Antologija srpske pripovetke (1945.-1995)

01.01.00

RecJuli-avgust 1997#35-36TATJANA ROSIC POETIKA REPREZENTACIJE ***********************. Razlozi Pre ili kasnije pisanje knjizevne kritike pocinje da lici na pomno pracenje serije u nastavcima u kojoj gledalac sa pozivom "knjizevnog kriticara" i sam ucestvuje tako sto je katkad prepricava, a katkad naglas komentarise pred drugima. Likovi serije su u medjusobno jedva shvatljivim vezama, fabula je iskonstruisana, a dijalozi izvestaceni i neubedljivi, ali se uvek, nekim srecnim (ili cesce -- vestim) obratom okolnosti (tj. izmenom ili dopisivanjem scenarija) ispostavi da je sve u najboljem redu i da sistem, na prvi pogled entropican, savrseno funkcionise, asimilujuci svojim mehanicistickim odigravanjem negodovanje zaludnog kriticara. Objavljivanje antologije predstavlja u toj maratonskoj seriji onu kljucnu epizodu koja pruza priliku za izmenu scenarija: I najzagonetnije veze se razresavaju i uspostavljaju nove, fabula se sazima i ubrzava, uvode se novi likovi dok starima nestaje svaki trag, a dijalozi dobijaju na napetosti i dramaticnosti. Dobri poznavaoci teorije intrige nece to, medjutim, shvatiti isuvise ozbiljno, uprkos strasnim i burnim komentarima koji ce uslediti. Oni znaju da se vec u sledecoj epizodi moze ocekivati potpuno prevrednovanje, ali da je znacaj glavnih likova neprikosnoven sve dok serija traje. Bez obzira na vesti o njihovom navodnom nestanku ili pogibiji, oni ce se ponovo pojaviti u svom sjaju svoje neporecive harizme. Tako je epizoda Antologija srpske pripovetke (1945-1995) pripremljena prethodnim izborima autora tzv. "specijalistickih" koncepcija posvecenih odredjenim poetickim ili zanrovskim karakteristikama (Ljubisa Jeremic: Nova srpska pripovetka, Aleksandar Jerkov: Antologija srpske proze postmodernog doba, Vasa Pavkovic: Tajno drustvo, antologija najmladje generacije srpskih prozaista, Predrag Palavestra: Knjiga srpske fantastike, Sava Damjanov: Nova /postmoderna/ fantastika), ili autora opstih pregleda (Radivoje Mikic: Srpska pripovetka 1950-1982, Pavle Zoric: Savremena srpska pripovetka). Ona iznova pokrece pitanje o razlozima za nove epizode za koje pretpostavljamo da su navedeni u Predgovoru, potvrdjeni Sadrzajem, dovoljno provokativni da stvore prostor za poneko Pitanje. Kao da razlozi, kao i sve drugo, ne mogu biti sasvim proizvoljni. Predgovori Postoje, uopsteno gledano, dva modela predgovora jednoj antologiji: prvi je polemicki, drugi je, kako to navodi Radivoje Mikic u predgovoru svom izboru, ispovedni. Prvi pretpostavlja radikalnu izmenu dotadasnjih scenarija, najcesce uvodjenjem novih likova (Jeremic) ili naglasavanjem novih, pozeljnih poetickih svojstava (Jerkov). Takav se predgovor najcesce pise u ime epohalnih vrednosti otelotvorenih u knjizevnim inovacijama nove generacije pisaca. Vrlo cesto on je programskog karaktera i zavidnog teorijskog horizonta: smeo upravo zato sto zeli da naglasi smelost kao bitnu stvaralacku karakteristiku. U uslovima srpske kulture on je, najcesce, i prosvetiteljski: nova generacija pisaca donosi, naime, drugaciji senzibilitet zahvaljujuci iz sveta pristiglim informacijama. Ono sto je, medjutim, prevashodno interesantno kada se radi o ovakvom tipu predgovora, jeste cinjenica da on najavljuje antologiju kao poseban, specifican zanr prema cijem konstituisanju autor izbora ima posebne kreativne zahteve. Na svojstvo antologije kao jedinstvene estetske celine, kao Teksta po sebi, ukazuje jos naoko pragmaticna opaska Ljubise Jeremica o "radnom kritickom modelu" uz ciju se pomoc mogu "oblikovati" drukcije i "finije" klasifikacije. Strukturalisticki i semioticki teorijski termini potvrdjuju zelju da se I antologija "konstituise" i "strukturise" u samoj ideji estetske celine, bez obzira na njen programsko-poeticko-socioloski znacaj. I zaista, oba pomenuta autora pokusala su da ponude svoj koncept antologije kao zahvalnog ali i zahtevnog zanra u kojem se sazima kako znacenje, tako i senzibilitet jednoga znalca knjizevnih prilika epohe. Drugi, ispovedni model kao da je reakcija na agresivnost i zahtevnost prvog. On se zaklinje u tisinu licnog izbora i ukusa, u nenametljivost skromnih kriticarskih uvida jednog coveka, pukog smrtnika, u ogranicenost vremenske perspektive i nepredvidljivu promenljivost estetskih sudova. On, naime, namece apsurdnu situaciju vere u umirujucu, iako na propast osudjenu snagu individualizma. Predgovor Mihajla Pantica nije, medjutim, ispovedan, iako naglasava da izbor pred kojim se citalac nalazi nije polemickog karaktera. Antologija srpske pripovetke 1945--1995, bar na prvi pogled, ne postavlja pitanje o znacaju i potrebi same Antologije; o Borhesovoj beskrajnoj pescanoj knjizi i nacelima njenog sazimajuce-entropijskog ustrojstva. Pantic prividno postuje tradicionalna nacela po kojima se pitanje o antologiji kao posebnom zanru ne postavlja, ostavljajuci drugima mogucnost radikalnih eksperimenata i stvaranja "radnih modela". Ipak, jasno je da se autor ovog izbora oglusuje o ono o cemu je vrlo dobro obavesten, kao sto je jasno da ne zeli ni da se odrekne osvrta na horizont epohalnih vrednosti. Panticev predgovor nije ispovedan jer je, izmedju ostalog, njegov autor suvise skeptican da bi poverovao da ce bilo koji citalac dobrovoljno prihvatiti situaciju apsurdne vere u individualnu snagu licnog ukusa nepoznatog mu, a po smrtnosti srodnog sabrata. Citalac zeli relevantnu informaciju, a Antologija srpske pripovetke M. Pantica zamisljena je tako da tu informaciju pruzi i neupucenima. Otuda nas predgovor podseca na zagonetna svojstva Kantove kategorije ukusa: uprkos prividno potpuno licnom poimanju estetskih vrednosti prepustenih senzibilitetu i istancanosti konzumenta, pojam ukusa podrazumeva uvek jednu nesumnjivu objektivnost koja pomaze kako sudjenju tako i rasudjivanju. . Sadrzaji Za razliku od predgovora koji je, ipak, stvar licnih afiniteta autora, pogled na sadrzaj uvek izaziva polemike i raspre. Bilo da je rec o periodizaciji, poetickim i zanrovskim distinkcijama ili samom izboru tekstova i autora, uvek ce se naci prilike za zamerke I nedoumice. Ali, kao sto je vec naglaseno, postoje dobri poznavaoci teorija intrige, oni koji znaju da su glavni likovi uvek glavni, bez obzira na trenutne potrebe scenarija. Tako sadrzaj Antologije srpske pripovetke potvrdjuje sve sto je najavljeno predgovorom: nema radikalne izmene scenarija ni dramaticnih obrata, nema novih manifesta ni programa, pa shodno tome ni novih likova bilo u vidu pripovedaca, bilo u vidu pripovetke (izuzetak je, mozda, izvrsna prica Skendera Kulenovica "Sveto pravilo trojno"). Redosled je hronoloski, uvodna trojka (Andric, Crnjanski, Desnica) ista kao i u Antologiji srpske proze postmodernog doba (koja je, spomenimo to usput, jedina od navedenih hrabro naslovljena kao "antologija"), odjavni izbor iz postmodernisticke proze predvidivo pouzdan, donja starosna granica autora takodje (najmladji, Goran Petrovic, vec je pripadnik srednje generacije pisaca iako je poceo nesto kasnije da objavljuje) -- sve to skupa, i jos ponesto, govori o tome da je Pantic zaista postovao poetiku reprezentacije po kojoj ovako koncipirana antologija svakome pruza opsezan i nimalo iskljuciv uvid u srpsku knjizevnu scenu druge polovine veka, uz naglaseno postovanje poetickog polimorfizma i individualnih kreativnih razlika. Pri tome je i izbor prica nesumnjivo antologijskih pripovedaca takav da i neupucen moze odmah shvatiti o kakvom tipu pisca je rec: birane su, naime, reprezentativne price, kako u poetickom, tako i u estetskom pogledu, ali uz pazljivo uzdrzavanje od, kako to Pantic kaze, za recepciju nerazumljivih tekstualnih eksperimenata. Ovako zamisljenoj koncepciji ipak se, i to u skladu sa njenim u predgovoru pretpostavljenim kriterijumima, moze zameriti upravo strah od iskljucivih pripovedackih resenja, koji je iskljucio skoro vecinu autora tzv. eksperimentalne proze (Sreten Ugricic, Sava Damjanov, DJordje Pisarev, Jovica Acin). Ukoliko se naglaseno postuje poeticki polimorfizam, neophodno je, uprkos licnom ubedjenju o recepcijskoj nerazumljivosti, pruziti i informaciju o ovoj, kod nas i onako retko podrzavanoj knjizevnoj praksi. Autori nove generacije proznih pisaca taodje ce morati da sacekaju neku drugu priliku da bi usli u opsti pregled riznice srpske naracije (DJordje Jakov, na primer, koji, pak, nije nimalo eksperimentalno nerazumljiv, ili Srdjan Valjarevic). Ni pobornice zenskog pisma nece biti zadovoljnije -- od zenskih autora svoje mesto u polimofrnom viseglasju nasla je samo Svetlana Velmar - Jankovic (Mirjana Pavlovic, Biljana Jovanovic nisu se, medjutim, ovom prilikom oglasile). O izostavljanju Veljka Petrovica vec je bilo govora u novinskoj kritici, a mozda bi se moglo zahtevati i to da jedna od retkih uspelih prica Mese Selimovica, "Suma", nadje svoje mesto u ovako opseznom pregledu. Ali ako uporedimo sadrzaje prethodnih i ovog izbora, zapazicemo da je naruseno pravilo o glavnim likovima o kojem smo govorili u uvodu ovog teksta. Iako su prisutni u svim izborima, iako ih i sam spominje u predgovoru kao znacajne figure 60-tih i 70-tih godina, Mihajlo Pantic u svoju antologiju srpske pripovetke nije uvrstio ni Boru Cosica ni Mirka Kovaca. I mada je vec samom periodizacijom, to jest omedjivanjem epohe, pokazao da ne zeli da bude politicki odredjen, ne zaziruci od 1945. kao donje granice svog izbora i rehabilitujuci odlicne pripovedace kao sto su Lalic i Kulenovic, izbegavane u dosadasnjim izborima, jer su se bavili, kako se to nekada popularno zvalo, "temama iz NOB-a", nemoguce je da je Pantic prevideo znacaj i artisticko umece onih koji su se, valjda sa svom svescu o grehu uspeha, odrekli jezicke i kulturne sredine koja ih je afirmisala. Moze li se, i kako, odreci i poreci ono sto je bilo? Pitanje Antologija srpske pripovetke od oslobodjenja do slutnje u brzo oslobadjanje od sankcija nije, dakle, koncipirana kao poseban, reprezentativan primerak jednog zanra. Ona nije zamisljena kao Tekst koji sam sobom ovladava tvoreci celinu i reprezentujuci, pored pripovedaca i njihovih umeca otelotvorenih u izabranim pricama, i nacela sopstvenog strukturisanja kao nesto o cemu se moze ili mora voditi racuna. Ipak, to je zasada jedina antologija takvog vremenskog i poetickog raspona. Njoj nasuprot, po dalekoseznosti i obimu (a sto se tice proze druge polovine XX veka), nalazi se strogo simetricno komponovana, ali komponovana, antologija Aleksandra Jerkova. Panticeva je hronoloska, demokratska, i u shvatanju sopstvene forme tradicionalna; Jerkov je svoju zamislio uprkos hronologiji, a u prilog jednom senzibilitetu i nacinu pisanja, te u skladu sa tim i u prilog Antologiji kao posebnoj estetskoj formi. Prva ima u vidu izdrzljivost pisca, druga njegovu nesmotrenu, spisateljsku smelost. Prvom kao da se zeli potvrditi mogucnost jedne lepe opstosti, bez radikalnog i iskljucivog eksperimenta forme: opstosti kojoj vreme ide u prilog i koja se potvrdjuje vremenom. Drugom progovara nestrpljivost vremena koje prolazi i koje zna da svakoj pojedinacnosti preti da bude ucutkana: pojedinacnosti koja se bori za svoje pravo na opste vazenje. Da li je, dakle, svaka mogucnost tu da bi bila iskoriscena? Da li je nuzno oblikovati antologiju kao poseban tekst koji svojom celinom i nacinom njenog strukturisanja vise govori o svom vremenu nego sadrzaj Sadrzaja i Predgovora? Ili je nuzno odupreti se strasti specijalizacije, propustiti mogucnost stvaranja nove forme zarad mirnog posmatranja sveobuhvatnih tokova vlastitog vremena?