Hodanje po oblacima

U mrkli mrak, u mraznu januarsku noć, provlačeći se pored nekih zgradurina, prepunih stanara odbeglih umom i autistične dečice, izbio sam na parking. Bio je pust. Nisam najbolje poznavao taj kraj, živim u ovom gradu između sto i dvesta godina, zabrojao sam se koliko dugo, ali i dalje u njemu ima kvartova u koje nikada nisam kročio. U ovome sam, koliko sam mogao da se setim, bio davno, toliko davno da mi je sada izgledalo kako sam u njemu prvi put. Svejedno, stoti ili prvi, znao sam taj svet u dušu, svet mukle dosade, ludila, nesreće, mrzovolje i zlurade, endemske prosečnosti iz koje nema izlaza, nijedna vojska spasa tu ne bi mogla ništa da učini. Život se svuda, a naročito na takvim mestima, odvija u dugoj, dubokoj, komatoznoj letargiji, a i kakav bi to inače mogao biti život kad u tim zgradama, velikim kao mizerne kopije kula vavilonskih ljudi seru jedni drugima iznad glave...

01.03.14

Književni kritičar o pričama ,ljubavi, strasti i svakodnevici. Književnost vam omogućava da budete šta god poželite, japanski ribar, srednjovekovni vitez, lepotica ili zver, Čerčil ili Ledi Gaga

UKOLIKO nemamo vremena za ljubav, zašto bismo uopšte živeli, gde bismo pronašli smisao? O tome književnost oduvek govori, počev od Biblije, pa nadalje, do dana današnjeg - kaže za "Novosti" pripovedač, književni kritičar i univerzitetski profesor Mihajlo Pantić, povodom knjige priča "Hodanje po oblacima", u izdanju "Arhipelaga", u kojoj se u glavnim ulogama ukazuje ljubav u različitim izdanjima i okolnostima, od sile koja iskupljuje i osmišljava ljudsku sudbinu do sile zbog koje se strada i pati.
Novom knjigom koju čine tri ciklusa sa po pet priča jednostavne, uverljive i sugestivne naracije, Pantić još jednom potvrđuje da je vrstan pripovedač, majstor kratke priče, a na nedavno završenom žiriranju za nagradu "Meša Selimović" za knjigu godine, koju tradicionalno dodeljuju "Večernje novosti", njegova je dobila zapažen broj glasova kritike.
Čitamo o svakodnevici, strasti, prijateljstvu i drami sredovečnog iskustva, o vremenu koje je prošlo i o tome kako ispuniti sve vreme današnjeg dana, o trenucima u kojima se menja čitav dotadašnji čovekov život, o Beogradu i Novom Beogradu...

* Da li je danas, kada imamo sve manje vremena jedni za druge, teško pronaći i doživeti istinsku ljubav?
- Istinska ljubav, to je čist pleonazam, jer ljubav je najdublja istina. Ako je kojim slučajem lažna ili prividna, a pišem i o tome u "Hodanju po oblacima", onda i nije ljubav.

* Likove povezuju i promašeni životi, neostvarenosti, aveti prošlosti...
- Da, pripovedanje u izvesnoj meri, ne prevelikoj, ali ne i zanemarljivoj, može da neutrališe i poleči takvu vrstu osećanja sa kojima se svaki čovek u životu neizbežno mora sresti. Jer život je predivna, ali i vrlo opasna, traumatična pojava.

* Ako je život, kao što čitamo u jednoj priči, postao hladna, bezosećajna rutina, kako ponovo dopreti do njegove vrednosti i punoće?

- Poneko u mojoj knjizi zaista misli tako. Ali ja ne delim uvek mišljenje ni sa pripovedačima ni sa likovima mojih priča. Nekada su oni deo mene, nekada se ne razumemo, nekada smo u ozbiljnoj raspravi koja zna da preraste i u svađu. Ljudi se razlikuju, svako je priča za sebe, jedinstvena i neponovljiva, pripovedanje nas u to uverava. Nekom je život sumoran, nekom tragičan, nekom lak i vedar. Znam da bi Vladeta Jerotić bolje odgovorio na ovo pitanje... Meni se čini da se ne treba miriti sa preovlađujućim turobnim stanjem, rđavim navikama, rutinom i ravnodušnošću. Jednostavo, ne sme se odustati od težnje da život učinimo boljim. On je vredan po sebi, ali nije uvek srećan, naprotiv. Ne smemo nipodaštavati ni zaboraviti njegovu lepšu stranu, radost, vedrinu, prijateljstvo, nežnost, pažnju, bliskost, čistu prirodu, umetnost, jutro na moru, Betovena, rokenrol. Mogao bih tako do hiljadu i nazad. Ima u svetu lepote koliko hoćete, nikako mi nije jasno zašto tako surovo odbijamo da je primetimo, da joj se posvetimo. "Nema nijedne nepravde koju jedno proleće ne bi moglo da ispravi", govorio je Ivo Andrić. Teško mi pada što nisam smislio jednu takvu rečenicu.

SNAGA JEZIKA

*ZAŠTO ostajete verni priči? U čemu je njena prednost nad romanom?-Pitati pisca priča zašto piše priče isto je kao pitati pesnika zašto piše pesme. Ima jedan lep pesnički odgovor, ne znam čiji je: "Neko u meni sedne i napiše pesmu", odnosno priču. Pesma i priča su bazične književne forme, u njima je moguće postići punu usredsređenost na suštinu, osetiti svu snagu i smislotvornost jezika. Roman nastaje na drukčijim principima, i ima druge ambicije, ali se tu ne može govoriti ni o prednostima ni o manama. To je pitanje ličnog izbora, s tim da u mom slučaju forma bira pisca, a ne pisac formu.

* U nekim pričama govorite ženskim glasom, i ide vam od ruke. Koliko je teško pripovedati iz takve perspektive?
- Nije teško. Nema tu nikakve zagonetke. Niti je to pitanje volje. Priča uvek zavisi od glasa koji je pripoveda. Ako se taj imaginarni glas ukaže kao ženski, ne preostaje mi ništa drugo nego da ga osluškujem, da ga sledim i da ga pustim da kroz mene govori. Književnost vam omogućava da budete štoa god poželite, japanski ribar, srednjovekovni vitez, lepotica ili zver, Čerčil ili Ledi Gaga, galeb, mrav ili dinosaurus, dovoljno je samo ući u ulogu, zamisliti neki prizor i pustiti reči da kažu ono šta im se hoće. Pisac nadgleda i gde treba koriguje taj proces, daje mu oblik, odbacuje suvišnosti... Inače, uvek me je zanimalo kako žene vide svet, a kako mi nije dato da to zaista i saznam, onda tako nešto zamišljam, puštam maštu da čini kako joj drago. Izgleda da ne grešim baš u svemu, jer moje priče mahom čitaju žene. Pisanje i čitanje su danas očigledno "ženski poslovi".

* Vi ste pripovedač Novog Beograda, ujedno i počasni građanin tog dela grada. Čime vas je podstakao da govorite o njemu, čime vas još inspiriše, kao pozornica i kao mit?
- Književnost ne nastaje ni iz čega, nego iz odgovarajućeg sticaja okolnosti. Tako je i u mom slučaju. Po višoj neizbežnosti, priče koje sam ispričao vezane su za Novi Beograd, čiji se nastanak i rast podudaraju sa mojim odrastanjem i životom. I to je, verujte mi, sasvim dovoljno za početak. Sve ostalo dolazi samo od sebe, kao disanje. Pa i to da, naposletku, Novi Beograd iz mojih priča nije jednak stvarnom mestu istoga imena. A drugo, Novi Beograd je vrlo ubrzan, dinamičan grad u kom je čoveku zagarantovana blažena anonimnost. Što mi vrlo odgovara. Kad ujutru uđem u autobus 16 ili 65, isti sam kao i svi drugi putnici, zabavljeni svojim mislima i poslovima.

* Ima li današnja srpska proza potrebnu svežinu da pomera utvrđene granice, da postiže evropske i svetske domete?
- U svom najboljem delu savremena srpska proza nema nikakve potrebe ni za takmičenjem ni za upoređivanjem te vrste, ona je evropska u svakom pogledu. O tome svedoči nemali broj prevoda knjiga naših pisaca na druge jezike.

* Kakvo je mesto književnosti u ovom dobu?
- Promenjena je njena društvena funkcija. Književnost je do pre samo četvrt veka bila cenjena, dominantna umetnost, sa odgovarajućom kritičkom, društvenom, ali, ruku na srce, i sa estetičkom težinom. Biti pisac značilo je pripadati socijalno prestižnoj, uglednoj profesiji. Danas, međutim, ona više nije važna onoliko koliko je to bila u nedavnoj prošlosti. Na književnost se, izvan najužih kulturnih krugova, malo ko obazire. Ona je u našem dobu usamljenički posao za iste takve, retke, usamljene čitaoce, naši životi obeleženi su medijima, estradom, aferama, novcem, novim mitovima, nakazno shvaćenom politikom i istorijom, za umetnost tu baš i nema ni vremena ni mesta. I sa tim svako ko piše mora biti načisto. Piše se da bi se pisalo, a ne da bi se od toga nešto dobilo. A kad se dobije, onda od toga ne treba praviti nikakvu famu.
Naravno, književnost uvek prati odgovarajuću epohu. U našem dobu ona je postala deo industrije zabave. Ali, sa druge strane, književnost i dalje ostaje sjajno, možda i najbolje mesto za pronalaženje smisla, za očuvanje razlike i posebnosti, bilo koje vrste, za individualno svedočenje života, za oglašavanje vapijućeg u pustinji.

*Mislite li da je kultura izgubila bitku, da je zabava postala jedina mera? I da li naši pisci podilaze ukusu šire publike?
-Naravno da je izgubila, ali nema svaki poraz fatalan ishod. Uostalom, bolje se piše iz poraza, iz saznanja da se svet zaputio u neizvesnost. Setite se "Derviša i smrti", "Proklete avlije", "Novog Jerusalima". A ko piše zato da bi bio uspešan i hvaljen, radi zaludan posao. Pisanje je mnogo dublji i enigmatičniji poriv od ispunjavanja želje za dosezanjem onih "vorholovskih" pet minuta slave.

Bane Đorđević

03.05.13

Mi živimo doba ubrzanog vremena, niko ne uspeva da zaleči ožiljke, svi hitamo u susret novim ozledama i porazima

Izdavačka kuća „Arhipelag” objavila je novu zbirku priča Mihajla Pantića (1957), pripovedača, kritičara i univerzitetskog profesora, pod naslovom „Hodanje po oblacima”. Priče iz te knjige govore o svakodnevici, ljubavi u različitim vidovima, o strasti i njenom iščezavanju, o prijateljstvu i drami „srednjih godina”, o vremenu koje je prošlo, o Novom Beogradu... Priče Mihajla Pantića, jednog od vodećih srpskih pripovedača, dobitnika niza prestižnih književnih nagrada, prevedene su na dvadesetak jezika i zastupljene u mnogim domaćim i inostranim antologijama.

Mesto zbivanja gotovo svih vaših priča je Novi Beograd, odnosno Blok 30. Da li je ta „tamna oaza” vaš zavičaj?

Ne znam. Imam protivrečan odnos prema Novom Beogradu. S jedne strane, to je mesto odakle posmatram svet, tu živim ceo život. Sa druge, ne bih mogao reći da se poistovećujem sa tim gradom, a još manje da ga idealizujem. Ako je zavičaj, nipošto nije arkadijski predeo, naprotiv, pun je ljudske nesnađenosti i očaja. Blok 30 je, inače, najgušće naseljen deo Srbije, ima više stanovnika od dobre polovine srpskih gradova. S tim što se u Arilju, ili Aleksandrovcu, svi poznaju, a ja sam i sa prvim komšijama na „dobar dan”. Blažena je ta anonimnost u mnoštvu. Kako god, pisac mora pisati o onome što najbolje zna, Tišma o Novom Sadu, Džojs o Dablinu, Bora o Vranju...

Priča o Cibulki, beogradskom božjaku, omaž je Bori Stankoviću. Menja li se išta na zemaljskom šaru?
Ta priča napisana je za zbornik posvećen Stankoviću. On se prvi od naših pisaca izdašnije bavio marginalcima i autsajderima, koji će potom preplaviti srpsku književnost. U tom smislu, izgleda da se ništa nije promenilo. Svet vrvi od ljudi koji ne znaju šta da čine sa svojim životom, što je nit koja se provlači kroz priče iz knjige „Hodanje po oblacima”. Mi živimo doba ubrzanog vremena, niko ne uspeva da zaleči ožiljke, svi hitamo u susret novim ozledama i porazima, ali smo u egzistencijalnom smislu na istom. On je važniji od tehnologije. Na primer, roman od trista strana sada mogu čitati na nekoliko načina, ali su mi svejedno potrebna tri dana da to učinim. Ko ima ta tri dana? A žene i dalje nose devet meseci, što bi rekao Andrić.

Neke priče pisane su u ženskom rodu. Da li vam je tako bilo lakše da proniknete u tajnu ženske duše?
Kad smo već kod tajne, sećam se Borhesove izreke da je otkriće tajne ništa u odnosu na samu tajnu. Ne pripoveda se da bi se otkrila tajna, nego da bi se dočarala njena sugestivnost, njena magičnost i nedostupnost. Plitka je tajna koja se da rastajiti. Nemam nikakav celomudren odgovor kada je reč o ženskoj perspektivi u mojim pričama. Ona se otvara spontano, prirodnom težnjom da se pisanjem osmotri doslovno svaki deo života. Uvek me je zanimalo kako žene vide svet, i pošto mi nije dato da to zaista saznam, pišući pokušavam da za sebe iznađem kakav-takav odgovor. Ako se u tome saglasim sa nekim čitaocem ili čitateljkom, znači da nisam baš sasvim promašio.

Govorite o neostvarenim i propalim ljubavima. Šta uništava ljubav, naročito u braku? Kako se u braku strast pretvara u mlaku supu, pa u nervozu, i na kraju u odbojnost?
Naša dvonožna, ponosno uspravljena životinjska vrsta pati od više vidova gladi. Ona stomačna je na prvom mestu, najpre dolaze kobasice, pa onda Šekspir. Postoji u nama i glad za lepotom, i glad za uspehom i najgladnija od svih gladi, glad za ljubavlju. Svega se možemo nadosititi, osim ljubavi. Nijedna realizacija ne ispunjava našu taštinu do kraja, ostvarenjem se želja ne ukida. Mislim da je u tome čovekov ontološki kvar, potreban mu je neko drugi da bi najviše voleo – sebe. Neostvarenost nas provocira i čini neraspoloženim jer nas podseća na nesavršenost. Ne, ne, vičemo tada složno, horski, svet je nesavršen, a mi smo savršeni. Odsustvo, kažu filozofi, deluje intenzivnije od prisustva, i zato su večne samo neostvarene ljubavi. Nada da bi se one ipak mogle desiti nikada nas ne napušta. Što i ne bi bilo neko rešenje, jer bi se na njihovom mestu odmah ugnezdila neka druga neostvarenost.

U jednoj od priča imate i epizodu o ribolovu. Nad vodom, kažete, misli se drugačije. Kakvu magiju krije voda?
Svakako magiju prvolika, nečeg iskonskog što svako od nas nosi u sebi. Nad vodom je svaki čovek paganin, jer se suočava sa nagonskim delom vlastitog bića i jer oseća snagu velikih entiteta, kakav je, recimo, Dunav. Ribolov je protivteža svemu onome što sam činio i što i dalje činim sebi, trenutak dubokog smirenja i organskog uzbuđenja. Čula su tada širom otvorena, a duh, duh lebdi nad vodama.

Priče pišete retko. Nosite ih u sebi kao „nemušti teret”. Kako one nastaju?
Priče dolaze kad se njima hoće, moj deo posla svodi se na osluškivanje, na praćenje misli koja nekada doslovno traje decenijama, a nekada je pokupim u letu, u snu, u razgovoru, u autobusu, u knjizi, gde god. Imam još u sebi priča o kojima mislim godinama, iščekujući čas kada će progovoriti kroz mene, a radujem se i onima koje me čekaju, možda već večeras, možda sutra, možda za pet godina. Život se identifikuje pričom. Gde nje nema, računski ostatak je nula.

Bavite se kritikom. Kakva je savremena srpska književnost?
Bolja nego što smo mi sami i što želimo da priznamo, uprkos svim protivrečnostima i poteškoćama. Imamo više pesnika nego čitalaca poezije, ali, opet, najlepše pesme su i dalje najbolji deo srpske književnosti. Proza je podlega kumiru romana, mada vrhunski roman nastaje jednom u deset–dvadeset godina. Priča je, kao i poezija, po strani čitalačkih interesovanja, ali kako god da se gleda, ona je najpostojaniji kontinuitet, kičma nacionalne literature. Posebno me „raznežuju” naklapanja o nemoći i kraju kritike. U redu, kažem, znam da je kritika mrtva, ali zašto onda svakog dana dobijem barem po jednu knjigu sa posvetom i molbom za prikaz?

Zoran Radisavljević

22.07.13 Blic

Autor dosledno smenjuje ženske i muške narativne identitete, jer teži univerzalnom razumevanju ljudske egzistencije; opredeljujući se za pripovedače kolokvijalnog izraza, on navodi čitaoca na uživljavanje i preispitivanje. Pristupačna, ljubavno-erotska tematika je, pritom, sve obuhvatila: poput ljudi u pričama Jelene Lengold i Ljubice Arsić, Pantićevi junaci misle erotski, a osećaju religiju, što ih ostavlja neispunjene, očajne i bez identiteta, osim privremenih poistovećivanja s (predvidljivim i prosečnim) predmetima opsesija ili, pak, frojdovskim muljem koji se nekontrolisano diže s dna bića. Njihovo biranje između razuma, svedenog na konvencije, i želja, kao rasterećujućih erupcija nesvesnog, obična je poza: oni su potrošači, odviknuti od unutrašnje borbe, smisao života im je u trenucima savršenog odvlačenja pažnje, potpunog samozaborava; plitki su i prazni, misli su u odnosu na njih zasebni entiteti koji ih demonski okružuju i povremeno uzimaju pod svoje. Iako im pothranjuje iluziju da nisu bedni i nemoćni, “tek tako prisutni u životu”, pustošni egocentrizam ne pomaže im da prevaziđu samoću čiji su razlozi, ipak, na zemlji, a ne u oblacima.
Na marginama svake od ovih priča promiče senka samog autora; iako se protežu ka mudrosti, nije bez samoironije njihovo poentiranje ponekim “tja” ili refrenom dečije razbrajalice. Pantićevo opiranje (duhu vremena, mejnstrimu, čemu god) uvek je pritajeno: njegova stvaralačka pretencioznost je u opuštenosti, intelektualizam u kolokvijalnosti; da, tako je to.

Vesna Trijić

11.05.13 e-novine.com

Ljubav je strahovito važna i neiscrpna književna tema. Da nije tako, ne bi joj bio posvećen dobar deo Velikog kanona. Upravo zbog tolikog književnog nasleđa, posebno u okviru Pantiću bliskih poetika čehovljevskog tipa, da bi se pisalo o ljubavi, mora se napraviti svojevrstan odmak, jedno autoironizujuće povlačenje u stranu da bi se pokazalo poznavanje velikog nasleđa, ali i da bi se čitaocima stavilo do znanja da je autor svestan da je ljubav veoma kompleksna emocija. Nije dovoljno na nekoliko mesta izaći iz uloge pripovedača i direktno se obratiti čitaocu u nekoj formi brehtovskog Verfremdunga ili, pak, ubaciti rečcu „Tja“ koja bi trebalo da označi tričavost svega

Svaka pacifikacija književnosti, njeno utišavanje, pakovanje u intimnu i intimizirajuću priču o ljubavi na Novom Beogradu ili ma gde drugde, neminovno mora da odvede u kič. Čak i kada se radi o raspisanom piscu, čoveku koji jeste stvorio prepoznatljivu poetiku, ali se ona u poslednjih dvanaest knjiga, od kojih su neke doduše izbori iz dela, dobrano izlizala, štaviše dovedena je do granice bljutavosti. Nije teško pogoditi o kome se ovde radi – u pitanju je prof dr Mihajlo Pantić u jednom od svojih brojnih alter-ega, ovoga puta u izdanju pisca. Naime, profesor je multi-kulti-praktik ličnost pa je povremeno unezveritetski predavač, a povremeno pecaroš, kritičar, muzičar, basketaš, pisac, ali je zato uvek Novobeograđanin, što je jedina konstanta ove persone, jer i kad piše i kad kritikuje i kad peca i kad igra basket i kad svira bas gitaru on to uvek radi iz pozicije nekog ko je sa Novog Beograda, pa aj’ ti to sad razumi, da citiram jednog svog prijatelja.
Nova, dakle, knjiga Mihajla Pantića zove se Hodanje po oblacima, a izašla je u izdavačkoj kući imenom Arhipelag koja je, u opštoj bežaniji nastaloj nakon definitivnog samourušavanja Stubova kulture, prihvatila profesora kao svog autora. To sa pripadanjem PEN-u u kojem je profesor istaknuti član i u kojem se sasvim nenamerno nalazi i izdavačka kuća u koju je prešao, nikakve veze nema. Ovo uklapanje koje se odigralo kao u savršenoj slagalici, u idealnom pazlu, dogodilo se i stoga što je Arhipelag čiji je vlasnik stanoviti Gojko Božović - poznata po svojoj umivenoj, tzv građanskoj književnosti, neproblematičnoj, rečju mediokritetskoj, onoj koja je pažljivo proučila istraživanja tržišta i svoju domaću produkciju prilagodila idealnom kupcu knjiga u Srbiji – srednje i visokoobrazovanoj čitataljici starosti između 40 i 60 godina. Prema tom robotu nastaju i priče Mihajla Pantića. One su taman dovoljno uznemirujuće da ih može pročitati i (ne) zapamtiti svako, istovremeno se hvaleći kako ne provodi vreme u gledanju serija i besmislenog televizijskog programa, već čita. Vau, zamislite, on/a čita. Pada mi uvek na pamet početak pesme 3N Džonija Štulića: „...a i to što čitaju, krive stvari čitaju...“ Pitanje za čitatelje i čitateljke Pantićevih priča: da li hodate po oblacima zajedno sa potresnim pripovestima vašeg omiljenog pisca?
Hodanje po oblacima nije naslov za zbirku pripovedaka koja pretenduje da bude ozbiljno shvaćena, da bude takozvana visoka književnost, da se vine među belles lettres. Mislim da se ni oni patetični rimeri dečje poezije kojih su pune osnovnoškolske čitanke ne bi postideli ovakvog naslova. I u skladu sa starom latinskom Nomen est omen, sve što ste očekivali da može da se desi nakon ovakvog naslova, dešava se. Naslov je, gle čuda, prilično izanđala metafora za zaljubljivanje. Pretpostavljam da su i spomenari mlađih tinejdžerki puni sličnih izmišljotina. Paralela sa uzbuđujućim stranicama šiparičkih dnevnika ne završava se samo u naivnoj metaforici koju ne biste očekivali od obrazovanog pisca kakav Pantić jeste. Ona se širi kapilarno, poput otiska usana u roze boji na prvoj stranici dnevnika kada ga kvase neutešne suze.
Neubedljiva motivacija, plošni likovi, poente koje promašuju, sve je to upakovano u petnaest priča podeljenih u tri celine. Ova podela ni najmanje nije jasna, osim ako nije bilo potrebno načiniti je da bi se našlo opravdanje za ubacivanje citata koji treba da posluže kao lajtmotivi, kao motoi ispred svake od njih. Ne treba da iznenadi što jedan od ovih citata stiže pravo iz usta (izvučen je iz razgovora) uvaženog autora knjige. Ovaj autopoetički iskaz, ako ga tako shvatimo, trebalo bi da pruži uveravanje u tematsko jedinstvo zbirke, odnosno da nam kaže zbog čega se pisac odlučio da piše kao Milica Jakovljević, mnogo poznatija kao Mir-jam. Znate, veli on svojoj sagovornici, mnoge ljubavi ostanu nedoživljene, pa sam ja rešio da ih sačuvam od zaborava. Dragi profesore, uvaženi pišče, vrsni pecarošu, sjajni kritičaru, nenadmašni košarkašu, precizni basisto, jednom rečju Novobeograđanine – mogli ste jednako da ih prepustite zaboravu jer vaša knjiga teško da će išta sačuvati od truljenja.
Čak i one priče koje imaju potencijala, poput naslovne, pokleknu pred tom ambicijom čuvanja ljubavi od zaborava. Priča počinje uverljivim opisom usamljenosti, egzistencijalnog čemera koji nije nov u književnosti, ali mu je Pantić zaista dodao taj prepozantljiv novobeogradski splin koja ima svoje simboličko utemeljenje i težinu. Pripovedajući ukratko svoj život i svoje trenutno misteriozno zanimanje kurira u nekim mračnim rabotama (verovatno se radi o dilovanju droge), narator uspeva da zadobije čitaoca svojom ispovešću, a onda odjednom sve počinje da puca po šavovima. Uvodi se jedan pseudofantastički element, a zatim se događa i sladunjavi obrt u autopercepciji glavnog junaka i čitava se priča sruši kao kula od karata. Ili priča o Cibulki, veoma plastičan opis omatorelog alkoholičara koji ne govori već ispušta neke neartikulisane zvuke, jer su mu glasne žice pregorele od pića, a onda sledi susret sa poćerkom i poenta koji kao da su stigli iz druge priče, iz potpuno drugog registra, a sve zarad tematskog ujednačavanja zbirke.
Ljubav je strahovito važna i neiscrpna književna tema. Da nije tako, ne bi joj bio posvećen dobar deo Velikog kanona. Upravo zbog tolikog književnog nasleđa, posebno u okviru Pantiću bliskih poetika čehovljevskog tipa, da bi se pisalo o ljubavi, mora se napraviti svojevrstan odmak, jedno autoironizujuće povlačenje u stranu da bi se pokazalo poznavanje velikog nasleđa, ali i da bi se čitaocima stavilo do znanja da je autor svestan da je ljubav veoma kompleksna emocija. Nije dovoljno na nekoliko mesta izaći iz uloge pripovedača i direktno se obratiti čitaocu u nekoj formi brehtovskog Verfremdunga ili, pak, ubaciti rečcu „Tja“ koja bi trebalo da označi tričavost svega.
Hodanje po oblacima u izdanju Arhipelaga možda bi trebalo da se zove Kako Mihajlo Pantić zamišlja hodanje po oblacima, a njegov izdavač bi u tom slučaju trebalo da se zove Gulag za čitaoce. Tek onda bismo imali pravu sliku onoga što nam donosi ova knjiga, ali sumnjam da bi, u tom slučaju, njena prodaja išla jednako dobro.

Vladimir Arsenić