MANGO
Snežni se budi pre zore. Nepokretno leži i sluša kako nadolazi plima: talas za talasom udara o razne prepreke, pljus-ššš, pljus-ššš, u ritmu srca. Silno želi da poveruje da još spava.
Na istočnom je horizontu sivkasta magla, osvetljena ružičastim, kobnim sjajem. Čudno je što ta boja i dalje izgleda nežno. Neboderi pred obalom vide se spram nje kao tamni obrisi, i neverovatno se uzdižu iz ružičasto-plavog sjaja lagune. Krici ptica koje se tamo gnezde, udaljeno struganje okeana preko surogatskih grebena od zarđalih automobilskih delova i nabacanih cigala i svakovrsnih krhotina – podsećaju gotovo na saobraćaj u vreme praznika.
Po navici baca pogled na časovnik – kućište od nerđajućeg čelika, polirana aluminijumska narukvica, sve i dalje blistavo mada ne radi. Nosi ga samo kao amajliju. Časovnik mu pokazuje svoje prazno lice: nulti sat. Prostrelila ga je užasom ta spoznaja da zvanično vreme ne postoji. Niko nigde ne zna koliko je sati.
„Smiri se“, kaže sebi. Udiše duboko nekoliko puta, zatim se češe po mestima gde su ga izujedali insekti – vrlo blizu najsvrbljivijih mesta, ali ne tačno po njima – i pazi da ne otkine kraste: samo mu još fali i trovanje krvi. Onda razgleda tlo pod sobom u potrazi za znakovima života: sve je mirno, nema ni krljušti ni repova. Leva ruka, desna noga, desna ruka, leva noga – silazi s drveta. Nakon što otrese grančice i koru, omotava prljavi čaršav oko sebe kao togu. Sinoć je okačio repliku autentičnog bejzbol-kačketa ekipe „Red Soks“ na granu, da ga osigura; gleda u njega, izbacuje pauka, stavlja kapu na glavu.
Odlazi nekoliko metara nalevo, a onda piša u žbunje. „Glavu gore“, kaže skakavcima koji su odskočili uplašeni mlazom. Zatim ide na drugu stranu drveta, podaleko od svog uobičajenog pisoara, i rovari po tajnom skladištu koje je improvizovao od nekoliko betonskih ploča i obložio ga žičanom mrežom u cilju zaštite od pacova i miševa. Tamo je sakrio nekoliko manga u uvezanoj plastičnoj kesi, jednu konzervu bezmesnih viršli „Dijetanana“, dragoceno pola boce viskija – ne, pre će biti trećina – i energetsku štanglicu s ukusom čokolade koju je maznuo u auto-kampu, mlitavu i lepljivu unutar folije. Nema srca da je odmah pojede: možda više nikad neće naći drugu. Tu drži i otvarač za konzerve, a i šilo za led, bez jasnog razloga; potom šest praznih pivskih boca, zato što je sentimentalan i zato što negde treba da čuva pitku vodu. Ima i tamne naočari – stavlja ih. Jedno staklo nedostaje, ali bolje išta nego ništa.
Razvezuje kesu: ostao mu je još jedan jedini mango. Čudno, seća se da ih je bilo više. Mravi su ih se dočepali, iako je kesu vezao što je čvršće mogao. Istog časa počeli su da mu gamižu uz ruke – i oni crni i oni opaki žuti. Neverovatno je koliko jako mogu da ugrizu, posebno žuti. Rukom ih zbacuje sa sebe.
„Samo strogo pridržavanje ustaljenih navika vodi održanju visokog morala i očuvanju duševnog zdravlja“, kaže naglas. Ima utisak da je to citat iz neke knjige, neka zastarela, dosadna direktiva napisana da bi pomogla evropskim kolonistima koji su vodili ovakve ili onakve plantaže. Ne seća se da je ikad pročitao išta slično, ali to ništa ne znači. Mnogo je praznina u njegovom zakržljalom mozgu, tamo gde je nekad bilo pamćenje. Plantaže kaučuka, plantaže kafe, plantaže jute. (Šta beše juta?) Kazalo bi im se da nose šešire protiv sunca, da se lepo oblače za večeru, da se uzdrže od silovanja domorotkinja. Ne bi se kazalo silovanja. Da se uzdrže od zbližavanja s domaćim stanovništvom ženskog pola. Ili nekako drugačije rečeno...
Kladio bi se da se nisu uzdržavali. Bar u devedeset odsto slučajeva.
„U svetlu olakšavajućih“, kaže. Shvata da stoji otvorenih usta i pokušava da se seti nastavka rečenice. Seda na zemlju i počinje da jede mango.
NAPLAVINE
Po belom žalu – izmrvljenim koralima i slomljenim kostima – hoda grupa dece. Mora da su plivala: još su mokra i svetlucaju se. Treba da budu opreznija – ko zna šta može da zagadi lagunu? Međutim, nesmotrena su, za razliku od Snežnog, koji tamo ne bi prst zamočio čak ni noću, kad mu sunce ne može ništa. Ispravka: pogotovu noću.
Posmatra ih zavidljivo, ili možda nostalgično? Nemoguće: kao mali nikad nije plivao u moru, nikad nije nag trčao po žalu. Deca pregledaju teren, drže se pogureno, skupljaju naplavine; zatim većaju između sebe, zadržavaju određene predmete, odbacuju druge; njihova blaga odlaze u pocepanu vreću. Pre ili kasnije – to je sasvim sigurno – potražiće ga tamo gde sedi omotan svojim natrulim čaršavom, grli svoje golenice i sisa mango, zasenjen drvećem zbog neumoljivog sunca. Za decu – za male debelokošce otporne na ultraljubičaste zrake – on je stvorenje tmine, sutona.
Sada prilaze. „Snežni, o, Snežni“, zapévaju na svoj monotoni način. Nikad mu ne prilaze suviše blizu. Je li to iz poštovanja, što mu je draga pomisao, ili zato što smrdi?
(On smrdi, i toga je potpuno svestan. Zaudara, vonja, bazdi kao morž – na ulje, na so, na ribu – mada nikad nije omirisao tu životinju. No video je slike.)
Otvarajući vreću, deca u horu pevaju: „O, Snežni, šta smo našli?“ Vade predmete, drže ih kao da mu ih nude na prodaju: radkapnu, klavirsku dirku, slomljen komad svetlozelene staklene boce koji je okean uglačao. Plastičnu kutiju „ekstradosti“; prazno pakovanje „kokoklikera“. Kompjuterskog miša, ili njegove razbijene ostatke, s dugačkim žičanim repom.
Snežnom dođe da zaplače. Šta da im kaže? Nikako ne može da im objasni šta su ti čudnovati predmeti, šta su bili. Međutim, svakako već naslućuju šta će im reći, jer govori uvek jedno te isto.
„To su stvari od ranije.“ Pazi da mu glas bude ljubazan, ali udaljen. Mešavina pedagoga, proroka i dobronamernog čike – takav mora biti njegov ton.
„Hoće li nam nauditi?“ Ponekad nalaze konzerve motornog ulja, kaustične rastvarače, plastične boce varikine. Klopke iz prošlosti. Njega smatraju stručnjakom za moguće nezgode: za vrele tečnosti, odvratna isparenja, otrovnu prašinu. Za čudne bolove. „Ove neće“, veli. „Ove su bezbedne.“ Posle toga gube interesovanje, puštaju vreću da visi. Međutim, ne odlaze: stoje, pilje. Prečešljavanje žala samo im je izgovor. Ponajviše žele da gledaju njega, jer se on toliko razlikuje od njih. Svaki čas mu traže da skine tamne naočari i da ih opet stavi: žele da vide da li zbilja ima dva oka, ili možda tri.
„Snežni, o, Snežni“, pevaju, ne toliko njemu koliko jedna drugoj. Za njih je njegovo ime samo dvosložna reč. Ne znaju šta je „snežni“, nisu nikad videla sneg.
Jedno od Koščevih pravila glasilo je da se ne sme izabrati ime životinje za čije postojanje nema dokaza – makar prepariranog eksponata, makar kostura. Nikakvi jednorozi, nikakvi grifoni, nikakve harpije ni bazilisci. Ali pravila više ne važe, pa se Snežni s gorkim zadovoljstvom odlučio za taj sumnjiv naziv. Snežni čovek – postoji i ne postoji, treperi na rubovima mećava, majmunoliki čovek ili čovekoliki majmun, misteriozan, neuhvatljiv, poznat samo po glasinama i po otiscima stopala okrenutim unazad. Tvrdilo se da su ga planinska plemena lovila i ubijala kad god bi im se ukazala prilika. Tvrdilo se da su ga kuvala, pekla, priređivala posebne gozbe; sve je bilo još uzbudljivije, pretpostavlja on, zato što se graničilo s ljudožderstvom.
Za trenutne potrebe skratio je ime. Samo je Snežni. Reč čovek sačuvao je za sebe, kao kakvu tajanstvenu potkošulju.
Nakon nekoliko časaka oklevanja, deca čučnu u polukrug – i dečaci i devojčice zajedno. Dva mlađa još žvaću doručak, niz bradu im curi zeleni sok. Strašno je koliko su sva musava bez ogledalâ. Ipak, zapanjujuće su privlačna ta deca: sva su gola, sva savršena, svakome je koža drugačije boje – čokolada, ruža, čaj, puter, pavlaka, med – ali sva imaju zelene oči. Koščeva estetika.
Zure u Snežnog puna iščekivanja. Sigurno se nadaju da će im nešto ispričati, ali danas nije raspoložen. U najboljem slučaju, mogao bi im dati da mu izbliza pogledaju naočari, ili svetlucavi pokvareni sat, ili bejzbol-kačket. Sviđa im se kačket, ali ne shvataju šta je svrha te stvari – uklonjive kose koja nije kosa – a on još nema odgovarajuću izmišljotinu.
Neko vreme ćute, pilje, mozgaju, ali se onda najstarije trgne. „O, Snežni, molimo te, reci nam – kakva ti to mahovina raste na licu?“ Ostala mu se priključuju. „Molimo te, reci nam, molimo te, reci nam!“ Nema gurkanja, nema kikota: pitanje je ozbiljno.
„Perje“, kaže on.
To mu pitanje postavljaju bar jednom nedeljno. On im daje uvek isti odgovor. Za ovo kratko vreme – dva meseca, tri? Prestao je da broji – nakupila su zalihu predanja, pretpostavki o njemu: Snežni je nekad bio ptica, ali je zaboravio kako se leti i perje mu je otpalo, zato mu je sad hladno i treba mu druga koža, pa mora da se omotava. Ne: hladno mu je zato što jede ribu, a ribe su hladne. Ne: omotava se zato što nema onu stvar, i ne želi da mi to vidimo. Zato neće da pliva. Snežni ima bore zato što je nekad živeo pod vodom pa mu se koža naborala. Snežni je tužan zato što su drugi nalik njemu odleteli preko mora, pa je on sad sasvim sam.
„I ja želim perje“, kaže najmlađe. Uzalud: muškoj Deci Koščevoj brada ne raste. Kosac je brade smatrao besmislenima; takođe ga je nerviralo brijanje, pa je ukinuo potrebu za njim. Mada, naravno, ne i kod Snežnog: za njega je suviše dockan.
Sad sva počinju uglas. „O, Snežni, o, Snežni, možemo li i mi dobiti perje, molimo te?“
„Ne“, kaže.
„Zašto ne, zašto ne?“ – pevaju dva najmanja.
„Samo malo, pitaću Kosca.“ Podiže sat ka nebu, okreće ga na zglobu, onda ga prinosi uhu i pravi se da sluša. Ona prate svaki pokret, zaneta su. „Ne. Kosac kaže da ne možete. Za vas nema perja. I ne serite više.“
„Ne serite više? Ne serite više?“ Gledaju jedna druge, a onda gledaju njega. Pogrešio je, rekao je nešto novo, nešto što se ne može objasniti. Srati za njih nije uvredljivo. „Šta je ne serite više?“
„Odlazite!“ Zamahuje čaršavom na njih, a ona se rasprše, otrče duž žala. Još nisu sigurna da li ga se treba bojati, i koliko. Nikad nije povredio nijedno dete, ali njegovu ćud ne shvataju u potpunosti. Ne može se reći šta bi mogao da učini.
GLAS
„I tako bejah samcat, sam“, glasno kaže, „a pusto more svud.“ Još jedan list iz zapaljene svaštare u njegovoj glavi.
Ispravka: pusto žalo.
Oseća potrebu za ljudskim glasom – potpuno ljudskim glasom, kao što je njegov. Ponekad se smeje kao hijena ili riče kao lav – onako kako on zamišlja hijenu, kako zamišlja lava. Kao dete je gledao stare DVD-jeve s tim stvorenjima: emisije o ponašanju životinja, u kojima se videlo parenje i zavijanje i iznutrice, i majke koje ližu mladunčad. Zašto su ga ti prizori toliko umirivali?
Ili pak grokće i skiči kao svinjon, ili zavija kao psovuk: Auuu! Auuu! Ponekad u suton trči po pesku, baca kamenje u okean i vrišti: Mamu ti jebem, mamu ti jebem, mamu ti jebem! Posle toga se bolje oseća.
Ustaje i podiže ruke da se protegne, a čaršav mu spada. Užasnuto gleda svoje telo: štrokava, izujedana koža, prosedi pramičci malja, odebljali žuti nokti. Go kao od majke rođen, mada se rođenja uopšte ne seća. Toliko se ključnih događaja odigra čoveku iza leđa, kad nije u prilici da posmatra: rođenje i smrt, na primer. I privremeni zaborav u seksu.
„Nemoj da ti je to na pamet palo“, kaže sebi. Seks je kao alkohol: ne valja maštati o njemu od ranog jutra.
Ranije je vodio računa o sebi – trčao je, vežbao u teretani. Sad vidi sopstvena rebra: već kopni. Nema dovoljno životinjskih belančevina. Ženski glas ga miluje šapatom: Lepa guza! Nije to Antilopa, nego neka druga. Antilopa više nije pričljiva.
„Kaži bilo šta“, preklinje je. Može ga ona čuti – potrebna mu je vera u to – ali mu uzvraća ćutnjom. „Šta da uradim?“ – pita je. „Znaš da ja...“
O, dobre pločice! – prekida ga šapat. Dušo, samo ti lezi. Ko je to? Neka fufa koju je jednom platio. Ispravka: profesionalni stručnjak u seksualnim veštinama. Artistkinja na trapezu, kičma od gume, šljokice zalepljene na nju kao riblje krljušti. Mrzi te odjeke. Nekada su ih slušali sveci, ludi vašljivi isposnici po pećinama i pustinjama. Vrlo uskoro ugledaće prelepe demonske žene krvavocrvenih bradavica kako mu mašu, oblizuju usne, palacaju ružičastim jezicima. Iz talasâ će izaći sirene, tamo iza trošnih nebodera, a on će čuti njihovu divnu pesmu i zaplivaće ka njima i poješće ga ajkule. Stvorovi sa ženskim glavama i grudima i orlovskim kandžama stuštiće se na njega, a on će pred njima raširiti ruke i to će biti kraj. Pržionica mozga. Još gore: neka devojka koju poznaje, ili koju je poznavao, došetaće se do njega kroz šumu i biće joj drago što ga vidi, samo što će biti sačinjena od vazduha. Čak bi je i takvu srdačno dočekao, radi društva.
Pregleda horizont jednim okom bez tamnog stakla: ništa. More je usijan metal, a nebo izbeljeno plavetnilo, izuzev rupe koju je progorelo sunce. Sve je tako prazno. Voda, pesak, nebo, drveće, krhotine prošlosti. Niko ga ne može čuti.
„Košče!“ – urla. „Govnaru! Smradino prokleta!“
Osluškuje. Slana voda ponovo mu curi niz lice. Nikad ne zna kada će poteći i ne ume da je zaustavi. Diše u grcajima, kao da mu džinovska ruka steže grudi – steže, pušta, steže. Besmislena panika.
„Ti si ovo uradio!“ – vrišti na okean.
Nema odgovora, što nije čudno. Samo talasi, pljus-ššš, pljus-ššš. Prelazi šakom preko lica, preko štroke i suza i slina i zapuštene brade i lepljivog soka manga. „Snežni, Snežni“, kaže. „Urazumi se.“
2
LOMAČA
Nekada davno, Snežni nije bio Snežni, nego Džimi. Tada je bio dobro dete.
Prvo čega se Džimi u potpunosti seća jeste ogromna lomača. Mora da je imao pet godina, možda šest. Nosio je crvene gumene čizme s nasmešenim pačjim licem na svakom prstu; toga se seća zato što je, posle gledanja lomače, morao da u tim čizmama prođe kroz dezinfekcioni lavor. Rekli su mu da je dezinfekciono sredstvo otrovno i da ne treba da šljapka, a on se zabrinuo da će otrov ući patkama u oči i povrediti ih. Kazali su mu da su patke samo nacrtane, da nisu stvarne i da ne mogu da osećaju, ali on u to nije baš poverovao.
Da kažemo onda pet i po, misli Snežni. To je otprilike taman.
Mogao je biti oktobar, ili pak novembar; lišće je u ono vreme još menjalo boju: bilo je narandžasto i crveno. Pod nogama je imao blata – mora da je stajao na poljani – i sipila je kiša. Na lomaču je bačena ogromna gomila krava, ovaca i svinja. Noge su im štrčale ravno i ukočeno; preko njih su sipali benzin; plamen je skakao naviše i u stranu, žut i beo i crven i narandžast, a miris nagorelog mesa širio se posvuda. Kao baštenski roštilj, na kome je njegov otac spremao hranu, ali mnogo jače, i pomešano s mirisom benzinske pumpe i smradom spaljene dlake.
Džimi je znao kako mirišu zapaljene dlake jer je makazicama za nokte jedanput odsekao pramen sopstvene kose i zapalio ga majčinim upaljačem. Kosa se ukovrdžala, zamigoljila kao klupko crnih crvića, pa je odsekao još jedan čuperak i sve ponovio. Kad su ga uhvatili, šiške su mu već bile skroz neravne. Na optužbe je odgovorio da je samo eksperimentisao.
Otac se na to nasmejao, ali majka nije. Ako ništa drugo (reče otac), Džimi je imao dovoljno pameti da odseče kosu pre spaljivanja. Majka je rekla da je čista sreća što nije zapalio kuću. Zatim su se njih dvoje posvađali oko upaljača, koji nije trebalo da bude tu (reče otac) ako Džimijeva majka ne puši. Majka je rekla da su sva deca u duši palikuće, te bi Džimi upotrebio šibice da nije bilo upaljača.
Čim se svađa rasplamsala, Džimiju je laknulo, jer je znao da mu više ne sleduje kazna. Trebalo je samo da ćuti, a uskoro će oni ionako zaboraviti oko čega su i počeli da se svađaju. Međutim, osećao je i krivicu, jer eto šta oni sad rade zbog njega. Znao je da će se to završiti lupanjem vratima. Sve se dublje i dublje povijao u stolici dok su mu reči letele tamo- -amo nad glavom; najzad se začuo tresak – ovog puta majka – a s njim je došao i vetar. Uvek bi bilo vetra kad bi se vrata zalupila: mali puf – fiju! – u njegovim ušima.
„Nema veze, druškane“, reče otac. „Žene se uvek raspale. Ohladiće se ona. Hajde da jedemo sladoled.“ To su i uradili. Poslužili su se sladoledom od maline iz meksičkih zdelica za žitne pahuljice, ukrašenih plavim i crvenim pticama – ručni rad, zato nisu smele da se stavljaju u mašinu za sudove – a Džimi je dokrajčio porciju kako bi ocu pokazao da je sve u redu.
Žene i njihova raspaljenost. Vrelina i hladnoća koje se smenjuju u toj čudnoj, mošusnoj, cvetnoj, klimatski nestabilnoj zemlji ispod njihove odeće – tajanstvenoj, važnoj, neobuzdanoj. To je bilo očevo viđenje stvari. Ali temperaturom muškog tela nikad se nisu bavili; nije čak ni pominjana dok je bio dečak, osim kad bi otac kazao: „O’ladi.“ A zašto? Zašto se nije govorilo o muškoj raspaljenosti? O glatkoj, uštirkanoj spoljašnosti pod kojom se kriju mrak, sumpor, čekinje. Dobro bi mu bila došla poneka teorija o tome.
Sutradan ga je otac odveo na šišanje. U izlogu je stajala slika lepe devojke napućenih usana i ogoljenog ramena, u crnoj majici; zlobno je zurila zamrljanim očima crnim kao ugalj, a kosa joj je bila kruto uspravljena poput bodlji. Unutra je po popločanom podu svuda bilo dlaka, uvojaka i pramenova; osoblje ih je čistilo portfišem. Džimiju su prvo stavili crni plašt, koji je više ličio na portiklu, ali ga Džimi nije želeo jer je izgledao kao beba. Frizer se nasmejao i rekao da to nije portikla, jer ko je još čuo za bebu s crnom portiklom? Dakle, u redu je; onda su mu potkratili svu kosu, kako bi se zagladila neravna mesta, što je možda i bila njegova početna želja – kraća kosa. Zatim su mu stavili nešto iz neke tegle da bi mu kosa postala šiljasta. Mirisalo je na pomorandžinu koru. Osmehnuo se sam sebi u ogledalu, a zatim namrgodio i spustio obrve.
„Frajerčina“, reče frizer i klimnu glavom prema Džimijevom ocu. „Pravi tigar.“ Zbacio je Džimijevu ošišanu kosu na pod, kod ostale kose, a onda je velikim zamahom svukao crni plašt i spustio Džimija na zemlju.
*
Pored lomače je Džimi brinuo za životinje, zato što gore, a to ih sigurno boli. Ne, reče mu otac. Životinje su mrtve. Sad su kao šnicle i kobasice, samo što još imaju kožu.
I glave, pomisli Džimi. Šnicle nemaju glave. Glave su bile bitne: učinilo mu se da ga životinje prekorno gledaju zapaljenim očima. Na neki način, za sve ovo – za lomaču, miris ogoretine, ali ponajviše za buktave životinje na mukama – kriv je on, jer nije učinio ništa da ih spase. U isto vreme, shvatio je da je lomača divan prizor – blistav, kao jelka, ali jelka u plamenu. Nadao se eksploziji, kao na televiziji.
Stajao je pored oca i držao ga za ruku. „Podigni me“, reče Džimi. Otac je pomislio da Džimi želi utehu, što je bilo tačno, pa ga je podigao i zagrlio. Ali Džimi je želeo i bolje da vidi.
„Ovako se završava“, reče otac – ne Džimiju nego čoveku koji je stajao pored njih – „kad jednom počne.“ Otac je delovao ljutit, isto kao i čovek kad je odgovorio.
„Kažu da su ovo namerno uradili.“
„Ne bih se iznenadio“, reče otac. „Mogu li da dobijem jedan kravlji rog?“ – upita Džimi. Nije uviđao zašto rogovi treba da se unište. Hteo je da zatraži dva, ali bi time možda prevršio meru. „Ne“, reče otac. „Ovog puta ne, druškane.“ Potapšao ga je po nozi.
„Podižu cene“, reče čovek. „Tako će na sopstvenoj robi napraviti ubistvenu zaradu.“
„Ubistveni su već sad“, zgađeno reče Džimijev otac, „ali možda je u pitanju samo neki ludak. Neka sekta, nikad se ne zna.“
„Zašto ne mogu ?“ – upita Džimi. Niko drugi nije želeo rogove. Ali otac se na to pitanje nije obazreo.
„Pitanje je kako to rade“, rekao je. „Mislio sam da su naši ovo mesto hermetički zatvorili.“
„I ja sam mislio. Već pljujemo veliku lovu. A šta su momci radili? Nije im posao da spavaju.“
„Možda je mito“, reče otac. „Proveriće se bankovni računi, mada bi samo poslednja budala stavila toliki novac na račun. Bilo kako bilo, padaće glave.“
„Kad krene prečešljavanje, ne bih im bio u koži“, reče čovek. „Ko dolazi spolja?“
„Majstori. Dostavljači.“
„Sve treba da se organizuje unutar kruga.“
„Čuo sam da se to planira“, reče otac. „Ova klica je nova. Dobili smo biootisak.“
„Možemo i mi da uzvratimo ravnom merom“, reče čovek.
„Svako može“, reče otac.
„Zašto su krave i ovce gorele?“ – upita Džimi oca sutradan. Doručkovali su, sve troje zajedno, što znači da je bila nedelja. Nedeljom su i majka i otac bili kod kuće za doručak.
Otac je bio pri drugoj šolji kafe. Dok ju je ispijao, pisao je beleške na stranici punoj brojeva. „Morale su izgoreti“, kazao je, „da se ne bi širilo.“ Nije podigao pogled; poigravao se digitronom, žvrljkao olovkom.
„Da se šta ne bi širilo?“
„Zaraza.“
„Šta je zaraza?“
„Zaraza je kao kad kašlješ“, reče majka.
„Ako kašljem, da li ću i ja goreti?“
„Najverovatnije“, reče otac okrećući stranicu.
Džimi se tada uplašio, jer je kašljao prethodne sedmice. Moglo bi ga to opet uhvatiti svakog časa: već mu se nešto lepilo za grlo. Pred očima je video svoju kosu u plamenu, ne samo pramen-dva na tanjiru, nego svu, dok mu je još na glavi. Nije želeo da ga bace na gomilu s kravama i svinjama. Rasplakao se.
„Dokle više da ti ponavljam?“ – reče njegova majka. „Još je suviše mali.“
„Tata je opet ispao čudovište“, reče otac. „Šalio sam se, druškane. Znaš – šala. Ha-ha.“
„On ne razume takve šale.“
„Naravno da razume. Je li tako, Džimi?“
„Da“, reče Džimi šmrcajući.
„Ostavi tatu na miru“, reče majka. „Tata razmišlja. Za to ga plaćaju. Trenutno za tebe nema vremena.“
Otac je bacio olovku. „Do đavola, hoćeš li ikad prestati?“
Majka je bacila cigaretu u polupraznu šolju kafe. „Hajde, Džimi, idemo u šetnju.“ Povukla je Džimija za zglavak šake i preterano obzirno zatvorila sporedna vrata za njima. Nisu čak ni kapute obukli. Bez kaputa, bez kapa. Izašla je u kućnoj haljini i papučama.
Nebo je bilo sivo, vetar prohladan; hodala je pognute glave, kosa joj se vijorila. Obišli su oko kuće, preko raskvašenog travnjaka brzim korakom, držeći se za ruke. Džimi se osećao kao da ga kroz duboku vodu vuče neki gvozdeni stisak. Kao da dobija bubotke, kao da će se sve svakog časa raspasti i nestati u vrtlogu. U isto vreme, bio je ushićen. Posmatrao je majčine papuče: već su se bile uprljale od vlažne zemlje. Loše bi se proveo ako bi isto to uradio svojim papučama.
Usporili su, zatim stali. Onda mu se majka obratila tihim, ljubaznim glasom TV učiteljice, što je značilo da je besna. Zaraza je nevidljiva, reče, jer je vrlo sitna. Može da leti kroz vazduh ili da se sakrije u vodi ili da se zalepi za prljave dečačke prstiće, i zato ne smeš da guraš prste u nos pa u usta, zato moraš uvek da opereš ruke posle odlaska u klozet, zato ne smeš da brišeš...
„Znam“, reče Džimi. „Mogu li unutra? Hladno mi je.“
Majka se ponašala kao da ga nije čula. Zaraza, nastavila je tim smirenim, otegnutim glasom, zaraza ulazi u tebe i menja te iznutra. Preuređuje te ćeliju po ćeliju, i zbog toga se ćelije razbole. A ti si napravljen od sićušnih ćelija koje sve rade zajedno kako bi ti ostao živ, i ako se određen broj ćelija razboli, onda ti...
„Mogao bih da prokašljem“, reče Džimi. „Mogao bih ovog časa da prokašljem!“ Nakašljao se.
„Oh, nema veze“, reče majka. Često je pokušavala da mu pruži objašnjenja, a onda bi se obeshrabrila. To su bili najgori trenuci, za oboje. Opirao joj se, pretvarao se da ne razume čak i kad bi razumeo, ponašao se kao glupak, ali nije želeo da ona odustane od njega. Želeo je da bude hrabra, da s njim dâ sve od sebe, da udara po zidu koji je postavio pred nju, da smogne još snage.
„Hoću da mi pričaš o sićušnim ćelijama“, zacmizdrio je koliko se usuđivao. „Hoću!“
„Ne danas“, kazala je. „Hajdemo unutra.“
