Kenet Vajt (Kenneth White) roden je 1936. godine u Glazgovu. Studirao francusku i nemacku književnost, uporedo izucavajuci latinski i filozofiju. Oduvek zadivljen duhom istoka želeo je da tamo upozna i realni, svakodnevni život. Zato je mnogo i stalno putovao, voden istinskim osecanjem za razliku. Mnoge njegove knjige imaju izvestan putopisni ton, a neke su posvecene dalekim kulturama. Vajt je pesnik i esejista, ujedno i kulturolog, filozof i antropolog, jer su njegova dela plod interesovanja za više disciplina. Od 1983. do 1996. godine bio je profesor poetika XX veka na pariskoj Sorboni. Dobitnik je, izmedu ostalih nagrada, Prix Medicis etranger za Plavi put (1983) i Grand Prix du Reyonnement de l"Academie franqaise za životno delo (1985). Objavio je više knjiga poezije koje se, poslednjih godina, pojavljuju u dvojezicnom izdanju, na francuskom i engleskom jeziku. Novije esejisticke knjige Vajt piše na francuskom, a u toj oblasti najznacajnije su mu Mirna apokalipsa, Svet Antonena Artoa, Hokusai ili culni horizont, Nomadski duh i Visoravan albatrosa. Iz putopisne literature najpoznatije su mu knjige Plavi put i Divlji labudovi. Tvorac pojma geopoetika, Kenet Vajt je 1989. godine u Trebordenu, Francuska osnovao Medunarodni institut za geopoetiku.
01.01.00
Glas-javnosti
29.08.2002.
Divlji labudovi" Keneta Vajta, haiku putopis
Tajne Japana
Knjiga Keneta Vajta "Divlji labudovi" žanrovski je odredena vec u samom podnaslovu kao haiku putopis. U predgovoru za ovo delo Vajt govori kako je došao na ideju o putu u Japan, putu stvarnom, po gradovima, šumama, planinama i putu duhovnom:
"Vec neko vreme u mom je duhu sazrevala misao o putovanju u Japan, koje bi bilo još jedno geopoeticko hodocašce; omaž japanskim stvarima (stvarima dragocenim i nestalnim) i haiku-putopis po uzoru na Bašoa, sanjalacki zapis o putevima i ostrvima, elipticno porinuce u Prazninu - ukratko, jedna mala, ekstravagantna japanska knjiga, prepuna slika i unakrsnih misli, pisana u "stilu belicastih izmaglica", kako kažu slikari".
Dakle, cuveni haiku pesnik Bašo (Stara lokva/žaba skace/zvuk vode) i njegova meditativna putovanja inspirisala su Vajta da i sam pode na duhovno putovanje iz kojeg se radaju i njegovi, sopstveni, haiku stihovi, koji i sami cine veliki deo knjige.
"Divlji labudovi" nije samo (put)opis Japana, ova knjiga je važna, kao vrsta misticnog svedocenja, za poštovaoce haiku poeziju. Istovremeno, knjiga je važna i u tom smislu što pruža uvid u, taj, zenitisticki nacin razmišljanja, uopšte u nacin oblikovanja ljudskog duha, u jednoj drevnoj tradiciji toliko razlicitoj, ali ne samo zato, nama, toliko egzoticnoj i misticnoj.
Svakako, covek ne može a da se ne seti onog Kišovog saveta mladim piscima: Pisac nikada ne piše putopise, nije on novinar. Pa, imajuci i to u vidu, ne treba ocekivati da u "Divljim labudovima" pronadete magiju književnosti, vec neku, drugaciju tajnu, možda, magiju citalaca književnosti.
Knjigu je preveo sa francuskog Robert Rakocevic, a objavila ju je "Geopoetika".
LJ. P.
