Maske Sofije de Montenj

12.12.08

Rođen 26. juna 1958. u Đakovu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Osijeku. Diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1982.
Specijalista je kardiologije i doktor medicinskih nauka, docent na Medicinskom fakultetu u Beogradu, direktor Referentnog Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije i predsednik Radne grupe za pejsmejkere Udruženja kardiologa Srbije.
Prvi u svetu implantirao je neke od najsavremenijih tipova pejsmejkera. Spada među retke svetske eksperte čije ime je ugravirano na jednom modelu savremenih pejsmejkera. Osmislio je i sproveo program poništavanja liste čekanja za pejsmejkere (godine 2001. imali smo oko 1.000 osoba na listi čekanja, od toga je 500 umrlo, od 2004. ne postoji lista čekanja za pejsmjekere u Srbiji).
U literaturi se javio 1997. epistolarnim romanom Voltin luk (zajedno sa Živojinom Pavlovićem). Potom objavio romane Heraklov greh, Posmatrač mora, Camera obscura, Apsint, Maske Sofije de Montenj, od kojih su Camera obscura i Apsint bili u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Ekskluzivni je autor Stubova kulture od 1999.
Od 1982. je u braku sa Ljiljanom Milašinović, ginekologom. Imaju dva sina – Dejana (24) studenta medicine i Arsena (20) studenta filozofije.

RADOST I TUGA

Šta je vaša najveća nada?
- Bolji svet, koji nije moguć bez kritičnog broja osvešćenih ljudi.
Šta je za vas najveća nesreća?
- Sve vrste stradanja koje jedan čovek čini drugom.
Kad vam je neprijatno?
- Kada radim, ponašam se i živim sa drugim ljudima suprotno od mojih stvarnih potreba i izbora.
Koju pesmu volite da pevate?
- Ne samo jednu, nego sve one koje me dodiruju, koje ponekad razgaljuju, a ponekad pobuđuju misli.
Šta vas izluđuje?
- Sadržaj Pandorine kutije.
Na koje svoje dostignuće ste najviše ponosni?
- Moj rad je lako dostupan ocenama, sam ga ne vidim kao neko posebno dostignuće.

PRIJATELjI I NEPRIJATELjI

Kome ćete biti večno zahvalni?
- Slučajnosti rođenja koja mi je omogućila da upoznam život kao, možda, najvišu vrednost univerzuma.
Šta vaši prijatelji hvale kod vas?
- Pravi prijatelji ne hvale.
Koga ne biste želeli da sretnete u sauni ni u kom slučaju?
- U sauni druge i ne vidim, razmišljam samo kako da što pre izletim napolje iz te paklene vrućine.
Šta kažu vaši neprijatelji o vama?
- Ne brinu me neprijatelji nego lažni prijatelji.
Koji prirodni dar biste hteli da imate?
- Urođena neosetljivost mi se čini kao najbolja prilagodba savremenog čoveka na život u zajednici ljudi, iako nisam siguran da baš to i želim.
Za šta ili kome morate svakako još da se izvinete?
- U mom lekarskom poslu izvinjavanje što niste u stanju da pomognete onako kako bi bilo najbolje je često. Na kraju, zar i uteha nije baš to?

PRIVID I STVARNOST

Koje vaše dobre osobine se ne uvažavaju kako treba?
- Trudim se da uvažavanje od strane sredine ne bude moj isključivi način i cilj života.
Ako biste mogli da promenite jednu svoju osobinu, šta bi to bilo?
- Sa godinama mi se snižava prag za toleranciju svake vrste, voleo bih da je suprotno.
Šta je vaša najdragocenija imovina?
- Prijateljstvo koje imam sa svojim odraslim sinovima.
Šta je bila vaša najdramatičnije pogrešna odluka?
- Do sada sam uspevao da pogrešne odluke ne odvedu baš u drame.
Koje su vaše skrivene slabosti?
- Stalo mi je do mišljenja drugih ljudi više nego što to posle želim.
Kako biste slepom čoveku opisali svoj izgled?
- Izgled se često zloupotrebljava za nadmetanje među ljudima, što je pogrešno jer izgled nema nikakve veze sa vrlinom ili dobrotom.

RAZUM I ŽELjE

Šta biste najpre uradili kada biste dobili vlast u Srbiji na jedan dan?
- Ne dajte nikome vlast na jedan dan! Ne očekujte ništa dobro od onoga ko vlada jedan dan.
Ko će da vlada Srbijom kroz deset godina?
- Verujem u demokratske institucije vlasti. Ne verujem u političare kakve najčešće danas vidimo na našoj sceni – mediokritetne, nedorađene i nesposobne da urede sopstvene živote, a kamoli živote svih drugih ljudi. Verujem u obrazovane, vaspitane i zrele, osvešćene ličnosti koje će na vlasti delati u korist zajednice i čiji će rad u svakom trenutku biti javan i procenjiv.
Sa kojom istorijskom ličnošću se najradije identifikujete?
- Istorija je puna falsifikata. Osim toga, u potrebi za identifikovanjem nalazi se ukus sopstvenog falsifikata.
Ko su za vas najumniji duhovi našeg doba?
- Međaši našeg doba, po meni, jesu prosvetiteljstvo, nauka i umetnost XIX i XX veka. Međutim, šta su vredeli svi veliki umovi današnjice i skore prošlosti kada iz svega nije izašao bolji čovek nego upravo suprotno – XX vek bio je najkrvaviji i najkrvoločniji od svih prethodnih.
Koji politički projekat bi doneo sreću svetu?
- Potrebno bi bilo prvo identifikovati ljudske potrebe prema meri čoveka, potom sve viškove usmeriti na one koji ne samo da nemaju zadovoljene potrebe, nego umiru od gladi ili od bolesti za koje odavno postoji efikasno lečenje.
Za kog slikara biste dali najviše para?
- Za Egona Šilea ili našeg Cileta.

ŽIVOT I VEČNOST

Kao dete hteli ste da budete?
- Hteo sam da budem odrastao. Što danas smatram sopstvenim kompleksom.
Koji san hoćete svakako još da ostvarite?
- Stvarnost kakva jeste dovoljna mi je, ima u njoj za mene sasvim dovoljno posla.
Kako biste voleli da umrete?
- O mojoj smrti neka se brine sudbina. Nisam imao ništa sa svojim rođenjem, tako neka bude i sa krajem.
Gde želite biti sahranjeni?
- Ne želim ništa u vezi sopstvene smrti. Sve moje želje odnose se na život, nijedna na smrt.
Ko da održi govor nad vašim grobom?
- Ma kako napisani i intonirani, posmrtni govori namenjeni su živima. Dakle, šta ja mrtav imam sa tim!
Kojoj rečenici se nadate u tom govoru?
- Ponovo ista zamka u pitanju: nade i mrtav čovek ne idu zajedno.

14.10.07

Ozbiljna literatura jeste pisanje nevidljivim mastilom preko već napisanih reči

Glavna ličnost najnovijeg romana Gorana Milašinovića („Maske Sofije de Montenj”, izdavač „Stubovi kulture”, 2007) jeste Sofija de Montenj, u stvari, Sofija Avakumović koja potkraj 19. veka, u petnaestoj godini, odlazi iz Beograda na školovanje u Cirih. Tamo postaje glumica u lokalnom pozorištu za koje se kasnije ispostavlja da je rafinirani bordel, a onda se, pred kraj života, vraća u Zemun i otvara pozorišnu školu za mlade glumice.
Njene životne puteve, reći će nam Goran Milašinović, određuje jasna želja da se svim bićem posveti sopstvenim strastima i erotskoj požudi, i to do granica zadovoljstva očišćenog od svake ljubavi i vezanosti za muškarca. „Ovo je roman o ženskom pogledu na sopstvenu seksualnost, viđen očima muškarca, te je, zapravo, roman za muškarce, iako će, nadam se, zanimati i poneke žene”, dodaje pisac koji je objavio više romana, od kojih su mu najpoznatiji „Camera obscura” (2003) i „Apsint” (2005). Ovaj drugi bio je i u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za roman godine.
U „Maskama...” se ponovo bavite 20. vekom, tačnije istorijom?
Mene istorija ne zanima faktografski ili dokumentaristički, ja ne želim da je tumačim ili preoblikujem nego je prošlost paspartu u koji smeštam svoje priče i teme koje me zaokupljaju. Tim više što je reč o temama koje vrede za sva vremena. Tako posmatrano, pisac u stvari piše isključivo o vremenu u kojem živi; svoju sadašnjost i svoje preokupacije on samo smešta u istoriju, a istoričnost postaje samo novi, potencijalno zanimljiv sloj romana.
Da se vratimo Sofiji de Montenj. Može li se živeti bez ljubavi?
Sofija de Montenj je od onih retkih ljudskih bića koja su sposobna da osluškuju svoje potrebe sve do samih izvora. Ona shvata da potpuno prepuštanje erotskim strastima, toliko snažnim u njoj, nije moguće ukoliko ne žrtvuje romantičnu ljubav prema muškarcu, a kasnije i prema ženi. Ali strast, romantična ili erotska, jeste sastavni deo ljubavi. O tome piše i Robert Štenberg. Po njegovoj triangularnoj teoriji ljubavi, osim strasti i želje za spajanjem ljubav čine još intimnost koja obezbeđuje podelu tajni i, na kraju, zajedničko očekivanje da će odnos dvoje ljudi trajati zauvek. Sofija de Montenj se samo odriče ove dve poslednje stvari. I, baš u tome se nalazi i savremenost ovog romana koji se prividno događa pre sto godina. Jer, pogledajte današnjeg čoveka: nikako se ne odriče strasti i interseksualnog privlačenja, romantičnog ili erotskog, ali sve je manje spreman na večnu vernost, a intimnost sve češće ostvaruje unutar površnih i prolaznih poznanstava.
Ne mariti za drugog, misliti samo o sebi i svojim potrebama – nije li to put u samoću? Zar je usamljenost sudbina savremenog čoveka?
Samoća se znatno razlikuje od usamljenosti i ne mora da bude razorna za čovekovo biće kao što je usamljenost, nego sasvim suprotno, podsticajna i stvaralačka. Neki egzistencijalisti misle kako je upravo samoća prirodno ljudsko stanje jer sami se rađamo, sami putujemo kroz svet i kroz sopstveni život i sami umiremo. Pri tom, u samoći ne moramo imati osećanje odbačenosti od drugih ljudi i uvek možemo da je prekinemo i povežemo se sa drugima. Uzmite kao primer Internet: biti sam uz računar – to je tako dobar primer dobrovoljne samoće savremenog čoveka – a, opet, ne biti usamljen, ne prekinuti veze sa drugim ljudima, nego upravo suprotno: iz svoje samoće biti povezan sa celim svetom, sa svim ljudima. Naravno, usamljenost koja je prekid svih veza sa drugim ljudima jeste razarajuća i opasna. Sasvim je druga stvar dobrovoljna izolacija, na koju se savremeni čovek povremeno odlučuje da bi se zaštitio od zlobe i povređivanja od drugih ljudi.
Tehnička čuda kojima smo okruženi, ipak, dehumanizuju našu stvarnost i čine nas neosetljivima?
Svakako da je strogo moždani aspekt humanizma zasnovan na čistom razumu i nauci, toliko forsiran u nekoliko prošlih vekova, nedovoljan i da savremeni čovek shvata potrebu za širim sopstvenim definisanjem u kojem su, pored pameti, važni osećanja i mašta. Humanost u punom smislu podrazumeva ličnost u kojoj su sve te tri stvari integrisane. Da nije tako, odavno bi nestali književnost i svaka druga umetnost. A to se nije dogodilo.
Često u svojim intervjuima govorite o novom, kratkom i brzom romanu. Jesu li „Maske Sofije de Montenj” takav roman?
Jesu. I ovaj roman napisan je po istom receptu: sto pedeset kratkih i brzih strana koje onom čitaocu koji traži samo priču omogućavaju da ga pročita za nekoliko sati. Za onoga ko želi više od gole priče nalaze se brojne naznake i nasluti koji mogu da ga odvedu u pravcu koji sam određuje, tako da za njega ovaj roman ima hiljadu strana. Priča je, po mom mišljenju, ipak ono što čini koštano-mišićni sistem svakog, pa i savremenog romana. Pomoću priče roman je u stanju da održi svoj oblik i definiciju, a sve pobočne priče i esejistički zahvati jesu oni fini sokovi, hormoni i enzimi koji kolaju telom, koji se ne vide na prvi pogled, koji mogu da budu prisutni u većoj ili manjoj meri.
Međutim, u ovom romanu postoji i krimi radnja. Nije li to prevaziđeno?
To nije pravilo ni obaveza. Ali jeste još jedan dodatni sloj romana koji se nekom može dopasti više od svega drugog. Koji ja volim. Koji ima neku vrstu filmskog efekta u romanu. U osnovi svake ozbiljne literature postoje razni slojevi priče – trilerski elementi, filozofski eseji, putopisni elementi, psihologija likova, istorija. Ozbiljna literatura jeste pisanje nevidljivim mastilom preko već napisanih reči. A ta nevidljiva slova postaju vidljiva samo onim čitaocima koji su u stanju da ih otkriju.

Dušan Stanković

12.12.07 Večernje novosti

NOVI roman „Maske Sofije de Montenj“, Gorana Milašinovića čitaoce osvaja perfektnom narativnom stilizacijom, elegancijom izraza, uzbudljivom i tragičnom pričom, kao i minucioznim prikazom epohe na razmeđi 19. i 20. veka u Evropi i kod nas.
Ovako je ovo delo uglednog pisca, inače veoma poznatog kardiohirurga, ocenio Ivan Radosavljević, urednik „Stubova kulture“, u utorak na promociji. Roman se oslanja na istorijsku zasnovanost - odlazak mlade Sofije iz roditeljskog doma u Zemunu, iz pristojnosti građanskog sveta, i njeno svojevoljno radosno stupanje u svet pozorišta i prostitucije. Pisac razvija priču o devojci koja će svoj život svesno, ne obazirući se na moguće posledice, usmeriti mimo opšte prihvaćenih društvenih uzusa i slediti svoje strasti, uverena da je u krajnjem ishodu to jedini način koji ima istinskog smisla, koji joj omogućava da dostigne slobodu ispoljavanja. U ovakvu priču veoma je vešto umešan i kriminalistički zaplet. Pored toga roman donosi i mnogobrojne stranice prefinjene erotske proze.
Autor je rekao da su najrazličitije vrste slobode egzistencijalno pitanje savremenog čoveka, dodajući „i sada se suočavamo sa neslobodama i stalno vodimo borbu da zbacimo okove, koje nam je nametnulo društvo ili sami sebi“.

20.10.07 Politika

Uz pomoć tajnog recepta koji autori „Stubova kulture” mudro kriju, Goran Milašinović uspeva da na sto pedeset strana romana Maske Sofije de Montenj suoči bildungsroman i krimić, Erosa i Lucifera, pamflet i traktat, moralnu alegoriju i erotsku novelu. Kroz igru sa identitetima Sofije Avakumović alijas Sofi de Montenj i njenih imenjakinja, autor ispisuje pamflet o prirodi seksualne želje.
Ideološka podloga Milašinovićevog romana ima duplo dno: sloboda se uvek vraća kao bolest ili kazna. Sofija Avakumović, Zemunka iz fine porodice sa mračnom tajnom, napustiće ciriški ženski internat da bi postala glumica i pobornica ženskih seksualnih prava.

Druga strana njene libertinske ideologije podrazumeva da će nesputanost duha od svakog svog staništa načiniti – bordel. To će nam otkriti tvrdokorna upravnica pozorišta Napf, kojoj će sukob sa Sofijom pomoći da se iščupa iz dužničkog zagrljaja policijskog inspektora Gustava Kolera, tajnog vlasnika pozorišta u kome nastupaju glumice odevene samo u maske i somotske potpetice. Upravnica će pobeći sa mladim zlatarevim sinom, ukradenim novcem i ukradenim imenom Sofi de Montenj, ne sluteći da je preuzela lažni, iskonstruisani identitet. Novo ime za nekadašnju valonsku seljančicu je i iluzija plemstva, i „slast osvete za drskost i prkos“. Upravnica, naime, jasno imenuje ono što Sofijin borbeni diskurs vešto krije: da je „mesto navodnog uzvišavanja ženske prirode” zapravo kupleraj.
Nakon dvadeset godina upravljanja ciriškim teatrom-bordelom, Sofija se vraća u Zemun, gde osniva Žensku pozorišnu školu. Pozorište je ponovo poligon za projekat seksualnog oslobađanja – ovaj put kroz Sofijinu erotsku vezu sa Eleonorom Jović, usvojenicom iz ugledne porodice, nad kojom se, dakako, opet nadvija mračna tajna poroka i bolesti. Opis lezbijske ljubavi nadovezuje se na tihu praksu srpske proze, od Selenića do Vladana Matijevića, da ovakve „opasne veze“ slika sa mešavinom patetike i trapavosti. No niz erotskih istorija u Maskama Sofije de Montenj predočava ukorenjene predrasude za koje nije sasvim jasno koliko pripadaju konvencionalnoj slici konzervativnog miljea Ciriha i Zemuna, a koliko predubeđenju sveznajućeg pripovedača koji te istorije povezuje i upoređuje.
Sa druge strane impulsivne i čiste telesne gladi kao narativnog stožera ove proze očekuje nas demonski katalizator – tajanstveni zlodejnik čije prisustvo dodaje novu boju tematskoj paleti: suočenje lepotice i zveri, slobode i smrti. Lik Aleksija Andrića, inspiratora i potkazivača koji zagovara nesputan čulni užitak po cenu sifilisa, biće neka vrsta alegorijske opomene o posledicama slobode.
I pored filozofskih pretenzija koje se jasno očituju već od početka romana, izostaje onaj vrtoglavi i grozničavi dijalog sa erotskom željom zbog kakvog se Deridina Poštanska karta ili Fragmenti ljubavnog govora Rolana Barta pamte kao preljuba u tekstu. Umesto da, poput pomenutih francuskih filozofa, fingira ljubavnu autobiografiju, Milašinovićeva povest o strastima i balastima Sofije Avakumović fingeruje žanr: on prebira po erotskim žicama i moralnim dirkama, telesnoj gladi i racionalnoj manipulaciji njome. Filozofija telesne želje svodi se na Sofijino predstavljanje ljubavi kao „zakrabuljene predigre” koja ne sme biti razlog da se odustane od „iskre poriva za telesnim spajanjem”. Od pozorišta Napf Sofija želi da napravi „mesto rađanja nove žene”, žene koja svoje mesto u svetu traži „ostvarujući svoj ženski usud do krajnjih granica iskonske, urođene ženske prirode”. Tautološka banalnost junakinjinih svetonazora počiva na zabludi da je zverska seksualna glad okidač eruptivnog razvoja pojedinca. Retoričko preodevanje promiskuiteta u traktat možda je samo maska, ali postoji opasnost da je ta maska srasla s licem – i sa telom koje nosi sifilis kao kaznu za slobodu.

Vladislava Gordić Petković

13.10.07 Danas

Koliko je neskromno pomisliti da svako ko piše ima nameru da promeni svet? Naravno da su pisci odavno svesni činjenice da knjige nemaju tu moć, i svakako da je u polupismenoj, veljoilićevskoj Srbiji to još naglašenije, ali ipak, ukoliko u svakom od onih koji se laćaju pera ne postoji makar zrno takve ambicije, zašto uopšte počinjati tu đavolsku rabotu kakva je književno stvaranje?
Knjiga Gorana Milašinovića Maske Sofije de Montenj (Stubovi kulture, 2007) poslednji je u nizu primera (samo)reciklirajuće književnosti, u kojoj se pomenuta ambicija zaturila, izgubila ili je možda suviše vešto sakrivena iza maski u naslovu. Otvorite knjigu i sve je u njoj čisto, besprekorno poput belog mantila doktora Milašinovića. Priča prati mladu devojku mešane krvi (majka Francuskinja, a otac Srbin), koja igrom zle sudbine, i dijaboličnom umešanošću očevog prijatelja, završava kao glumica/prostituka u ciriškom Napf teatru. Sudbine likova, koje se prepliću sa sudbinom protagonistkinje, veštom će pripovedačevom rukom biti razmršene na kraju romana, motivi će, kao u krimiću, biti poznati, čak će i naratorovi/piščevi problematični esejistički pasaži o slobodnoj i/ili homoseksualnoj ljubavi, naći svoje mesto u zaokruženoj strukturi romana.
Sve je to lepo i krasno, reći će zadovoljni čitalac, koji će knjigu završiti za dve popodnevne dremke ili na putu od Beograda do Niša, ali šta ona govori o mom životu? Na žalost, marljivi i nezasiti knjiški moljče, ništa. Istorija koju Milašinović opisuje teško da korespondira sa sretnom srbijanskom ili svetskom stvarnošću s početka dvadeset prvog veka, a zamišljene pravičnosti ne manjka ukoliko se Sofijina smrt od sifilisa vidi kao kazna za razuzdanu seksualnost. Ovakvim krajem pripovesti pisac bi mogao da propagira bračnu vernost i jednopartnerstvo, kao ideale koji se u našem vremenu zaboravljaju. S tim u vezi, možda se može reći da roman pokušava da progovori o pitanju ljudske seksualnosti uopšte, ispred i iza koje spadaju sve maske, pa i maske Sofije de Montenj. Iza ogoljene seksualnosti lišene ljubavi, kakvu zagovaraju Sofija i Aleksije Andrić, očev prijatelj, kriju se samo bolest i izopačenost, jer ma koliko oni propagirali žensku slobodu i pravo na slobodno ispoljavanje želje, smrt i kraj protagonistkinje samo potvrđuju suprotno, dakle, isto ono čemu služe homoseksualne scene između žena u porno filmu. Ili je u pitanju razuzdana skopofilija, koja igra na želju i istovremenu nemogućnost čitaoca/gledaoca da se pridruži devojkama, ili se, u šta je jednako teško poverovati, radi o jeftinom moralizatorstvu.
S druge strane, možda je u pitanju opčinjenost fin de sieclom, u kome se rodila moderna umetnost, motiv koji je naterao pisca da se vrati u prošlost, i da nam ispriča jednu od sudbina iz tog doba. Teško je naći bilo kakvu tekstualnu argumentaciju i za ovakvu tvrdnju. Bez obzira što se povest odvija u Cirihu, Parizu i Zemunu/Beogradu, ovi gradovi ostaju samo prazne kulise, bez istraživanja mogućih kontekstualizacija koje bi poslužile za produbljivanje priče. Čak ni novinski izveštaj o ubistvu i hvatanju ubice - kantonalnog šefa policije Kolera, u kojem se razmrsuje klupko sudbine u koje su se upleli likovi romana, nema svoju simboličku funkciju unutar celine romana, odnosno nije jasno zbog čega se pisac odjednom odlučuje da napiše lošu kopiju novinarskog teksta, kad postoji toliko prirodnijih načina da se zaokruži naracija.
Šta, dakle, maskiraju Maske Sofije de Montenj? Čini se da je u pitanju, po književnost i umetnost uopšte, posebno u društvu u nastajanju kakvo je naše, poguban eskapizam. Vraćati se u prošlost bez pravog motiva, baratati lepim jezikom, stilom i vešto izvedenom naracijom, da bi se nekome putovanje učinilo zanimljivijim (tzv. stanična književnost), sve su to legitimni postupci i motivi, ali potpuno izvan onoga što bi trebalo da zanima pisce u Srbiji. Po cenu da zvučim dogmatično i anahrono, reći ću da nam je potrebna književnost koja se neće sklanjati iza bilo kakvih maski, već će se hrabro suočiti sa onim što može i treba da zanima današnjeg čitaoca. Knjiga Gorana Milašinovića to svakako nije.

Vladimir Arsenić