10.09.04
Rokerski ritam ljubavi
Ana Vučković
Susret sa Anom Vučković, spisateljicom koja objavljuje već drugu knjigu a nema još ni 20 godina, upriličen je po prijatnom septembarskom suncu u ranim popodnevnim satima.
Njen drugi roman pod nazivom „Lust & Dust“ upravo treba da se pojavi u izlozima knjižara u izdanju „Narodne knjige“. Prisetimo se, pažnju javnosti skrenula je već prvim svojim romanom „Epoha lipsa juče“ („Narodna knjiga“) kada je sa laureatom NIN-ove nagrade Vladanom Matijevićem bila u najužoj konkurenciji. Književna čaršija bruji da je reč o delu još čvršće, bolje i sugestivnije strukture od „Epohe...“. Ukratko, „Lust & Dust“ je delo koje prati postojanje jedne rok grupe sa akcentom na događajima u životu pevačice. Govoreći o svom novom delu Ana skreće pažnju da je muzika zapravo odraz tempa i načina života.
„U toj knjizi, pre svega, sam prenela svoj tempo života koji je ispunjen muzikom. Recimo, ne sećam se kada sam poslednji put bila u autobusu a da nisam imala vokmen. Jer, treba se ‘spasiti’ od opaski sugrađana i zvuka motora. Muzika nekako uistinu diktira tempo grada a u mom romanu i tempo te neke ljubavi. Doduše, u celoj priči ima i moje želje da možda jednog dana imam neku rok grupu.“
Ne retko se može čuti da nas više određuje muzika koju slušamo nego nacija kojoj pripadamo. Kako vi gledate na to?
- To jeste istina. Pogledajte koncerte u inostranstvu, na koje mi sticajem okolnosti i na žalost moramo da idemo ako želimo to da slušamo. Oni okupljaju veliki broj ljudi različitih nacinoalnosti. To je čitav kosmos ideja o kojima ljudi mogu da razgovaraju. Retko kada upoznam osobu koja je na ‘mojoj talasnoj dužini’ sem ljudi kojima sam se sama okružila. Tako da nas muzika definitivno više određuje nego nacionalna pripadnost. Naravno postoje tu i drugi nivoi, osećamo se dobro ili loše zavisno od muzike koju slušamo. Da parafraziram Hornbija koji kaže da on ne zna tačno da li je muzika ta koja ga ubedači ili je on ubedačen zbog toga što sluša ubedačenu muziku. Zapravo, izbor muzike strahovito govori o ljudima.
Kako u tom kontekstu gledate na turbo folk? Koja je to životna filozofija koju odražava turbo-folk?
- Prelazak čoveka sa sela u grad. Potreba da se doda neki bas toj harmonici. Treba dodati brzinu i savremenost toj svojoj narodnoj muzici. Ali, mogu da kažem da sam nekada razmišljala o turbo folku, nekada je to bila stvar kojoj smo se smejali i prezirali je. Sada, na to gledam kao na nekakvu rudimentnu komadinu. Jer, reč je o izraženoj pojavi koja dominira. Nešto što kao gromada stoji tu i niko ga ne pomera. Rok muzika je u svojoj osnovi poezija; kad se stavi na papir i odstrani i ritam i melodija ostaju dobri stihovi.
U romanu „Lust & Dust“ glavna ličnost je devojka, pevačica. Svojevremeno, dok ste ga pisali, rekli ste da u njemu ima puno autobiografskog. Dakle?
- Svi koji me znaju primetiće da sam to zapravo ja. I, sve ono što se njoj događa manjim delom se događalo i meni a veći deo je ono što bih želela da mi se dogodi. Ona je užasno drska i strahovito nežna, što se vidi i po muzici koju slauša. Žena sa stavom!
Kakav odnos iz perspektive novog romana imate prema svom prvencu „Epoha lipsa juče“?
- Imajmo u vidu činjenicu da sam taj roman napisala sa 17 godina. Daleko od toga da ga se odričem. Naprotiv, volim i taj roman i taj deo svog života. Ali, ovo je nešto u čemu sam ja i dalje svom snagom i čitavim bićem. Ukrako, „Epoha lipsa juče“ je prošlost a „Lust & Dust“ sadašnjost u kojoj dišem punim plućima.
Tatjana Nježić
13.03.04
Nagon za vrištanjem
Ana Vučković, književnica
Prelistavajući roman-prvenac Ane Vučković (1984) “Epoha lipsa juče”, u prošlogodišnjem izdanju „Narodne knjige”, pročitali smo da je ova knjiga posledica“...nagona za vrištanjem svog mišljenja, čak i onog najbizarnijeg, i putovanja, posebno po Španiji.” Ana svakodnevno korača ulicama Beograda, kao i budući čitaoci ovog romana. Filmofil je (Kinoteka joj je druga kuća), studira dramaturgiju i hispanistiku.
Pažnju književne javnosti ova mlada Beograđanka privukla je nedavno, kada je žiri NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2003. godini njeno ime i delo uvrstio među sedam najboljih. Pomalo je već zaboravljeno da je Ana Vučković, kao petnaestogodišnjakinja dobila nagradu „Borislav Pekić” za kratku priču „LJuljaška”.
Strah od lavine
Kako ste se osećali u društvu književnih veličina, odnosno u najužem izboru za najprestižniju domaću literarnu nagradu?
- Izuzetno sam počastvovana i iznenađena, pogotovo jer sam na objavljivanje ove knjige gledala kao na svoj intimni, tihi uspeh, a ne kao na nešto što bi privuklo pažnju javnosti - kaže Ana Vučković - Iskreno, osećala sam se po malo kao autsajder - najmlađa sam, ovo je moj debitantski roman i još u ovakvom društvu ... Ne mogu reći da ne prija. Porodica i prijatelji su se iznenadili kada su čuli sa kojom dozom skromnosti govorim o tome, jer su navikli na bahatu i ponekad arogantnu Anu.
Volela bih, naravno, da sam ovu nagradu dobila, ali sa druge strane, ophrvali su me strepnja i strah od te lavine koja bi na mene mogla da se sruči, da se to i dogodilo. Nisam navikla na ovako krupna i ozbiljna iznenađenja, što je, reći će neko, i normalno za moje godine.Navikla sam da uživam u malim stvarima, u prijateljima, muzici, knjigama, izlascima, što se u mojoj knjizi i vidi.Nominacija me je sasvim zadovoljila. Do pre mesec dana verovala sam da će ova knjiga biti samo dobar poklon koji moji prijatelji nose na rođendane i godišnjice, da mi podignu tiraž.
Ko ste vi, zapravo? Kada ste počeli da pišete, kakve su vam književne preokupacije, gde ste još objavljivali?
- Ja sam devetnaestogodišnja Beograđanka. Završila sam 14. beogradsku gimnaziju, sada sam studentkinja prve godine dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pišem nekoliko godina, svakodnevno-bilo šta - pesme, kratke priče ili jednostavno, samo trenutne osećaje i zapažanja: neka vrlo banalna i sirova, druga nežna i uzvišena.
Trenutno u kompjuteru imam novi roman i zbirku pesama, čitam ih ponovo i to me zabavlja.Volim filmove i muziku. Muzika koju slušam je stvarno kosmos - od onog prvobitnog roka, preko glama, indija, nju vejva, brit - popa do onoga što je sada ponovo u uzletu, a to je garažni rok zvuk.Ova godina je muzički kod nas fenomenalna.Koncerti grupa „Blondi’’ i „Placebo’’ su je definitivno obeležili.
Ja sam jedno agresivno, ali i nežno, ranjivo i izrazito osetljivo biće.U praktičnom životu to ni malo ne pomaže, naprotiv, ali zato je velika prednost, ako se bavite nekom umetnošću.
Pre četiri godine dobili ste nagradu „Borislav Pekić”, a tada ste imali samo 15 godina. Kako je to priznanje uticalo na vaš književni razvoj?
- Nagradu „Borislav Pekić’’ dobila sam za kratku priču „LJuljaška’’. Želju da napišem kratku priču dobila sam čitajući zbornike kratkih priča „Ozon’’i slušajući na radiju „Oblak u bermudama’’, emisiju Darka Kocjana u kojoj su slušaoci slali svoje zaista neverovatno dobre kratke priče, grafite i slično.Ova nagrada me je moralno podstakla, potvrdila, u to vreme petnaestogodišnjem detetu, da je pisanje ono čime treba da se bavi. Pošto je novčani iznos bio mali, izvela sam društvo na piće.
Crvena zemlja Španije
Od izdavača sam čula da je rukopis vašeg romana „Epoha lipsa juče” u „Narodnu knjigu“ doneo vaš tata. Gde ste vi bili?
- Rukopis sam završila i ostavila na stolu roditeljima da ga ponesu izdavaču, a ja sam otišla u Španiju na mesec dana, na kurs jezika.To mi je bio drugi put da na taj način organizujem svoj odmor: prve godine sam bila u Madridu, a druge u Barseloni.
Učim španski već nekoliko godina, fascinirana sam tim jezikom, Španijom kao zemljom, temperamentom, ljubaznošću, kulturom i gastronomijom tog naroda.Boravak u Madridu je evidentno ostavio veliki utisak na mene i uticaj na roman „Epoha lipsa juče”. Naime, jedan deo knjige se i dešava u Španiji.Fascinacija crvenom zemljom Španije, vinom i sangrijom, paeljama i Gaudijevim nadrealnim građevinama, samo su podstakli moju strast za pisanjem.Boje, mirisi, situacije, pejzaži su ono što me inspiriše, što se nesvesno rekonstruiše u mojim mislima i preradi.Tada nastaju nove slike, kopije onih iz realnosti, blede, ali moje i napunjene autentičnim sadržajem koji nastaje u momentu dok prstom udaram u slova na tastaturi. Ima tu i neke magije.
U pogovoru sam pročitala da je “...ova knjiga posledica nagona za vrištanjem svog mišljenja...” Da li je to vezano za vašu mladost, za temu romana (život mladih), ili pak za vas književni temperament?
- To je vezano apsolutno za moj lični, a onda i književni temperament. Mislim da su oni koji su knjigu čitali, primetili da se replike i slike brzo smenjuju, da ja samu sebe demantujem glasno već u sledećoj rečenici, da je prisutno mnogo protivrečnosti. Knjiga je pisana ekspresionistički, novim i novim slaganjem slojeva.
Ništa nisam prerađivala, vidi se čitav proces pisanja, od početka do kraja.Sebi sam dala apsolutnu slobodu (to je i normalno jer na početku nisam mislila ni o čemu drugom sem o svom zadovoljstvu i o tome kako meni sve to izgleda).Dakle, to je moj temperament.Ja ću reći sve odmah, možda čak pogrešno i besmisleno, ali ću reći , pa mi posle niko ne može prigovoriti da sam nešto važno propustila.Hoću da kažem sve, pa makar i na svoju štetu.Tako Endi Vorhol u jednom svom dnevniku savetuje da kažete osobi koja vam se dopada u startu da imate deblje butine, salce ili neki izrazito ružan mladež. Kad vam to bude u budućnosti prebacio, opušteno možete da uzvratite sa - „rekao sam ti”.
Do koje mere je činjenica da vam je Kinoteka-druga kuća, uticala na vaše stvaralaštvo?
- Volim filmove.Sama činjenica da sam upisala FDU me je i na taj način odredila.Mislim da su filmovi i muzika krucijalno uticali na moje pisanje. Ne možete pisati nešto što ne zamislite. A kada zamislite - to je film.Tako ja funkcionišem. I kada slušam muziku-ponovo vidim slike, spotove koje bih ja napravila tom bendu da sam režiser.Sve to potiče od činjenice da mi je vizuelno vrlo bitno. Volim i ušuškanost bioskopske sale, mrak i miris kokica. Želela bih da se jednog dana moja drama postavi na sceni ali isto toliko i da snimim svoj film.
Hoću sve i odmah
Kako se mladi osećaju danas i ovde, o čemu sanjaju, šta žele i vide li svoju budućnost u Srbiji? Da li je tačno da vaša generacija hoće sve i odmah i da je izgubila strpljenje i nadu u normalnu budućnost na ovim prostorima?
- Mladi koje ja poznajem i sa kojima se družim, globalno su nezadovoljni zemljom i stanjem u kojem žive, ali žive svoje živote, slušaju muziku, zaljubljuju se i pate, isto kao neki mladi Norvežani koji ne razmišljaju o standardu.Svi žudimo za boljim standardom-valjda da bi mogli da patimo dekadentno i otmeno. Šalim se. Primetila sam kod sebe nesrpljenje-ja hoću sve i odmah. Sa jedne strane to je divno, jer kada nešto želite, vi ste onaj pozitivno naelektrisan jon, čini vam se, barem meni, da su mi sva vrata otvorena. Prilično idealistički...
Sa druge strane, konstantna nemogućnost da dobijete ono što želite, zabrane i frustracija dovode do ogromnih razočarenja, posebno kod mladih koji su željni života.Lust for life-kao što kaže Igi Pop. Moja sreća je u tome što, iako hoću mnogo, ipak mogu da se suzdržim i da do boljih vremena uživam u odlascima sa prijateljima na kafu, žurke. Radujem se pisanju, slušanju muzike, igranju sa malim bratom i sestrom, naravno, čekajući svojih deset minuta slave.
Radmila Lotina
23.01.04
Vrištim svoje mišljenje
Ana Vučković
Ana Vučković je novo ime u savremenoj srpskoj književnosti. Ova devojka rođena novembra 1984. godine već sa svojim prvim romanom „Epoha lipsa juče“ („Narodna knjiga“) probila se među sedam dela koja su u najužem izboru za prestižno književno priznanje, NIN-ovu nagradu za roman godine, i tako postala apsolutno najmlađi autor koji kome je to pošlo za rukom. Njena knjiga na moderan i inventivan način prožima zbivanja u životima mladih ljudi današnjice, između ostalog, na prostorima Španije i Amerike.
Govoreći o činjenici da se našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu Ana za „Blic“ kaže:
„Veoma sam iznenađena. Ma šta iznenađena - šokirana sam. Jer, ipak sam ja u toj igri autsajder. Nisam se nadala da će biti bilo kakvog odjeka. Ali, moji prijatelji sve ovo shvataju ozbiljnije nego ja. Meni još uvek to nije doprlo do mozga. Barem ne za sada.“
Knjiga je puna pominjanja filmova i asocijacija na razne fimove kao i „uputstava“ koju muziku treba slušati uz određeno poglavlje?
- Jeste, jer studiram Fakultet dramskih umetnosti i jednog dana želim da se bavim filmom. A i, priznajem, filmofil sam. Kada zamišljam i maštam sve vidim u slikama koje se smenjuju, tako da sve izgleda kao film. Muzika je najbitnija u mom životu. Možda će doći dan kada ću se baviti i muzikom. Nekada sam bila gotovo opsednuta klasikom a sada me više zanimaju rok i pop. Muzika mnogo govori o ljudima i igra veliku ulogu u njihovim životima bez obzira da li su oni toga svesni ili ne.
Otkud taj nagon, da citiram reči sa korica, za „vrištanjem svog mišljenja“?
- Jer, sve je sivo i jednolično i smatram da samo vrištanje može da probudi stvari. Krik! A i to je, priznajem, moj senzibilitet i temperament.
U vašem roman, na primer, na nekoliko mesta se pominje „grickanje usana po Frojdu“, što je po njemu seksualna frustriranost. A na šta vi želite da skrenete pažnju?
- Pa, između ostalog, i na tu seksualnu frustriranost. Primetila sam da mnogo ljudi gricka usne. Često, recimo u prevozu posmatram ljude i vidim da veliki broj gricka usne. To možda govori i o nekoj usamljenosti. U mojoj knjizi se govori i o međuljudskim odnosima, odnosno o toj usamljenosti i o tome kako čovek ne treba da bude sam. Tačnije, da je to omča koju neko sam sebi stavlja na vrat. Ljudi uglavnom ne obraćaju pažnju na gestove poput grickanja usana, a upravo ih to odaje. Interesovala me pozadina svega toga.
I, šta je pozadina?
- Mislim da je Frojd prilično bio u pravu (smeh). Ili je to možda zamena za neku drugu razonodu, ili neka (hronična) nervoza, ili možda jednostavno taj proces obnavljanja. Znate li da je usnama potrebno samo dva dana da se obnove?
Iz vašeg romana se da videti kako vi ne odustajete a da vaši junaci odustaju od života, od veze, od potrage za smislom. Je l’ to neka matrica vaše generacije?
- Mislim da u osnovi jeste. Nisam ja to namerno tako prikazala. Jednostavno sam posmatrala i to me vodilo. Čini mi se da je to neki, uslovno rečeno, realan proces koji se događa. Takvi smo mi danas, u priličnom broju.
Kakvi?
- Pa, odustajemo! Zapravo, imamo neku priču koju bi da pratimo i čak i kada imamo nekakvu snagu da izguramo mi stanemo na pola. Iznenada se zaustavljamo. Naizgled bez razloga. Ima tu, između ostalog, i beznađa i diktata vremena u kome živimo, ali ponajpre toga što mladi ljudi u sebi, odnosno u svom malom kosmosu najčešće nisu zadovoljni. Ljudi sa kojima se družim, metaforično rečeno, imaju ogledalo i svakodnevno se preispituju.
U romanu ste izrazili zanimljivu dilemu:“Pitam se zašto ljudi naručuju ‘blody mary’ kad je krv mnogo slađa i jeftinija“. Dakle, na šta vas asocira reč krv?
- Upravo se vraćamo na Frojda, možda je to razlog zbog koga ljudi sisaju sopstvenu krv. Uvek sam mislila da je krv nešto lepo i asocira na strast, inače to je moja omiljena boja. A krvi kao nasilja ima naravno mnogo u okruženju ali ne i u mojim asocijacijama. Mnogo je ljudi, rekla bih, koji vole nasilje i ono ih uzbuđuje. Poplavljeni smo nasiljem i u medijima i u realnosti. Ali lično u tome zaista ne vidim ništa uzbudljivo. Ima mnogo uzbudljivijih stvari i situacija.
Na primer?
- Filmovi, muzika i lična krativnost!
Takođe ste napisali „Prosečna autobuska stanica Evropske unije. Čisto. S automatima za hranu. Čovek ne može zaista da pati ili iščekuje nešto u toj sredini.“
- To zapravo potvrđuje tezu da nije patnja uvek patnja ma gde se nalazili. Dakle, s jedne strane način patnje zavisi od mesta na kome se nalazite. Jer, kad imate lični problem a na to vam se nadoveže beda i haos u društvu sve postaje daleko teže. Sa druge strane lična patnja je u suštini svuda ista. Napisala sam to inspirisana Španijom. Naime, to je zemlja u kojoj je sve savršeno sređeno i koja ima visoke standarde, ali ljudi su toliko temperamentni i senzibilni, i kad pate onda to čine čine užasno žestoko.
Tatjana Nježić
21.01.04
Ekspolozija "Epohe"
Ana Vučković
NE događa se često da neko napiše roman sa 18 godina, da ga objavi sa 20. A gotovo je neverovatno da ta knjiga uđe u najuži izbor od sedam naslova, za NIN-ovu nagradu u konkurenciji više od 150 romana. I da tako postane najmlađi pisac koji je ikada dospeo na tako visoko mesto u konkurenciji za ovo prestižno književno priznanje. Upravo to se dogodilo mladoj spisateljici Ani Vučković (1984) i njenom romanu "Epoha lipsa juče", koji je objavila "Narodna knjiga".
- Imam malo osećanje autsajdera, zato što su svi ostali učesnici poznata imena ili bar ljudi koji su do sada nešto objavili - kaže nam Vučkovićeva. - Ovo je moja prva knjiga, pa sam malo iznenađena, ali i počastvovana. Za mene je ovo dovoljan uspeh, ali ljudi iz mog okruženja ne smatraju isto i misle da treba da dobijem više.
Da li će Ana dobiti NIN-ovu nagradu znaće se 26. januara.
- Čula sam da bi trebalo debitanti, barem ovog puta, da dođu na red, ali mislim da će kao i obično presuditi veze. Ima ljudi koji su prošle godine pretendovali, ali nisu dobili nagradu. Verovatno će je neko od njih dobiti, baš zbog toga.
Ana je, inače, student dramaturgije, koju je upisala iz prvog puta! Već je ponela jednu književnu nagradu - "Borislav Pekić" 2000. godine.
- Pisala sam, još u osnovnoj školi, ali aktivno, tek, pre tri-četiri godine. Za mene ovaj roman nije svež, dugo sam imala ideju, a dve godine je kao rukopis stajao kod mene.
Zašto "Epoha lipsa juče"?
- To je, zapravo, jedan osvrt na civilizaciju koja je nestala, odnosno inspirisao me je dan kada je trgovinski centar u Americi eksplodirao. To je za mene bio kraj neke druge civilizacije - civilizacije u ljudima. Zapravo se unutar mojih likova dešavaju iste takve eksplozije, kao što je bila tog dana.
U romanu "Epoha lipsa juče" Ana je uspela vešto da sažme događaje iz života mladih ljudi sa dva sasvim različita prostora - Španije i Amerike.
- Mada se radnja odvija drugde, apsolutno ima autobiografskog u romanu. Čak su me neki prijatelji pitali da li sam zapravo ja glavna junakinja. Namerno sam je negde modifikovala, da ne bi bila apsolutno - ja. Pisala sam o dosta stvari koje primćujem, a koje su drugima nebitne. U psihološkom sklopu mojih likova, zapravo je preslikan moj mentalni sklop. Drago mi je da su drugi razumeli nešto što je apsolutno moje i intimno.
Ana je u klasi kod Filipa Davida i Biljane Srbljanović. Kaže da joj se dopada dramaturgija, ali da se još uvek traži. Ne bi mogla bez mame (novinara), tate (mašinskog inženjera), izlazaka i prijatelja.
- "Epoha lipsa juče" je priča o vremenu koje je nestalo i nekom drugom koje tek dolazi. Ne znam kakva će biti, ili kakva je ta nova epoha. A moja? Sa NIN-ovom nagradom ili bez nje, nadam se da će neka moja drama biti postavljena na scenu. To mi je sada najvažnije.
D. B. MATOVIĆ
