Apsint

07.09.07

Za Gorana Milašinovića teško je reći da li je bolji lekar ili pisac. Činjenice, kao i brojna priznanja govore da je izuzetno uspešan i u jednom i u drugom poslu. Direktor je nacionalnog Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije, najstarije takve ustanove u istočnoj i južnoj Evropi (osnovan 1967. godine). Po godišnjem broju implikacija, to je, inače, najveći pejsmejker centar u Evropi. A njegov prvi čovek, dr Milašinović, koji je i docent Medicinskog fakulteta u Beogradu, uživa status vodećeg eksperta za pejsmejkere u regionu.
Peti Milašinovićev roman, koji bi uskoro trebalo da se pojavi u izdanju beogradskih “Stubova kulture”, nosi naslov Maske Sofije de Montenj. To je roman koji je više sličan nego što se razlikuje od svojih starijih srodnika, nastalih iz istog pera, jer se u njemu odigrava interakcija naših prostora i Evrope u istorijskim okvirima XIX i XX veka.
Sva četiri prethodna Milašinovićeva romana – Heraklov greh, Posmatrač mora, Camera obscura i Apsint – štampana su u više izdanja i bili su u najužem ili užem izboru za NIN-ovu nagradu.

Iako je pisac lekar, glavni likovi u romanu nisu lekari, nego razni zanimljivi likovi iz Srbije koje životne sudbine odnose po gradovima istoka i zapada Evrope. Biti lekar i pisac, lečiti telo, a zavirivati i u ljudsku dušu, znači posvetiti se čoveku u celini. Ali, ipak, sa različitih strana. Gde su po vama dodirne tačke medicine i literature?
- Ovaj pisac je i lekar. Ovaj lekar je i pisac. I tu nema ničega više. Dva zanimanja. Moj model života. Nisam lekar koji u slobodno vreme piše, nego pokušavam da oba svoja posla radim sa jednakom ozbiljnošću i predavanjem. To da pisac radi još neki posao nije danas nikakva retkost već je pravilo, i to ne samo kod nas nego i u svetu, jer za većinu pisaca nije moguće živeti od pisanja, te svako radi još nešto što je u većoj ili manjoj simbiozi s literaturom.
Iako u svom slučaju ne osećam neku suštinsku povezanost kardiologije i literature, potencijalnu vezu književnosti i medicine vidim na tri plana: jedan je postojanje značajnog broja pisaca koji su bili i lekari, kako u svetu, tako i kod nas, drugi podrazumeva neko oduvek posebno zanimanje najšire javnosti za osobe koje se istovremeno bave lečenjem tela i “lečenjem” duše, a treći plan čini humanost koja je imanentna medicini, a, takođe, na neki poseban način i umetnosti, jer medicina i umetnost podrazumevaju davanje sebe drugom. Od svega ovog nezavisno je to koliki su lekarski i naučni, a koliki umetnički dometi pisaca koji su bili i lekari kroz istoriju.
Neki od najpoznatijih i najvećih, kao Čehov, Bulgakov ili naš Miodrag Pavlović zapostavljali su pomalo medicinu na račun pisanja, ali postoji i primer Laze Lazarevića čiji je naučni doprinos u medicini onog vremena impresivan, pa čak i kada se posmatra u okvirima današnje medicine. Međutim, sasvim sigurno je da ozbiljno bavljenje sa ovim dvoma poslovima – nekada, a pogotovo u sadašnje vreme – podrazumeva značajno redukovanje mnogih drugih vidova i izazova života, na šta mora da bude spreman neko ko je rešio da pođe tim putem.

Naslov novog romana je “Maske Sofije de Montenj”. Raniji naslovi “Apsint”, “Camera obscura”, “Posmatrač mora” imali su unekoliko simboličke implikacije... Koliko su naslovi važni za romane?
- Sve je važno. Naslovna strana je prvo vizuelno suočavanje čitaoca sa mislima pisca i pričom koja se tajanstveno skriva i samo nagoveštava u prvim redovima i stranicama romana. Ona je lice romana, i kao i lice čoveka može da privuče ili da odbije, bez obzira šta se nalazi u njemu kada progovori. Zatim nekoliko rečenica kritike na reversu korica koje raspaljuju ili suprotno, gase želju čitaoca. Pa fotografija pisca koja čitaocu omogućuje dugo i zagonetno zagledanje u njega samog, i to kroz njegove oči, pogled, crte ili grimase lica na fotografiji, jer je to način ulaska u njegovu dušu i neka vrsta stapanja čitaoca sa piscem.
Odnos čitaoca i pisca jeste jedna vrsta ljubavnog odnosa u kojem jedno drugom daju deo sebe i ostvaruju međusobno preklapanje i stapanje svojih najfinijih mentalnih bića. Na isti način važan je i naslov koji obično ima ulogu ključa za otvaranje romana, i to, naročito, priče u njemu.
Međutim, moja je želja da naslov, ili deo naslova, bude ne samo središnja tačka žrvnja oko kojeg se okreću događaji u priči nego i više od toga – neka vrsta depersonalizovanog junaka koji živi svoj nezavisni život u romanu u nekom paralelnom sloju čitanja i doživljavanja od strane čitaoca.

Važna je i forma...
- Naravno. Iako neki misle da je pitanje novih formi razrešeno osamdesetih godina prošlog veka, pripadam onima koji o formi razmišljaju na jednako intenzivan način na koji i o sadržaju. Poststrukturalizam je razvalio sve ograde i tako omogućio slobodno strujanje svežeg vazduha i svih mogućih vetrova bez kojih sloboda pisanja nije bila potpuna, što je sreća savremenih pisaca koji više nemaju imperativ postmoderne ili tradicionalnog načina pisanja.
Danas je konačno vreme kada je moguće i ostvarivo to da je dobro ono što je zaista dobro i da je dobro osnovna vrednost književnog dela. Zbog toga forma više nema onu zasebnu i isključivu vrednost koju je imala u nekim ranijim periodima, iako se kod nas i dalje pisci pogrešno odvajaju u tradicionaliste i postmoderniste i posmatraju kroz tu za mene nebitnu vizuru književnog postupka. Zamislite kakav bi apsurd nastao kada bi neko ozbiljan danas u svetu svrstavao, procenjivao i kvalifikovao romane Eka, Mekjuana, Tabukija, Dona de Lila ili Pola Ostera isključivo po formi koju koriste, a ne po onom o čemu oni govore.
Međutim, važnost forme savremenog romana ima za mene drugu dimenziju. Ona je uslovljena današnjim načinom života u kojem je toliko mnogo sadržaja i izazova da je svačiji dan kratak i traje po nekoliko sati manje nego što svako priželjkuje. U toj ozbiljnoj konkurenciji roman je na brisanom prostoru pred neprijateljima kao što su televizija, bioskop, tabloidi, žuta štampa, žuta literatura, žuti filmovi, poslovni ručkovi, večere sa prijateljima, kafansko i kafićko druženje, neprestana odsustvovanja i putovanja iz mesta boravka, te roman mora da se menja da bi izdržao i opstao.

Na koji način da se menja?
- Iako roman nikada ne sme da odustane od svoja dva stožera – priče i mašte – promena koju bi trebalo da pretrpi u savremeno vreme, po mom mišljenju, mora da bude baš u pravcu forme. Većini današnjih čitalaca, kakav sam i sam, potreban je kratak, brz, efektan i zanimljiv roman koji stane u nekoliko sati neprestanog čitanja, u kojem naredne stranice magično vuku prethodne, koji nas odvaja od svih drugih sadržaja poput mračne bioskopske sale iz koje nije moguće izaći jednom kada se uđe, ali koji nam omogućuje da se posle dva, tri ili najviše četiri sata vratimo drugim sadržajima i izazovima.
Naravno, i takav kratak i brz roman moguće je čitati sporo i više puta, vraćajući se na misli koje su se na najefikasniji način preklopile sa piščevim, nositi u sebi još danima izmišljenu priču koja je tako neodoljivo neodvojiva od stvarnosti.
Vreme čitanja po nekoliko stranica nekog sporog i dugog romana uveče pred spavanje pripada prošlosti i znači ogromni gubitak vremena za sve one druge zanimljive i dobre romane koje su već napisani.

Šta se u tom slučaju od pisca očekuje?
- Savremeni pisac, po mom mišljenju, mora da razume vreme u kojem živi i da svoje pisanje uklopi u mentalni sklop današnjih čitalaca, bez obzira na to postavlja li svoju priču u savremeno vreme ili u istoriju. Jer, današnji čovek nije više čovek temeljitih znanja nego informacija, on ne želi da nešto zna, nego da bude o svemu informisan. On je suočen sa fizičkom nemogućnošću da poseduje sva nagomilana znanja, ali i sa izvanrednim mogućnostima današnjeg kibernetičkog sveta da bude gotovo o svemu informisan. I kada traga za znanjima, današnji čovek više ne želi enciklopedijsku formu, već traži brzu i laku digest formu. Ovo, možda, ima svoju opravdanost kada su u pitanju neka tehnička znanja, ili čak i istorija, ali to se toliko prelilo na sve sfere života da se danas već prepisuju klasici književnosti u digest formi. Tako je savremenom čitaocu moguće da se brzo i efikasno informiše i samo površno zna o čemu se to radi u Don Kihotu, Ratu i miru ili Imenu ruže, a da se pri tom svesno i namerno lišava svih drugih lepota koje nosi postepeno i kaskadno iščitavanje književnih dela.
Živimo u vremenu kada vlada tanka, laka i brza površnost i pred tim možemo zatvarati oči ili se suočiti i shvatiti da ono što pišemo jeste namenjeno nekome da čita.

Ko danas, u stvari, čita? Nikada nije bilo, a naročito danas, da čitaju svi...
- Čitaju oni koji su imali sreće da u mladosti nauče kako se čitanjem generiše i ostvaruje zadovoljstvo i spokoj. Danas čitaju više žene nego muškarci, više stari nego mladi. Oni koji čitaju jesu srećni, jer u današnje vreme, kada su profit i zarada proglašeni za vrhunsku vrednost i glavni izvor zadovoljstva, čitanje obezbeđuje retko nematerijalno zadovoljstvo i izvor je harmonije unutrašnjeg bića.
Nažalost, knjige, ipak, nisu jeftine niti su za džabe te nisu dostupne svakom ko ih želi, ali to je stvar opšte društvene svesti i aktivnosti koja ne postoji nigde u svetu, a pogotovo ne kod nas. Ja priželjkujem da romani budu samo malo skuplji od toga da budu besplatni, ne skuplji od šolje kafe ili čaja, a da pisce koji ih pišu plaćaju društva, svesna važnosti onih koji kreiraju i omogućuju nematerijalna zadovoljstva svih ljudi. U nekom prelaznom (da ne upotrebim reč: tranzicionom) periodu svesna društva bi mogla da organizuju bar gustu mrežu dobro snabdevenih biblioteka u kojima bi se svima nudila mogućnost da bar jednom pročitaju ono što požele, kada već ne mogu sebi da priušte vlasništvo nad knjigom i mogućnost ponovnog druženja sa rečima i rečenicama koje su u njima iskopale neke brazde. Svesna društva ne moraju da budu i bogata da bi ovo ostvarila – zbog čega ne bi naše, na primer, bilo primer drugima u svetu?

Ističete da savremeni čovek putuje mnogo više nego ranije. Ali, putuju i pisci, u svojim romanima, i to ne samo po gradovima Evrope i sveta, nego i kroz vreme, u prošlost ili u budućnost... Svega toga ima u vašim romanima, možda više nego kod drugih savremenih srpskih pisaca... Kako ocenjujete svoju literaturu unutar korpusa savremene srpske i istočnoevropske proze?
- U svetlu onog o čemu sam već govorio, pokušavam da pišem za savremenog čitaoca, onog koji danas čita. Zbog toga koristim kratke forme, romane koji nemaju mnogo stranica, ali u kojima se nalazi sabijeno barem trostruko više nego što to izgleda na prvi pogled. U tom slučaju priča je od neobične važnosti i njoj je sve podređeno, a sve ostalo ostavljeno je u naznakama i namerno se ukida nauštrb brzine i lakoće čitanja. Na taj način roman od sto pedeset stranica sadrži u sebi petsto stranica, ali samo za onoga ko to želi, jer na mestima na kojima postoji namerno ukidanje i samo naznačivanje, takav čitalac može da stane, da razmišlja, zapita se, dodatno istražuje, čak konsultuje drugu literaturu ili, ako baš hoćete, da ode na Google i sazna više, a, opet, neko koga to mesto ili taj detalj ne zanima, slobodno može dalje (jer mu ne smetaju dodatne stranice) pošto se priča nesmetano nastavlja ka zapletu i razrešenju. Zbog ovoga, esejiziranje i opisi, kao i bočne priče, bez kojih je pravi, slojevit roman nezamisliv, ostavljeni su samo kao mogućnost koja se u mojim romanima nalazi u vidu naznaka, i to samo za čitaoca koji ima za tim potrebu, a onaj čitalac koji želi golu, neopterećenu informaciju – ima i samo to. Za sve, ipak, ostaje priča, koja je armatura bez koje bi se roman kao, možda, najvažnija književna forma urušio i nestao.

Priča kod vas ima istorijski kontekst...
- Druga karakteristika mojih romana jeste to što se priče uglavnom događaju u nekom istorijskom ramu. Međutim, one nisu prepuštene istoriji niti vrede samo za dato istorijsko vreme nego su, po meni, jednako savremene kao da su u njima događaji koji se dešavaju upravo danas.
Istoričnost ima svoju namenu i aktivnu ulogu kojom se, po mom mišljenju, obezbeđuje svevremenost i univerzalnost ljudskog postojanja i sudbina. Gledajući pojedinačne ljudske živote, zar nam se danas događa nešto što se nije događalo i našim precima? Osim promenjenih kulisa – zar ljudi i sudbine nisu potpuno isti nekad kao i sad? Na taj način svi mi danas živi uspostavljamo neraskidive veze sa svim prošlim ljudima, povezujemo vreme koje je sve jedno isto i neprekinuto, ali i relativizujemo svoju ulogu u celokupnom bivstvovanju, a prihvatajući prolaznost kao neumitni način postojanja.
Dalje, u svojim romanima istražujem načine na koje smo mi odavde povezani sa evropskim i svetskim prostorima.

Upravo na takav put “upućujete” i svoje junake...?
- Junaci mojih priča, po pravilu sa naših prostora, kreću se onim klizavim putevima kojima smo upleteni sa Evropom i svetom, koji su isto tako klizavi i nesigurni bili nekad kao što su i danas. Katkad ti klizavi putevi omogućuju brz ulazak i integraciju sa progresivnim tokovima, a katkad korak na stranputicu, brz pad i pokleknuće. Na ovaj način moji romani bave se i interakcijom nas i sveta oko nas, što je jedna od naših kolektivnih opsesija koja zadire u politiku i u našu kolektivnu psihološku strukturu, sa nužnim socijalnim konotacijama.
Ponekad moji junaci odlaze iz Srbije u svet i tamo zauvek ostaju, a ponekad se na kraju svog života vraćaju. To se unekoliko razlikuje, iako, možda, na prvi pogled podseća na internacionalizam kao definisan umetnički pristup – nasuprot nacionalizmu i dogmatskoj prozi – tipičan za mnoge savremene istočnoevropske pisce, od Kundere u Nepodnošljivoj lakoći postojanja i Makina u Francuskom zaveštanju, sve do pesama Liliane Ursu i Drage Jančara u Podsmešljivoj želji. Junaci u ovim romanima, kao i junaci iz mojih priča, odlaze sa Istoka na Zapad, međutim, umesto da urastu u novu sredinu, oni doživljavaju hipertrofiju unutrašnjeg veličanja kulturnog prostora iz kojeg su došli i tako manifestuju nerešivu podeljenost Istoka i Zapada, neprevladivo nesnalaženje u prostorima drugih i drugačijih kulturnih obrazaca. To je posebno zanimljivo, jer se radi o piscima koji su svi odreda kroz dugi niz godina stanovnici Zapada, i to gotovo povlašćeni u odnosu na svoje zapadne kolege, ali pre svega, jer su simbolizovali neki drugi glas sa Istoka i imali status kulturnih političkih egzilanata.
Nasuprot tome, junaci mojih priča odlaze na Zapad ne bežeći od Istoka nego nošeni svojim sudbinama i slučajnim životnim tokovima i iz istih razloga se ponekad vraćaju, a nekada zauvek ostaju. Po pravilu, njihovim životima upravljaju strasti i nepredvidive životne slučajnosti, a ne nostalgija.

Da li upravo na taj način pisca shvatate kao tzv. angažovanog intelektualca?
- Pisac je angažovani društveni delatnik i kada to ne želi da bude, jer i kada nije direktan, ne može da izbegne simboličnu ulogu mislećeg bića kojeg drugi čitaju i na taj način slušaju. Ponekad je njegova literatura, a nekad su njegova razmišljanja ono što ima preimućstvo i što ga svrstava na progresivnu ili onu drugu stranu svog društva i svetske zajednice. Jedan od primera je najnoviji nobelovac čija pozicija zapadno orijentisanog, sekularnog, visoko i polivalentno obrazovanog intelektualca prevazilazi, po nekima, njegovu literarnu veštinu. Wegova hrabrost da se javno i jasno suoči sa negativnostima, nazadnošću i čak zločinima koje je činila njegova zemlja, ranije prema Jermenima i u novijoj istoriji prema Kurdima, učinila ga je paradigmom nezavisnog intelektualca i simbolom progresa nekoga sa Istoka.

Hoćete reći da pisca sama priroda posla kojim se bavi dodatno obavezuje da ima – “angažovanu” ulogu?
- Za razliku od drugih profila intelektualaca, pisci imaju bolju startnu poziciju jer je njihovo delovanje imanentno individualno i nezavisno, te ne moraju da se udružuju i govore kroz razne institucije, od umetničkih akademija do raznih društava pisaca, koje su, po pravilu i po definiciji, antiteza svake intelektualnosti, pošto se intelektualcem može nazvati samo onaj koji sva svoja znanja želi da upotrebi za dobrobit društva u kojem živi i za dobro svih ljudi, ne libeći se sukoba i osude zbog svojih stavova koji moraju da budu rezultat njegovog samostalnog i nezavisnog promišljanja.
Kvaziintelektualci koji svoju obrazovnu ili moralnu insuficijentnost kriju udruživanjem u razne institucije po pravilu ostaju na marginama istorije i doživljavaju prezir savremenika i zaborav potomaka na neposredan ili posredan način. Jedino što im ostaje bude ispunjenje neutažive želje za karijerom, jer su institucije odličan poligon za ostvarenje neprestanog, a jalovog i žalosnog napredovanja u karijeri koje ne služi ničemu do zadovoljavanju strasti pobede nad protivnikom. Naravno, privilegije nezavisnosti i samostalnosti delovanja koje ima pisac ostaju bez ikakvog efekta, ukoliko izostane hrabrost. Ipak, za mnoge pisce bolje je da ćute i da samo pišu. Tako više čine za dobro ljudi.

Ali, zar i vi niste član jednog od udruženja pisaca i intelektualaca, srpskog PEN-a?!
- Najbolji dokaz da se PEN razlikuje od onog o čemu sam govorio jeste što on nema ama baš nikakav uticaj na društvo, što je, smatram odlično, jer onog trenutka kada bude hteo da ima, ja neću više želeti da budem član. Ali, kad ste čuli da je srpski PEN imao neki zajednički glasni, dokumentovani stav o nekom važnom društvenom pitanju, npr. minulom ratu, zločinima, Kosovu? Kao što su imale neke naše druge, zvanične institucije intelektualaca. Nemam ništa protiv udruživanja intelektualaca, ali to treba da bude u svrhu ćaskanja, saopštavanja referata, razmene mišljenja, organizovanja životnih uslova za rad, rešavanja socijalnog statusa i slično. Ali nikako ne u svrhu kuvanja i peglanja zajedničkih stavova i zajedničkog mišljenja koji su idealna zavesa za prikrivanje poluintelektualnosti i nekompetentnosti.

Da li onda pisci i uopšte intelektualci, treba da se bave politikom u cilju vođenja društva, pogotovo u svetlu naše političke scene na kojoj se primećuje dosta primitivizma i nemorala?
- Naravno da bi trebalo. Idealnu državu trebalo bi da vode osvešćeni intelektualci i piscima tu jeste mesto. Međutim, niti smo u Atini u vreme Platona, niti je naš parlament grčka Akademija, niti u klupama našeg parlamenta danas sede filozofi. Nego je sasvim suprotno: ne vode nas najbolji među nama nego naši tipični primerci. Dakle, kakvi smo mi, takvi nas i vode. I to je mustra od dna do vrha. A to je loše. Zbog toga se ne treba čuditi tragikomičnim scenama i uličnom, psovačkom rečniku kojim se vode rasprave o zakonima i drugim vitalnim stvarima zajedničkog života, kao i autističnoj neinventivnosti većine naših političara u kojoj nema sluha ni moralne odgovornosti za posao koji su prisvojili i za politički trenutak u kojem se nalazimo. Slaba je uteha što je tako više-manje u celom svetu i što su i na drugim mestima intelektualci skrajnuti na margine i getoizirani, pa čak i u državama u kojima su ostvareni neki, ali nedovoljni i nikako ne puni oblici demokratskog uređenja.

Da se vratimo onom s početka: vašem novom romanu...
- Želeo bih da roman Maske Sofije de Montenj, koji očekujem u policama knjižara u nekoliko narednih dana, ispuni moju nameru za kratkim i brzim romanom po meri čitanja i potrebama savremenog čitaoca, u kojem će se prepoznati piščevo insistiranje na, nadam se, zanimljivoj priči, kao i tehnika nagoveštavanja i namernog ukidanja pobočnih pripovednih tokova, tako da oni koji ih žele imaju pobočne priče, a oni koji ne žele – mogu slobodno i bez opterećenja da pređu u naredni pasus. Uz sve to, i u ovom romanu neće izostati ona suptilna i često skoro nevidljiva interakcija naših i drugih, pre svega, evropskih prostora, koja postoji i u svim prethodnim romanima te će, verujem, moji čitaoci u ovom romanu lako prepoznati autora.
To što je glavni lik Beograđanka koju je život nosio od Pariza i Ciriha sve do Zemuna, i to na razmeđi devetnaestog i dvadesetog veka, koja je život provela pokušavajući da spozna svoju pravu, istinsku žensku prirodu, i to kroz rad u pozorištu, koje je bilo delimično i bordel, jeste samo nova priča koja ostaje da se otkrije.

Jovan Janjić

10.02.06

Goran Milašinović (1958, Đakovo) je lekar i pisac. A može i obrnuto: pisac i lekar.

Uspešan i u jednom i u drugom. On sam, pak, to ovako razdvaja, ali i sjedinjuje: biti lekar, to mi je zanimanje, a biti pisac – potreba. Radi kao kardiolog u Institutu za kardiovaskularne bolesti i kao direktor pejsmejker centra Kliničkog centra Srbije. Narodski rečeno, leči srce, a kao pisac – osvešćuje kolektivno nesvesno.

Srce i duša, pod jednim istim okom.

I možda baš zato njegova dela i iz jedne i iz druge oblasti nailaze na dobar prijem. Wegov najnoviji roman “Apsint” bio je u užem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Isto tako i prethodni romani “Heraklov greh” i “Camera obscura”, dok je “Posmatrač mora” bio u širem izboru. Od književnih dela tu su još knjiga pesama “Neistraženi bolovi” i epistolarni roman “Voltin luk”, koji je potpisao zajedno sa svojim prijateljem i pacijentom, piscem i rediteljem Živojinom Pavlovićem.

A od stručnih radova iz medicine, široj čitalačkoj publici poznat je posebno po knjizi “Da li srce boli”.

Apsint je opasno piće. Zbog svojih svojstava koja mogu da budu smrtonosna, pogotovo ako se upotrebljava u jačim dozama, ono je u nekim zemljama zabranjivano. Vi ga, gospodine Milašinoviću, u romanu, naravno, dozirate, da deluje umirujuće. Smatrate li da je ono, kao takvo, kao neka vrsta leka, ponekad zaista neophodno u prostoru i vremenu u kojem se kreće vaša poetika?

- Apsint, taj mastikavi liker od anisa i pelina, bio je krajem XIX i početkom XX veka, i danas jeste simbol površnog i lagodnog građanskog života, a po meri nekadašnjeg aristokratskog prepuštanja telesnim uživanjima. Kombinacija njegovog zamućenog zelenkasto-plavkastog izgleda, kakve su oči na autoportretima Tamare de Lempicke, slatkog i gorkog ukusa, koji ne pali nego oblaže, i zanosnog dejstva na psihu, na granici između pijanstva i opasnog trovanja, pretvorila ga je ne samo u naslov nego i u depersonalizovan lik romana. Da li je ovo piće i mera sa kojom se trošilo, njegovi potencijalno otrovni sastojci ili razočarenje ljudskom destrukcijom i malignom agresijom prema drugom čoveku, iskazanim u ratovima XX veka, uzrokovalo krizu identiteta savremenog čoveka – ostaje da otkrije sam čitalac, rukovodeći se postmodernističkom slobodom da sam otkrije i ono što pisac nije zamislio i čega nije bio svestan, kako je to definisao Žak Derida.

Životni udes i usud glavnog junaka vašeg romana Mihajla-Miše Alića, koga po isplovljavanju iz mirne porodične luke, uoči Prvog svetskog rata, bura neželjeno baca u vrtloge istorije, kao da liči na sudbinu (dobrovoljno izabranu ili na neki drugi način u nj dospelu) mnogih iz našeg vremena. Da li vam je to, možda, i bio cilj: da pokažete nepromenljivost vremena i karaktera ljudi u određenom prilikama?

- U svim prethodnim romanima, kao i u “Apsintu”, junaci iz Srbije ili iz sveta kreću se po raznim scenama Evrope, Srbije, Amerike, u sadašnje ili prošlo vreme, nošeni istom zakonitošću, a to je da nema zakona i predvidivih sudbina, da je ljudski život, kao i njegovo nastajanje, uzrokovan slučajnošću i da prati put neizvesnosti do samog kraja. Oni odriču postojanje istorije, sadašnjosti i budućnosti, veruju da je sve samo jedno isto vreme, ispresecano ljudskim životima i nepredvidivim događajima koji ih ispunjavaju, da su ljudski vekovi jedine međe vremena, da ono što se događalo bivšim ljudima očekuje i one buduće. Današnjim ljudima, posebno na našim prostorima, potrebno je malo od tog promišljanja, kako svoje događaje, srećne i nesrećne, ne bi posmatrali u svetlu nametnute sudbinske određenosti, što je u mitomanskoj prirodi mnogih pa i našeg naroda, nego u svetlu univerzalnog ljudskog postojanja.

Kroz likove junaka iz vašeg romana, studenta medicine Mihajla Alića i Engleskinje Lize Denvers, kao da se ocrtava teško prožimanje, pa bi se zato pre reklo – sudar različitih svetova i sudbina na malom evropskom prostoru...?

- Glavni junak je podeljena ličnost koja jednim svojim dislociranim delom voli Lizu Denvers, a drugim Luiz Denvar iz Lozane, nemajući svesnu komunikaciju svojih razdeljenih ličnosti, ali imajući nešto što je zajedničko za oba svoja dela, nešto što je univerzalno ljudsko osećanje, a to je ljubav. Po tome su Srbin, Engleskinja i Švajcarkinja jednaki. Wihove različitosti, proizašle iz drugačijih kultura i događaja u njihovim zemljama u prethodnim vekovima, manje ih odvajaju nego što ih ljubav spaja. Pripadanje jedinstvenoj Evropi, što je naša trenutna preokupacija, ili nekom budućem zajedničkom svetu, jednog dana, tek je mali korak ka cilju koji je literatura odavno isturila pred sebe: pripadanju svim ljudima, pripadanju svakog čoveka svakom čoveku, otkrivanju i negovanju dobrih zajedničkih ljudskih karakteristika, a kontroli zlih, epimetejevskih, onih koji su iscureli iz Pandorine kutije.

Sudbina Srbije kao da se uveliko ocrtala i u liku jednog slikara koji na bal dolazi u narodnoj nošnji i sa guslama, čiji je taj “simbolični pokušaj odbrane tradicionalnih narodnih vrednosti (...) od nekih u čaršiji ocenjen kao skandal, a od drugih kao častan, ali uzaludan pokušaj da se spreči srljanje u Evropu bosih nogu i golog tura”?

- Lik iz “Apsinta” kojeg pominjete i komentar u vezi sa njim, iako se događaju početkom XX veka, posle Velikog rata, oslikavaju i današnju dilemu. Naše društvo pomera se iz autoritarnog socijalizma, iako su ga neki kod nas smatrali posebnim i humanim, prema savremenom kapitalizmu zapadnog tipa, što znači da ćemo fizičku represiju nad slobodnim mišljenjem uskoro zameniti nevidljivim autoritetima zajedničkog tržišta i javnog mnjenja i biti na isti način neslobodni i nesrećni, kao što smo bili i kao što je danas većina ljudi na severnoj i zapadnoj hemisferi. Misleći ljudi u Srbiji, ipak, ne bi zbog toga smeli da izaberu put usporavanja prelaska iz jednog neuspelog sistema u drugi ili, još gore, podizanje novih ograda prema Zapadu, što bi veoma odgovaralo našem urođenom provincijalizmu i opasno nas približilo novom nacionalizmu te neminovno vodilo ka sukobima sa susedima, nego put ubrzanog integrisanja filozofskih i naučnih misli, kao i literature i drugih umetničkih dela, u sistem evropskih i svetskih vrednosti, uz nužnu i te kako potrebnu proveru naših stvarnih vrednosti – kako god da prođemo. Naša budućnost treba da se nalazi u zajedničkom svetu, iako on još dugo neće biti po meri svakog čoveka, u kojem će nam svima biti potreban neki novi teorijski sistem za ostvarenje čovekove sreće kako bi konačno nestali demoni koji uzrokuju patnju čoveka od čoveka.

Šta je to što kod ljudi podstiče destrukciju?

- U “Heraklovom grehu” govori se o ljudskoj destrukciji i malignoj agresiji čoveka na čoveka. Glavni junak je psihijatar koji je boravio u srpsko-hrvatskom sukobu početkom devedesetih godina XX veka i analizirao one učesnike koji su činili zločine, pronašavši u njima karakteristike skrivenih bolesti i nagomilanih nezadovoljstava. U paralelnom toku romana opisuju se mitološke priče iz života antičkog junaka Herakla koje dokazuju postojanje ljudske destrukcije i u ono vreme kada je čovekova svest bila na nivou mitova, što je prisutno kod svih starih naroda. Introspecijska agresija postoji samo u ljudskoj vrsti, a jedino nije postojala kod prvih ljudi koji su živeli u sakupljačkim zajednicama, i rezultat je potrebe da čovek vlada nad čovekom. Agresiju i ratove su u nekoj meri podsticali neki filozofi i pisci – Hegel je priželjkivao Napoleonov pohod na Nemce, Musolini veličao i učio od Sorela, Hajdeger i Tomas Man bili su u početku za Hitlera, koji je zloupotrebio Ničea, u najnovijoj prošlosti našeg prostora pamtimo dosta “intelektualnih” huškača nacionalizama – svi sa istim proklamovanim ciljem “buđenja” naroda iz učmalosti i pomirenosti nepravednim društvenim sistema, što su uvek najbolje umeli da iskoriste političari za svoje, uvek iste ciljeve osiguranja ili proširenja lične vlasti i vlasti svojih sledbenika.

Čitajući vaše romane, stiče se utisak da vi svoju poetiku najpre sami proživljavate u autentičnom prostoru, a koliko je moguće, kroz vremeplov, i u vremenu. Činjenice na kojima tkate svoje delo su dobro proučene, ambijent je sopstvenim čulima doživljen, saživljeni ste sa jezikom i mentalitetom svojih književnih likova... Jeste li, zaista, boravili u svim krajevima, širom Evrope, koje opisujete u romanu?

- Likovi u romanima i pričama u njima, kao i svi ljudi, žive svoje živote na stvarnim mestima zbivanja i tako dokazuju svoju autentičnost. Autor ih je ponekad i negde video uživo, ponekad postajao svestan njihovog nekadašnjeg postojanja, boraveći na istom mestu, a nekada su oni sami izmileli iz svojih priča na nekom potpuno nepoznatom i stranom mestu. U stvari, ovaj autor je bio na svakom mestu na kom i njegovi likovi, jer drugačije ne bi mogao da bude taj lik, samo ne uvek i stvarno.

Kao lekar, čiji je glavni teren rada ljudsko telo, kako gledate na odnos čoveka i kosmosa?

- Današnji lekari, obrazovani u duhu medicine kao racionalne nauke koja podrazumeva uspostavljanje jednog jedinog odnosa – uzroka i posledice – jesu inženjeri koji najefikasnije moguće popravljaju ljudsko telo, ne obraćajući pažnju i zaboravljajući na ljudski duh kojem je prolazni život u svetu nepodnošljiv te neprestano teži transcendiranju i nema mira dok ne pronađe neku svoju večnost, ako nigde drugde, onda u ionako nerazumljivom kosmosu, rukovodeći se onim: ako ne razumem i ne trudim se da shvatim. Savremeni lekari koji sami od sebe ne izgrade misleće ljude, jer to današnja medicina ne podrazumeva, umeće samo da leče bolesne ljudske organe, ali ne i celokupnog čoveka.

Vi lečite srce, a u jednom pismu Živojinu Pavloviću, sa kojim ste zajedno objavili knjigu prepiske “Voltin luk”, pišete: “Duša? Ona ne postoji, nje nema, nikad je nijedan obducent nije video, niti ijedan kliničar čuo.” Sa time se, naravno, mnogi ne slažu. Među kojima i vaše kolege koje “leče dušu”. Ali, to je vaša sloboda da tako mislite. Za literaturu se kaže da je “hrana za dušu”. A šta vi, s obzirom na takav stav, kažete?

- To je stav savremene medicine kao tzv. pozitivističke nauke. Znači, ako dušu, za koju su Heleni tvrdili da je u Traubeovom prostoru, između srca i dijafragme, ne mogu da vidim, proizlazi da ona i ne postoji. Ovo odgovara filozofskim stavovima iz XVIII veka, kada su se validnim smatrali samo oni sudovi i ona spoznaja koji su proizašli iz iskustva, dakle iz čula. Literatura je, sasvim suprotno, proizvod slobodnog ljudskog duha, nju rađa ljudska duša – na isti način na koji je ljudska duša i prima – što je odvaja od nauke i naučnih zakona. Još više od toga, literatura se bavi pojedinačnim ljudskim životima, pojedinačnom dušom i sudbinom, što je odvaja od filozofije, opterećene potrebom da predoči opšte istine. Gledano na ovaj način, pisac i lekar u meni žive neki svoj podeljen i nezavisan život.

Često ističete da je za vas pisanje potreba. Šta je to što lekara, koji brine o ljudskom telu, tera da, na drugom terenu, zadire i u – ljudsku dušu?

- Pisanje je, kao i svaka umetnost, uslovljeno rilkeovskom potrebom, nemoguće je doneti racionalnu odluku o aktivnom bavljenju umetnošću. Potreba koja se generiše u sazrevanju čoveka i konačno formira u zreloj dobi ostaje za ceo život, te je pravom piscu nemoguće ikada prestati sa pisanjem, ili bar neprestanim promišljanjem koje je nužni deo stvaralačkog procesa. Iako ima primera među piscima, kao što su Ginter Gras ili naš Aleksandar Tišma, koji su u jednom trenutku izjavljivali kako su napisali sve što su hteli i više nemaju šta. Neprestani, borhesovski nemir mnogo mi je bliži.

Na jednom mestu u romanu “Apsint” kažete: “Ima li vernijih svedočanstava od ljudskih lica?” Šta na njima danas sve iščitavate?

- I današnji pisci ponašaju se ponekad kao Dostojevski, koji je pominjao kako je umeo da sedi na klupi u parku, primeti neko zanimljivo lice, posmatra ga, dodaje mu ili oduzima postojeće crte i karakteristike kako mu drago, posle, kada ovaj ili ova ustanu, tajno ga prati, već pletući usput u sebi priču, i dok ovaj stigne do kućnog praga, priča je gotova. Eto, to su za pisca ljudska lica: priče.

Jovan Janjić

10.06.05

„Roman shvatam kao mozaik dubokih, malih, priča, ali neophodna je i jedna velika, ona koja integriše”

„... NJu brine samo ta pojedinačna ljudska sudbina, ma ko bio, ma gde bio, ma kome pripadao...”, reči su iz novog romana „Apsint” (izdanje „Stubova kulture”) našeg poznatog pisca i lekara Gorana Milašinovića. Pripovedni svet ove knjige prikazuje Evropu i Srbiju početkom 20. veka, smeštajući glavnog junaka Mihajla Alića, sticajem okolnosti Prvog svetskog rata, na stranu Austrougarske i u položaj cenzora srpskih pisama. Junakova ličnost postaje podvojena, udvostručena, čak toliko da je „prestao da veruje svom spoljnom biću”. On voli dve žene, i stalno pije apsint, liker od anisa i pelina, tako da „očaravajuća magija iz tog pića ulazi u njega i donosi mu unutrašnji sklad”.

Posle „Heraklovog greha”, „Posmatrača mora” i knjige „Camera obscura”, u romanu „Apsint” Milašinović bira teme nepredvidivosti života i krize identiteta.

INTERVJU:

Da li tragični istorijski događaji, koji najčešće lome „malog čoveka”, kakav je Vaš junak Mihajlo Alić, spadaju u izgubljeno vreme i da li nesreće, osim razaranja, imaju neku vrednost?

– Maligna agresija čoveka prema čoveku rezultat je nedovršenog ljudskog bića koji je u svojoj osnovi podvojen – dobar i zao, Faustus i Mefistofeles, doktor DŽekil i mister Hajd – stvorenje rastrzano između želje da što efikasnije i savršenije uredi zajednicu ljudi u kojoj živi i životinjskih nagona koji ga teraju da ne preza ni od čega u obračunu sa drugim čovekom koji mu se nađe na putu interesa. Disocirano biće koje teži kontemplaciji i tome da teorijski objasni razlog svog postojanja, ali istovremeno i da svoje postojanje potroši na strasti bez ikakve zapitanosti. Podvojenost i dvostrukost čoveka jesu njegove imanentne i neprolazne karakteristike, a njemu samom ne ostaje ništa drugo do varljiva nada, jedino što je preostalo čovečanstvu još od sulude Epimetejeve radoznalosti zbog koje je otvorio Pandorinu kutiju, nada da će čovek jednog dana, ipak, da bude bolji i savršeniji, nada da će jednog dana merilo ljudskosti biti i merilo čovekove sreće. Devetnaesti vek učinio je da nada u boljeg čoveka zablista kao nikada pre toga u celokupnoj istoriji civilizacije, iako su neki, kao Niče, Dostojevski, Anri Bergson ili Žorž Sorel prepoznavali i upozoravali, a onda je došao Prvi svetski rat i uništio svaku iluziju. U tom se vremenskom razmeđu i na tom razbojištu kreće glavni junak „Apsinta”, deleći opšteljudsku dvostrukost i krizu identiteta, uzrokovanu zanosom devetnaestog i razočaranjem dvadesetog veka.

Ima li u udvojenom identitetu glavnog junaka, uslovljenom ratnim događajima i metežom vremena, udela njegove slobodne volje („... od ranog detinjstva se navikao na miris divljeg pelina, na koji miriše apsint”)?

– U prologu ovog romana je Sartrova misao o podređenosti opštih istina pojedinačno ljudskom, biografskom, subjektivnom. Kada se roman ne bi bavio pojedinačnom ljudskom sudbinom prestao bi da bude literatura, što ne znači da u pojedinačnim slučajnostima života ne mogu da se ponekad pronađu univerzalna objašnjenja, kakvima teže filozofija ili psihologija, odnosno, da značenja u romanu ne mogu da se uzdignu od pojedinačnih ka opštim. U „Apsintu” postoji preplitanje događaja, koje je uslovljeno neizvesnostima i slučajnostima života, kao i disocijacijom ličnosti glavnog junaka.

Zašto ste izabrali da cenzor bude jedno od junakovih ratnih zanimanja?

– Roman shvatam kao mozaik dubokih, malih, priča, ali neophodna je i jedna velika, ona koja je na površini, koja integriše, koja se najlakše vidi i prati, koja se pripoveda jednostavno i obično. To je u „Apsintu” priča o cenzoru srpskih pisama, nesvršenom srpskom lekaru koji je član austrougarske „Kundschaphter” špijunaže protiv Srbije tokom Prvog svetskog rata, priča o tome kako smo neke od patnji možda mogli da izbegnemo da nismo, kao i toliko puta pre i posle Velikog rata, radili sami protiv sebe. S obzirom na to da je jedna od osnovnih ideja romana kriza identiteta, nastala posle i zbog Prvog svetskog rata, koji je definitivno srušio iluzije o srećnom i naprednom čoveku modernog doba, pokazavši svu strahotu unutrašnjih ljudskih demona. Priča o cenzoru pisama koji je u ratu protiv svog naroda učinila mi se kao zanimljiva ponuda nekim čitaocima o razlozima unutrašnje podvojenosti glavnog junaka. Neki drugi čitaoci sigurno će razlog naći u okolnostima onog vremena i možda prepoznati tu, oduvek postojeću, zavisnost čoveka od vremena i okolnosti u kojima ga slučajnost njegovog života zatekne.

Glas sveznajućeg pripovedača nagoveštava da „neke stvari ne treba pominjati” i da „stapanju dva mlada čoveka doprinosi Mesec, jer se događaji stalno ponavljaju”. Koliko ste u romanu težili da neke stvari ostavite tajnovitim i neobjašnjivim, a ako jeste, zbog čega?

– Onima koji idu do kraja, onima koji sve žele da osvetle danjim svetlom, onima koji ne mogu bez nedvosmislenih odgovora, u svemu, pa čak i u mislima i emocijama – ne treba literatura. NJihov život je – najčešće neosetno i nejasno i za njih same – zavisan samo od drugih, od uređenih i nametnutih odnosa koje ljudi nameću ljudima, pravila i zakona koji važe za njihovo vreme, a nikako ne od njih samih. Oni drugi, kojima i sam pripadam, nalaze samosvesnost i vlastitost u naslutima, tajnama, neobjašnjenjima, pitanjima umesto odgovora: svoj si samo dok nešto želiš, želje su pojedinačna, a posedovanja zajednička iskustva svih ljudi. Možda se u svemu tome nalazi i deo odgovora o početku pisanja i početku svake umetnosti.

U kojoj meri je junak zaista voleo likove Lize Denvers ili Mari-Luiz i da li je u svetu raspolućenih identiteta moguća ljubav?

– Ne postoji nijedna snažnija i humanija energija i težnja upućena od jednog čoveka drugom od ljubavi, bez obzira da li se radi o bratskoj, roditeljskoj ili ljubavi prema suprotnom polu zbog želje ka sjedinjavanju. I kada bi čovek bio raspolućen na desetine ličnosti, svaka bi težila ljubavi. Glavni junak „Apsinta” voli dve različite žene sa svoja dva različita identiteta, bez ikakve svesti o svojoj neobičnosti, obe sa istom merom predavanja i sa istom merom zadovoljstva. Čovek današnjice i budućnosti nalazi se, verovatno, u velikoj opasnosti od gubitka svojih ljudskih crta radi opstanka kapitalističkih i potrošačkih merila vrednosti, ali jedna od poslednjih brana biće upravo potreba da voli i da bude voljen. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što ljubav ne košta ništa nego je svakom dostupna i svako može da je ima.

Marina Vulićević

02.04.05

Dosadašnji Milašinovićev opus sačinjavaju dela "Neistraženi bolovi"(pesme), "Voltin luk"(epistolarni roman napisan zajedno sa Živojinom Pavlovićem), romani "Heraklov greh", "Posmatrač mora" i "Camera obscura". Sa Goranom Milašinovićem govorili smo o novom romanu "Apsint", istoriji kao sudbini, dvostrukim identitetima, apsintu...

Naslov Vašeg novog romana je "Apsint". Zašto baš apsint?

- Apsint je zelenkasto piće od mešavine anisa i pelina, koje je carovalo među likerima na početku dvadesetog stoleća, kada su ljudi žudeli za zanosima svake vrste. Pelin, u sastavu apsinta, mogao je izazvati određene efekte na psihu svojih uživalaca.

Seciranje psihološkog i psihe i jeste jedna od tema "Apsinta"?

- Psihološki problem kojim se ovaj roman bavi je problem dvostrukog identiteta, pitanja koje ne prestaje da biva intrigantno i aktuelno.

Pretpostavljate li da će čitaoci, posle čitanja "Apsinta", takođe početi da preispituju svoj identitet?

- Moja želja kao pisca jeste, između ostalog, i da zaintrigiram i podstaknem na preispitivanje. Čitalac će , tokom čitanja "Apsinta", takođe početi da analizira sopstveni identitet, njegovu postojanost i autentičnost. Ali to je i jedna od neminovnih posledica svakog čitalačkog doživljaja.

Zalažete li se i dalje za knjige koje su napisane tako da mogu da se pročitaju u jednom dahu i za jedno popodne? Nalazite li da svetu kojim vlada ubrzanje, valja ponuditi i romane koji će odgovoriti tom nametnutom modelu?

- Da, i dalje sam pri tom stanovištu. Smatram da je film pobedio ostale umetnosti, time što je uspeo da u dva sata sabije ogromnu količinu uzbudljivog, saznajnog, emotivnog sadržaja. Mislim da savremeni roman mora biti takav da zaokupi čitaoca i da se može u celosti pročitati relativno brzo."Apsint" se može pročitati za četiri ili pet sati. Ovaj roman obuhvata vremenski raspon od 1920. do 1960. godine, ali to je brzi prelaz kroz prošlost.

I kroz Srednju Evropu?

- Da, kroz Srednju Evropu takođe. "Apsint" se događa na intrigantnom tlu Srednje Evrope.

Da li je "Apsint" blizak Kišovom literarnom prosedeu?

- Da, ako govorimo o prostoru gde se odigrava. Kada govorimo o stilu i rečenici, tu je ovog puta došlo do promena. Rečenica u romanu je ovog puta drugačija, izlomljenija, duža, kao talas.

Kao lekar, koncentrisani ste na izlečenje srca. Kao pisac, da li pokušavate da spasete dušu, duh, telo?

- Ja to ne znam. Pisanje je ispoljavanje sebe, ispitivanje sebe, ispitivanje ljudi oko sebe. Ispitivanje čitalaca, takođe. Pisanje je potreba za saznavanjem, za proveravanjem. Sebe, pre svega. A zatim i čitavog sveta oko nas.

Pre no što smo počeli razgovor, koja je bila poslednja knjiga koju ste dotakli ili koja je Vas dotakla?

- "Istorija prostitucije", delo jednog engleskog autora. To delo nije prevedeno kod nas. Tema mog novog romana, romana u koji tek polako ulazim, koji tek postavljam i naslućujem smeštena je u Cirih. Vek je devetnaesti i Cirih je tada bio Njujork Evrope, tu je, pored ostalih velikana, dolazio i Gete. Dakle, mizanscen mog novog romana je - pozorište. "Istorija prostitucije" sadrži dragocenu činjeničnu, istraživačku građu za roman kojiću pisati.

Vratimo se "Apsintu". Kako biste ga sada opisali budućim čitaocima?

- Roman "Apsint" je i lako lomljiva korveta od mirisave borovine sa imenom likera. Prilikom isplovljavanja broj putnika, tačna ruta i koridori puta nisu mogli da budu određeni, to je moglo da se otkrije samo kad se lađa "Apsint" otisne na otvoreno more i nepovratno osami u onoj vrsti samoće u kojoj svako ostane, da se što bolje sam preispita. U površnim tragovima koje će brod da ostavi iza sebe, videće se priča o austrougarskom vojniku srpskog porekla u Prvom svetsom ratu, cenzoru srpskih pisama radi špijunaže u korist Austrije, koji gubi pamet i postaje neko drugi, nošen nestabilnim vremenom i svojom urođenom ludošću diljem Evrope, od Engleske, Holandije i Švajcarske do Beča, Pančeva, Beograda i Valjeva. završivši ko zna kako i ko zna gde...U ostalom, svačiji život je priča, priča je roman, i to je sve jedno isto, nerazdvojivo i sa istovetnim smislom.

Sanja Domazet

20.09.05 Blic

Sudbina junaka romana, Mihaila Alića, zapečaćena je još u detinjstvu: vaspitni pritisak beskompromisnog oca, oličenja srpskog (epskog) nacionalnog bića, na njegovu slabićku (umetničku) dušu, doveo je do poistovećivanja (potisnutog) ličnog sa nacionalnim identitetom. Zato je za junaka Prvi svetski rat, u kome se on, kao bečki student, našao u austrougarskoj (izdajničkoj) uniformi, egzistencijalna katastrofa: mesečarenje, kojim se u detinjstvu razdvojio na dnevnog (poslušnog) i noćnog (postidnog, bolesnog) čoveka, najpre prerasta u duhovni poremećaj umišljenog dvojništva (sa imenjakom koji ispunjava očeva (nacionalna) očekivanja), a zatim i u potpunu dezintegraciju ličnosti koja više „ne vlada sobom, nema glavu, ni um, ni unutrašnje biće“. Pokušavajući da (pred kritičkim okom arbitra-Zapada) oslobodi lično od nacionalnog bića, on trpi promene imena (u Majkl ili Mihael) i čezne za strankinjom (Evropom) kao za domom i utočištem. Ali, gradovi na vodi kroz koje ga vode seobe (od Amsterdama i Venecije do Pančeva) znak su besciljnosti njegovih putovanja, kao i da on sam, u vlasti „komedijanta Slučaja“, nema temelj za budućnost. Zato i apsint, slatko piće od gorkog pelina, koje mu najpre „očaravajućom magijom“ (kakvu ima i „beskrajan, plavi krug“) vraća unutrašnji sklad, naknadno donosi dezintegraciju zbog koje junakov dvojnik (drugačija mogućnost iste nacionalne sudbine) ispašta za njegov greh. Sagledavajući žarišta savremenog društveno-političkog života (genocid, kolektivnu odgovornost) u istorijskoj perspektivi, autor ih smireno, filosofski razrešava: pošto se „sve ponavlja“, današnja srpska nacionalna sramota samo je (kratkotrajna) obrnuta slika nekadašnje (takođe privremene) slave.

Zbog odlične pripovedačke tehnike i literarnog dijaloga sa piscima srodne tematske orijentacije (od Crnjanskog, preko Ćosića do Belog Markovića) ovaj roman je, uprkos sentimentalnom epilogu, izvanredan!

Vesna Trijic

24.06.05 NIN

Naziv Milašinovićevog romana od onih je naslova što premašuju upotrebnu vrednost puke oznake ili etikete i postaju svojevrsni amblem za čitanje i razumevanje. I to ne, naravno, samo u jednom mogućem značenju ili smeru. Otuda stavljanje imena gotovo zaboravljenog a nekad popularnog žestokog opijata biljnog porekla u pročelje pripovesti iz prvih decenija prošlog veka u ovo vreme vladavine razornih sintetičkih droga, u prvom talasu asocijacija daje knjizi gotovo starinski nostalgičnu patinu. Već na sledeći pogled, pak, ta patina dobija naknadni gorak ukus, zahvaljujući uvidu u višestruku i simultanu priču o ratovima, ljubavima i predrasudama, kao i prisećanju na to da je apsint tek drugo ime za ono što se narodski zove pelin.
Ono što gorči iz Milašinovićevog Apsinta nema, međutim, gotovo nikakvih dodirnih tačaka s daleko poznatijim i na izvestan način neizbežno repernim, depatetizovanim prikazom autsajderske otupelosti, znanim sa istoimenog platna, ispod kojeg je davnih dana potpis stavio jedan od slavnih impresionista Edgar Dega. Umesto da bude opora, ta gorčina je ovde „svilena”, što će reći fina i krhka, otprilike onako kako je oseća jedan od dvojnički umnožavajućih junaka romana dok pokušava da „nekako sastavi unutrašnje kockice” koje tvore njegov lični mozaik, ali i veliki mozaik prikazanog sveta. Jer, pravo govoreći, iako se ovde-onde aludira na evropske i naše političke i kulturne prilike, ovo nije priča socijalnog, pa čak ni etičkog seciranja duša i naravi. Magični miris pelina, koji od detinjstva prati glavnog aktera Mihajla Alića, zavisnika, lekara i inkriminisanog špijuna, svojevrsna je šifra simboličke distorzije ili „iščašenja” sveukupnog ustrojstva romana, u okviru kojeg se, uz neznatno hronološko, geografsko ili kakvo drugo pomeranje, baš kao u apsintski jakoj opijenosti, neprestano preklapaju i udvostručavajuće ponavljaju već viđene i doživljene situacije, identiteti zamenjuju a uobičajena mentalna i psihološka koordinacija biva dovedena u pitanje.
Milašinovićevi likovi u manjoj meri su, dakle, karakterno-psihološke celovitosti i zasebnosti („Ne postoji takva stvar kao što je psihološko”, veli sartrovski moto romana), a u mnogo većoj ogledalski ponavljajuće „funkcije” simetrično uobličenog zapleta i konstrukcije priče. Stoga je ovde moguće govoriti o svojevrsnom postmodernom manirizmu, dovedenom do dimenzija narativne „slagalice” u kojoj ljudske „figurice” prema generalno raspoznatljivim pravilima „igre” preskaču polja i rastojanja, a istorijske drame i lomovi postaju lepo ilustrovane „plohe” na lavirintski kružnom putovanju kroz vreme i smisaone analogije. Ako se podsetimo da smo, još pre desetak godina, u Sudbini i komentarima (1994) Radoslava Petkovića imali priliku da upoznamo raskošniju i egzistencijalnom usudu čoveka u istoriji bližu verziju ovog „dežavi” cikličnog koncepta, onda bismo mogli kazati da čitalac Apsinta dobija prevashodno komentare sudbina kao izraz jednog pristupa koji, čini se, više nego na starinsku autentičnost priče i aktera polaže na „kostimiranu” raspoznatljivost i prihvatljivost njihovih objedinjenih značenja. Kao i u životu samom, ponekad su i u književnosti detalji zaista simptomatični. U tom smislu shvaćeno, karakteristično je, recimo, da kod Petkovića važnu ulogu na jednom od pripovednih raskršća ima izvesna Hajdnova, širokoj publici ne tako dobro znana sonatna fraza, dok za slično figurativno dejstvo kod Milašinovića biva predodređen Albinonijev, možda i previše poznati Adađo.
Tako se, u najmanjem jednako kao i u najvećem razmeru, reklo bi se, Apsint legitimiše kao pripovest trezvene, na izvestan način vešto odmerene opojnosti, štivo koje nema većih „praznina” i „rupa” u zanatskom značenju reči, ali koje, isto tako, nema ni ono, za veće domašaje neophodno, zrnce nepredvidljivosti i nesavladljivosti, i to - čini se - uprkos autorskom smeranju na upravo takav efekat celine i njene pripovedne fakture.

Tihomir Brajović

04.06.05 Danas

Smatram da je film pobedio ostale umetnosti, time što je uspeo da u dva sata sabije ogromnu količinu uzbudljivog, saznajnog, emotivnog sadržaja, kaže Goran Milašinović(1958). Apsint se može pročitati za četiri ili pet sati, iako obuhvata vremenski raspon od 1920. do 1960. godine i, kao takav, predstavlja brzo kretanje kroz prošlost i čitavu srednju Evropu.

Apsint zaista jeste uzbudljiv film, i to jedan od onih starih dobrih crno-belih, na kojima su se videli čak i najsitniji detalji u scenogarfiji i na kostimima, te pulsirale boje, iako zvanično još nije bilo kolora. Baš kao što nas je u romanu Camera obscura provozao kroz Budim, Odesu, Beograd, Beč, Njujork, Milašinović i u najnovijoj priči pokazuje da je sjajan kostimograf i scenograf, te literarni reditelj koji ne gradi kulise, već svoje junake direktno prenosi u istoriju. Gorivo koje pokreće ovaj Milašinovićev "vremeplov" svakako jeste poznavanje povesti i posvećivanje pažnje svakoj slici, epizodi, detalju.

Glavni lik Apsinta je student medicine Mihajlo Miša Alić iz Iriga, kog, nakon isplovljavanja iz mirne porodične luke, čeka prava životna bura. Alić će u Prvom svetskom ratu promeniti sve moguće strane, a zbog "specijalnog zadatka" koji mu je istom prilikom određen: "cenzura srpskih pisama radi špijunaže u korist Austrije" pomutiće mu se razum, te će nošen sudbinskim silama i sopstvenom pometenošću, lutati Evropom, od Švajcarske, Austrije, Holandije, do Pančeva, u nepoznato. Njegov udes ličiće na udese junaka rubrike "život piše drame", a lik Engleskinje Lize Denvers, epizodistkinje iz melodramatičnih kadrova Apsinta, pokušaće da dokuči ko je zapravo Miša Alić. No, shodno osnovnoj temi ovog Milašinovićevog romana, njihovi identiteti će se udvajati, dobijati špijunske crte, tako da će se podvući Sartrova rečenica - moto sa početka ove zanimljive knjige. "Ne volim reč psihološko. Ne postoji takva stvar kao što je psihološko. Recimo samo da čovek može da prodre u biografiju jedne osobe."Često se romani koji u svojoj srži imaju opis jednog zanimljivog životnog puta završe na anegdotama, deluju banalno, neuverljivo, pogotovo onda kada se autor osloni samo na prepričavanje doživljaja, ili nabrajanje usputnih stanica na tom uzbudljuivom putu. U Apsintu su preskočene sve ove zamke. Goran Milašinović uspeva ne samo da opiše život svog glavnog junaka Mihajla Alića, već i da prodre u biografiju čitave srednje Evrope po kojoj se ovaj stažista zbunjeno kreće. Njegov glavni junak ne kreće se po nekakvom praznom prostoru, nego je, iza njegovih leđa, naslikano svako mesto kroz koje prolazi. Tu do izražaja dolazi vredan rad pisca, uložen u istorijska proučavanja koja Milašinovićevoj priči daju slatku punoću. Ako Mihajlo Alić sluša muziku, onda je ne sluša s makar kakvog gramofona, već sa gramofona iz prvog beogradskog muzičkog salona Marka Fulkea. Ako je epizoda dodeljena ministru finansija, onda to nije nekakav gospodin iks, nego Lazar Paču. I tako dalje do samog kraja.

To je poetika Gorana Milašinovića koja eliminiše svaku površnost, a nudi zanimljivu priču, u čijoj su pozadini pametne i slatke povesne pikanterije. One drže na nogama roman koji, u isto vreme, ističe i rasvetljava ozbiljan psihološki problem, iako, opet, direktno o psihologiji tu nema ni reči. Na kraju se zaključuje da pisac uspeva da od svog romana napravi uzbudljiv film, jer njegov roman sadrži taj tajni sastojak, mešavinu uzbudljivog, saznajnog i emotivnog. Sve su to razlozi zbog kojih treba obratiti pažnju na Apsint i njegovog pisca koji govori o sadašnjosti, čak i kada gospodari prošlošću.

Mića Vujičić