10.08.07 NIN
Brutalno nežno
Milena Marković, “Crna kašika”
Premda je svaka podela poezije uslovna i diskutabilna, jer se pisanje stihova prirodno opire svakoj sistematizaciji, ipak ću neoprezno reći da savremena srpska ženska poezija poslednjih godina uobličava jedan vrlo slojevit i vrlo privlačan model jezičkog predstavljanja sveta koji je, lako se to vidi, u muškom pisanju zanemaren ili neuobičajen. Znam da će se odmah naći neki-a dušebrižnik-ica (nepotrebno precrtati) da mi prigovori kako se iz ovog ili onog razloga opredeljujem i svrstavam, ali, dokazi za to su naprosto neumoljivo očigledni. Nikada kao danas, naime, u našem pesništvu nije bilo toliko zanimljivih, toliko različitih, toliko svežih ženskih glasova, kako onih potvrđenih, tako i onih koji tek dolaze, uz to i neopterećenih imperativima muške poezije (politika, istorija, tradicija, religija), pa moj neoprezni utisak iz prve rečenice ovog teksta preti da se pretvori u aksiom.
Na primer, na primer? – odmah će upitati podrazumevani sanitarni organ, spreman da protivreči pre nego što sam i zaustio da kažem neko ime, ali, dragi moj ili draga moja (nepotrebno precrtati), književna kritika nije pisanje telefonskog imenika, nego pokušaj da se razaberemo u obilju glasova, u šumu pesničkog Vavilona. Pa i taj šum šapuće da pesnikinje koje pišu na srpskom jeziku potonjih godina to čine tako dobro i tako mnogo, i sa tako visokim stepenom poetičke samosvesti, da više niko ko drži do onoga o čemu govori ne može reći kako je pisanje stihova u ovoj kulturi uglavnom muški posao.
Naprotiv.
Evo, na primer, Milena Marković. Sreća je reč koju sam upamtio posle prvog čitanja njene knjige pesama „Crna kašika”. U drugom sam shvatio zašto. Mada je pesnikinja prečesto ne upotrebljava, čak bi se reklo da je više podrazumeva nego što je izgovara, čini se da je upravo ta reč indikator za moguće razumevanje još jedne poezije koja se ne usteže da peva o svakodnevici i običnostima. Ali iz perspektive koja ne želi da bude ni svakodnevna ni obična. Stalno prikupljanje snažnih emocionalnih fleševa praćenih odgovarajućim tonom i slikom, čini da pesme Milene Marković doživljavamo kao unutrašnji, a ne kao spoljašnji snimak. No, ni ta spoljašnjost nije nevažna, jer se od nje polazi, nekuda, sa težnjom da se u pesmi uhvati onaj smislotvorni jezički trenutak koji je, bar kada je o datoj poeziji reč, lakše nagovestiti nego izgovoriti.
U zbirci “Crna kašika”, dakle, deluje poseban vid u jezik prenete osećajnosti, koja podrazumeva ne toliko rodnu određenost (svakako i nju), koliko nastojanje da se usaglase spoljašnje i unutrašnje frekvencije, gde se onda pesnički subjekt javlja kao preosetljiva membrana, kao rezonator koji reaguje kako na podsticaje koji dolaze iz sveta (a otuda po pravilu nema dobrih vesti), tako i na rad psiholoških, nikada do kraja razumljivih mehanizama. Zato je ambijent važan, i ne treba se zadržati samo na pukoj konstataciji da nas sredina u kojoj živimo određuje svakako više nego što bismo to želeli ili hteli (svakodnevno, dugogodišnje postepeno mrcvarenje i ubijanje), nego pokušati dokučiti šta je kvalitet tog određenja, kako postajemo to što jesmo. “Crna kašika” Milene Marković u tom pogledu nudi prijemčive, na trenutke zarazno preslikavajuće/identifikujuće uvide u emocionalne registre jednog (ne)karakterističnog ženskog slučaja.
Na mahove gotovo hladno verističke, bez ustezanja da stvari i raspoloženja imenuju konkretnim, brutalnim rečima, poetičnim upravo zbog njihove tobožnje nepoetičnosti, pesme Milene Marković ipak neprestano kruže oko te podrazumevane i samo pokatkad izgovorene reči – sreća. Sporadično biva da se pesma piše upravo iz snažnog osećanja egzaltacije i želje da se doživljena sreća zaustavi i dočara, da postane trajno stanje (o nirvani poezija ne prestaje da sanja), ali se još češće događa da pesma zapravo nastaje kao oslobađanje od pritiska nekakve nedovršenosti, neispunjenosti, lišenosti ili očekivanja. „Crna kašika”, koja je treća knjiga pesama dramskog pisca Milene Marković (miks već objavljenih i novih stihova u izboru Flavija Rigonata), zapravo izrasta iz neprestanog predvajanja monoloških i dijaloških pozicija, pri čemu je monolog dijaloški formiran (razgovor lirskog glasa sa samim sobom), a dijalog u stvari prerušeni solilokvij, obraćanje zamišljenom, pretpostavljenom, neprisutnom drugom.
I mada se ne usteže da imenuje, što će reći da se ne služi zaobilaznim strategijama metaforizacije i simbolizacije pesničkog izraza, već nedvosmislenim rečima slika gradski ambijent (Novobeograđani će ga prepoznati, mada nije nemoguće da se zbiva i drugde) sa celom skalom ekscentrizacija i sklonošću ka uočavanju ružnih, surovih prizora (moderna poezija beži od idile da bi joj se na paradoksalan način, u snevanju nirvane, vratila), Milena Marković piše svoje pesme sa diskretnim nastojanjem da ono najvažnije, upravo poput priželjkivane sreće, ostane nekako izvan teksta, više u sferi nerečene sugestije nego u polju konkretnosti. Reklo bi se, na prvi pogled, da je u poeziji Milene Marković govor o bitnom zamenjen govorom o ličnim sitnicama, o intimi koja je prešla u potpunu privatnost, izrečenim sniženim, škrtim, tu i tamo agramatičnim, čak infantilnim glasom, ali ne, to je samo način, već odavno legitimizovan u modernoj poeziji, koja se stidi da otvoreno pokazuje osećanja ili da bude patetična i sentimentalna, čuvajući ipak prikrivenu želju da ponešto kaže o neizgovorljivom i neimenljivom. Stoga bih, pokušavajući da diskurzivno odredim u čemu je evidentna prepoznatljivost subjekta koji se ispoveda/izgovara u pesmama Milene Marković, tu crtu nazvao nežnom, prefinjenom ženskom brutalnošću. Suština se ukazuje svugde, pa čak i u novobeogradskim soliterima.
Mihajlo Pantić
03.12.06 Danas
Život je kratka forma
Crna kašika, Milena Marković
Naravno, sećate se Dragoslava Mihailovića i njegovih skakavaca koji su pojeli godine. "One" godine. Ta knjiga je de facto obeležila jedno vreme i više generacija.
Ipak, mene lično više interesuju "ove" godine i "ove" generacije, i pitam se, možemo li uopšte, deliti godine i generacije na "ove" ili "one"? Na one koje su prošle, i ona one koje nam tek predstoje.
Crna kašika priča o godinama, ali i o generacijama. O generacijama koje su stasavale i upijale život tokom devedesetih. "Onih" devedesetih. Ali Milena Marković (1974, dramski pisac, scenarista i pesnikinja) ne napada i ne etiketira, naprotiv, ona pre svega, piše o ličnom.
...Nekada sam mirisala mogućnosti... kaže Milena Marković (pesma "mogućnosti"). Ovaj stih otvara jednu ličnu ispovest. Ali i ličnu razočaranost. Vrednost ovog stiha je što se piše u jednini a čita u množinu. Jer svi smo zatočenici svojih mogućnosti.
Ili svojih sposobnosti.
Taj ravnodušni ton koji provejava kroz Mileninu poeziju (ovo je njena treća zbirka) je ton koji je nedostajao našoj novijoj srpskoj poeziji (kakva je takva je!). ...srećna sam što živim ali ni to ne traje dugo... ili još bolje, ...ja volim život moj samo on mene ne voli...
Milenina poezija je bliska njenom dramskom, ali i filmskom pisanju. Pesme su koncipirane kao nizovi i događaji, gde "lica delaju a ne pripovedaju" što bi rekao čika Aristotel. Čitaočeva pažnja skače sa slike na slike, sa detalja na detalj, sa situacije na situaciju; na neki način, pesma je kratki film. Milena dehermetizuje poeziju, i time pokazuje kojim putem treba ići ako želimo masovniju recepciju kod čitalaca.
Opet mi se vraća naslov - Crna kašika. Kakva je to kašika, zašto je crna, ko se njome hrani, ko je nudi, da li je prazna, šta li? I ovde je Milena Marković uspela da jedninu pretvori u množinu. I da "onu šljivu" pod koju ćemo navodno, svi stati, pretvori u kašiku.
Med ne spominje.
Još nešto. ...mamurni smo od snova koji su nam se ukazali... Ovaj stih, onako s moje strane, oslikava godine koje su pojeli...skakavci su mala reč za to. Odrasli smo a još uvek smo deca. I uopšte, ovaj stih je okrenut generaciji koja je pre vremena postala, kako Milena kaže, mamurna od snova.
A "nas" nije malo.
Markes je jednom rekao - "sve što sam mislio to sam i napisao, ali nisam napisao sve što sam mislio". Ovo važi i za Crnu kašiku.
A ja čekam novi komad Milene Marković.
Marko Krstić
moja ćerka
moja ćerka biće lepa na treći pogled otac je neće ostaviti trčaće lako skakaće daleko pevaće lepo gledaće me nežno znaće kad da priča kad da ćuti otac je neće mrzeti mama je neće ne moja ćerka biće zdrava biće jaka biće biće pokazaću joj strašnu peć pokazaću joj zgaženog puža pokazaću joj crnu zvezdu neće da se plaši smejaće se vuku pljunuće vepra leteće sa pticama pričaće o meni lepo.
(strana 100)
