Penelopijada

24.12.05

Odisej je, kao i svaki drugi muškarac, prvo želeo da se oženi Jelenom. Ona je lepa i bogata, za razliku od Penelope koja je bogata i lukava - kaže poznata književnica

Među najtraženije naslove proteklog Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu bio je i roman Margaret Atvud „Penelopijada”, u izdanju „Geopoetike”. Mit o Penelopi i Odiseju, danas ispričan perom Atvudove, jedne od najpoznatijih književnica našeg vremena, pojavio se pred svetskom čitalačkom publikom neposredno pred otvaranje beogradske sajamske manifestacije. Predstavljen je, zapravo, na velikoj i neobičnoj svečanosti na Frankfurtskom sajmu knjiga, u okviru promocije originalne, nove planetarne edicije „Mitovi” koju je pokrenuo škotski izdavač Canongate.

Tako su na jednoj svečanosti, pravom prazniku međunarodne izdavačke zajednice, 33 izdavača iz celoga sveta, od Severne i Južne Amerike, preko Azije i Australije, do svih delova Evrope, a među njima i beogradska „Geopoetika”, zajedno predstavili „Penelopijadu”, kao i još dve knjige iz edicije, „Kratku istoriju mita” Karen Armstrong i „Teret - mit o Atlasu i Heraklu” DŽenet Vinterson.

Sve knjige Canongate naručuje posebno za ovu ediciju, i to od najvećih i najzanimnjivijih imena savremene svetske književnosti, tražeći da kroz kratku proznu formu, ili roman, po slobodnom izboru, iznova ispričaju već postojeće i znane mitove iz bilo koje kulture sveta...

Margaret Atvud, Kanađanka, do sada je objavila više od trideset pet knjiga proze, eseja i poezije, na više desetina jezika. Našoj publici poznata su njena dela „Telesna povreda” („Filip Višnjić”, 2002), „Mačje oko”, „Slepi ubica” i „Antilopa i kosač” (sve u izdanju „Lagune”, 2003. i 2004).

Atvudova je dobitnik mnogih međunarodnih i nacionalnih nagrada, nosilac niza ordena i počasnih titula, a ove godine je nominovana i za Bukerovu nagradu. Razgovor za naš list sa Margaret Atvud vodili smo u Frankfurtu, a izveštaču „Politike” je pripala čast da bude u uskom krugu tek nekoliko izabranih novinara za intervju sa književnicom.

Pravda i nepravda

Koliko ste bili nadahnuti projektom koji je pokrenuo škotski izdavač Canongate?

- Naivno sam odmah rekla da pristajem, ne znajući na šta tačno pristajem, a to, inače, ne radim. Obično kažem „videćemo”, ili „možda”, ili „ako budem mogla”. Međutim, izdavač je rekao da bi njegovom projektu mnogo pomoglo ako bih se tome posvetila, jer će se onda posvetiti i drugi autori, tako da sam, naivno, potpisala ugovor i - nisam mogla da radim na knjizi! Uporno sam se trudila, više puta počinjala, ali mi nije išlo i došla sam do tačke da odustanem. Rekla sam to svom agentu, ona nije bila oduševljena, štaviše bila je zapanjena. Pristala sam da nastavim dalje, rekla da mi je potrebno još vremena... A onda je ideja potekla iz moje podsvesti.

Da li su mitovi najranija sećanja i iskustvo celokupnog čovečanstva i kako ih Vi vidite?

- Oni predstavljaju mapu, mapu našeg bića. Ne možemo biti sigurni u to da li su oni najranija sećanja, jer to ne znamo, ne sećamo se toga. To možemo samo da nagađamo, ali zato znamo sledeće: kada su ljudi počeli da se služe jezikom, kada je taj jezik dobio gramatiku i kada je ona razvila prošlo i buduće vreme, a naročito prošlo i buduće kondicionalno vreme, nužno su morale da nastanu priče o poreklu i priče koje govore o tome šta će se na kraju desiti nama i celom svetu. Priče o poreklu su individualne. One postoje u svim kulturama, kao i priča koja govori o tome šta će biti posle i ona obično podrazumeva konstataciju „sve će biti uništeno”. To nas ne zadovoljava i onda sledi novi ciklus. Uvek nas zanima šta će biti posle i to je razlog zbog koga nam je teško da zamislimo sopstvenu smrt... Ukratko, mitovi predstavljaju mapu našeg bića. Mitologija je mapa našeg bića i unutrašnjeg života... Smatram da snovi predstavljaju oblik meditacije, Boga.

Zašto ste izabrali baš mit o Penelopi?

- On je izabrao mene. Došao je iz mog unutrašnjeg bića.

To je zanimljivo. Kako?

- „Odiseju” sam pročitala sa petnaest godina, kao što sam pročitala i mnoga druga dela. Mučila me je, ne toliko priča o Penelopi, koliko priče o tim služavkama i obešenim robinjama, a kada vas nešto muči, na kraju počnete o tome da pišete... Isto se dešava kada je nepravda u pitanju. O nepravdi pišete više nego o pravdi. Ako je pravda zadovoljena, to je to, tu nema o čemu više da se piše, pravda je pobedila, kraj priče. Međutim, kada je reč o nepravdi, to je onda druga stvar. Prema mom mišljenju, to što se njoj dogodilo, bila je nepravda. Mit kaže da je Jelena - neverna žena, lepotica koja uništava muškarce i zbog koje je potonulo na hiljade brodova. Penelopa je, prema pričama jednih, bila verna supruga koja je stalno čekala, a prema pričama drugih - ona je upravo sve suprotno! Pisci su uglavnom uzimali Penelopu kao tematiku onda kada se radilo o skandaloznim pričama. Zašto? Zato što su one zanimljivije. Šta sam ja uradila? Za Penelopu se ne vezuje samo čekanje, jer ona nije sedela skrštenih ruku. Ona je sedamnaest godina vodila posao, jer nije bilo nikog drugog ko bi to mogao da radi!

Znači, Vaša knjiga je demistifikacija mita o Penelopi?

- Da. Da budem iskrena, ona nije preterano zanimljiv lik. Zanimljive stvari se dešavaju negde drugde. Ona je uglavnom predstavljana kao glupa žena koja ne prepoznaje svog prerušenog muža. Kako to? Stara služavka mu je oprala noge i prepoznala ožiljke. Vrisne, ali on počinje da je davi, dok Penelopa ništa ne primećuje. Predstavljali su je pametnijom nego što je bila... Ona nije volela Jelenu, a i zašto bi? Odisej je, kao i svaki drugi muškarac, prvo želeo da se oženi Jelenom. Jelena je lepa i bogata, za razliku od Penelope koja je - bogata i lukava...

Ratovi na Balkanu

Da li i koliko mitovi imaju veze sa savremenim svetom?

- Robovlasništvo još uvek postoji. Postoje seksualni robovi, ima ih zaista mnogo... Mi ih ne vidimo ili ne želimo da ih vidimo. LJudima je lakše da se prave da ne vide one koji se bave tim prljavim poslom. To nije nešto što je ostalo iza nas, u prošlosti. Mi ne živimo u različitim svetovima, mitovi su naša realnost. To je isti svet.

Šta biste poručili svojim čitaocima na Balkanu?

- Na Balkanu ima mnogo ratova. To je blisko materiji ove knjige... Muževi nestaju, možda će se vratiti, a možda i neće, sinovi su u opasnosti, ljudi se bore za moć, prisvajaju nešto što im ne pripada... Muškarci iskorišćavaju žene, ljudi bivaju iskorišćeni kao radna snaga. To nam nije strano. LJudi sa onog sveta imaju pristup svim vremenima, a mi smo zaglavljeni u svom. Tako Penelopa povremeno može da nas pogleda, a Jelena čak i da nas poseti.

Danica RADOVIĆ

15.01.06 Danas

Jelena i Mihail Bulgakov
Dnevnik Margarite
Rad, 2005 prevela Nada Uzelac

Jelena Sergejevna , supruga Mihaila Bulgakova, koautor je ovih dnevnika. Nešto od njenog lika i aure, zauvek je vaskrslo u liku Margarite, junakinje jednog od najčuvenijih romana dvadesetog veka, Majstora i Margarite. Jelena Sergejevna vodi ovaj dnevnik, iako ga, zapravo, većim delom zapisuje po diktatu samog Bulgakova, o kome je Pasternak, prilikom nekog imendana, rekao, nazdravljajući mu, da je velika, nezakonita pojava. Ovi dnevnici para Bulgakov su u svim vremenima velika, a u sovjetskim vremenima bili su i nezakonita pojava. Dnevnik Margarite dokaz je i da život, tako često, sledi delo. Naime, one noći kada je Bulgakov diktirao Jeleni Sergejevnoj poglavlje o požaru u Berliozovom stanu, izbio je požar i u njihovom stanu. Ovaj dnevnik predstavlja i uvid u tajne meandre života i smrti samog Bulgakova, baš kao i momente nastajanja čuvenog romana Majstor i Margarita. I ovi dnevnici dokaz su Bulgakovljeve teze da rukopisi ne gore, baš kao i postulata same Cvetajeve da se napisano ostvaruje. Na momente, Dnevnik Margarite pričinjava se i kao piščevo pismo iz pakla nekom drugom, ko je daleko, i ko je izvan svega toga. Čitaocu.

Margaret Atvud
Penelopijada
Geopoetika, 2005 prevela Bojana Vujin

Margaret Atvud, spisateljica poznata u čitavom svetu po nizu od preko tridesetpet uzbudljivih knjiga, odabrala je da pripovedanje ove priče prepusti Penelopi, ali i da u njenoj verziji mita progovore dvanaest obešenih sluškinja. One obrazuju hor koji peva i skandira i koji se fokusira na sva pitanja, što se nameću nakon svakog kritičkog tumačenja Odiseje: šta je razlog vešanja sluškinja i, šta je to Penelopa, zapravo, smerala? Atvudova smatra da Homerova Odiseja nije jedina verzija te priče, kao i da je mitska građa prvobitno bila usmena, kao i lokalnog karaktera. Pred nama je, dakle, mit o Penelopi i Odiseju, koji Atvudova počinje od gornjeg do: Sada kada sam mrtva, znam sve. Budući čitalac ove knjige neminovno će se naći u uverenju da je mit, najčešće, priča nad pričama, jer u sebi uvek sadrži živ komad Božje senke i sjaj ljudske krvi.

Čovek renesanse
priredio
Euđenio Garin
CLIO, 2005 PREVELE: J. VUČO,
J. Kosovac i J. Vidić

Studija pod nazivom Čovek renesanse delo je koje rekonstruiše tipični lik renesansne epohe na osnovu živih i raznolikih primera. Budući da se renesansa neprekidno preispituje i da je prošlost te epohe življa ponekad nego sadašnjica, nedoumica oko toga ko je bio tipični čovek renesanse i dalje traje. Govoreći o renesansnom vladaru, kardinalu, dvoraninu, filozofu i magu, trgovcu i bankaru, umetniku, moreplovcu i starosedeocu, ovo delo stvara ispred nas uzbudljivu, živu sliku možda najblistavije epohe, koja je stvarala i volela jednako strasno kao i Grci. Možda je najuzbudljivije poglavlje ovog dela posvećeno ženi renesanse, pogotovo napisi posvećeni odnosu žena i crkve i žena i visoke kulture. Čovek renesanse delo je koje dokazuje i postulat da je renesansa najblistaviji trenutak u istoriji modernog sveta. A svetlost tog bljeska ponovo prosija kroz najveće stvaraoce svih epoha.

Sei Šonagon
Zapisi pred san
LOM, Beograd, 2005 izabrao i priredio
F. Rigonat

Sei Šonagon živela je u desetom veku koji se smatra zlatnim vekom japanske kulture. Bila je dvorska dama carice Sadako, a njeni Zapisi pred san, literaran je i poetski dokument o svetu Heian perioda. To je doba kada je stvoren i prvi roman u svetskoj literaturi, Genđi, koji je, takođe, napisala dvorska dama, Mrasaki Šikibu, a sačuvani su i intrigantni Dnevnici Izumi Šikubu i Sarašine. Zapisi pred san predstavljaju veliku kolekciju ličnih beleški, a predstavljaju i vrstu dnevnika nastalog tokom desetak godina koje je Sei Šonagon provela na dvoru. Ovo delo svedočanstvo je o svetu zatvorenom u izolovano vreme i prostor, u okviru koga lucidna i nežna žena promatra svet i skida sa predmeta, pojava i ljudi, masku po masku. U vreme opšteg ubrzanja i istovremenog obesmišljavanja, zapisi Sei Šonagon o rosi na bambusovom lišću ili svetlosti koja mili uz bregove, vraćaju nam onu neophodnu nežnost prema svetu, neophodnu da bi se on podneo.

Sanja Domazet