Yugoslav

12.06.20 Bookwar

Utopijski projekat naših naroda, vekovima rasutih po kugli zemaljskoj, u otpadništvu od kneževske ili kraljevske vlasti, možda je i imao neku šansu posle najvećeg svetskog rata, da se i od njega nisu narodi odvajali, kako ko: u emigraciju ili totalno nestajanje. Emigracija je značila spremnost da se nešto što se zove „Jugoslavija“ zaboravi, uvođenjem u drugu kulturu ili, naprosto, mržnjom prema napuštenom, tako da Ani Vučković, s kupole Radio Beograda (gde, koliko vidimo, radi) preostaje da nam opiše to „nestajanje“. Ali ne čini ona to ni ideološki, ni sociološki, još manje politički, portretišući članove raznih komiteta (posebno onog Centralnog), hvatajući se za bajate teme golootočkih „toplih zečeva“ ili kanonade „brionskih“ plenuma. Njen otac pred nama izdiše (a zapravo je, nažalost, već mrtav) i ona kroz njegovu sliku, karakter, dakle životopis i životni izbor, prikazuje (i dokazuje) kakva je ta Jugoslavija bila, ali i kakva je mogla da bude. ?roz jugo-istoriju palimpsetski se skicira očeva fotografija iz lične karte, a onda ova uvlači u narativni okvir kakvog književnog pejzaža. Dobijamo setnu razglednicu s pozdravom iz prošlosti.

Otac je bio, prema njenom sećanju, jaka figura. ?njigoljupci će u Aninom pripovedanju videti ?išovog Eduarda (ja sam toj bajatoj uporednoj taktici pridodao i sentimentalno-opore tonove Odustajanja Lengoldove, iako se tamo o majci radi, u višestepenoj mučnoj avanturi) i osećaju za povezivanje fabulativnog središta, pomešanog sa vajanjem očinske figure kao mita detinjstva i odrastanja, ne možemo okrenuti glavu. Ali možemo u motivu postavke, ako zanemarimo da je reč o knjigama, već o muzejima gde se donose stalni i specijalni izbori detinjske ushićenosti i prvih saznanja. ?iš je Eduarda Sama iz biografske zaleđine, iz ništavilskog kotla i zaborava na književni kauč posađivao da mu ovaj pruži odgovore koje, iz opravdanih razloga, nije mogao fizički da doturi. Dokumentovano, sugestivno, arhivski, tu se iz ničega (i jednog pisma) stvorio još jedan Ahasfer, ali ovog puta, verujemo, ne svojom voljom u lutanju i potucanju. Ana nam, takođe, istom merom, razotkriva očeve osobine i daje nam uvid u sve što je taj čovek prošao (studiranje na Mašinskom fakultetu, projekti u inostranstvu, putovanja na more, itd.), ali ona ne konsultuje matične knjige rođenih, venčanih, umrlih i ne pašti se u otresanju prašine sa požutelih koverti poštanske korespodencije, a još manje traži intimne rukopise i privatno dnevničko blago. Neko bi rekao da je to dokaz uverljivosti nečijeg postojanja, signum dotrajalosti, ovekovečenosti. Verovatno bi i bio da se samo o nečijoj lineralnoj životnoj putanji radi. Ali Ana veruje da je moguće (šta više i nužno potrebno) objasniti odnos između okoline i čoveka kojeg je volela, u toj meri da dok je trajao On, trajala je i Ona. Međutim, ne očekujte ljubavnu priču. Ništa nema lepo u nestajanju, kamoli u umiranju.

Jugoslav postaje metafora iščilenja, simbol propadanja, ali i zapis o postojanosti, o istrajnosti; nažalost, ne i večnosti. Ana Vučković se pita zar to nije moglo još potrajati, ali na brzinu, tek sekundu kasnije, razume da nešto u sreći prebiva ako je priroda tog ushićenja. U suprotnom, jede je hipokrizija, nagriza plesan, ovog puta, komunističkog društva. Od tolike posebnosti, crvenih pasoša, interkontinentalnog zajedništva, „samostalnog puta“ u budućnost, ostaje tek gorak ukus razočaranosti. Puritansko-asketski ideali dinarskih šuma guše se u dimu razvratnih plamenova kojima se dokazuje da socijalizam znači oslobođenje, pre svega, tela. Očeva prijateljica Mirjana, po kojoj jedno od poglavlja nosi naziv, poziv je da se zameri generaciji sad već staraca što je zloupotrebljavala odvažnost i vrcavost, eksperimentišući sa slobodama koje imaju poentu ako su u limitiranim granicama normalnog. Bez plačevnog ekscentrizma, kao u Tanjiru gde se sećamo predaka kako se opraštaju od kamenjara Crne Gore, hitajući ka urbanim centrima novosklepane federacije. Pa opčinjenost kimonom, na poleđini veselim ždralom. Cipelama, tek u dva para, jedan za letnju, drugi za zimsku sezonu, jer to je dovoljno. Nije za razbacivanje. Za život je.

Ljubav prema ocu ima propratne efekte u nejasnim i indiferentnim osećanjima prema drugima i drugome. Ana neće penzionerima da ustaje u tramvaju, jer otkud njima pravo da žive, da tako dugo pretrajavaju, da se opiru smrti, ako je onaj što je trebao za njima da ostane, ranije napustio ovaj svet? Treba, valjda, da se zna neki red. I treba otići i na groblja. Tamo se najviše živi, misli pripovedač, i tamo se uči o sudbini, misli pisac ove kritike. Ali tamo se i plače, i drhti, i savija od tuge. Možda se u tom trenutku prvi put i misli o smrti, koliko ona može biti i realna, i zašto je takva, ćutljiva i hladna. Što nije hrišćanska, kao što nas uče Hristovi pratioci, ?alvinovi protestanti, sektaški fanatici? Dakle, vredna ispunjenja, jer se ide na lepše mesto. Nego, tek tako, na tankoj žici između seksa i odnosa u sprezi između Erosa i Tanatosa, dve teorijske teze bečke psihološke klinike.

Jugoslav mora da je bio veoma veliki čovek kad je zaslužio ovakvo ispitavanje jugoslovenske istorije (Ana Jugoslaviju voli, ali baš zato što je voli mora je udariti tamo gde najviše boli), intimističko ispovedanje do momenta kada nestali i uništeni predmeti, vaskolika sećanja pripadnosti iskrsavaju kao putokazi ka sveobuhvatnom rešenju i objašnjenju. Ovaj otac, koji me je u par navrata podsetio i na mog oca, ispao je sigurna, pouzdana, odgovorna glava kojoj nije teško da satima i noćima tera auto po Moračkoj kotlini, u susret suncu i peskovitoj plaži. Ne libi se taj da za svoju devojčicu uvek bude tu i kavaljerski je doveze kući. Da bude inovator pa da od dva keksa i štangle čokolade napravi slatkiš kojeg još nema na rafovima prestoničkih ce-marketa. Pa se čini, kad je umirao, da mu ni to nije bilo teško. Zaklopio je oči znajući da je bio dobar i uspešan tata.

Ivan Đurđević

01.01.20 Polja

Smrt. Smrt je kad nekog dugo nisi video. I to je to. Ovim rečenicama, iz kojih se ujedno sastoji i čitavo njeno prvo poglavlje, otvara se knjiga Yugoslav autorke Ane Vučković, koja se nedavno našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu kritike za roman 2019. godine. U pitanju je sažeta intimistička pripovest upravo o životu (posle) smrti: ličnim strategijama u suočavanju sa smrću nekoga i nečega bliskog, ali i načinima na koje to blisko uspeva da preživi sopstvenu smrt u onome koji i onome što za njim ostaje. Početni impuls i okosnica pripovedanja jeste smrt naratorkinog oca, dok se oko nje neprekidno i potpuno asocijativno pletu impresije i meditacije o smrti uopšte, kao i o drugim konkretnim smrtima, a posebno upadljivo i istrajno, kako je i sugerisano samim naslovom, one o smrti SFRJ, države koja je činila važan deo očevih svetonazora i – u znatno izraženijoj meri – svakodnevice. Iz stihijskog račvanja i susticanja ovih tokova nazire se namera autorke da, prvenstveno dočaravajući iz svoje intimne postjugoslovenske perspektive nostalgiju za onim (ne)proživljenim sa sopstvenim ocem, donekle zahvati i u širi društveni kontekst, tj. da u tragovima piše o tragovima Jugoslavije u sećanjima i svakodnevici svojih savremenika i savremenica.
Ipak, ovo preplitanje ličnog i političkog, iako potencijalno zanimljivo i nimalo sporno na nivou zamisli, postaje zaista sugestivno i poetski uobličeno samo u pojedinim, i to ne odveć učestalim, trenucima izvedbe. U tom pogledu, ističu se, na primer, suptilna udvajanja i raslojavanja pripovednog glasa: jedva primetna iskliznuća iz prvog u drugo ili treće lice, kojima naratorka istovremeno progovara (o) sebi, (o) ocu i sa ocem, postajući tatin prijatelj u prošlosti, onaj koji s njim putuje i prisustvuje, a koja ujedno doprinose i načelnoj i doslednoj fluidnosti sintakse, dobro prilagođenoj tematskim i žanrovskim težnjama. Zahvaljujući, između ostalog, upravo unekoliko koherentnijem sadejstvu ovih aspekata i izoštrenijem pripovedačkom fokusu, Yugoslav se doima najboljim i najzrelijim književnim tekstom Ane Vučković, koja je pre toga objavila tri romana – Epoha lipsa juče (2003), Lust ’n’ dust (2004) i Surfing Serbia (2012), kao i zbirku priča Plišani soliter (2007). Posebno upečatljiv kvalitet, uspeh i ozbiljnost njene pete knjige potiču i iz uverljivih predočavanja postupnog suočavanja sa gubitkom bliske osobe, kojima se tekst isto tako postupno otvara, obećavajući dubinu naratorkinog lirskog doživljaja i punoću tematizovanja opisanog života (posle) smrti i u svom nastavku.
Međutim, kako tekst odmiče, postupno iščezavaju i čitalačke nade da će do toga doći.
Izneveravanje inicijalnih očekivanja najpre je oličeno u preobilju reminiscencija, asocijacija i referenci, u kojima se tekst gotovo i iscrpljuje, što ne bi bilo problematično da one tako često nisu do krajnje, pa čak i groteskne mere, površne i proizvoljne. Za to, naizgled, mogu postojati barem dva opravdanja. Naime, autorka već na uvodnim stranicama sugeriše u čemu je srž njenog postupka: Počni od početka, govorila mi je baka, reci kako je bilo na putovanju od trenutka kada si izašla iz kuće (...) Nemoj odmah da pređeš na andaluzijske šare, pričaj mi o tome kako ti je bilo u prvih sat vremena, do aerodroma, šta si radila, koje si novine kupila i da li si sela da popiješ kafu, da li si, kao i obično, sendvič predviđen za put pojela već u taksiju (...) Svakome govorim da svima sve ispriča, imam novu maniju, da ispričam nekome sve što pomislim, jer ma koliko da je trivijalno, osećam da ne sme da ostane samo u mojoj glavi, ponećeš sa sobom u grob predele i osećaje, filmove... I zaista, apologija trivijalnosti i manije pričanja o svakoj mogućoj asocijaciji individualne svesti, koje su ovde nagoveštene, postaju konstanta i zaštitni znak Yugoslav-a, prožetog još i meditativnim, univerzalističkim autorskim komentarima. Utoliko u njemu mogu uživati samo oni čitaoci za koje krajnje nasumična hiperintimistička iskliznuća u banalnost korespondiraju sa težnjom da se dočara nešto što ne može biti banalno, i to ne po sebi, nego u horizontu koji je zadat samim tekstom, a to jeste preživljavanje (nakon) traumatičnog gubitka. Pored toga, iako već sam odabir ovakvog diskursa autorki dopušta slobodu i zaigranost u rasejavanju impresija, misli i referenci, kao i zamagljivanje granica između trivijalnog i tragičnog, ni on ipak ne može biti dovoljno dobro opravdanje za pomenutu, nedovoljno osmišljenu i razrađenu, diskrepancu koja se formira u tekstu. Ona je utoliko tužnija stoga što uporno guši i suzbija upravo ono najbolje u njemu, a to jesu setni tonovi i senzacije, ne sasvim retki sugestivni utisci, slučajne sinestezije kojima autorka odriče značaj u pomenutom autopoetičkom komentaru, privilegujući maniju pričanja o sendvičima. To za posledicu neretko ima i neobična poređenja i jukstapozicije, koja više začuđuju svojom proizvoljnošću nego što uspevaju da proizvedu poetski efekat: Kao što je njemu njegova majka pravila urmašice, tako je meni tata često pravio kolač s keksom i pudingom. Potpuno nepraktično, iskoristio bi svaku šerpu u kući, i to kao da je bila igra, zamazati se, kao kad pocepaš majicu na granu, ili na kakav šiljak od ograde, o koji bi mogao da rascopaš i mošnice nalik smokvama. A smokve i mošnice liče. Čula sam da se to desilo jednom dečaku. Svaki put kad neko pravi kolač sa smokvama setim se toga. Tata nije pravio takve kompleksne kolače, ponajmanje one sa smokvama. Najviše je voleo keks-kolač, ili keks-tortu sa pudingom. Tate češće prave slano. To je stereotip. Tate ponekad kuvaju, i to je uvek specijalno, roštilji ili nedeljni ručkovi za decu. Uvek nešto što deca vole, jer tate neće da razočaraju decu, kao što mame rade svakog dana. Tatina jagnjetina je najbolja, tata se unosi u njeno pravljenje jer je to njemu praznik, tate prave posebne marinade. Zato tatama sve ispada bolje nego mamama, mama to godinama radi rutinski, tata usoljava meso kao da masira lopatice drugarici u Trpnju 1980. (?!) Nije iznenađujuće što su, naprotiv, neki od najsugestivnijih i najfunkcionalnijih pasaža oni putopisni, koji se po svojoj prirodi prilagođavaju osnovnoj zamisli autorke, ili pak oni u kojima naratorka neosetno uranja u sećanja na nekadašnju svakidašnjicu, neopterećena svojim interpretacijama i preosmišljavanjima utisaka, imperativinim iskazima i postavljanjima pitanja: Uvući se, pokriti preko glave, zamotati ceo, tako je i tata, nešto jesti, možda i bez ustajanja, istezati telo, mi ležimo na stomaku, to je isti bebeći položaj, odbacivanje odgovornosti, gubljenje kontrole, odbijanje poslušnosti danu…
...I romanu. Povrh svega, ovaj tekst dosledno odbija poslušnost romanu, i to je njegov temeljni problem, neodvojiv od izneveravanja sopstvene unutrašnje logike o kojem je do sada bilo reči. Da je u pitanju prozno delo jasnog registra, delo osmišljeno u epistolarnoj ili formi dnevnika, ili barem delo koje se svaki čas ne koprca u zamkama hiperintimističkog diskursa na kome i počiva, njegova žanrovska pripadnost bila bi od sekundarnog značaja. Međutim, budući da nije tako, jedino što bi mu moglo obezbediti relativnu kohezivnost upravo je narativna struktura, a ona je ovde takođe vrlo poljuljana. Tekst koji počinje kao obećanje romana, zasnovanog na jednom događaju i naratorkinom suočavanju sa njim, ubrzo se, bez ikakvog opravdanja, pretvara u niz vrlo labavo povezanih kratkih proznih formi. Ni one, sa svoje strane, nemaju čvrsta narativna jezgra, već su pretežno zamišljene kao lirski pasaži u kojima se asocijativno sustiču pojedine teme i simboli. Pri tom se često zaboravlja na osnovni motivacijski tok, o kojem se i može govoriti samo vrlo uslovno, i završava u nefunkcionalnim digresijama, da bi se onda taj tok iznova, ali bez jasne pripovedačke ideje koja bi to podupirala, vraćao i nestajao. Usled svega toga, krećući se kroz tekst, recipijent neprestano mora da napreže čitalački vid ne bi li ugledao neke, makar i udaljene, obrise romanesknog žanra, u čemu mu, međutim, ne pomažu ni najbolje kritičarske namere. Tako se, nažalost, potiru proplamsaji poetičke artikulisanosti i književnog talenta u Yugoslav-u, kojih ipak ima u dovoljnoj meri da se od Ane Vučković može očekivati da u budućnosti napiše mnogo bolju, potencijalno i odličnu knjigu, ali samo ukoliko se tome bude posvetila pažljivije i promišljenije.

Zorana Simić