Divlje guske

18.08.19 Danas

Kao što je poznato decu je opasno pustiti da govore (zato ih i ućutkujemo), jer svašta kažu, a svašta kažu jer svašta vide.
No, ako im se, zbog nečega, ipak prepusti reč onda ih, kao što to radi Julijana Adamović u romanu Divlje guske, koji se nedavno pojavio u izdanju Lagune, ne treba prekidati, pa šta bude. A bude svašta. Bez obzira koliko se brzo učila lekovitom ćutanju, deca imaju onu sposobnost – koju odrasli nazivaju iskrenošću ili glupošću – ne samo da kažu ono što vide, nego da vide ono što se ne kaže, a kako su deca mala ona uspevaju da vide i ono što odrasli, sa visine svoje odraslosti, ne gledaju, ili makar misle da to nije vredno gledanja.

Ko bi, recimo, pomislio da će dve ljupke devojčice, vođene radoznalošću, da zauzmu busiju ispod poljskog vecea i, tako skrivene, da vide komšiju kako iz sebe ispušta poveliko govno, debelo, kako kažu, kao njihova ruka, a videće još štošta kod komšije, tu, u predelu guzice, i to im se uopšte neće svideti, ali kako mnogo vole komšiju Kolju na neki će mu način oprostiti i govno i te modre i dlakave kugle iznad dupeta. Posle će, s vremena na vreme, da se prisete tog neobičnog i gadnog prizora, ali kako to nije ni jedini ni najgori prizor njihovog detinjstva, drugi će, ništa manje upečatljivi događaji, da dođu na mesto ovog s poljskim veceom i da ga, svojom silinom, smene i prekriju: poseta ciganskom naselju, mučna bolest i smrt mame njihove vršnjakinje, metak bačen u vatru, ili rađanje svesti o izdajstvu. Kako se u romanu sve događa u siromašnom slavonskom selu mogli bismo epizodu s poljskim veceom pripisati seoskoj sredini – teško da će deca na Novom Beogradu uspeti da vide ono što su sebi priredile bliznakinje iz Divljih gusaka – ali ma koliko priča bila obojena seoskim prizorima, naglasak je, ipak, na nečemu drugom: opštost koju Julijana Adamović zahvata, ni jednog trenutka ne ukoračujući u objašnjenja ili apstrakcije, nadaleko prevazilazi seoske uslovljenosti i otkriva, sve iz dečje vizure, naslage nasilja koje se, poput nevremena, valjaju poizdalje i koje će, kad stignu do nas, da opustoši sve čega se dotaknu.

Srećno detinjstvo je, zapravo, mit kojim odrasli nastoje da potisnu sopstvena iskustva ne bi li našli snage da proizvedu egzistenciju i potom nepogrešivo ponove sve one greške koje su pravili njihovi roditelji nad njima, kao da se svojoj deci svete za sve ono što su njima njihovi roditelji radili, ili, pak, propustili da urade. Ta zastrašujuća repetitivnost beslovesnog nasilja razlistava našu stvarnost na takav način da nam, u najmanju ruku, utrobu ispunjavaju teskobom.

Priča o bliznakinjama još nedoraslim za školu, koje odrastaju u siromašnom slavonskom selu sredinom sedamdesetih godina prošloga veka, u zrelo doba Titove Jugoslavije, prožeta je čistim slikama, teskobom i vrhunskim humorom. Teskoba, međutim, ne izvire naprosto iz teškog života zapečaćenog nemaštinom, bolestima, neprestanim porodičnim svađama, očevom nemoći i majčinim umorom, niti je glavni uzrok teskobe sveprisutna Baba koja veruje u boga i energijom nepokolebljive vernice kinji i mrzi snajku, a naročito ne podnosi Bosance i Mađare i koju, jezičavu i bezobraznu, niko ne voli, niti ona ikoga voli – osim njih, svoje dve princeze. Nije glavni uzrok teskobe ni zadrigli i pijani ujak koji devojčice posadi na krilo pa onda balavi nad njima, niti teskobu bude porodične tajne o kojima se znakovito ćuti i koje otkrivaju, sve skrivajući, da su neki preci bili na vrlo pogrešnim stranama u ratu.

Ne proističe, dakle, teskoba toliko iz sadržaja, koliko god on, inače, bio mučan – uostalom, humor kojim Julijana Adamović prošiva svoj tekst od najplemenitije je vrste i uopšte ne zaostaje za humorom Bore Ćosića u remek-delu Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji – već teskobu stvara nestabilna atmosfera priče, svojevrsna slutnja u onom neizrečenom: Divlje guske roman su na nekoliko ravni i s najmanje dva dna.

Ma koliko se s lakoćom i ushićenjem probijali kroz tekst, od prvog nas reda to nešto, to što samo najbolji pisci umeju da proizvedu, drži na oprezu i opominje nas da u toj priči, koja teče glatko i čisto, sve vreme postoji još nešta iza reči, iza toga što devojčice mokre u krevet ili sanjaju zastrašujuće snove, što ih roditelji prisiljavaju da jedu hranu od koje povraćaju (skuvana masna pileća kožurica), ili im majka, greškom, nastojeći da ih oslobodi vašaka, petrolejom sprži kožu glave, iza svih tih nedaća, slutimo, krije se nešto dublje, komplikovanije, možda tragičnije i strašnije od onoga u čemu devojčice žive i o čemu pripovedaju. To nešto što je tu, što slutimo, što stoji kao iščašena pa vraćena ruka (sad je sve u redu, ali i dalje boli), otkriva se nedvosmisleno na kraju knjige, ali kad se taj krug slutnje zatvori sa zatvaranjem korica ovog romana, nahrupi novi talas teskobe jer priča o bliznakinjama nadišla je sopstveni okvir i postala priča o nagomilavanju nadolazelećeg, neodoljivog zla.

Čudesan je roman napisala Julijana Adamović puštajući bliznakinje da doslovno čitaju prozu stvarnosti i da nas, tom doslovnošću, podsete na ono što smo, nastojeći da izbrišemo sopstveno detinjstvo, zaboravili, ali zaboraviti nismo smeli.

Ivan Milenković

18.07.19 Vreme

Ako preživiš detinjstvo, posle je sve lako. Ali, kako preživeti detinjstvo? Malo kome to uspe, a i ako uspe, cena je previsoka. Danilo Kiš je, recimo, preživeo detinjstvo, ali da li ga je nadživeo? O čemu govori Porodični ciklus/cirkus, kao okosnica Kišovog dela, ako ne o tome da je možda neka, a možda i sva detinjstva nemoguće preživeti. A detinjstvo Kišovo je panonsko, blatno, predratno i ratno, prljavo, nasilno, čulno, bogohulno, to je detinjstvo od kakvog beži svaka poštena i čedna "književnost za decu", jer ni deca ni "pisci za decu" (čast izuzecima, ako ih slučajno ima) ne znaju ništa o detinjstvu: prava muka detinjstva nastaje tek kasnije. Za pisca osobito. Zato se ono doživotno preživljava, s neizvesnim ishodom. Uostalom, nema veze, a nema ni nade: ako ga nekim slučajem i nadživiš, rana mladost će te dokrajčiti – od toga nema oporavka...


Hrvatska književnica Julijana Adamović, Vukovarčanka "rođena 1969. u Bačkoj", ispisuje roman Divlje guske (hrvatsko izdanje: HENA Com, Zagreb 2018; srpsko izdanje: Laguna, Beograd 2019) u narativno-reminiscentno-ispovednom dvoglasu, u prvom licu množine u koje će čitalac poverovati otprve, pa se dugo postepeno razuveravati, da bi naposletku... pa, videćete već šta, nije u redu da se takve stvari serviraju već sažvakane potencijalnoj publici novog izdanja. Kako god, neka bude da ih je dve, da su nekako i više nego sestre jer kao da baš ni u jednom trenutku ne postoje u odvojenim jedninama, kao da će im se čitav svet od rođenja do večnosti – jer, smrti (još) nema, ne u ključu Crnjanskog, nego u ključu Olovke koja piše srcem – dešavati u isto vreme i na istom mestu, a oko njih je jarki metež detinjstva, u kojem baš ničeg raspilavno "detinjeg" boguhvala nema, mada je samo to detinjstvo takvo da detinjije ne može biti, ako ga iz jednog ugla, pomalo spoljnog, pogledate, jer nije da nisu i mažene i pažene i ispod glasa ucenjivane ljubavlju većih i jačih od sebe – a ne rade li nam to svima, dok još mogu? – ali ako na njega škiljnete iz drugog ugla, odakle se bolje i dublje vidi, to je detinjstvo provedeno u oku oluja koje besne među Odraslima, i to onim najbližim, a ne može biti takvog detinjstva, vetrometnog, a da bude infantilno-idilično, nego je to detinjstvo u kojem se svedoči stalnom jadu i ograničenosti, a tek povremenoj svetosti i uzvišenosti ljubavi i nepodnošljivoj lakoći netrpeljivosti i mržnje, ili pre će biti mržnji, u množini, jer i njih ima raznih, ali dve su najvažnije: mržnja i pakost prema bliskom i svom, i mržnja i zlost prema dalekom, nepoznatom, drugačijem, onim-koje-nismo-mi, ili bar "mi" tako volimo da verujemo, tako su nas učili oni koji inače ništa ne znaju, ali pošto su nas oni učili onda ni mi ne znamo ništa, nego njihovo neznanje držimo za drevnu mudrost...

"Mesto radnje" jeste Panonija, kišovski uzbudljiva, duboka i brutalno meka, i jeste neka Vojvodina, pače i gušče Bačka, mada se nikakvi pobliži toponimi ne spominju ni u naznakama ili šiframa, nego se to samo raspoznaje po muklim i tanušnim nagoveštajima, prepoznatljivim kanda samo onima među nama koji smo i sami na te frekvencije zarana i odrana štelovani pa nam malo treba, a vreme je ono neko poslednje dok je još Tito zemljom hodao, to su neke beskrajne sedamdesete, ozvučene raskokodakanim radio prenosima nezanimljivih nederbija tipa Olimpija-Osijek ili Vojvodina-Čelik u duga nedeljna popodneva dok gugutka guče pod krovom a jara izbija iz asfaltiranog šora kojim lenjo biciklaju građani i seljani sveživotno narihtani na cca osamdeset pet metara nadmorske visine, to je dakle omamna i tusta pauza istorije, sredokraća između dvaju njenih najburnijih poglavlja, pa su stara zla već bezbedno daleko u prostoru i vremenu, a o novima, nerođenim, koja će tek doći, i za koje se noževi već oštre u promajnim i skučenim glavama a da toga ni te glave još nisu pošteno svesne, još se ništa ne zna, čak se u njih ne veruje, jer čovek inače nikad ne veruje u buduća zla, što je baš ono što ih čini mogućim, verovatnim, na koncu neizbežnim.

U tom su mikrosvetskom, da izvinete, "kontekstu" i njih dve, sićušne i nemoćne, između Majke, Oca i Babe (koja to nije, no je baba-tetka...); Baba ne voli i ne ceni Majku, Majka Babu očima ne može da vidi, Otac bi da voli obe, i kćeri, i još poneku ženu, ali nekako mu ništa od toga ne uspeva kako treba, to jest sve se pre ili kasnije dade na zlo jer je Otac, kondukter i gubitnik, loše uzemljen u sebe i u svet, i nikako da se preregistruje za neku višu životnu kategoriju, jedva i ovu nosi, ako ćemo pravo; Majka je, kad pogledaš, žena novog vremena, i čini ti se da bi u nekim drugačijim okolnostima sasvim lepo prosperirala, ali ne i tu, najedena prašine, naslušana gakanja gusaka, izjedena sitnoćom prilika i krupnoćom nevolja; a Baba, eh., Baba... Ona kao da nikoga ne voli osim njih dve, a njih zato voli toliko i tako da ta ljubav prekriva nebo i zemlju, a druge nenavidi, naročito Bosance, što je isto jedna tako panonska zanimacija, izabrati neki kolektivni predmet netrpeljivosti – jer, znate, ponuda je u nas velika, nema čega nema! – pa ga prezirati tiho ili glasno, sve dok ne saznaš da si možda i sam od takvih, u šta nećeš hteti da poveruješ, ali nećeš moći ni da se o to kobno saznanje oglušiš, mada će ti život opustošiti od ono malo logičkog poretka i smisla... A tu je i selo, kao ceo svet, osim onoga što je negde drugde, a što je lakše videdi na televizoru nego u stvarnosti, i u tom je selu i okruženju svakakvih, i Madžara, i pravoslavnih, i Cigana i nesvrstanih, i Ovdašnjih i Tamošnjih, a Babi je lako jer o svakima od njih Ima Mišljenje, ali to ne vredi za razrogačene devojčičke oči, koje taj šokantno neobuhvatljivi svet primaju kako znaju i umeju, prepuštajući mu se da ih zapanjuje.

Divlje guske su, ne znam jesam li stigao da vam kažem, izvanredan, vanserijski roman; budućnost će pokazati navješćuje li on isto tako veliku spisateljicu ili je to samo onaj jedan veliki roman koji svako nosi u sebi, ali tek malo ko uspe i da ga napiše, to sada naposletku nije ni bitno: važno je uživati u ovom velikom daru koji nam je dat, u Divljim guskama, u književnosti koja ne izdiše u samozadovoljstvu, nego nas potresa iz temelja ne nudeći nam "ništa novo": sve je ovo tu oduvek, samo ga je valjalo napisati. A sva je umetnost u tome, drugo su dronjci, kao oni iz supe, samo bezukusni.


teofil pančić