01.01.00
Politika
23.06.2001.
O istoriji Habzburške monarhije
Za razumevanje Balkana
Knjiga britanskog istoričara Alena Dž. P. Tejlora u izdanju "Klija" nezaobilazno je štivo u proučavanju istorijskih procesa na ovom tlu
Kada se kaže Austrougarska, većina naših ljudi reaguje negativno, odmah pomišljajući na "dvoglavu neman" koju je Gavrilo Princip zaustavio u njenom prodoru na Istok. Ipak, mnoge istorijske činjenice pokazuju da pod pojmom Austrougarska, odnosno Austrijsko carstvo, valja podrazumevati i mnogo toga dobrog. O tome, uz detaljan pregled vremena od 1809. do 1918. godine i istorijskih zbivanja od kojih je dobrim delom zavisila i naša sudbina, govori knjiga "Istorija Habzburške monarhije" Alena Dž. P. Tejlora koju je u prevodu Mirjane Nikolajević sa engleskog jezika objavila izdavačka kuća "Klio".
Objavljivanje Tejlorovog dela jeste omaž jednom velikom istoričaru i jednoj temi kojom treba da se bavimo i na malo drugačiji način. Jer, kako ukazuje recenzent Miloš Ković, autor pogovora, Habzburška monarhija je za Srbe od 1690. godine bila pribežište i utočište, a Srbi su vekovima bili njeni saveznici u borbi protiv Turaka. Habzburška monarhija je, podseća Ković, planski i sistematski odgajala srpsku građansku elitu (setimo se Dositeja, Vuka, najboljih pisaca iz epohe romantizma!) a tek posle prodora Austrougarske na Balkan javlja se kulturni otpor, kao pratilac otpora srpske politike prema austrougarskim koracima na Balkanu.
Tejlorova knjiga na našem jeziku jeste prevod njegovog dopunjenog i revidiranog izdanja iz 1948. godine (prvo izdanje pojavilo se 1941).
A. C.
01.01.00
Danas
23.07.2001.
Habzburzi u Kliu
"Habzburska monarhija" iz pera Alena Dz. P. Tejlora, jednog od najpopularnijih i najautoritativnijih britanskih istoricara, nedavno se pojavila u izdanju Klia, u okviru poznate biblioteke "Polis". Alen Dz. P. Tejlor napisao je najvaznije radove iz istorije Britanije i istorije diplomatije. Iako su ove knjige pisane kao udzbenici, redovno su postajali bestseleri, pre svega zbog Tejlorovog sjajnog, pitkog, temperamentog stila, duhovitih opaski i smelih uopstavanja i zakljucaka. Razlog zbog koga citaoci toliko vole Tejlorove knjige jednostavan je: on je vrhunski istoricar za koga istorija nije puka faktografija, vec zivo, uzbudljivo tkivo iz koga se moze, ponekad bar, procitati i buducnost. Tejlor, tako, nije samo u svojim delima tretirao istorijsku gradju na nov nacin, on je uspeo da preobrazi i kompletno shvatanje istorije u vremenu u kome je ziveo.
"Habzburska monarhija" privlacna je za citaoca pre svega zbog Tejlorovog sazetog iskaza, preglednog izlaganja i lakoce sa kojom autor izlaze ovu veoma slozenu materiju. Takodje, Tejlor neprestano povezuje istorijske okolnosti koje opisuje sa sadasnjoscu, uvek zadrzavajuci problemski karakter izlaganja. Za ovdasnjeg citaoca Tejlorova "Habzburska monarhija" od velike je vaznosti, pre svega zato stoje slika Austrougarske u kolektivnim srpskim predstavama o proslosti pretvorena u mit o vecitom i sudbinskom neprijatelju, koji traje do danas. Tejlorova "Habzburska monarhija" moze da posluzi i kao pomoc u susretu nasih citalaca sa vazda aktuelnim mitom o Srednjoj Evropi. Sve u svemu, vreme je da se nauci da istoriju ne pisu pobednici, nego strucnjaci, a da su se, u savremenom svetu, ove dve kategorije veoma priblizile.
S. D.
01.01.00
Vikend Danas
04-05.08.2001.
Alen Tejlor Habzburška monarhija
Tito i Vojvodjani kao poslednji Habzburgovci
Zasto je studija o odnosima na Balkanu u 19. i 20. veku Britanca Alena Tejlora uzbudila istoricare i (posebno) duhove nase severne pokrajine
Knjiga koja je sasvim neocekivano privukla paznju citalaca izvan uskog kruga zainteresovanih istoricara i obnovila neke stare mitove o nikad dovoljno racionalnim i poznatim razlozima balkanskih muka u 19. i 20. veku, "Habzburska monarhija" britanskog istoricara Alena Dz. P. Tejlora posebnu pozornost izazvala je tokom promotivnih veceri u Vojvodini, "austrougarskom" delu Srbije. Dvojako shvatanje velikog evropskog Carstva sa jedne strane, u "kolektivnim srpskim predstavama o proslosti" prerasta u mit o "vecitom i sudbinskom neprijatelju", dok sa druge strane, tacnije severno od Beograda, u fokusu ima blagotvorni kulturoloski upliv Evrope na "poludivlji Balkan" - u "edukativnom" projektu koji je za ostatak teritorije prerano propao.
"Mitotvoracka svest" i danas se koristi zajednickom prosloscu regiona koji naseljavaju Juzni Sloveni - neocekivanu ilustraciju pruza vest da se u Sarajevu rusi spomenik Gavrilu Principu a obnavlja spomenik koji je Austrougarska podigla svom ubijenom regentu Francu Ferdinandu i njegovoj zeni Sofiji.
Restauracija mitova o Principu i Ferdinandu
"Suvisno je isticati da se to ne cini zbog samog Ferdinanda, koji je bio jedan dekadent, nasilan, glup i arogantan covek", kaze sagovornik Danasa, istoricar Smilja Marjanovic-Dusanic, urednik edicije "Polis" izdavacke kuce Klio, u okviru koje je objavljen naslov "Habzburska monarhija 1809 - 1918 - Istorija austrijske Carevine i Austrougarske". "U pitanju je restauracija mitova, tokom koje je Princip oznacen kao terorista".
Klio je objavio preradjeno izdanje "Habzburske monarhije" iz 1948. godine (u prevodu Mirjane Nikolajevic), knjige prvi put objavljene 1941. a nastale u nizu dela koje je Tejlor, oksfordski student a zatim i profesor, pisao tokom Drugog svetskog (kako je smatrao, jos jednog "nemackog") rata. Iako su neki Tejlorovi stavovi osporavani (o Hitleru kao "autenticnom proizvodu nemacke istorije" koja, po Tejlorovom misljenju, sa pojavom Lutera uzima "izrazito problematican tok") "Habzburska monarhija" predstavlja autorski pogled na istoriju Austrougarske drzave tokom 19. veka, sve do njene propasti 1918. godine. Istoricar od integriteta, Tejlor se ne poigrava cinjenicama, i pruza kriticki pogled na "problem politicke organizacije" nestabilnog podrucja kakva je Srednja ali i Jugoistocna Evropa.
U Epilogu svoje knjige, pod naslovom "Narodi bez dinastije" Tejlor prati okolnosti u kojima se ovo podrucje naslo nakon sloma Austrougarske, uz svojstven neocekivani zakljucak: - Marsal Tito je bio poslednji Habzburgovac: vladao je nad osam razlicitih naroda, ponudio im je "kulturnu autonomiju" i obuzdao nacionalne antagonizme. Stara Jugoslavija je pokusala da bude srpska nacionalna drzava; u novoj Jugoslaviji su Srbi dobili samo nacionalnu ravnopravnost i osecali su se potlacenima. Vise nije bilo ni jednog "drzavnog naroda"...
Stereotip o Srbiji kao kulturno zaostaloj poludivljoj balkanskoj zemlji uspostavljen je i plasiran tokom poslednjih decenija pre sloma Habzburske monarhije, koja u sklopu mita o Srednjoj Evropi stice misiju donosioca evropske civilizacije na poludivlji Balkan, braneci "evropsku ugladjenost" od vanevropskog (ruskog ili turskog) varvarstva. "S tim u vezi nastala je teza da je juznoslovensko ujedinjenje zapravo vec izvrseno u okvirima habzburske drzave", navodi Smilja Marjanovic-Dusanic. "U tom smislu se zaista moze govoriti o Brozu kao poslednjem Habzburgu, jer je on preuzeo neka zavestanja Habzburske monarhije. Paralela izmedju Austrougarske i nekadasnje Jugoslavije moze se povuci i s obzirom na to da su obe te drzave bile vestacke tvorevine, konglomerati razlicitih i medjusobno ponekad suprotstavljenih naroda, obe su patile od nedostatka onoga sto bismo mogli nazvati drzavna ideja.
Apartne ideje i paradoksi
Alen Dzon Persival Tejlor (1906 - 1990), kako navodi pisac pogovora za domace izdanje Habzburske monarhije Milos Kovic, jedan je od najpoznatijih savremenih britanskih istoricara. Pripadnik najbolje tradicije ostrvskih intelektualaca, pomalo ekscentrican i izuzetno elokventan svoja sjajna predavanja vec sa pocetka akademske karijere uspesno je popularizovao u brojnim TV nastupima i redovnim napisima u britanskoj stampi. Autor na desetine naslova posvecenih pre svega medjunarodnim odnosima u 19. veku, a posebno "nemackom pitanju", ne zaustavlja se na otkrivanju cinjenica i njihovom objasnjenju", navodi Kovic, "on o svemu ima svoje, najcesce neuobicajeno misljenje" a citaoc mu "privucen majstorskim pripovedanjem, zadivljen suverenim vladanjem ogromnom istorijskom gradjom, zabavljen paradoksima, brzo oprasta povremena preterivanja".
Britanski mit o Srbima
- Po Tejlorovom misljenju, jugoslovenski nacionalni pokret spada u elitne pokrete, pokrete intelektualaca, koje treba jasno razdvojiti od masovnog nacionalizma. Duhovita je opaska, podstaknuta Strosmajerovom sklonoscu prema slikarstvu, da su ti intelektualci moc jugoslovenstva zasnivali na snazi estetskog dozivljaja prilikom posete galerijama; oni koji su ostajali daleko od umetnickih galerija imali su drugacije predstave o svom nacionalnom identitetu - kaze u pogovoru Milos Kovic i nastavlja.. "Tako su hrvatske "mase", odusevljeno marsirajuci 1914. godine protiv Srbije, "glasale nogama". -
- Titova uloga "poslednjeg Habzburga" bila je upotpunjena i njegovim, po Tejlorovom misljenju, uspelim resenjem srpskog problema. U istorijskim izvorima britanskog porekla lako se moze pratiti nastanak i uspon mita o Srbima (i Bugarima) kao vecitim, pravoslavnim i slovenskim saveznicima Rusije. I u Tejlorovim knjigama neretko se nailazi na tvrdnje o "zapadnjackom" duhu katolickih Hrvata, bivsih habzburskih podanika, i "balkanskom" identitetu pravoslavnih Srba, nekadasnjih podanika Osmanlija.
Otuda se ti narodi nisu rukovodili opste drzavnim interesima, vec su sledili interese svoje nacije, gledajuci u toj zajednickoj drzavi neku neprijateljsku silu. Na slican nacin kao sto su narodi Habzburske monarhije nastojali da ostvare svoje nacionalne drzave, tome su tezili Hrvati i Slovenci u Jugoslaviji. I treca slicnost: zapadna Evropa odrzavala je Habzbursku monarhiju kao branu protiv nemackog i ruskog prodora u Srednju Evropu, kao sto je i Brozova drzava bila svojevrsna "peta kolona" Zapada u komunistickom svetu, predstavljajuci tampon-zonu prema istocnom bloku. U toj politici je kljuc razumevanja americke pomoci komunistickoj Jugoslaviji: sve dok je Broz sprovodio njihovu politiku, njih nije posebno zanimalo pitanje ljudskih prava, Goli otoci, niti cinjenica da je on bio jedan klasican komunisticki diktator.
Kao sto je i danas sva briga o politickim slobodama, demokratskim tekovinama itd. jako uslovna, odnosno, stavljena je u sluzbu globalnih americkih interesa u regionu. Sudbina Makedonije, a pored svih nada videcemo da ce ista stvar biti i sa Kosovom, to jasno ilustruje."
Gips za srednju Evropu
Smilja Marjanovic-Dusanic navodi da je knjiga Alena Tejlora, inace vec odavno nezaobilaznog autora na studijama istorije, objavljena u sklopu obimnog istoriografskog poduhvata beogradskog izdavaca u cijim se edicijama vec pojavio niz prevoda znacajnih savremenih istoricara. "Brojne su teme o kojima ne znamo nista, kao sto je istorija susednih naroda, Albanaca na primer, koji su trenutno prvorazredni faktor u nasem zivotu, i od odnosa sa njima ce svakako zavisiti i okolnosti u kojima ce ziveti nasi potomci. Dakle, osnovna namera je pruziti sto vise podataka o kontroverznim dogadjajima novije evropske istorije, posebno naseg regiona, kako bi se omogucio neideologizovan pogled na istorijske tokove koji su nam odredili sudbinu, i sprecila dalja zloupotreba popularnih mitova za dnevno-politicke potrebe. Tejlorova Habzburska monarhija samo je jedna u nizu knjiga sa takvom svrhom.
Medjutim, istice sagovornica Danasa, knjiga je nakon objavljivanja privukla paznju sire publike i odjednom postala prica za sebe, pobudjujuci kontroverzna tumacenja.
"Dinasticka Carevina je drzala srednju Evropu kao sto gips drzi slomljenu nogu: mada je potrebno da se gips razbije da bi noga mogla da se krece, samo njegovo razbijanje ne garantuje uspesno i lako kretanje noge. Habzburzi su ostavili u nasledje dva svoja problema narodima koje su stitili, eksploatisali i najzad izgubili: unutrasnji problem vlasti i spoljni problem bezbednosti" - navodi Alen Tejlor u epilogu "Habzburske monarhije", a zatim razmatra kako je prva Jugoslavija "uprkos svojim nacionalnim uverenjima" ponovila nacionalne komplikacije od kojih je patila Austrugarska, te istice da su Hrvati u Kraljevini "mastali o uskrsnucu Franca Ferdinanda" i zeleli povratak habzburske monarhije "rimokatolicke, nadnacionalne i naklonjene bogatom seljaku". Jugoslovenska ideja, ipak je prerasla u novu verziju "austrijske ideje" - orudja za drzanje razlicitih nacija istovremeno.
Brozova "Federativna Narodna Jugoslavija" pretvorila je ovo nacelo u praksu, navodi Tejlor.
Shvatanje Brozove Jugoslavije kao uspesnog resenja tenzija na Balkanu, Smilja Marjanovic-Dusanic smatra besmislenim. Merilo "uspesnosti" tog projekta je, kao i u slucaju svakog opresivnog resenja, raspad druge Jugoslavije "uz prasak". Politicki "naslednik" Habzurgovaca, Broz nam je omogucavao trosenje (nezaradjenog) novca i letovanje na dalmatinskoj rivijeri u "nadnacionalnoj" atmosferi, istice Smilja Marjanovic-Dusanic, "ali se zaboravlja koliko je i najliberalnija opcija Brozovog sistema, koja se javila pocetkom sedamdesetih godina, u sustini bila nedemokratska i autoritarno komunisticka".
Ipak, "Habzburska monarhija" Alena Tejlora kao da je otvorila, za nase prilike "uvek aktuelno" pitanje, da li predstoji formulisanje razlika izmedju onih Srba (svakako i gradjana Srbije) koji su uspeli da usvoje i "srednjeevropski kulturni identitet" i one koje taj projekat u 19. veku nije obuhvatio. Na istoj strani ovog puta su se nasli i zagovornici vojvodjanske autonomije (ili njene potpune samostalnosti), sezdesetosmasi (koje i danas sumnjice da su tvrdi anacionalisti), "levicari raznih vrsta" i (malobrojni?) jugonostalgicari.
Milica Jovanovic
