Druga ruka istorije

09.02.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Naša književnost prošloga veka pružila je više nego ubedljive dokaze da se književnost i diplomatija slažu i dopunjavaju. Pomenimo samo najistaknutije: Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Milan Rakić, Jovan Dučić, nisu pisali samo izveštaje nego i književnost, i to kakvu. Kakvi su im bili izveštaji, znamo tek ponešto iz odlomaka koji su do sada isplivali iz strogo čuvanih arhiva.
A onda su došle diplomate koje pišu samo službene beleške. Zlatna nit je prekinuta i piscima je ostavljena samo vlastita zemlja da po njoj hode i pišu šta god hoće. U inostranstvo su išli drugi majstori. Pismenost i kultura nisu više na prvom mestu. Ali gle čuda. Stidljivo, poneki pisac se uvodi u diplomatiju, a školovane diplomate počinju da se bave umetnošću reči.
Jedan od takvih, novih primera, je i Mihailo Papazoglu ( Beograd, 1969), koji je zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova SCG, sa trenutnim nameštenjem u Strazburu. Po obrazovanju je pravnik, a već je boravio u nizu evropskih metropola. Sada je objavio i prvu knjigu koju je teško žanrovski odrediti. Od pesama, pesama u prozi, zapisa, do dnevničkih beleški, Papazoglu vodi neku vrstu esejističkog knjigovodstva svog života.
Montenjevski zagledan u sebe on hoće da govori sa svojim vremenom i svoje paradoksalno intonirane sumnje stavlja u tekstove nejednake specifične težine i dužine. Od cele istorije i tradicije njega zanima samo ona koja trenutno jeste. Bežeći od njenog varljivog lica, Papazoglu bi da vidi naličje. Ne prvu, nego drugu ruku istorije, onu koja je uvek bliža, ne istini, nego suštini. Ona je možda izlizana, kao kupe drugog razreda nekog provincijskog voza, daleko od srca istine, ali, svakako, u srcu stvari- misli Papazoglu.
U brojnim fascinacijama, pre svega darovima života i tzv. velikim svetom, Papazoglu se vraća u mladićke dane, prve ljubavi, nejasne patnje i čeone sudare sa večnim enigmama sveta. Od svih znanja i iskustava on će sumnju uzimati kao najbolju učiteljicu i saveznika.
- Sumnjaj prijatelju. Sumnjaj da je iza kuće – kuća. Da čovek može da stvori dete. Da su se Nemci zaista povukli. Sumnjaj da su januar i februar – sinovi decembra, a svi zajedno potomci pramajke zime osvojili naša srca. Sumnjaj u to da puška može da opali sama. Ili da se čovek rađa srećan. Sumnjaj u mnogo šta. Jedino tako će glava ostati tamo gde treba – na ramenima – piše Papazoglu u jednom od 120 zapisa, svestan da je sa tolikom sumnjom možda i preterao. Posle toga ne čini se ništa.
No najbolji Papazoglu u ovoj prvoj knjizi nije tamo gde je sve direktno i neumitno, već gde se misao vratolomno probija na svetlo dana, gde je pokušaj važniji od storije i istorije. Tamo gde je sve u naznakama i neuhvatljivom poigravanju Erosa i Tanatosa. I upravo te stranice daju vrednost napisanom i zalog su za nove pokušaje pisca/diplomate i obratno.

M. Živanović