Bendžo u Grabu

16.06.22 Vreme

Neka je ovaj tekst ponešto i okasnio, reč je o isuviše važnom piscu i isuviše dobroj knjizi da bi se i ono malo javnih tragova izgubilo u nečinjenju i posledičnoj tišini. Zapravo, odlučno tihovanje ovdašnje javne scene ne bi bilo toliko duboko da je reč, recimo, o osrednjoj ali podobnoj osobi, bliskoj dvoru po mogućstvu. Sinan Gudžević, međutim, da stvar bude i komičnija i tužnija, nije čak ni nepodoban – retko će mu se, onako gospodstvenom kakav je, oteti prejaka reč – nego je samo čovek koji piše po meri sopstvenog znanja (ogromnog), sopstvene pameti (prodorne i lepe), retke i tanane osetljivosti koja se, šta god da radi, vrtloži oko njegovog jezika.
…
Rođen u Grabu na Goliji (opština Novi Pazar), prvom selu uzbrdo od Muhova (da ne bude zabune), po svom duhovnom poreklu Sinan Gudžević je stari Grk ili stari Rimljanin (a najverovatno oboje), po vokaciji poliglota i prevodilac, po temperamentu fudbaler, po nomadskim sklonostima stanovnik sveta a naročito zemlje u kojoj je rođen i koja se nekada zvala Jugoslavija, pažljivi slušalac i neprevaziđeni pripovedač, pesnik, čovek s talentom za prijateljstvo, te, nikako ne na poslednjem mestu – đavolski dobar pisac. A da, u dečačkim danima i fanatični igrač gudžanja (glagol “gudžati se”), koje se gudžanje, prirodno, igra na gudžalištu nešto malo ponad Graba, ako se, doduše, u tom trenutku na igralištu zvanom gudžalište ne napasa stoka (o gudžanju podrobnije na str. 32) ili svira bendžo (o bendžu podrobnije na str. 446).

Godinama već Sinan Gudžević piše tekstove za zagrebačke “Novosti”, o čemu god hoće i šta mu god padne na pamet, a na pamet mu padaju, pre svega, silni ljudi u rasponu od uže i šire rodbine, ljudi iz rodnog kraja koji su javnosti nepoznati, preko onih za koje su čuli samo stručnjaci, ili onih kojima je opsednut, poput velikog ruskog fudbalera iz doba staljinizma Vsevoloda Mihajloviča Bobrova, do najslavnijih ljudi u regionu i na planeti. I najveći broj tih ljudi, ili makar one do kojih je mogao doći, upoznao je Sinan Gudžević lično. Kako ih je upoznavao? Prosto. Najpre sazna njihov broj telefona, okrene ih, predstavi se, kaže da bi s njima popričao o tome i tome, oni pristanu, popričaju, a posle toga postanu prijatelji. Iz tih susreta se, čak i decenijama kasnije, rađaju priče, čudne i čudesne (poput Grob za knjige), neočekivane (poput one koja se zove Marko Vidojković), potresne (poput Gerhard Radke), napete poput one kada Gudžević s društvom zabasa na zmijarnik na hvarskoj visoravni, ili tople poput venca o Izetu Sarajliću. Ima tu i priča oštrih i, bez razlike, duhovitih, kada mu, recimo, na volej naleti mučeni novinar najstarijeg lista na Balkanu, potom jedan mladi nacionalistički bizgov na groblju Zejtinlik ili Slobodan Milošević lično. Ponekad se stekne utisak da komunicira i s duhovima, pa se oni koji (odavno) više nisu među nama čine kao da je lično pisac s njima pričao i od njih zatražio dozvolu da razgovor, ako nemaju ništa protiv, objavi kao priču. Ima u tim susretima, naravno, nečeg i do svih tih jezika, živih i mrtvih, koje Gudžević zna – pa mu nije problem da zvrcne Kuncevsko groblje u obližnjoj Moskvi kako bi zamolio da ga obaveste o Bobrovljevom grobu – ali još više je do njega samog, do neokolišanja kada pita, kada govori i, naročito, kada piše. Pod uredničkom rukom Miodraga Raičevića, odabrao je Gudžević 125 svojih tekstova i podelio ih u grupe s nazivima bilja: Orasi i Lijeske, Hrastovi i Glogovi, Jabuke i Džanarike, Brestovi i Grabovi… a zašto, zašto je okupljao tekstove pod tim i takvim naslovima, čitalac mora da dokona sam.

O fudbalu fudbaler Sinan Gudžević – pravi fudbaler, igrao i u prvoj jugoslovenskoj ligi, kao centarhalf čuvao Šekularca i Milutinovića – piše kao niko na ovom jeziku (dobro, uz Božu Koprivicu), a kolebljive čitateljke koje bi, možda, priličan broj fudbalskih priča mogao odbiti, nemaju razloga za strepnju: pisac o fudbalu piše kroz sudbine fudbalera, te ako je odabrao da govori o Lavu Jašinu, Jusufiju ili Everaldu, to je stoga što je u svakoj od tih sudbina bilo razloga za priču, kao što razloga za priču ima u bilo kom nepoznatom imenu kojih je ova veličanstvena zbirka puna. Savlađuje se 500 stranica velikog formata lako i s čitalačkim ushićenjem, a kada bi potpisnik ovih redova, verovatno zbog umora ili žurbe, poneku priču pokušao da preskoči, vraćao bi joj se sutradan s osećanjem krivice i tupom svešću da bi počinio greh pre svega prema sebi da ju je, tu priču, preskočio iz puke gluposti.

Retko se gde, kao u ovim pričama, sreću tako dobro odvagana osetljivost za obično i zastrašujuća učenost, a i jedno i drugo nenametljivo i prirodno, kao da drugačije nije ni moglo biti. Iz priče o susretu sa zemljakom iz Sandžaka, ulazi Gudžević u raspravu o Ovidijevim Memorfozama kao da se to podrazumeva i kao da ništa normalnije nije moglo da se dogodi, kao što će, kada sazna da postoji zimzeleni hrast, a ne samo ovaj kontinentalni, kako je verovao, da se upusti o raspravu o latinskom stihu koji je objavio pre 40 godina i koji je, smatra prevodilac, pogrešno preveo. Kada se zapriča o svome rođaku, čobaninu Rahimu Gudževiću, recimo (a često ga se seti), bez problema će da skokne do Platona, prizove Empedokla, opušteno u priču uvede Bašlara, Jana Palaha i Rastka Petrovića i, dabome, osvoji nas svojom nenametljivošću posle koje smo, shvatamo malo kasnije, pametniji nego što smo bili. A onda će nas u tekstu o jednoj đačkoj uspomeni ostaviti bez daha kratkim preletom po starogrčkom vajarstvu, ili nas, često, iznenaditi nekom turskom reči koja se tako vešto šćućurila ispod naše neke reči da je, da nam nije Gudževića, nikada ne bismo spazili.

Kao sjajan i savestan prevodilac, zapravo kao neko ko voli i poznaje pre svega svoj, a potom i jezike s kojih prevodi, neretko nam Sinan Gudžević priča priče o rečima i njihovom poreklu, odvodi nas u dubine etimologija ili nas, tragajući za značenjem onoga “bre” (“Ajde bre!”, “Kaleš bre Anđo”), provodi Balkanom pokazujući (kao da to ne znamo) koliko je sve ovde isprepleteno, uronjeno jedno u drugo do nerazlikovanja, toliko smešano da ni bezobalno neznanje, glupost, pa čak ni zločini, nisu u stanju da te veze razvrgnu. Uostalom, zar i sam Gudžević, neprestano na putu između Zagreba, Novog Pazara, Beograda, Skoplja, Sarajeva, Dubrovnika, Mostara, Ljubljane (kao da se, u isto vreme, nalazi u različitim prostorima, što je, svojevremeno, za rukom polazilo samo Danilu Kišu), ne pokazuje da su pamet, radoznalost i čisto srce, bar ponekad, trajniji i jači od primitivizma, gluposti i zla.

Ivan Milenković