Deca Putina

Kad danas o tome mislim, čini mi se da sam na ovo putovanje krenula tri godine ranije, u redu na jednoj od bezbrojnih blistavih benzinskih pumpi kojima je preplavljena Moskva. Padao je lepljiv sneg, red je bio dug, dan tmuran. Stavila sam u kasetofon tek kupljenu kasetu, sa belim omotom na roza cvetiće, poput tankog cicanog platna kojim je nekad davno tata oblepljivao police moje sobe. Tamo, na traci, krije se nešto, ubedjivali su me prijatelji - prvi glas novog ruskog pokolenja, prvi genije ruskog roka od smrti Viktora Coja. I još devojka. Patty Smith meets Alanis Morisette na Crvenom trgu. U cicanoj haljini. Pa nek mu bude... I dok sam se okretala na klizavom moskovskom asfaltu, prvi put sam pomislila: ako je ovo glas novog pokolenja, onda s pripadnicima tog pokolenja vredi popričati." - Ana Uzelac

03.11.05

Ivana Matijević
U ovogodišnjoj produkciji izdavačke kuće Fabrika knjiga, u okviru edicije Reč, objavljena je prva knjiga Ane Uzelac "Deca Putina". Ono što se o knjizi sa sigurnošću može reći je da se "guta" i da je, kako glasi slogan Fabrike knjiga, hitno treba uzeti u šake. Sve drugo u vezi sa njom izmiče bilo kakvom pouzdanijem određenju. O dokumentarnosti ove proze svedoči izjava same autorke da ništa nije izmislila i da je samo jedno ime promenjeno, sa druge strane, ne samo njena uzbudljivost, već, pre svega, ono što je proizvodi - način na koji je ispripovedana, govore u prilog njene umetničke vrednosti. Po starinskoj klasifikaciji, bio bi ovo putopis "koji je najprirodniji i najizvorniji oblik romana", kako je smatrao nemački pesnik Hajne. "Knjiga ‘Deca Putina’ jeste zbirka reportaža o životu mladih ljudi u današnjoj Rusiji, ali i mnogo više od toga: uzbudljiva, dirljiva, potresna i, ipak, poučna priča o odrastanju i sazrevanju u svetu čije su se vrednosti raspadale, a granice menjale", stoji na koricama knjige. Ana Uzelac rođena je u Beogradu 1972. Živi i radi u Amsterdamu. "Deca Putina", nastala tokom 2001/02. u Rusiji, bila su povod za susret sa njom za vreme njenog nedavnog kratkog boravka u Beogradu.

Anina mama je Poljakinja, otkriva na početku, odgovarajući na pitanje zašto Rusija, pa Ana za sebe kaže da je "dvojezično stvorenje" (otud je original najpre napisala i objavila na poljskom, pa ga potom prevela na srpski), a mamina najbolja prijateljica je teta Olja, Ruskinja. Oljini dolasci, po povratku iz Rusije, bila su prava mala slavlja na kojima se, između ostalog, pričalo o Bulatu Okudžavi, Vladimiru Visockom, raspravljalo se o novim filmovima Andreja Tarkovskog. Sa druge strane, Ana je u školi na Novom Beogradu gde je odrasla, "upala" u odeljenje u kome se učio ruski, a jezikom se, kaže ona, komunicira čitava kultura. Kada joj je mnogo godina kasnije ponuđeno da kao dopisnik jednih poljskih dnevnih novina ode u Rusiju, nije joj trebalo mnogo da pristane, između ostalog, i zato što je za nju, kako je rekla, u tom trenutku bilo vreme da se ode i da se vide drugi ljudi, druge kulturne reference, drugi načini života.

Koji su Vas motivi naveli da napišete ovakvu knjigu?
- Većina novinara su frustrirani pisci, e, i ja sam takav slučaj. Novinarstvom sam se bavila iz dva razloga. Najpre, reč je o užasnoj radoznalosti - kakvi su to drugi ljudi, kao i zbog ljubavi prema pisanju. A, onda sam, u jednom trenutku, poželela da vidim imam li ja daha da izdržim nešto duže, da istrčim maraton i napišem knjigu. Bio je to užasan rizik, u smislu, a šta ako ne mogu? Razočarala bih se u sebe, no, morala sam da probam. Počela sam od neke vrste okvira u kome to može da se izvede - finansijskog, vremenskog, ličnog. Sa druge strane, ja se plašim magije beletristike. To kada čovek sedne da piše, da smišlja druge karaktere, to je malo vudu, plašim se da to može meni da se desi - unesrećiš čoveka u romanu, sutra će ti se desiti ista stvar. Ovo je reprodukcija postojeće stvarnosti i to mi je manje strašno nego kreiranje, zato je to reportažna knjiga. Osim toga, ja verujem u ono banalno - "život piše romane". Ništa ne može da se desi u našoj fikciji tako da ga život nije već smislio hiljadu puta dramatičnije, uzbudljivije, kompleksnije i simboličnije. Kad sam počela da radim te priče, shvatila sam da se krećem u jednom svetu simbola, da mi iskaču na svakom koraku iako ih ja ne prizivam. Bilo je to nešto neverovatno, to kako su se priče plele. Samo ako imaš oči da ih vidiš i uši da ih čuješ, a one postoje svuda oko nas.

A, tema, kako se ona nametnula?
- Sama od sebe. O čemu pisati u Rusiji, do o Rusiji, naravno, iako je toliko knjiga napisano o njoj. Svaki dopisnik iz Rusije ima tu potrebu. Znam samo jednog koji to nije učinio. A kada si izabrao temu (ili, u ovom slučaju, ona tebe), preostaje ti samo da posmatraš tu stvarnost, radiš svoj posao, a mozak radi sam i kada se jednog dana probudiš, imaš koncept knjige. Postoji, međutim, i racionalno objašnjenje. Dok sam ja tamo živela desio se stvarno generacijski prelom. Negde 1998/99. i 2000. godine, bilo mi je jasno da je sazrelo novo pokoljenje, da je tu, prisutno na poslu, u kancelarijama, po ulicama, metrou. Da su to ljudi koji su deo te realnosti, koji su upadljivo drugačiji, što fizički, po načinu na koji hodaju, na koji se ponašaju, što mentalno - kad počneš s njima da razgovaraš to su potpuno drugačiji referentni sistemi od onoga što čuješ od njhovih roditelja. I, pošto verujem da su ozbiljne tektonske promene jako bitne u svakom društvu, mene je to zanimalo. I sama sam dete tranzicije na neki način, jedne abortirane, nesrećne, užasne tranzicije, sloma jednog i stvaranja novog sistema što je i priča celog mog pokoljenja. Referentni sistem u kome smo mi odrastali - raspad zemlje, rat, zločini, pranje mozga, strah za prijatelje koje su ti vodili u vojsku, masovna emigracija, bilo je nešto što moji roditelji nisu imali načina da mi objasne ili da mi kažu kako da se ja u tom sistemu snađem i često se dešavalo da su i kod mene u kući uloge bile obrnute. Shvatila sam u jednom trenutku da taj sistem intuitivno bolje razumem od mojih roditelja i bile su užasne drame oko toga jer ja sam verovala da to razumem i da oni ništa ne shvataju, oni su, naravno, verovali da je obrnuto. U tom smislu meni je ta priča potpuno bliska, na neki način to je omaž mojoj sopstvenoj generaciji. U njima sam prepoznala sebe i ispričala sam njihovu priču, jer za moju nemam snage. Meni je to emotivno preblizu.

Koji je udeo fikcije u Vašoj knjizi, bar u onom smislu obrade realnosti kojom ste se bavili?
- Ne verujem u objektivnost. Ti filtriraš realnost kroz sebe, onog momenta kada pričaš drugom čoveku, to je fikcija. Propustio si to kroz sebe, obradio, ferementirao, ti interpretiraš nešto, a koliko ljudi, toliko interpretacija realnosti. Da je neko drugi sedeo tamo i pisao kontrolnu, koreferentnu knjigu, ko zna kako bi to izgledalo, možda bi on video ono što sam ja propustila. U tom smislu, to je realnost u mom fermentu. Rrazmišljala sam samo šta to meni govori, šta meni znače te priče, šta ja tu vidim da je najvažnije i onda sam gradila priču. Ne umem da opišem tehnologiju građenja priče, ali bilo je jasno da je, na primer, u Putinu (reč je o selu Putino) priča u stvari o tome da selo umire. U priči sa Zemfirom znala sam od samog početka da to nije priča o njoj nego o pokoljenju koje je nju izabralo za svoj simbol i onda je pitanje - a što baš nju, i čitava ta priča je pokušaj da se odgovori na pitanje kakvi su to ljudi koji su nju odabrali za svoj simbol. Kod Čečenije mi je bilo potpuno jasno da je to rana koja razjeda društvo iznutra i da postoji konsenzus da će taj problem da se ignoriše i da je to priča kako u savremenoj Rusiji, kako jedan od mojih junaka kaže, "bogati vode rat, a siromašni u njemu ginu" i da to nije rat Rusije sa čečenskim pokretom za nezavisnost, koji se izrodio u to u šta se sad izrodio, nego je to priča o ciničnoj borbi Rusije sa samom sobom.

Ana Uzelac bila je, inače, posmatrač u Hagu za Institut za izveštavanje o ratu i miru iz Londona. Iako poseduje literarni, umetnički talenat, i ima potrebu da govori o sopstvenoj realnosti, Hag, sve ono što on za ljude sa ovih prostora podrazumeva, neće biti tema neke njene buduće knjige. Bar ne u skorijoj budućnosti, jer joj je i to emotivno isuviše blizu, kaže. "Mnoge od tih zločina gledala sam dok su se dešavali, najpre na RTS, a onda sam u jednom trenutku, pred kraj rata, počela da idem po tim mestima i da gledam te stvari koje su se dešavale u realnom vremenu i za mene su neka moja iskustva, Srebrenica, na primer, ne tokom jula 1995, ali kasnije, bila mnogo bitnija od svega što sam videla u Hagu. Hag - to što sam ja tamo čula i čitala dokumenta dalo mi je samo širi okvir cele priče, ali emotivno gledano, za mene su iskustva u samoj Bosni, Hrvatskoj ili na Kosovu bila mnogo bitnija, mogo dramatičnija u određivanju prema celoj priči".

15.06.05

Danas u Rusiji živi oko dvadeset dva miliona ljudi starosti od petnaest do dvadeset četiri godine, koji su gotovo neprimetno izrasli u senci pučeva i prevrata, državnih udara i finansijskih kriza, navodi Ana Uzelac, Beograđanka koja je nekoliko godina provela u Rusiji, razgovarala sa "novom" generacijom Rusa, prošla od zabitih sela u unutrašnjosti do elitnih klubova Moskve. Rusija, precizno oko i talentovana spisateljska ruka bile su dovoljne za odličnu knjigu reportaža o novim generacijama Rusa, "Deca Putina", koja je nedavno objavljena u Beogradu.

Kada ste otišli u Rusiju, kako ste pronalazili sagovornike, kakva je to bila avantura putovanja.

- Preselila sam se još 1998, a na knjizi sam počela da radim tek tri godine kasnije. Četiri godine sam radila kao dopisnik poljskih novina Gazeta Wyborcza s Balkana. Onda sam dobila ponudu da radim za njih iz Rusije, i to sam oberučke prihvatila. Ideja da pišem o novom pokolenju sazrevala je polako. S vremenom sam postala svesna njihovog prisustva, problema i novog kvaliteta koji su unosili u rusku svakodnevicu. Pročitala sam sve studije o novom pokolenju, uporedila njihove zaključke sa sopstvenim posmatranjima, odlučila se za glavne teme i bacila se na traženje ljudi, priča. Onda pričaš sa ljudima, vidiš da li su spremni da te prime na neko vreme u svoje živote i kreneš. Bez predrasuda i predubeđenja, samo sa sveskom i par olovaka. Pa dokle stigneš - od Bajkala do Čečenije.

Crni "mercedes", pijani vojnici i srednja klasa

Šta je najveća prednost današnje Rusije, a šta mana?
- Ne verujem da postoji jedna objektivna istina o Rusiji, naročito ne sad kad je tamo sve još u pokretu. Osim toga, svaka zemlja je različita za stranca koji je tu samo u prolazu i za onoga ko u toj zemlji živi. Svesna toga, namerno nisam pisala knjigu o "mojoj" Rusiji, već o Rusiji onakvoj kakvu je Rusi vide. O lepotama i strahotama te zemlje mnogo bolje od mene govore junaci moje knjige. Za mene je crni "merc", koji usred popodnevne gužve na moskovskoj glavnoj ulici iz krajnjeg levog reda skreće udesno, jer je eto dama za volanom "okom sokolovim" primetila novu kolekciju Lui Vitona u izlogu, jednako "autentično" rusko iskustvo kao i noći provedene u kupeima, u polupijanim razgovorima s vojnicima koji se švercuju kući jer im vojska ne plaća ni povratnu kartu, ili posete mojim prijateljima koji žive s poslom od 9 do 17, sa 2,5 deteta (ruski prosek), kučetom, hipotekom i odmorima u Antaliji. Sve je to jednako "autentično rusko".

Koliko ste imali predznanja o Rusiji pre puta?
- Moja predznanja su bila jako kakofonična - s jedne strane sam dobijala naš klasični školski input: Rusija velika država, Rusija Jesenjina, Dostojevskog i Vronskog, široke slovenske duše i beskonačne solidarnosti s potlačenim balkanskim narodima. Ovo poslednje uvek mi je bilo sumnjivo - i tu sumnju je pothranjivao moj poljski input, jer se tamo Rusija nepromenljivo prima kao pretnja, kao centar svega što je politički i civilizacijski tuđe.
Naša bliska porodična prijateljica u Beogradu bila je ruskog porekla. Ona mi je pokazala treću Rusiju, Rusiju Tarkovskog, Bulgakova i Okudžave. Sve te informacije na kraju su se lepo pomešale da sam odlazeći nosila samo dva jasna predubeđenja. Prvo je bila ogromna skepsa prema ruskim vlastima i šansama Rusije da postane zemlja čiji je državljanin prijatno biti. To se predubeđenje, nažalost, samo učvrstilo. S druge strane, mislila sam da, zbog razlike u načinu života, nikada neću steći ruske prijatelje. Tu sam na sreću pogrešila.

U knjizi ste predstavili bar tri "paralelne" Rusije. Koja Vam se od njih čini dominantnom?
- Ne postoji "dominantna" Rusija. Rusija je kolaž najrazličitijih ljudi, situacija i priča, koje se odvijaju u određenim okvirima istorije i geografije. U Rusiji su okviri širi, a priča više, pa su i krajnosti dalje. Ono što, po meni, sve te "paralelne" Rusije spaja, jeste jedna zastrašujuća atomizacija svih slojeva društva. Meni se sve te paralelne Rusije čine kao zemlje uglavnom jako usamljenih ljudi, gde je javna i privatna sentimentalnost često zamena za prave emocije i pravu solidarnost.

Šta imaju zajedničko siromašni regruti iz ruske provincije sa bogataškom decom sa MGIMO-a, najelitnijeg univerziteta u Rusiji?
- O tome se upravo i radi... Jezik, eventualno pasoš... Toliko.

Daju li sjaj Moskve i Petrograda pogrešnu sliku o današnjoj Rusiji?
- Moskva, i u mnogo manjoj meri Petrograd, nisu tipični za današnju Rusiju. Moskva je svetska metropola, potpuno uporediva s Londonom, Parizom i po ritmu života i po mogućnostima ličnog razvoja, ali i po brutalnosti borbe za opstanak. Ruska provincija je druga priča. Ograničenja su mnogo veća, šanse za lični razvoj manje, ali je zato život malo sporiji, malo topliji.

Ko je Zemfira, šta je ona promenila u životu novih generacija Rusa?
- Zemfira je prosto "bad rock chick" na ruski način. Ona je ženski glas male muzičke i seksualne revolucije koja se odigrala u pozadini ostalih pretumbavanja u Rusiji u poslednjih 15 godina. Ili se, možda, pre radi o jednom malo većem koraku u evoluciji, u ženskoj emancipaciji nego o pravoj "seksualnoj revoluciji". Mnogim devojkama u ovoj generaciji Zemfira je prosto dala "dozvolu" da pokušaju da ugrabe malo više lične slobode i ispitaju granice sopstvene seksualnosti. To je sjajno, u zemlji gde je idealna žena i dalje Barbika, koja uz to još i kuva kao mama, ličnim primerom pokazati da se može i drugačije.

Da li postoji nagoveštaj da neko u vlasti postaje svestan koliki problem imaju sa sve većim brojem narkomana i obolelih od side?
- Mislim da svest o problemu na nekim nivoima postoji, ali ono što nisam videla to je fokusirani i sistematski napor na državnom nivou da se problem reši. Za mnoge su narkomani "sami sebi krivi". U Rusiji, gde do pre 15 godina zaista nije bilo ničeg sličnog, mislim da je takav pristup potpuno ciničan i neodgovoran. A pošto je AIDS još tesno vezan za problem narkomanije, onda je još lakše HIV-pozitivne ljude otpisati, i nadati se da će se problem rešiti "prirodnim putem".

Da li ste ostali u kontaktu sa nekim od sagovornika?
- Sa mnogima. Od mojih petrogradskih heroja samo je jedan, Maks, ostao "čist". Edik i Dima su se vratili drogi, Edik skoro odmah posle mog odlaska, Dima dve godine kasnije. Postoje nagoveštaji da će Rusija, ipak, preći na dostupnije generičke lekove i tako omogućiti da trojnu terapiju dobije više ljudi. A Julija iz Gatcine je, dan nakon mod odlaska, otišla za Moskvu, i manje-više je tamo i ostala. Baš s tim tipom zbog kog je i otišla.

Tatjana Čanak

22.08.05 Plastelin.com

Na koricama knjige "Deca Putina" stoji podatak da je reč o zbirci reportaža o životu mladih ljudi u današnjoj Rusiji, "ali i mnogo više od toga: uzbudljiva, dirljiva, potresna i, ipak, poučna priča o odrastanju i sazrevanju u svetu čije su se vrednosti raspadale a granice menjale". Da te "reportaža" žanrovske odrednice nema, kao ni beleške o tome kako je ova zanimljiva knjiga nastala, teško da bismo mogli reći zašto ista nije roman ili, svejedno, dobra zbirka priča. Jasno je da su glavni junaci ljudi koji stvarno postoje, ali, nisu li baš njihove sudbine i društvo u kome žive najjača nijansa fantastike na ovom ruskom pejsažu koji je u isto vreme i priča i životopis i reportaža i studija.

Najjači argument koji govori u prilog tezi da ovde nije reč o novinarstvu već o literaturi, svakako je jezik kojim pripoveda Ana Uzelac. Dovoljan je samo jedan pasus, pa da shvatimo da "Deca Putina" nisu ogledalo u kome vidimo samo sliku današnje i malopređašnje Rusije, već je to živa Rusija, u našim očima, u našim rukama, u krupnom planu, sa ledenim dahom koji izbija iz korica knjige. Lirski pogled koji nudi bezbroj deskripcija, objektivizira se kroz pažljivo odabrane reči, kroz bogat jezik, koji je u potpunoj harmoniji sa slikom pred kojom se nalazimo. Nema fotokopiranja stvarnosti. Stvarnost je tu na minus dvadeset.

"Kroz noćnu tišinu raste žagor, penušanje i ključanje desetine glasova, iz kojih tu i tamo izbijaju šiktavi gejziri smeha – tankog, kristalnog, ženskog i dubokog, gustog muškog. Klupko se raspada, iz bezoblične mase izranjaju osenčena tela, ruke i noge, teške torbe prebačene preko ramena. Još sam tren i u svetlu farova videću njihova lica, crvena od mraza, pokrivena tankom čipkom inja, u vunenom ramu od kapa i šalova."

Iza tih realističkih slika, stoje životopisi stanovnika mesta Putino, koje Ana Uzelac beleži na licu mesta, boraveći u pomenutom selu, Putino-račvanje (350 kuća), u tački na kojoj se razdvajaju koloseci. Spisateljica živi u školskom internatu, pravi beleške, razgovara i provodi vreme sa tim ljudima, do kraja ulazi u njihove živote, pažljivo sluša priče, pristaje da postane deo tog nimalo nežnog ruskog-provincijalnog društva i, zbog svega toga, njena je priča toliko živa, uverljiva, glasna, često tužna. U njenoj pozadini otvaraju se društveni problemi i sama se ispisuje ozbiljna sociološka studija, sa tradicijom koja još uvek, onako okoštala, parkirana po sredini, blokira čitavu Putino-račvanje železničku stanicu, ali i pritajenim pitanjem gde se nalazi kolosek za budućnost.

Iza svakog snežnog nanosa, vunene kape, električke, ili šala, krije se metafora, igra rečima, bogata simbolika koja račva suštinu ove knjige u bezboj pravaca. Ta zanimljiva igra počinje već naslovom koji nas upućuje na to da se pod njim govori o deci Vladimira Putina, ali se potom otkriva romaneskna fabula, životna priča smeštena u Putino, iza koje se, tiho, sasvim u drugom planu, otkrivaju eseji na koje nas je asocirao naslov.

Sve je to sjajan, ozbiljan i pametan projekat poznate evropske novinarke Ane Uzelac, rođene 1972. godine u Beogradu, koja knjigom "Deca Putina", orginalno objavljenoj na poljskom 2004. godine, potvrđuje novinarski talenat, ali i nagoveštava jedan nov, ovog puta pripovedački, te sa nestrpljenjem čekamo njenu novu knjigu. Reportažu, putopis, roman, svejedno...

Mića Vujičić

18.06.05 Danas

Na koricama knjige "Deca Putina" stoji podatak da je reč o zbirci reportaža o životu mladih ljudi u današnjoj Rusiji, "ali i mnogo više od toga: uzbudljiva, dirljiva, potresna i, ipak, poučna priča o odrastanju i sazrevanju u svetu čije su se vrednosti raspadale a granice menjale". Da te žanrovske odrednice (reportaža) nema, kao ni beleške o tome kako je ova zanimljiva knjiga nastala, teško da bismo mogli reći zašto ista nije roman ili, svejedno, dobra zbirka priča. Jasno je da su glavni junaci ljudi koji stvarno postoje, ali, nisu li baš njihove sudbine i društvo u kome žive najjača nijansa fantastike na ovom ruskom pejsažu koji je u isto vreme i priča i životopis i reportaža i studija.
Najjači argument koji govori u prilog tezi da ovde nije reč o novinarstvu već o literaturi, svakako je jezik kojim pripoveda Ana Uzelac. Dovoljan je samo jedan pasus, pa da shvatimo da "Deca Putina" nisu ogledalo u kome vidimo samo sliku današnje i malopređašnje Rusije, već je to živa Rusija, u našim očima, u našim rukama, u krupnom planu, sa ledenim dahom koji izbija iz korica knjige. Lirski pogled koji nudi bezbroj deskripcija, objektivizira se kroz pažljivo odabrane reči, kroz bogat jezik, koji je u potpunoj harmoniji sa slikom pred kojom se nalazimo. Nema fotokopiranja stvarnosti. Stvarnost je tu na minus dvadeset.
"Kroz noćnu tišinu raste žagor, penušanje i ključanje desetine glasova, iz kojih tu i tamo izbijaju šiktavi gejziri smeha - tankog, kristalnog, ženskog i dubokog, gustog muškog. Klupko se raspada, iz bezoblične mase izranjaju osenčena tela, ruke i noge, teške torbe prebačene preko ramena. Još sam tren i u svetlu farova videću njihova lica, crvena od mraza, pokrivena tankom čipkom inja, u vunenom ramu od kapa i šalova."Iza tih realističkih slika, stoje životopisi stanovnika mesta Putino, koje Ana Uzelac beleži na licu mesta, boraveći u pomenutom selu, Putino-račvanje (350 kuća), u tački na kojoj se razdvajaju koloseci. Spisateljica živi u školskom internatu, pravi beleške, razgovara i provodi vreme sa tim ljudima, do kraja ulazi u njihove živote, pažljivo sluša priče, pristaje da postane deo tog nimalo nežnog ruskog-provincijalnog društva i, zbog svega toga, njena je priča toliko živa, uverljiva, glasna, često tužna. U njenoj pozadini otvaraju se društveni problemi i sama se ispisuje ozbiljna sociološka studija, sa tradicijom koja još uvek, onako okoštala, parkirana po sredini, blokira čitavu Putino-račvanje železničku stanicu, ali i pritajenim pitanjem gde se nalazi kolosek za budućnost.Iza svakog snežnog nanosa, vunene kape, ili šala, krije se metafora, igra rečima, bogata simbolika koja račva suštinu ove knjige u bezbroj pravaca. Ta zanimljiva igra počinje već naslovom koji nas upućuje na to da se pod njim govori o deci Vladimira Putina, ali se potom otkriva romaneskna fabula, životna priča smeštena u Putino, iza koje se, tiho, sasvim u drugom planu, otkrivaju eseji na koje nas je asocirao naslov.
Sve je to sjajan, ozbiljan i pametan projekat poznate evropske novinarke Ane Uzelac, rođene 1972. godine u Beogradu, koja knjigom "Deca Putina", orginalno objavljenoj na poljskom 2004. godine, potvrđuje novinarski talenat, ali i nagoveštava jedan nov, ovog puta pripovedački, te sa nestrpljenjem čekamo njenu novu knjigu. Reportažu, putopis, roman, svejedno...

02.06.05 Vreme

Deca Putina, knjiga Ane Uzelac, serija je obimnih, nedovoljno je precizno reći reportaža: pre će biti dobro prostudiranih features, istraživačkih poduhvata na živom, pulsirajućem tkivu jeljcinovske i (pre svega) putinovske Rusije

Čim kupimo nešto novo, komšije dođu i pitaju: a gde ste našli pare? A ja im lepo kažem, nismo ih našli. Zaradili smo ih. A oni se samo smeškaju i kažu, kao u šali: "Samo oprezno, deco, sledeći put kad budemo raskulačivali, počećemo od vas".

Ima u folklornoj srpskoj ljubavi prema "majčici Rusiji" nečega uistinu platonskog, kako rođačkoj ljubezni i pristoji: Rusija se nekako najlepše i najromantičnije "voli" iz daljine, kad od sebe tek nagoveštaj da, kada je Tamo Daleko, kada ne vidimo njenu svakodnevicu i njene "obične" – ili pak "obično neobične" – ljude, koji izgleda nisu baš svi odreda Miškini, Karamazovi i Karenjine, a bogami ni Čičikovi ili Smerdjakovi... Zato je valjda na srpskom jeziku napisano tako malo relevantnog istraživačkog i analitičkog štiva o savremenoj, posthladnoratovskoj Rusiji, i zato o Rusiji i o svemu u vezi s njom ovde uglavnom dokono trućaju "geopolitičari" i slični nadobudni šarlatani koji opšte direktno sa Istorijom, sa milionskim masama, sa pustim stolećima...

Ana Uzelac autorka je koja dolazi iz neke sasvim drugačije priče. Rođena i odrasla u Beogradu, Srpkinja koliko i Poljakinja, globtroter i poliglota, nekada beogradski dopisnik Mihnjikove "Gazete Viborče" – a za svojih je beogradskih dana pisala, bogami, i za "Vreme"; vredi spomenuti i fakat da je na srpski prevela oba toma glasovitog Mausa Arta Špigelmana – odselila se pre skoro jedne decenije u Moskvu, odakle je za razne (uglavnom poljske) medije izveštavala o nikada dosadnim moskovskim i ruskim previranjima... Kanda su joj s protokom vremena i postupnim prodiranjem u tu Veliku Tajnu iza poslednjih granica Evropske unije, sve sa kandidatima, ponavljačima i očajnicima – porasle i ambicije i veštine i znanja. Rezultat tog procesa serija je obimnih, hm, nedovoljno je precizno reći reportaža: pre će biti dobro prostudiranih features, istraživačkih poduhvata na živom, pulsirajućem tkivu jeljcinovske i (pre svega) putinovske Rusije, sada dostupnih i srpskim čitaocima u obliku knjige Deca Putina (Fabrika knjiga, Beograd 2005).

Ko su "deca Putina"? Svako će pomisliti na prezime aktuelnog predsednika Rusije, i nije da će pogrešiti; no, u pitanju je dobro postavljena poliznačenjska zamka, više od puke igre reči: uvodni i naslovni tekst ove knjige zapravo se bavi meštanima malog i zaturenog sela Putino, tamo negde u uralskom predelu gde se dodiruju evropski i azijski kontinent. Od uvodne scene sa puste železničke postaje bogu-iza-leđa – koja kao da je sišla sa pozorišnih dasaka, to jest iz izvrsne drame "Crno mleko" Vasilija Sigarjeva – Ana Uzelac vodi čitaoce u Najmračniju Rusiju, u siromašnu i gluvu megaprovinciju u koju nije dospelo – a kada će, ne zna se – baš mnogo toga od postsovjetske liberalizacije i relaksacije života, ali su zato došle sve loše nuspojave te ogromne oslobođene energije, neretko upotrebljavane više za zlo nego za dobro... Boraveći podugo u tom mestašcetu Na Kraju Sveta, a ne ponašajući se kao antropolog ili čak misionar među "urođenicima" nego kao zainteresovani, minuciozni posmatrač kojem nikako nije da nije blisko sve ono što vidi i čuje – mada bar desetostruko "uvećano" u odnosu na poznati srpski ili poljski, uopšte "istočnoevropski" kontekst, kako to već u Dubokoj Rusiji biva, autorka uspeva da diskretno a jasno naznači sva ona Bolna Mesta koja će, ovako ili onako, pratiti i aktere drugih njenih priča, osim dakako onih koji će biti direktno na drugoj strani, kao pobednici i šampioni živopisne ruske tranzicije...

Deca Putina sastoje se od šest (mega)reportaža i epiloga, iz kojeg saznajemo "šta je posle bilo" sa junacima ovih tekstova. Priča "Devojka koja zna šta je blues" dojmljiv je prikaz recentnih ruskih twentysomething naraštaja, pre svega onih koji su nešto od vlatitog egzistencijalnog iskustva opevali – ili kao publika prepoznali – u novom ruskom (pre svega ženskom) rokenrolu, daleko od ispraznog "tranzicionog" pop-kreveljenja. Slede storije o velikom petrogradskom centru za, hm, hvatanje u koštac sa narkomanijom i AIDS-om, tj. pre će biti, sa nesposobnošću ili nevoljnošću jednog haotičnog društva – koje tek što je otkrilo, pa još odveć intenzivno upražnjava hiperindividualizam i kapitalističku sebičnost! – da učini nešto dok je još vreme; potom, tu je priča o razrovanim muško-ženskim relacijama i pravoj poplavi brzih brakova i još bržih razvoda, sa posledicom u vidu neizbroja "samohranih majki" i dešperatnih mladih muškaraca koji nemaju nikakvu suvislu ideju šta će sa sobom i sa svojim životima, nesposobnim da nose teret bilo slobode, bilo odgovornosti, a kamoli i jednog i drugog. "Ostavi taj rat za sobom" uznemirujući je prikaz posvemašnje napuštenosti ratnih veterana iz Čečenije, ali se iza tog prvog plana krije nešto još važnije: zastrašujuća storija o jednom neodgovornom imperijalizmu zemlje koja za izigravanje Imperije zapravo više nema ni snage, ni prave volje, ni ozbiljnih resursa, osim dakako ljudi – koje nemilice troši; a i to, naravski, samo ako su seljački ili (lumpen)proleterski underclass, ako nemaju mogućnosti da se – pod ovom ili onom izlikom – oslobode vojne službe. "Zlatna mladež" – junaci završnog teksta – nema takvih, pa ni mnogo manje dramatičnih problema: to su deca tajkuna i drugih moćnika, budući vladari Nove Rusije; Uzelčeva je zavirila u najelitniju od elitnih ruskih škola, onu u kojoj su se, gle, nekada obrazovali budući komunistički aparatčici, a danas tranzicioni kneževići...

Deca Putina odlično su – a bez stilskog razmetanja – napisana knjiga, znalački obavljen posao, ispisan u jednoj prevashodno anglosaksonskoj tradiciji žurnalizma koji ide dalje od površnog i pojavnog. Pitam se šta bi cinični Viktor Jerofejev rekao da je pročita? Verujem da bi bio bar onoliko zadovoljan koliko će zbog nje biti nesrećni oni koji bi radije na Rusiju i dalje gledali iz infantilne perspektive "srpskih posala". No, da je Ana U. za takva "srpska posla" i njima primerene kriterijume ikada marila, ne bi se nikada ni upustila u avanturu koja je – između ostalog – rezultirala ovom izuzetnom knjigom.

Teofil Pančić

14.05.05 Danas

Zbirka reportaža Deca Putina Ane Uzelac objavljena je u ediciji Reč Fabrike knjiga. Ana Uzelac rođena je u Beogradu, a živi i radi u Amsterdamu. Deca Putina nastala su tokom 2001. i 2002. godine u Rusiji. Original je objavljen na poljskom 2004. To je knjiga o životu mladih ljudi u današnjoj Rusiji, ali i mnogo više od toga: uzbudljiva, dirljiva, potresna i, ipak, poučna priča o odrastanju i sazrevanju u svetu čije su se vrednosti raspadale, a granice menjale.
"Stavila sam u kasetofon tek kupljenu kasetu, sa belim omotom na roza cvetiće, poput tankog cicanog platna kojim je nekad davno tata oblepljivao police moje sobe. Tamo, na traci, krije se nešto, ubeđivali su me prijatelji - prvi glas novog ruskog pokolenja, prvi genije ruskog roka od smrti Viktora Coja. I još devojka. "Patty Smith meets Alanis Morisette" na Crvenom trgu. U cicanoj haljini. Pa nek mu bude... I dok sam se okretala na klizavom moskovskom asfaltu, prvi put sam pomislila: ako je ovo glas novog pokoljenja, onda s pripadnicima tog pokoljenja vredi popričati."

I. M.