Camera obscura

29.02.04

Roman mora da liči na film, da bude kratak, strastven i efikasan, da drži jednaku pažnju tokom celog svog trajanja, da nema predaha i usporavanja i, na kraju, da stane u nekoliko sati čitanja. Na taj način neće biti unapred odbačen od strane zainteresovanog čitaoca, što je čest slučaj - kaže naš sagovornik

U biblioteci „Minut”, „Stubovi kulture” su prošle godine objavili roman Gorana Milašinovića „Camera obscura”, koji je NIN-ov žiri uvrstio među sedam najboljih. Ovaj autor je zaintrigirao širu književnu javnost 1996. epistolarnim romanom „Voltin luk”, koji je potpisao zajedno sa Živojinom Pavlovićem. Usledili su romani „Heraklov greh” (1999) i „Posmatrač mora” (2001), mada je književnu karijeru započeo zbirkom pesama „Neistraženi bolovi”(1990). Goran Milašinović (1958) živi u Beogradu i radi kao kardiolog.

Kaleidoskop vremena i prostora

Zašto ste vaš najnoviji roman nazvali po mračnoj komori?
„Camera obscura”« je roman u kojem se kroz dva i po veka, od sredine osamnaestog do prve godine dvadesetog prvog, kao u kakvom kaleidoskopu vremena i prostora posmatraju ponavljajuće sudbine i događaji, ilustrujući univerzalnost i neprimenjivost ljudskog postojanja. Junaci su Srbi sa rubova Srbije koji imaju i danas toliku retko udruženu ljubav u sebi prema zapadnim idealima nauke i prosvetiteljstva, sa jedne strane, i ljubav prema svom narodu, sa druge.
Prvi od njih stvarni je izumitelj fotografije na principu mračne komore, pinhol fotografije, koja ne koristi sočivo, pronalazač planete Neptun i naučnik koji je usavršio teleskop, ali mu sva ova otkrića neobičnim spletom okolnosti i vremena u kojem je živeo nisu priznata. On živi u Budimu, pridružuje se seobi za Rusiju, špijunira za Austriju, koristeći tada nepoznatu tehniku fotografije, robuje na Kavkazu, umire u Odesi.
NJegovi nerodbinski naslednici u devetnaestom i dvadesetom veku žive u mađarskom Alfeldu, gradiću Đuli, potom u Beču, Beogradu pred Veliki rat i na kraju u Americi, u teksaškom gradu Odesi, osnovanom od strane izbeglica iz ruske Odese, i u NJujorku. Svi oni dele iste dve strasti: prema fotografiji, sada već priznatoj »novoj« umetnosti, i svom poreklu koje otkrivaju direktnom ili podsvesnom vezom sa svojim korenima.

Nagrada zaobišla Ivu Andrića

Ispravljanje nepravde uslovilo je da se NIN-ova nagrada nekih godina dodeli piscu umesto romanu i to joj je, po mom sudu, najveća zamerka, kaže Goran Milašinović. -Tako Crnjanski nije dobio nagradu za »„Seobe”« nego za „Roman o Londonu”, a „Prokleta avlija” pedeset četvrte, kada je objavljena, nije smatrana romanom nego novelom, te je nagrada zaobišla i Ivu Andrića. Istovremeno, retko ko se danas seća ona tri romana Oskara Daviča koja su sva tri dobila nagradu.
Takvo nasleđe prošlosti primetno je i poslednjih godina iako je žiri više puta menjan i osvežavan. Uz sve nepravde i razočarenja, NIN-ova nagrada je opstala, ne smanjujući ni danas tenziju koja prati izbor u uži i najuži izbor, pre završne odluke o laureatu. Ali, neće opstati ukoliko se dosadašnjim nepravdama doda najveća i najgora: degradacija nagrade sa romana i pisca na izdavačku kuću.

U istoriji književnosti nisu retki primeri da su lekari, ujedno i vrlo uspešni pisci. Kako vi mirite zanimanje kardiologa i književno stvaralaštvo?
- Retki su pisci koji mogu živeti od pisanja, zbog toga svaki ima neko pragmatično zanimanje. Iako u našoj i svetskoj istoriji književnosti nisu retki pisci koji su bili i lekari, ne mislim da između ta dva posla postoji neka uzročno-posledična veza, a naročito ne postoji u mom slučaju. Strast prema pisanju uslovljena je podsvesnom potrebom prema pisanju, na način na koji je to definisao Rilke u »„Pismima mladom pesniku”«, a zanimanje od kojeg se živi najčešće je posledica racionalne odluke. Nije moguće postati pisac tako što to neko poželi, neophodno je podsvesno određenje, sposobnost osvešćivanja kolektivnog nesvesnog.

Problem modernog čitaoca - neusklađenost vremena i želja

Vaš roman nudi priču, hronološki smeštenu u dva i po veka, zaključno sa 11. septembrom 2002. Pretpostavljam da ste, pišući ga, razmišljali i o književnom ukusu savremenih čitalaca?
- Da. Savremeni roman nalazi se pred izazovom vremena koje se troši i prolazi neverovatnom brzinom, u kojem se svakodnevno množe izazovi, a neusklađenost vremena i želja je osnovni problem modernog čoveka. Pored televizije, interneta, filmova, koncerata i drugog, ne ostaje mu mnogo vremena za literaturu. Iz ovog izlazi da onaj koji čita nužno mora od nečeg da odustane pa je sve manje onih koji čitaju. Zbog toga savremeni roman mora da se promeni, da se prilagodi vremenu i mogućnostima savremenog čitaoca.
Po mom ubeđenju, roman mora da liči na film, da bude kratak, strastven i efikasan, da drži jednaku pažnju tokom celog svog trajanja, da nema predaha i usporavanja i, na kraju, da stane u nekoliko sati čitanja. Na taj način neće biti unapred odbačen od strane zainteresovanog čitaoca, što je čest slučaj. Roman dužine »„Rata i mira”« ili »„Don Kihota”« danas deluje anahrono i teško nalazi put do čitaoca. „Camera obscura”« je pisana fragmentarnim načinom i željom pisca da dva i po veka prikaže u što je moguće skladnijim prelazima, a da pri tom ne zauzme duži prostor od četiri do pet sati čitanja.
Kako je, po vašem mišljenju, NIN-ova nagrada uticala na kulturni i književni milje ovih prostora?
- Ova nagrada, uz sve prigovore i zameranja koja su je pratila, ostala je najveće priznanje u kulturi naše zemlje. Po svom stažu od pedeset godina može da se meri sa najdugovečnijim u Evropi, kao što je dvadeset godina ranije ustanovljena Gonkurova nagrada, koja joj je poslužila kao uzor pri nastajanju. Gledajući u celosti, nemoguće je ne priznati da je NIN-ova nagrada okupila najbolje pisce i najbolje književne kritičare sa ovih prostora, iako, pojedinačno, nije uvek bila i pravedna.
Izbor žirija u uži, a naročito u najuži krug za dodelu nagrade potvrda je kritičke vrednosti romana, koja kod dobrog broja naših pisaca nije povezana sa čitalačkom. Danas postoji mnoštvo romana bez literarne vrednosti, a odlično primljenih kod najšire čitalačke publike. Zbog toga jedna od najvažnijih uloga ovakve nagrade jeste upravo markiranje onog što ima literarnu vrednost, a izbor u uži i najuži krug kandidata, zbog senki koje se povremeno nadviju nad laureata, i dalje je najveće priznanje koje kod nas može da dobije romansijer.

Radmila Lotina

11.09.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Tipološki modeli savremenog srpskog romana pokazuju izuzetno bogatstvo i svaki od njih ima svoje istaknute predstavnike i nastavljače. Beogradski kardiolog Goran Milašinović (Đakovo, 1958) i u petom romanu neguje neku vrstu istorijske projekcije koja obuhvata period od 1752-2000. godine, prostorno od Budima do NJujorka, preko Sentandreje, Slavonije, Banata, Kijeva, južne Rusije, Odese i gde sve ne.Naravno, u pitanju je sudbina celog jednog naroda, naciona, a seobe su samo metafora opstanka i večnog vraćanja istog.
Promišljanje same istorije, revalorizacija njenih fakata, nije osnovni zadatak koji Milašinović sebi postavlja. Polazeći od dokumenta i slavnih prethodnika , Simeon Piščević, Miloš Crnjanski, da pomenemo najpoznatije, on istoriju razume kao meku komunikaciju, bez oštrih ivica, a svaku pojedinačnu egzistenciju traži u dubini camere obscure, mračne komore, koja u izvrnutom i malom kratkotrajnom obasjanju otvara sećanja i uspomene.
Ono što vredi za istoriju jednog čoveka, vredi i za veliku, onu koja se odnosi na svakoga. U čvornim tačkama mutna vremena pokazuju svoj tajni kod, isijavaju suštinu. Fotografski rekapitulirajući sudbinu nekoliko srpskih porodica, u dugom vremenskom razdoblju, autor svoje junake vešto provlači između mita i legende, sa istančanim smislom za akcentiranje kolektivnog usuda i antropološkog pesimizma. Uporno pitanje o tome zašto se svako od pokolenja seli ostaje otvoreno, a okretanje punog kruga uvek dovodi na novi početak.
Vraćanja unazad kroz pozajmljena i fiktivna sećanja odmotavaju događaje sa finom ironijom i istim takvim smeškom. Iako ta «viša ideja» nigde nije decidirano izražena ona ostaje ovde da lebdi kao melanholični moto i piščeva tačka gledišta. I tako od veka do veka stvari se ne menjaju ali se ubrzavaju, posebno u prošlom, dvadesetom. Junaci su već umorni od istorije, jedne te iste, tako da im preostaje njeno ignorisanjre i podsmevanje budućnosti. Ostaje im da veruju jedino u slučaj. Gospodin slučaj tako razrešava njujoršku sudbinu multimilionera Dena Magdalenika koji nikada nije saznao zašto su njegovi otišli iz Srbije.
Bežeći od bilo kakve patetike i oreola prošlosti Goran Milašinović je gotovo homerovski opisao jedan veliki krug, izbegavajući sve velike reči, posebno glagove. Gde god je mogao upotrebio je elipsu, doprinoseći efektnosti kazivanja, ali i sugerišući varljivost učinjenog.

M. Živanović

15.06.03 Politika

Beogradski "Stubovi kulture" objavili su tri nova prozna dela, dva romana i jednu zbirku pripovedaka. Prvi roman, "Camera obscura", potpisuje lekar kardiolog, i književnik Goran Milašinović; drugi, "Dosije Domaševski", napisao je Dragan Velikić, dok je knjiga pripovedaka "Drugi jezik" delo Davida Albaharija.

"Camera obscura" je "kratak roman o dugom vremenu", kako kaže književni kritičar i urednik "Stubova" Gojko Božović. Milašinovićevi junaci, sećajući se, prolaze i kroz vekove i kroz ogromne prostore: sve to zahvata vreme od 18. veka u Vojvodini iz koje Srbi, bežeći, stižu do Rusije da bi u 20. veku, posle političkih burnih zbivanja, preko Beograda otišli do Amerike gde se priča o "obećanoj zemlji" završava 11. septembra 2001. godine.

Goran Milašinović je za jednog od glavnih junaka izabrao naučnika Uroša Majstorovića koji je živeo u 18. veku i koji je, prema autorovim rečima, stvarni izumitelj fotografije. Majstorović, čiji je život trajao koliko i celi 18. vek, borio se da se za dela naših naučnika na pravi način čuje u svetu jer je većina njih, budući da potiču iz malih naroda, uglavnom zapostavljana. Za Božovića, roman Gorana Milašinovića "Camera obscura" istoriju - koja nam je, što je dalja, maglovitija - čini jasnijom nego mnogi udžbenici što o njoj govore.

Dosije Domaševski

I glavni junak romana "Dosije Domaševski" Dragana Velikića lik je iz stvarnosti. Viktor Domaševski je graditelj, u vreme Austro-ugarske nesuđeni projektant luke u Puli, koji je misteriozno nestao i na čijoj sudbini, kombinujući je sa sudbinom našeg savremenika Adama Vasića, rođenog u Puli, Velikić gradi priču o neumitnosti onoga što se u nama, i oko nas zbiva.

Pokušaj pisca da rekonstruiše boravak Domaševskog u Puli, i njegov tajanstveni nestanak, prepliće se sa sećanjima Adama Vasića na vreme koje se "poklopilo" sa raspadom bivše Jugoslavije.

U "Dosijeu Domaševski" Gojko Božović otkriva ukrštenost priča kroz koje pisac istražuje nove prostore, i proširuje granice spoznaje, što postaje Velikićev lični stil koji ga sve više izdvaja od drugih autora.

Drugi jezik

Nova zbirka priča "Drugi jezik" Davida Albaharija predstavlja, prema mišljenju Gojka Božovića, prekid sa prethodnim periodom "u kojem se autor suočio sa pitanjem istorije što je ’provalila’ u naše živote početkom 90-ih godina". U pričama iz "Drugog jezika" (neke od njih su prethodno objavljene u periodici), David Albahari se vraća malim temama iz svakodnevice, koje u njegovoj interpretaciji postaju velike.

Mnogi junaci priča su Indijanci, a kako autor objašnjava, razlog tome je što su oni prisutni u sredini u kojoj živi (David Albahari je početkom 90-ih napustio zemlju i otputovao u Kanadu). Kao belac, priznaje, postiđen je kada vidi "bedu u kojoj živi ovaj narod koji je nekada bio važan deo istorije Severne Amerike". Impresioniran i time što živi u kraju u kojem je jedno vreme boravio i legendarni indijanski poglavica "Bik koji sedi", Albahari je, kako kaže, zgrožen kada vidi kako se potomci tog poglavice danas mogu videti na ulicama pijani ili drogirani. Priče "Drugi jezik" su i nastale tako što je pisac bio okružen "drugim jezikom"...

A.C.