3 drame

21.02.09

Provokacija je vrlo relativna i individualna stvar. Baš me briga za provokaciju. I to je u ovom vremenu profitabilna stvar, kao i sve drugo – kaže Milena Marković, dobitnica nagrade Fonda „Todor Manojlović” za moderni umetnički senzibilitet


Može da se desi da se moj rad poklopio sa duhom vremena, može dabude dapostoji potreba za tako nekim kao što sam ja, možda se stvarno izdvajam, moguće sve to zajedno – kaže naša sagovornica Milena Marković. „Ja sam vrlo nesigurna a život je za mene pravi samo ako radim to što radim, tako da je lepo što imam i priznanja. Da nema, u isto vreme, i velikog osporavanja, zabrinula bih se”.

„Drame Milene Marković obračunavaju se sa malograđanštinom i nacionalnim iluzijama, ulaze u dijalog o prevrednovanju vrednosti i postavljaju nove okvire umetničkog stvaralaštva na srpskom jeziku – navodi se u obrazloženju Upravnog odbora Fonda „Todor Manojlović”, koji je nagradu za moderni umetnički senzibilitet za 2008. dodelio ovoj dramskoj spisateljici.

Njene drame „Paviljoni”, „Šine, „Nahod Simeon”, „Šuma blista” i „Brod za lutke” igraju se na mnogim pozorišnim scenama od Beograda do Čikaga, ovenčane Sterijinom nagradom, priznanjima „Miloš Crnjanski”, „Borislav Mihajlović Mihiz”... Autorka je pesničkih knjiga „Pas koji je pojeo sunce”, „Istina ima teranje” i „Crna kašika”, a uradila je i scenarija za igrani film „Sutra ujutro” i dokumentarni film „Rudarska opera” Olega Novkovića.

Todor Manojlović je postavio temelje moderne srpske drame. U čemu je sličnost Vašeg senzibiliteta sa Manojlovićevim ?

Ja sam čitala „Centrifugalnog igrača” i neke pesme njegove i teorijske radove. Ne bih rekla da imam neke velike veze sa njegovim senzibilitetom. Možda to što je bio moderan. Moderan u pravom smislu, a to je stalno otkrivanje istog. Ne verujem u sličnost među umetnicima. Svako je različit i ima svoj glas, ukoliko je uopšte umetnik. A ljudi su slični, svi umru na kraju. Da, Todor Manojlović je pisao „Nahoda Simeona” po motivima istoimene narodne pesme, isto kao i ja. Mislim da je bio mnogo obrazovaniji i svestraniji od mene.

A u čemu je Vaša osobenost?

Ne bih to znala da vam kažem. Mogu da kažem to za svakog živog i mrtvog pisca i pesnika, baš u čemu je osobenost, ja bih rekla suština nečijeg rada, to i radim kad predajem, a za sebe nikako ne bih mogla da kažem šta je to. Neću ni da pokušavam. Nije moguće.

Pozorište pruža mogućnost da čovek preispita sebe. Koliko se i kako modernost reflektuje u pozorišnoj umetnosti, odnosno koliko je važna u teatru?

Mene ne zanima nikakvo preispitivanje. U toj vrsti maksima, čemu služi pozorište, imate, da pouči, da razonodi, da uzbudi, da proizvede katarzu i tako dalje. Mene zanima uzbuđivanje i katarza. Ljudi obično ne preispituju sebe. Umetnici preispituju sami sebe, to je ono što je njima dato. E, onda se tu ljudi prepoznaju i uzbuđuju. To se ne da objasniti tek tako. To je ono što je univerzalno u umetnosti, zapravo ljudskost. Rekla sam malopre šta mislim da je prava moderna. Bavljenje čovekom u njegovoj suštini, autentičnim glasom, uvek isto.

Modernost i za premoderne ljude znači suočavanje sa novim pojavama, realnostima, načinom kako radimo, kako se odmaramo. Koliko smo spremni na promene?

Ako mislite na svetsku krizu koja je izazvana divljanjem kapitalizma i nepravednom raspodelom, kako će ko da se snađe, kako kome dođe, eto, tako će da se snađe. Realnost je uvek ista. Živiš, gledaš da ti bude dobro, tebi i tvojima, pa umreš.

Teatar je i način da se postavi pitanje smisla vlastitog postojanja. Šta smatrate najprovokativnijim vidom pozorišnog angažmana?

Uvek postoji pitanje smisla postojanja zbog stalne svesti o prolaznosti. I zbog taštine koja je i dobra i nije dobra. I zbog toga što je uglavnom teško, ukoliko si svesno biće. Ništa meni nije naj. Jednostavno, to naj ostavimo sportskim disciplinama, tu je određeno ko koliko. Ovde je pitanje samo kako. Gde, koliko i sa kim, drugostepeno je u umetničkim disciplinama. Provokacija je vrlo relativna i individualna stvar. Baš me briga za provokaciju. I to je u ovom vremenu profitabilna stvar, kao i sve drugo.

Kako se pozorišna umetnost snalazi u tranziciji?

Tranzicija traje već dvadeset godina, očigledno će da traje još najmanje toliko. Ko zna šta će još da bude po tom pitanju i šta, ostaće nešto od umetnosti.

Recesija se oseća svuda, čak i u Americi. Kako će se reflektovati na pozorišnu umetnost kod nas. Koji je ključ opstanka, budući da pozorište nije jeftina umetnost?

Mogu samo da se nadam da neće biti velikih promena. Mogu da se urade razne stvari, mogu da se rade predstave sa malim brojem likova, može da se radi isključivo po ugovoru, ali, ja to ne znam. Ovo je pitanje za nekog kolegu koji se bavi i produkcionim pitanjima. Ne znam sad kako nešto može da se postavi kao jeftino ili skupo. Razni projekti imaju razne cene, to zavisi od ideje, od broja ljudi koji su uključeni, od žanra, na kraju krajeva.

Neverbalni teatar podrazumeva drugačiji proces stvaranja predstave. Da li ovaj žanr uzima primat u pozorišnoj umetnosti?

Uvek je bilo neverbalnog teatra. I uvek će biti. I tu ima dobrih, loših, velikih, kontroverznih i osrednjih predstava, isto kao i u drugim vrstama teatarskog izraza. Za festivale su zgodnije neverbalne predstave, iz razumljivog razloga, zato što ne mora ništa da se prevodi. I to je u redu. I uvek će biti moćnog teatarskog teksta, isto kao što će biti i romana i pesama i slika i svega.

Da li je vreme velikih umetničkih pokreta prošlo?

Mislim da nije. Mislim da će sigurno da se pojavi nova snaga, zajedno sa nekim političkim pokretima koji polako narastaju. Možda će se situacija prilično očistiti pa će sa jedne strane da bude konzumacija, a ovamo bašta čitava uzbudljivih stvari koje neće biti toliko na liniji moći i slave.

Novo vreme donosi prevagu kompjutera. Već je moguće napraviti virtuelnog glumca. Da li se bojite za opstanak pozorišta?

Uvek će postojati potreba za tom vrstom doživljaja. Kompjuter nema veze sa tim. To je jedno pomagalo, vrlo zgodno. Živ čovek na sceni, druga je stvar.

Borka Trebješanin