvuku potrebne zakljucke, sve dok nije bilo prekasno. Hitlerov rat našao ih je u zamci, gde su ostali prakticno bez ikakve odbrane, gde ih je zgrabio njihov bezobzirni neprijatelj rešen da ih pobije do poslednjeg, u svetu kome je bilo manje-više svejedno kakva ce njihova sudbina biti.
Iz ognja ove jezive traume koja ih je mogla potpuno razbiti, Jevreji su kao narod ustali posle Drugog svetskog rata i uspostavili svoju sopstvenu nezavisnu državu. I druge nacije i manjine naucile su, posle Drugog svetskog rata, cenu nemoci, pa su se pocele boriti da steknu slobodu od totalitarne tiranije i inostranog porobljavanja. Ali holokaust ima i neke univerzalnije lekcije. On nas podseca da ksenofobija, rasizam i antisemitizam mogu dovesti do kolektivnog nasilja i do zverstava nezamislivih razmera; i da svako društvo, ma koliko bilo u kulturnom, naucnom i tehnickom pogledu napredno, može postati u celosti kriminalno onog trenutka kad izgubi sposobnost razlikovanja pravde od nepravde. Holokaust podvlaci koliko je opasna idolatrija vlasti ako ta vlast nije sputana nikakvim etickim obzirima. Holokaust nas uci da je svaka individua odgovorna za svoju sopstvenu savest i sudbinu. On je i istorijsko upozorenje da izvršavanje naredenja ne oslobada od krivice za pocinjene zlocine.
Ako postoji neka opšta pouka, onda moramo nauciti da se zlu možemo i moramo suprotstaviti vec u njegovim ranim fazama; da uvek imamo izbora i da za rasizam i antisemitizam nema mesta u civilizovanom društvu. Razmišljati o holokaustu, to je kao da zurite u ambis i nadate se da vas on ne može primetiti. Holokaust je najekstremniji od svih ekstremnih slucajeva, crna rupa istorije; on ne samo što osporava sve naše olako prihvacene pretpostavke o modernosti i progresu, nego dovodi u pitanje i samu našu svest o tome šta znaci biti ljudsko bice.
