Kuća plime i oseke

16.12.08

Savremeni svet karakteriše šupljina koju ispunjava sve više slika i sve veća buka, trijumfalna medijokratija - mediokritetstvo podignuto do društvene i političke moći

Gost Beograda prošle nedelje bio je Kenet Vajt, jedan od najistaknutijih savremenih pisaca. Tvorac pojma “geopoetika”, zaslužan i za osnivanje beogradskog Centra za geopoetiku koji je inicirao i podržao pre petnaest godina, promovisao je prilikom boravka u srpskoj prestonici svoju najnoviju knjigu “Kuća plime i oseke”, u izdanju “Geopoetike”. U pitanju je “sveža knjiga o intelektualnom nomadizmu, a uz korišćenje skoro lokalne topografije”, u kojoj Vajt piše o Bretanji, koju je izabrao kao mesto gde želi da živi.
Kako biste konkretnije približili spregu kulture i geopoetike? Koja je zapravo osnovna uloga geopoetike u savremenom svetu?
- Značenje ove reči koje dominira u našim društvima strogo je sociološko. Obuhvata sve ono što se radi u oblasti pozorišta, kinematografije, književnosti, baleta i vizuelnih umetnosti. Reč je o neselektivnom, sveobuhvatnom izrazu koji podrazumeva proizvodnju najrazličitijih predmeta, obavljanje najrazličitijih aktivnosti, izvan sfere strogo utilitarnog, koji se dovodi u površnu vezu sa konceptom “slobodnog vremena”. U osnovi ovog koncepta nalazi se uverenje da, što više knjiga, filmova, pozorišnih predstava, slika, skulptura, instalacija, koncerata, i ostalog, jedno društvo proizvede, ono je samim tim razvijenije. To ipak nije slučaj. Pravi razvoj moguć je uz manje, mnogo manje. Zapravo, ta kultura preplavljena predmetima, prepuna aktivnosti, potrošačka, nikoga ne vodi ničemu, a njeno administriranje postaje posao za sebe, slep za bilo kakav dublji smisao. No, postavlja se pitanje da li je bilo kakav “dublji smisao” još uvek moguć, da li je moguće bilo šta što bi ličilo na istinski preokret doba, bilo šta poput nove epohe postojanja. Tu nastupa geopoetika time što kaže: možda. Ona se, u najmanju ruku, predstavlja kao jedan lep gest (konačni gest svesnog i inteligentnog čovečanstva?) i kao nešto najinteresantnije što se može naći.
Na predavanju koje ste održali studentima Filološkog fakulteta u Beogradu podsetili ste da je svet odavno izgubio vezu čak sa korenima samog značenja reči “svet”...
- Koren ove reči na nemačkom jeziku označava reč čovek. Na ruskom opet, svet se kaže mir. Na slovenskim jezicima u pitanju je koncept zajedništva. Na romanskim jezicima reč svet potiče iz latinske reči “mundus”, što znači oblast, plodno tle gde ljudi mogu da ostvare kontakt sa duhovima zemlje. Na grčkom reč kosmos znači lepa, skladna celina. Izgubili smo to značenje na svaki način osim vezano za kozmetiku!
Kažete da je danas mediokritetstvo podignuto do društvene i političke moći?
- Savremeni svet karakteriše šupljina koju ispunjava sve više slika i sve veća buka, trijumfalna medijokratija - mediokritetstvo podignuto do društvene i političke moći. U centru, bezumna navala posle koje sledi inertnost. Po obodima, književnost, tačnije umetnost, koja je najčešće tek nešto malo više od odraza ove situacije, ovog stanja. Ono što je sada očigledno - čemu god da su se ljudi nadali, čak u nekom uzgrednom smislu, ili u naznakama, da će se nacionalizmom, socijalizmom, nacional-socijalizmom, komunizmom, fašizmom, liberalizmom, ili bilo čim drugim postići - jeste da ne postoji striktno političko rešenje pomenutog stanja. Jedino što politika može da učini, manje ili više kompetentno, jeste da pokuša da izađe na kraj sa simptomima. Fundamentalno pitanje je pre kulturno nego političko, ali jedino, kao što sam naglasio, pod uslovom da se koncept kulture shvati u smislu dubljem od onog koji preovladava.
Na koji način vi praktikujete principe geopoetike?
- Praktikujem ih tako što pišem knjige, držim predavanja već dugi niz godina, organizujem rad mnogih grupa za geopoetiku. Moj savet je da probate da čitate, da razmišljate. Sama činjenica da tragate odvešće vas ljudima sličnim sebi.
Mnogi pojam geopotika poistovećuju sa pojmom geopolitika?
- Ako se ne artikuliše jasno, reč “geopoetika” često će biti zamenjena rečju “geopolitika” koja je trenutno mnogo poznatija i u široj upotrebi. Ova fonetska pozicija pruža još jednu priliku za određenje. Geopolitika se bavi odnosima moći između država na globalnom nivou, dok prostor posmatra isključivo kao potencijalni resurs za eksploataciju. Geopoetika je dublji, i mnogo radikalniji poduhvat. NJeno interesovanje nije teritorijalna dominacija među državama, već stanje ljudskog bića u univerzumu, odnos između ljudskog bića i planete Zemlje, prisustvo u svetu. Geopoetika je protivotrov za zatrovanost sveta.

Mila Milosavljević

11.12.08

Od prvog susreta Kenet Vajt (poznati filozof i pisac, gost Beograda) ostavlja utisak harizmatičnog, neobičnog čoveka. Spontano razmenjuje srdačne i neuobičajene rečenice. Govori o ljudskoj (ne)moći u susretima, putovanjima, problemima... „Ovakvi razgovori bude nadu“, kaže, ležerno ispijajući kafu, a u intervju za „Blic“ priča o svojim knjigama, ćorsokaku civilizacije, ljudskoj dezorijentisanosti, snazi pojedinca...

U Beograd ste došli da održite nekoliko predavanja, proslavite petnaestogodišnjicu izdavačke kuće „Geopoetika“, svog ovdašnjeg izdavača, promovišete nedavno objavljenu knjigu „Kuća plime i oseke“... No, naš prvi čitalački susret s vama je „Plava knjiga“, u kojoj pišete i o kulturi Eskima i Indijanaca. Možete li ih uporediti sa kulturom zapadne civilizacije?
- Zdušno se bavim analizom naše civilizacije. Uloga intelektualnog nomada upravo i jeste da sagledava i poredi civilizacije i kulture. Donedavno, verovalo se da nas istorija nekuda vodi, da je ona napredak sa velikim N. Ali, primerice, fašizam i Hitler na Zapadu, komunizam na Istoku, kao i niz drugih istorijskih činjenica, nameću ogromno pitanje. Zapadna civilizacija, koja je danas, manje više, civilizacija celog sveta, postala je supermarket. Teško da iko danas iskreno veruje da će mu ta civilizacija doneti ikakvu sreću. Naša kultura je, zapravo, kultura praznine, ispunjena nekim očajničkim zvucima. Pogledajte tu hiperprodukciju čudovišnih filmova...

Može li umetnost odigrati ulogu spasitelja?
- Kad je dobra, prava, ona je krik, manje ili više snažan krik, za razliku od očajničkih zvukova, koje sam pominjao, a koji su zvuk stenjanja. To veliko civilizacijsko nezadovoljstvo ispoljava se kroz glupost i sve veće nasilje, razne vrste sukoba, koji gotovo da nemaju ni smisla, ni logike. Ako civilizaciju posmatramo kao autoput, intelektualni nomad je onaj koji s njega skreće, obilazeći bočne puteve i puteljke, gde se nalaze različite kulture, ili bar njihovi tragovi, a onda sklapaju novi mozaik od manje više starih kockica. Tako sam u „Divljim labudovima“ pisao o istočnim kulturama, a u „Plavoj knjizi“ o Indijancima i Eskimima...

Intelektualni nomad je središnja tačka vašeg pogleda na svet. Šta su intelektualni nomadi i koliko ih je?
- Oni su ti koji umeju da skrenu sa autoputa civilizacije. Poznaju zen budizam, a nisu zen budisti, poznaju verovanja, razmišljanja Indijanaca, a nisu to... Ja sam intelektualni nomad.

Znači li to da su oni retka pojava, incident?
- Pravi intelektualni nomadi, koje sam percipirao, jesu filozof Niče i pesnik Rembo. Obojica su imali težak život. No, nastojim da nastavim ono što su oni započeli. Intelektualni nomadi jesu retka vrsta, ali njihove ideje se šire. Intelektualni nomadizam vodi ka geopoetici.

Pojam „geopoetika“ je, takođe, uporišna tačka vaše filozofije...
- Proučavao sam desetine kultura od početaka ljudskog društva. U svakoj postoji svojevrsna centralna pozicija. Na primer, u hrišćanstvu su to Devica Marija i Isus, u Grčkoj trg gde se priča o politici i debatuje... Svaka ima nešto. Pitao sam se šta je takva tačka naše kulture. Pa, sam svet. Otuda „geo“. A što se tiče „poetike“, koristim taj pojam u vrlo širokom smislu. Kao što svaka kultura ima centralnu poziciju, tako ima i svoju poetiku. U primitivnim plemenima to je šaman, u grčkoj kulturi to je Homer, a u našoj... U potrazi za tim pišem tri vrste knjiga koje tvore putokaz, strelicu. Eseje kao početnu tačku, prozne knjige kao liniju, a vrh strelice je poezija. Poezija i putovanja tek imaju šta da nam daju.

U knjizi „Kuća plime i oseke“ govorite i o tome kako se može putovati, a sedeti na jednom mestu, u jednom gradu?
- Ako znaš svoje mesto i imaš svoju vertikalu, možeš putovati ne pomerajući se. Ljudski duh ume biti veličanstven. „Kuća plime i oseke“ je sva u dvojstvu: mnoštva i jednog, pokreta i mirovanja... Jedno bez drugog nije potpuno. Takvo dvojstvo je naša civilizacija smela s uma.

Vraća nas to na priču o našoj civilizaciji i vremenu u kojem živimo?
- Situacija u kojoj smo obeležena je društvenom patologijom. U njoj ljudi žive u virtuelnim svetovima, gotovo sasvim dezorijentisani. Sve je veliki nered, bolest, haos. Cilj mojih putovanja je, da pre svega, sagledam situaciju, potom da izađem na autoput, da pišem knjige, ocrtam obrise (sveta) na novi način i da potom okupljam ljude, osnivam različite grupe. Jednu od njih osnovao sam još kao student. Tragam za mogućim rešenjima. Tragam i verujem u snagu pojedinca. Nisam ni pesimista ni optimista, ja sam posibilista (posibiliti engl. mogućnost. prim n.) U „Kući plime i oseke“ bavim se i individualnim otporom pojedinca protiv društva koje čoveka tretira kao zombi potrošača. Otpor koji nije militantan već snažno miran otpor, uz smeh. I u njega verujem.

Beograd je srce Evrope
Utisak o Beogradu? Bili ste ovde i u vreme demonstracija 96/97.
- U Beogradu sam fasciniran rekama, posebno ušćem Save u Dunav. Beograd je, zapravo, u srcu Evrope, koja je izuzetno složen kontinent. Grad sa teškom prošlošću koji ima značajnu ulogu u ovim teškim vremenima.
Prilikom tih demonstracija strahovito mi se dopalo sve što sam video, doživeo; bio sam srećan što sam tu... Svi su uzvikivali „demokratija, demokratija“. Jedan stariji gospodin mi je poklonio pištaljku. Bio sam srećan k’o malo dete jer sam prethodno žalio što je nemam. Mislim da je, sve zajedno, bilo i neophodno i veoma zanimljivo, ali demokratija je vrlo teška stvar. O njoj se mora još mnogo razmišljati.

Kenet Vajt
Rođen je 1936. godine u Glazgovu. Studirao francusku i nemačku književnost, uporedo izučavajući latinski i filozofiju. Njegove knjige imaju izvestan putopisni ton i često su posvećene dalekim kulturama. Pesnik je i esejista, ujedno i kulturolog, filozof i antropolog, a njegova su dela plod interesovanja za više disciplina. Bio je profesor na Sorboni, dobitnik je brojnih prestižnih priznanja, među kojima su Grand Prix du Reyonnement de l’Academie francaise za životno delo (1985). Ovdašnjoj čitalačkoj publici poznat je i po knjigama „Visoravan Albatrosa“, „Plava knjiga“, „Divlji labudovi“. Tvorac je pojma „geopoetika“ i osnivač Međunarodnog instituta za geopoetiku (1989) u Trebordenu (Francuska).


Večernje novosti, 11.12.2008.

PUTUJUĆI FILOZOF

UNIVERZALNI čovek renesansnog formata, pesnik, filozof, naučnik, poslednji autentični svetski putnik. Kenet Vajt, Škot koji decenijama živi u Francuskoj, trenutno na obali Bretanje, iako je zagazio u osmu deceniju, tokom kratke posete Beogradu hteo je da sa rancem na leđima pročešlja Avalu, ali tesan raspored to nije dozvolio. U sredu je održao predavanje na Filološkom fakultetu, a u četvrtak će u Biblioteci grada, u 19 časova, predstaviti knjigu „Kuća plime i oseke“, koju je objavila „Geopoetika“, povodom 15. rođendana.
Vajt je tvorac pojma „geopoetika“ i kumovao je imenu beogradske izdavačke kuće. Njegova teza glasi:
- Iza svih podela, svi smo stanovnici Zemlje. Imamo nešto zajedničko, hajde da poradimo na tome. To je konačno rešenje. Nisam ni optimista niti pesimista, to je suviše lako. Ja sam posibilista (rad na onom što je moguće).
* Čitajući „Kuću plime i oseke“, počinjemo da se slažemo sa vama, da je Zemlja jedno zanimljivo i prelepo mesto. Ali, kako taj osećaj pomiriti sa činjenicom da čovečanstvo uporno iscrpljuju ratovi, siromaštvo, glad i opšta nesigurnost?
- Savršeno mi je jasna politička i društvena stvarnost. U knjizi se i vidi da ne gubim kontakt sa društvom. Ono što me zanima nije doprinos trenutnom rešavanju stvari, već da se, vremenom, sadašnje stanje radikalno promeni. Drugačije, vrtećemo se ukrug.
* Recite nam šta označava pojam „geopoetika“.
- Civilizaciju i istoriju posmatram kao autoput koji ide od Platona do danas. Ja sam intelektualni nomad koji napušta autoput i prati druge puteve, upoznaje druge kulture. Zapitao sam se, posle mnogo godina intelektualnog nomadizma, postoji li nešto oko čega svi možemo da se složimo: Istok, Zapad, Sever i Jug. Nešto izvan svih naših razlika, religijskih, ideoloških, nacionalnih, poetičkih, koje nas dele. Moj predlog je „geopoetika“: Zemlja sama po sebi i život na njoj kao glavna preokupacija - otuda „geo“. I poetika same planete, njena geologija, geografija... Zemlja je velika poema. To treba shvatiti.
* Iako više nema neistraženih kutaka planete, jer turistički aranžmani pokrivaju sve destinacije, čini se da je vama zemlja i dalje tajanstveni kraj?
- Svet je površinski otkriven još u 15-16. veku. Ali još čeka da bude otkriven u dubljem smislu. Kao zapadnjak, putujem na Istok, ne u potrazi za guruom, ne kao turista, već da razumem, vidim i osetim. Trudim se da ponovo dođem u dodir sa zemljom, jer smo toliko dugo odvojeni od nje.
* Po vašem mišljenju, stranputicom nismo krenuli mi?
- Moderno doba nije počelo juče, već u 17. veku, još od filozofa Dekarta. Insistira se na odvojenosti ljudskog bića i prirode. Ona je postala materijal za eksploatisanje.
* „Kuća plime i oseke“ priča nam o vašem životu i radu u Bretanji, van civilizacijske buke. Da li je reč o novom monaštvu?
- Volim ideju pustinjaštva, ideju manastira, ali ne u religijskom smislu. Šopenhauer je govorio o prirodnom monahu... Živimo u hiperaktivnom, hiperstresnom svetu, koji guši. Svakom je potrebno, ne samo intelektualcu, malo samoće, meditacije, kontemplacije. Ponekad se na izolovanim mestima rađaju najbolje ideje.

SRCE EVROPE
* Bili ste u Beogradu pre desetak godina. Koji utisak ste tada poneli?
- Prvi put sam tada bio u ovim predelima, na Balkanu. Sećam se prvog jutra, stajao sam na uzvišici, iznad ušća Save u Dunav, i imao osećaj, vau, evo me u srcu Evrope!

10.12.08

Svuda postoje znaci o tome da u civilizaciji, možda u samom čovečanstvu, postoji duboka patologija
Kenet Vajt (Fotodokumentacija „Geopoetike”)

Rat je noćna mora istorije. Za naciju i državu, njegova prednost je u tome što proizvodi ujedinjenu gomilu, čvrsto spojenu istovetnom ideologijom, što odvlači pažnju sa unutrašnjih problema i fundamentalnih pitanja. Njegova privlačnost za pojedinca jeste ta da rat unosi dozu uzbuđenja u nezadovoljne živote. Nimalo nije slučajno što popularni konzumentni oblici kulture, kao što su roman i film, do balčaka eksploatišu temu rata.

Kenet Vajt, škotski pisac koji živi u Bretanji i koji je danas i sutra gost Beograda na poziv svog izdavača „Geopoetike”, ovako komentariše krvavi raspad SFRJ, i razdvajanje Crne Gore od Srbije u kojima je kao u jednoj državi boravio pre jedanaest godina. U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, vođenom putem elektronske pošte uoči dolaska u Beograd, slavni pisac, osnivač filozofsko-književnog pravca geopoetike, dobitnik najpoznatijih svetskih književnih nagrada i prevođen na dvadesetak jezika, dodaje, kao da želi da uputi reči ohrabrenja:

– Svemu tome uprkos, uvek je postojala kosmopolitska, kosmopoetička vizija. Evo jednog od mojih omiljenih filozofa, Epikura, koji kaže: „Ako čovek razmišlja u okvirima lokalnih podela onda, naravno, svako ima zemlju u kojoj je rođen, ali ako uzima u obzir sveukupnu širinu i prostranstvo sveta, onda postoji jedna jedina zemlja za sve, i jedna postojbina, univerzum.”

Ipak, rekli ste jednom, živimo u civilizaciji čija je priroda šizofrena. Mislite li i dalje isto?

Koji god klinički termin bio upotrebljen, dovoljno je jasno: svuda postoje znaci o tome da u civilizaciji, možda u samom čovečanstvu, postoji duboka patologija. Frojd o tome govori u svojoj „Civilizaciji i nezadovoljstvima koja nosi”. Ali, psihoanaliza problem vidi samo u granicama porodice i seksa. Ja mislim da to moramo sagledati u širem kontekstu. Zbog čega praktikujem ono što nazivam analizom civilizacije. Ona može započeti zadiranjem unazad u antropologiju i etnologiju, sa svom tom filmskom industrijom bogova, boginja, đavola, anđela i čime sve ne, a što je čovečanstvo samo sebi izmislilo i projektovalo na svet, pa hiljadama godina trpa u dečje glavice. I to tera i dalje. Pogledajte samo te užasne filmove i tu književnost prepunu fantazija koji samo naviru. Neki ljudi to zovu „poezijom”, ja ne – prava poezija zemlje je negde drugde.

To se nastavlja i u političkoj sferi: statistika nam govori da 70 odsto Amerikanaca ne može da zamisli predsednika koji ne veruje u Boga... Blagi Bože! A izvan te, antropološke, sfere postoji domen intelektualnog. Vrsta šizofrenije pojavljuje se sa platonskom metafizikom koja razdvaja intelekt od čula, ideal od stvarnosti. Sa rezultatom da čula i stvarnost postaju sve gušći i gušći, dok intelekt i ideal postaju sve tanji i prozirniji. Sve se pogoršava početkom modernosti, kartezijanskim rascepom između „mislećeg bića” (čovek) i spoljašnjeg sveta, i početkom savremenog projekta potpune prevlasti čovečanstva nad prirodom – rezultat je, eto, ekološki užas i fizička degeneracija.

Recesija koja zahvata svet nateraće ljude na introspektivni pogled. Da li u tome vidite izlaz iz životnog haosa?

Onom koga ja nazivam intelektualnim nomadom to je jasno, ali on se ne zadovoljava jednostavnim tumačenjima već napušta glavni utrti put, autostradu istorije, i sledi stazu koja vodi izvan patologije. Znajući da je svaka kultura parcijalna jer razvija neke aspekte života a zapostavlja druge, on se kreće od kulture do kulture u pokušaju da dopre do nečega što bi bilo potpuna kultura. Ali, iznad svega, on obnavlja vezu sa zemljom, vežbajući čulnu inteligenciju, inteligentnu čulnost, što je tačka od koje se ulazi u geopoetiku. Moj odgovor, dakle, na Vaše pitanje o izlazu, glasi: analiza civilizacije, intelektualni nomadizam i geopoetika.

Živite povučeno u Bretanji. To je jedna dimenzija egzistencije; šta je sa drugom – sa životom u svetu, u centru društvenih i kulturnih zbivanja?

Ja sam vrlo društven, znate. Iako, možda, u suštini, radikalni individualista, uvek sam osnivao grupe. Počeo sam sa jednom u Glazgovu, posvećenom „kulturnoj revoluciji” (nije aluzija na Mao, već na Tao). Kasnije sam, u Francuskoj, uvučen u pobunu 1968, osnovao jednu u Parizu. Uvek sam držao mnogo predavanja, što na univerzitetu što javno. A pre dvadeset godina pokrenuo sam Međunarodni institut za geopoetiku. Ravnoteže radi (mnogostrane su moje aktivnosti i život), istina je da govorim o apsolutnoj potrebi samoće i da primenjujem ono čemu podučavam. I to nije samo zato da bih nastavio svoj posao već što mislim da je samoća integralni deo svakog savršenog života. Drugi ljudi su nam, naravno, potrebni ali nam je takođe potrebno da budemo sami sa univerzumom, da bismo meditirali, kontemplirali, produbljivali naše postojanje. Previše društvenosti ne samo da može da bude jako dosadno, već može da doprinese gubljenju svakog sklada. A paradoksalno je da baš samotna osoba ima vrlo često najviše da ponudi društvu.

Mnogima je, ipak, takav svet neprivlačan. Šta je toliko promenilo čoveka da ispunjenje traži u gomili i, prvenstveno, u novcu?

U knjizi „Kuća plime i oseke” prikazujem život nekoga (mene) ko se odupire društvenom sistemu, koji pojedinca sve više smatra čistim konzumentom i čiji je glavni motiv ne da razvija individualnost već da zaradi novac. Odmah da kažem: to nije žilavi otpor, militantni otpor, to je otpor kroz smeh.

Tom opštem stavu sledi slika u kojoj taj neko ide različitim putevima razvijanja snažnih životnih veza: on hodi usamljenim stazama i duž plaža, ide na ostrva, istražuje gradove, čita knjige u svojoj biblioteci... Društveni život je i u svemu tome. U predstavljanju njegovih komšija: zemljoradnika i lokalnih ribara. U pismima koje on prima, i u posetama, nekim šaljivim, nekim na ivici patologije koju smo ovde već spominjali. Ako u mojim esejima istražujem ideje i kulture, u prozi i u putopisima predstavljam život u pokretu sa konkretnim detaljima, dok u pesmama izražavam posebno snažne trenutke iskustva. Potrebne su mi tri vrste knjiga. Sve one, svojim različitim putevima, vode do jednog prostora koji sam u početku nazvao „beli svet” (neoznačen, izvan uobičajene mape pojmova), a koji sada zovem „otvoreni svet”.

Veliki broj svojih knjiga posvetili ste drugim kulturama; otvoreni prema njima, zbližavali ste naoko tako udaljene narode i ljude.

Deo onoga što ja radim sastojao se u traganju po svetu, iznad prostora i vremena, u potrazi za umovima koji imaju tu vrstu vizije, i u potrazi za trenucima kada je ta vizija poprimala političke i kulturne oblike. Kao što je bio onaj, kada su se, na primer, u vreme kada je Atina bila na vrhuncu, sreli političar, Perikle, arhitekta, Fidije, i pesnik, Sofokle, sa idejom da od nje stvore „svetsku školu”. To će reći, ja nisam dovoljno idealistički nastrojen da bih se zaustavio kod etičkih i filozofskih lekcija. Još mnogo od temelja valja izgraditi. Sav moj rad, geopoetiku uključujući, govori o tom postavljanju osnovice. O vraćanju bazičnom i razvijanju jednog originalnog puta koji bi odatle kretao. Geopoetika je protivotrov geopolitici.

Kritičar „Sandi tajmsa” napominje da biste baš Vi mogli biti „novi prorok”. Kako sebe vidite?

Ne vidim sebe kao nekoga ko samo stvara knjige, jednu za drugom, već kao nekog ko zaokružuje celokupno delo. Nikada nisam nastojao da budem deo „književne scene” (koju, najvećim delom, smatram potpuno beznačajnom, baš kao što je to i najveći deo onoga što se proglašava „kreativnošću”); sebe vidim kao nekoga ko svoje delo razvija onako kako koral razvija svoj greben ili reka svoj sistem, i nekoga ko bi mogao da ima trajan uticaj.

Anđelka Cvijić