Amerika protiv sebe i sveta

10.08.06 NIN

Pudar, poput pojedinih najistaknutijih novinarskih pera naše zemlje – čija su imena obeležila trajnije sećanja ljudi nego imena mnogih domaćih državnih funkcionera, akademika i profesora univerziteta, jer su svojim tekstovima i knjigama vernije i tačnije videli naše doba i puls vremena se mnogo neposrednije oseća u njima nego u knjigama mnogih političara, naučnika i istoričara – poduhvatio se jednog vrlo obimnog i teškog zadatka: da prati “marš istorije” kroz SAD, zemlju koju je još Hegel u svojoj “Filozofiji istorije” nagovestio kao “zemlju budućnosti” i državu koja će za razliku od “istorijske oružarnice stare Evrope”, preuzeti svetsko-istorijsku ulogu.
Za razliku od Južne Amerike, koja je bila osvojena i, usled toga, počivala na vojnoj sili, pa njena istorija izgleda kao trajna pobuna, kolonizirana Severna Amerika, u kojoj je – figurativno kazano – “gvožđe” odnelo pobedu nad “konjem”, postala je kolevka Novog sveta u kojem su zakoni privredne logike postali “zakoni iznad svih zakona”.
Pojednostavljeno kazano, svakodnevni život ljudi u toj zemlji mogao bi se izraziti dvema sentencama: prva glasi: “dolar je moje božanstvo”; druga: “moja sloboda je moj yep”. Taj pečat nose, kako je objasnio autor, američka ideologija, politika, ekonomija, kultura, sve što čini sadržaj moći SAD.
Dok je Evropa sahranjivala svoje careve i carstva, dizala revolucije, da bi ih potom gušila u krvi, stvarajući tako podzemne istorijske struje koje će napajati njene totalitarne snage, SAD su, sa zastavom koju krase “nebeske zvezde”, delovale na svetskoj sceni najčešće “u ime civilizacije i čovečnosti”. Iako su neke civilizacije i kulture propale čim im se približio američki dah, SAD su ipak dale pečat 20. veku i nametnule su se gotovo celom svetu kao “čuvar slobode i mira”.
SAD, sa svojom CIA, i SSSR, sa svojim KGB-om, zemlje u kojima je Ničeova poruka o “smrti Boga” imala možda najvećeg odjeka, izišle su iz Drugog svetskog rata kao najveći stvarni pobednici.
I dugogodišnji period hladnog rata, koji je plaćen krvlju i nesrećom mnogih naroda, nosi pečat dveju država: jedne realne, sa građanskim poretkom i osloncem na budućnost, SAD; i druge, koja je, kako se pokazalo, bila nasilnička i imaginarna, zaokupljena više prošlošću nego budućnošću, SSSR-om. (Izveštaji iz Crne knjige KGB-a sada su, čini se, pouzdaniji i tačniji od istorijskih i političkih analiza.)
Pošto je “crveni brod” završio svoju “plovidbu”, SAD, koje su, kako je objasnio Pudar, postigle definitivnu istorijsku pobedu, počele su demonstrirati na svetskoj pozornici “novi čas anatomije”.
Posle seciranja “leša” evropskog boljševizma, “leša” bivše Jugoslavije i intervencije NATO snaga – što su, doduše, pojedini kao, recimo, Đilas, predviđali još 1991. godine – SAD, nalik na Rembrantovu sliku koja prikazuje profesora Tulpa i njegove učenike, nastavljaju sa “seciranjem” i “sahranjivanjem prošlosti” na raznim prostorima naše planete.
Međutim, taj “novi čas anatomije”, koji SAD priređuju čas javno, čas tajno, predočava svetu ne samo “skalpele” začuđujuće snage, već i ljude koji poseduju ogromnu nekontrolisanu moć i deluju, reklo bi se, izvan duhovnih funkcija, bez duše i morala.
Ta “estetika zastrašujućeg i užasnog” politike SAD, koja u svakom pogledu nadilazi Aristotelovu “estetiku ružnog”, sve više guši svetlost i sjaj zvezda na američkoj zastavi i uslovljava da se globalizacija ne shvata samo kao jedan politički i ekonomski projekat, već istovremeno kao strast i koncepcija sveta. Iskustvo, uostalom, pokazuje da među “neprijateljima SAD” ima sve više “izabranih neprijatelja”; da ta zemlja svojim postupcima počinje da stvara utisak “države bez obaveza”, koja svoje suštinsko biće sve češće traži drugde, izvan sebe.
To jest, kako glasi naslov Pudarove knjige, današnja Amerika doživljava se sve više kao “Amerika protiv sebe i sveta”.
Na sve ratove, ma kako se oni zvali i pravdali, mogu se uvek primeniti reči slavnog nemačkog pesnika Getea: “Rat je raj za piromane, psihopate, bandite i ološ svake vrste.”
Posle ogromnog istorijskog iskustva, naročito posle Drugog svetskog rata, čovečanstvo se definitivno uverilo da se ratovima – koji se sve češće vode u skladu sa predviđanjima Hane Arent, bez objavljivanja! – ne može spasiti ni svet, pa, razume se, ni Amerika.
Svetu nije više potreban “ni hladni rat”, niti “vrući mir”, poručio je Pudar na kraju knjige “Amerika protiv sebe i sveta”.
Od “zemlje budućnosti” zavisi, dakle, budućnost današnjeg sveta.
Rajko Đurić