Borba za istoriju

09.04.05 Politika

Treba se „obratiti istoriji sveta“, radije nego istoriji žanra. To je svet u kom Istorija poziva mase da je stvaraju: izbijaju socijalne revolucije, socijalne manifestacije i organizacije i sprovođenje socijalne politike. Kako, onda, da nova istorija ne bude pre svega ekonomska i socijalna

Poezija istorije ne leži, čini mi se, toliko u igri njenih beskrajnih interakcija, koliko u gotovo čudesnoj činjenici da ona ima mnogo ironičnih zaokreta, mnogo zamagljenih, nepredvidivih događaja i udesa; da njene pokretačke ideje iskre i plutaju stilom algi u vodenim dubinama; da malo kad ide po pravoj liniji - jer logika sudbine nikad nije mnogo vodila računa o planovima i ciljevima vlastodržaca; rečju, odiigrava se mimo svih očekivanja.

Tek i letimičan pogled sve tamo od otkrića Amerike i pojave Reformacije - dva događaja koja su bitno obeležila početak modernog doba - pa do danas, uverava nas da u tom periodu čak ni bogovima nije bilo lako: i njih su progonili, zlostavljali, raspinjali; mir je značio samo kratak predah između dva rata. Treba li se, onda, čuditi što je Hegel istoriju definisao kao „ogromnu klanicu“. Možemo li reći da nije u pravu?

A danas, u situaciji u kojoj, očito, politika igra eminentnu ulogu, stvarajući nam sve veći i veći lavirint iz kojeg, izgleda, čak ni Isus Hristos ne bi video izlaz, varaju se oni koji, poput Fukujame, proglašavaju „kraj istorije“, ili Siorana: da se „istorija gasi“, jer joj, veli, „ponestalo paradoksa“. Istorija, međutim, teče baš kao i Heraklitova reka: zbivanje kroz borbu suprotnosti je osnovni movens razvoja, uz mogućnosti da se sukobi završe i sa pozitivnim smislom. Jeste, svet se, kaže Radovan Samardžić, „oslanja na istoriju“, ona je „temelj na kome počiva“.

U to nas uverava i vredna knjiga „Borba za istoriju” Lisjena Fevra (izdavač Srpska književna zadruga, Beograd, 2004) koju je priredila i studiozan pogovor napisala Dubravka Stojanović, a Marija Džunjić-Drinjaković odlično prevela. Znalački odabrani tekstovi odista su utemeljeni na imperativima jasnoće i smisla i sve pouzdanijim uvidima i sve konkretnijim zahtevima. Oni su, dakako, i koherentni, potvrđuju jedinstvo Fevrove koncepcije, čija je suština u jedinstvu ljudskog duha, jedinstvu ljudskog nemira pred nezpoznatim. Ono je, to svima primetno jedinstvo, skriveno mnoštvom usitnjenih disciplina, koje ljubomorno čuvaju svoju autonomiju, naprosto se „očajnički zakačile“ za jednu intelektualno jalovu autarhiju. Rasprave i priručnici s područja naukv kojima se bavimo jesu praktična neohodnost, ali će oni, misli Fevr, imati ljudsku vrednost samo ako ih pokreće „širok duh naučnog jedinstva“. To se postiže rušenjem svih pregrada, svih specijalističkih „sobičaka“, puštajući da njima prostruji snažan dah zajedničkog duha, jednog opšteg duha života Nauke.

Na tom kursu razmišljanja bilo je još istoričara. Istražujući srednjovekovne civilizacije sa posebnim osvrtom na veze antropologije i sociologije, istorije kulture i ekonomije, Žak le Gof, kao jedan od najznačajnijih predstavnika „škole Anala“, jasno se deklariše kao sledbenik „globalne istoirje“. Treba računati na sve aspekte života a ne samo na krupne događaje. I V. Sasman slično razmišlja: zadatak istoričara nikad se ne svodi na puko prikupljanje činjenica ili građenje intelektualnih konstrukcija; istorija je, veli, poput kulture, čiji je sastavni deo, nešto što se živi, što se upotrebljava. Ili E. Hobsbaum: njegova istorija nosi obeležja čoveka epohe, pozadine, verovanja i životnog iskustva. A za J. Koku: društvena istorija je u isti mah i istorija struktura i istorija iskustva; ona se može ostvariti tek u njihovoj povezanosti. Tu je i J. Burkhart: u prirodi istorijskog procesa je tako mnogo kompleksnosti, a premalo determinizma da bi istoričari mogli preuzeti ulogu proroka.

Tu ulogu bi, možda, moglo preuzeti samo Otkrovenje. Od starozavetnih proroka i Homerova vrača do danas, ta tema ostaje stalno otvorena. To što proricanje ne uspeva upućuje nas samo na to da se proricanja okanemo. Treba biti realan i ostati uvek kritičan. Jedino se tako može izbeći dogmatizam, što je tačno video i Lisjen Fevr.

Bio je, zapravo, načisto s tim da je istorija uvek bila i ostala otvoren proces neprestanih promena. Nikako se nije mirio sa strogim determinizmom po kom je istorija, poput prestabilirane harmonije, unapred i za sva vremena određena. Fevr je, izgleda, bio upoznat sa suštinom glavnog prigovora koji je K. Poper uputio istoricizmu, misleći na spekulativne evolucionističke teorije našeg doba. Reč je o tome da je predviđanje budućeg toka istorije nemoguće iz čisto logičkih razloga i to zato što je on, taj tok, pod velikim uticajem novih naučnih otkrića, a njih ne možemo racionalno predviđati. Ovo će biti jak argument koji će analitička filozofija često koristiti protiv spekulativne filozofije istorije. Uspešno predviđanje moguće je samo na onim područjima gde nam ponavljanje omogućuje da saznanja o prošlim događajima možemo generalisati na buduće.

Otuda je, čini mi se, i Lisjen Fevr, koliko god da se izričito čak užasavao svake teorije, svake apstrakcije i konstrukcije, naslućivao srž Poperove misli: nemoguća je „teorijska istorija“ u smislu u kom bi ona odgovarala npr. „teorijskoj fizici“. I premda nije napisao nikakvu teorijsku knjigu o istoriji, ističući da zatvoren teorijski sistem može da bude samo kočnica slobodnom razmahu stvaralačkih potencija, ostajući, dakle, celog života u domenu konkretnih pitanja, ipak Lisjen Fevr je, rekao bih, u najboljem smislu reči filozof istorije, jer: svaki misaoni pristup istoriji, bilo kao nauci ili procesu, razmišljanje o njoj, pa čak i istoriografski pokušaj, koliko god bio empirijski orijentisan, prećutno pretpostavlja već neko filozofsko razumevanje suštine istorije bez obzira što svega toga i nije svestan ili se od toga, poput Fevra, uporno brani. Ali nije reč samo o tome.

Čitava materija, poprilično raznorodna, no u osnovi jedinstvena tematika, prezentovana je u tri celine. Najpre su tu varijacije oko pojma istorije, zapravo prolegomena za istoriju kakva bi trebalo da bude a još nije. Uz to ide i vrlo oštrouman diskurs o dve oportunističke filozofije istorije - od Špenglera do Tojnbija; tu je i sećanje na Marka Bloka i Strazbur; najzad, nam se „Šef revolucionarne istoriografske škole“, kako Fevra naziva Fernan Brodel, njegov učenik i sledbenik, predstavlja kao vrstan znalac psihologije, lingvistike i istorije civilizacija; i sve to, dakako, u funkciji boljeg razumevanja istorije kao celine, istorije u svom Jedinstvu, istorije koja je, po definiciji, u celini društvena.

To jedinstvo, istorija u svoj njenoj kompleksnosti, kao da je Lisjenu Fevru stalno lebdelo pred očima. Kaže: „Čim se načne, svaki problem ne prestaje da se usložnjava, da se rasteže po širini i debljini“. I otuda će novi postupak istoričara, od početnog upitnika do otvorenog zaključka, biti u sledećam: bobmardovati predmet stalno budnom znatiželjom i postaviti ga na nov odnos prema prostoru i vremenu.

Taj novi odnos je, u stvari, nova istorija, koja se, kao istorija trajnih promena, podsmeva pedantnoj hronologiji i političkim granicama. Sklonost francuskih istoričara da njeno rađanje povežu sa pojavom časopisa ANALI, koji su 1929. pokrenuli Lisjen Fevr i Mark Blok, može se, misli Š. O. Karbonel, smatrati pretencioznim u smislu koji Francusku predstavlja kao postojbinu svih inovacija, zaključujući da ta sklonost ipak nije pogrešna.

No, da bi se razumelo rađanje i razvoj nove istorije treba se, dobro uviđa Karbonel, „obratiti istoriji sveta“, radije nego istoriji žanra. To je svet u kom Istorija poziva mase da je stvaraju: izbijaju socijalne revolucije, socijalne manifestacije i organizacije i sprovođenje socijalne politike. Kako, onda, da nova istorija ne bude pre svega ekonomska i socijalna. Otuda i njena sličnost s marksističkom istoriografijom i naziv Anali za ekonomsku i socijalnu istoriju.

Duh koji je bio svojstven ovom časopisu bila je jedinstvena i snažna misao: otvaranje discipline, zalaženje na sva područja. Nasleđe koje je mlađa generacija istoričara primila od osnivača ANALA bilo je za njih, po oceni Fransoa Firea, od presudnog značaja: pružilo im je, i na intelektualnom i na profesionalnom planu, izuzetnu priliku i izuzetnu slobodu.

Risto TUBIĆ

16.01.05 Danas

Šta je, uopšte, civilizacija? A šta istorija? Prava adresa za odgovor na ova i slilčna pitanja nalazi se u knjizi "Borba za istoriju" Lisjena Fevra ( Srpska književna zadruga, Beograd, 2004, prevod sa francuskog Marije Džunić-Drinjaković, priređivač, dr Dubravka Stojanović), briljantnog francuskog istoričara koji je svojim radovima obogatio istorijsku nauku, od početka prošlog veka do njegovih šezdesetih godina, a prevratničkim shvatanjem ove humanističke discipline postao guru danas dominantne škole "nove istorije".
Ovaj vrsni i temperamentni Francuz ostao je pomalo u senci svojih poznatijih učenika (poput Fernana Brodela, koji je svog učitelja, slikovito opisivao kao"bankara" koji je pozajmljivao, "davao na kredit", svoje ideje). Priređivač ukazuje na značaj Fevra za otvaranje istorijske nauke u pravcu "vraćanja u život", ali ne kroz "mikroskopsko posmatranje detalja, već u razumevanju pojava. Postaviti problem je početak i kraj istorije". Stojanovićeva i u biografiji Lisjena Fevra nalazi potvrdu njegovog osnovnog uverenja da istorija kao proces deluje na istoriju kao nauku. Ona cititra Fevrovu misao da istorijsku nauku "zanimaju ljudi koji imaju mnogostruke funkcije, koji se bave različitim delatnostima, koji su raznolikih preokupacija i sposobnosti i koji se mešaju, sudaraju, osujećuju jedni druge, i, na kraju, zaključuju među sobom kompromisni mir, jedan modus vivendi koji se naziva Život". Rečenice poput "Svaka je naučna činenjica ‘izmišljena’, a ne data naučniku u sirovom stanju". Nauka se ne pravi u kuli od slonovače, već od samog života" najbolje ilustruju Fevrovu viziju koja bi da "obuhvati u totalitetu jednu istoriju čija privlačna sila, kao ni uticaj, nisu ostali u granicama jedne države" (...)
"Ritam talasa koji zapljuskuju naša društva, ono što ga konačno uređuje i određuje, jeste napredeak ne neke posebne nauke niti razmišljanja koja se vrše u istom krugu, već svih međusobno tesno povezanih disciplina, svih znanja što se međusobno podupiru", veli Fevr u jednom od kapitalnih eseja u ovoj knjizi, "Civilizacija i evolucija jedne reči i jedne grupe ideja".
Imajući u vidu sve ove Fevrove premise, donekle i njegov i razbarušen galski stil pisanja, Dubravka Stojanović načinila je pravi izbor, u širokom luku tema koje su ga opsedale.

V. R.