Ptičje oko na tarabi

starim
i nema više obećanja kad krene noć
sve znam šta će da bude
ko mače se trljam ispod stolice
lokam svoje i ćutim
starim
i nema više tajne
sve znam šta mi ko misli
osmeh imam na licu on je kao
srča na kapiji
starim
i čekam da budem mlađa
znam kako se to radi
zavrtiš se
padneš na pod i vidiš gore je
nebo bez kraja.

20.11.10

SLOBODA mnogo košta. To je moto ovogodišnjeg Festivala autorskog filma, koji sledeće nedelje otvara Milena Marković. I upravo ta krilatica provlači se kroz stvaralaštvo poznate scenaristkinje, pesnikinje i dramskog pisca, čiji komadi se beskompromisno obračunavaju sa malograđanštinom, nepravdom i nacionalnim iluzijama.
Autorka hvaljenih i nagrađivanih pozorišnih dela „Šine“, „Šuma blista“, „Brod za lutke“ otvoreno priča o drami kao večnoj areni velikih strasti i poverava nam se zašto je uglavnom velika muka tera da piše.
* Još u drami „Paviljoni“ postavili ste pitanje: Kuda idemo? Imate li danas odgovor?
- Podnaslov te drame bio je „Kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru...“. To sam bestidno parafrazirala Kanta. To su suštinska pitanja, pogotovo ovo vezano za blagoutrobije. Nemam odgovor. Mislim da je čovek velika živina tako da, čim je lep dan i sladak vazduh, sve je dobro.
* Je li preterano reći da se u Srbiji borba za građansko društvo izvrgla u uspostavljanje društva malograđanštine? Kako da se izborimo sa maksimom: imati, imati i samo imati?
- Ja sam uvek imala problem sa tim teorijama o građanskom društvu, kome i sama pripadam. Babe i dede su mi bili nešto drugo, ali to je sada već daleko. Problem sa građanskim društvom, takozvanom srednjom klasom, je taj što je ona zapravo najproblematičnija klasa. Uglavnom sve loše, a i dobro, dolazi iz te klase.
* Ipak, ona je zavičaj umetnosti...
- Mnogi umetnici su odatle, tu nema sumnje, ali, u svojoj suštini ta klasa je reakcionarna i učmala. Njena ambicija je da se popne gore, a ustrojstvo joj je da prezire ove dole, od kojih se popela. Kada neko kaže „građanske vrednosti“ - smatram da to zapravo ne postoji. Osnovna vrednost te klase je sticanje i blagoutrobije. To je sasvim u redu, ali nije vrednost po sebi i po idealu. Odatle vezivanje građanskog za malograđansko. Volim da koristim onaj lepi termin,“humanističke vrednosti“, „civilizacijske vrednosti“, i tako to.
* Kroz vaše stvaralaštvo odajete se da ste negde u dubini oduševljeni ljudima sa margine. Čini li vam se da danas u Srbiji imate na svakom ćošku po jednog junaka za vaše drame?
- Mislim da je čitava naša zemlja na margini, i to u bukvalnom smislu. Drugo, kada si umetnik, ti si (u smislu sistema vrednosti) uvek na margini. To nema veze da li si priznat ili ne. U suštini živiš neki alternativni život, po izboru i po moranju. Ako si dosledan i ne praviš kompromise. Tako da je ta margina moja izabrana kuća.
* Jesmo li i kao nacija predodređeni za tipove gubitnika?
- Ne priznajem termine „gubitnici“, „pobednici“. Volim anti heroje, volela sam takve likove u literaturi, na filmu. Valjda sam i sama stvorila poneki takav lik.
* Otkuda ta fascinacija?
- To je uvek zanimljivije. Studentima na Akademiji umetnosti, gde predajem, kada hoću da objasnim kako se zove ta vrsta fascinacije, kažem da se to zove fascinacija moralnom delinkvencijom. Mnogi pisci, i lepši i stariji od mene, isto su voleli takve likove.
* Imate li utisak da je sloboda u postmodernom društvu omeđena globalnim šablonima ponašanja, iako se na svakom koraku i svakog dana formalno proširuje lepeza prava? Kako da se izbegne postvarenje čoveka u tom nemilosrdnom potrošačkom društvu?
- Ne bih toliko da uopštavam. Verovatno ima svega. Sad, iz moje perspektive izgleda sve to kao veliko licemerje. Sa jedne strane ogromna nepravda, siromaštvo, bes, izopštenost, sa druge nekakva skoro komično birokratska represivna uravnilovka sa ljudskim pravima.
* Kako neki siromašak sa skele, što jede salamu, da se snađe i opstane u društvu krupnih reči, „velikih ideja“, gde se ukrštaju jake geopolitičke struje i interesi ideoloških galaksija?
- Ta moje pesma „Istorija, sok, salama“ govori o drugom nečem. U suštini, to je pesma o životnoj radosti. Naravno, klima se daska i može da se padne, ali je to jedna radosna pesma. Nikako ne može čovek da se snađe u svemu tome. Ljudi uglavnom ne razmišljaju na te velike teme.
* Zašto?
- Prvo, gledaju da prožive, da obezbede sebe i svoje. A, oni koji pričaju na velike teme moraju iza sebe da imaju neku ozbiljnu ideologiju ili religiju. Ostali pričaju iz interesa ili lične frustracije. Mislim da je tako uvek i svuda.
* Ovi što nas danas uče da živeti treba, nikako da nam daju hleba. Šta je gore: glad za hlebom ili za kulturom?
- Da, došlo je vreme za Brehta, na žalost ili na sreću. Mnogo je gora glad za hlebom, ako tako postavite pitanje. Mislim da to nisu stvari za poređenje.
* Pošto vas prati glas da su vaše drame nabijene crnilom iz naše stvarnosti, nadate li se hepiendu? Makar u zbilji?
- Moje drame su nabijene crnilom zato što sam pisac prokletih. Takvi su bili svi koje volim, Vijon, Dilen Tomas, onaj besni iz Jasne Poljane, ćopavi Bajron, ludi Bora Stanković... ne mogu više da nabrajam. Mnogo ih ima i svi su crni.
* Znači, nema srećnog kraja?
- Srećan kraj postoji samo u komediji. Čak i komedije volim kad su ozbiljne, kao što je pravio Vajlder, kada nešto hoće da osvetle. Volim i crne komedije. Sa njima se čovek bori protiv smrti i besmisla. Nema srećnog kraja kad na kraju baciš kašiku. Ali, može da bude i lepo i veselo, i plemenito. Ko zna, možda ću da obrnem teme. Ja nisam neki karakter.
* Hoćete li vas za 100 godina biti u lektiri?
-Valjda hoće. Hoće li biti naše lektire i jezika? Ja se nadam.

TRAŽILI SMO “FARMU“
* Da li vam poplava rijalitija i neukusa svake vrste govori o dikataturi drugostepene kulture i priprostog marketinga? Gde da se beži od „Farme“ i kako da se opstane pored „Survajvera“? - Meni su ti programi dosadni. Oni su konzervativni, kao i svaka pornografija. Tražili ste - gledajte. Tako izgleda takozvano slobodno tržište.

TALENAT JEDE ČOVEKA
* Mogu li danas talentovani da se iskažu pored napadno ambicioznih sa oskudnim znanjem, kojih ima u gotovo svim sferama? Je li u naše vreme uspeh prilično banalizovan? - Verujem u ono što je Voland rekao Majstoru - da rukopisi ne gore. Talenat nije toliko česta stvar i gotovo uvek se iskaže pošto drugačije ne može, hoće da iz’ede čoveka. Drugo je šta želiš. Ako želiš novac i moć, to je druga priča. Novac i moć ne leže sad na strani umetnosti. Takva su vremena. Ozbiljnije je pitanje koliko je sve instrumentalizovano i u određenom političkom ključu, ako dolazite iz male kulture. Da parafraziram Bunjuela, jednom je rekao kako ima u Paragvaju pisaca mnogo boljih od Dos Pasosa i niko nikad neće čuti za njih.

Milan BABOVIĆ

20.03.10 Danas

Milena Marković (1974) možda poznatija kao nagrađivana dramska spisateljica, objavila je četvrtu knjigu poezije, Ptičje oko na tarabi. Jezičkim talentom, invencijom, ova autorka na delu pokazuje da pisanje poezije za nju nije manje važna stvar, naprotiv. U poeziji ove pesnikinje progovara ljudsko ja na jedan spontan, bolan način i otkriva svoje, često neprijatne, slojeve.
Većina ljudi učestvuje, dobrovoljno ili ne, u malograđanskom, potrošačkom kič balu jedne nasilne civilizacije u kojoj gde god da zagrebete navaljuju nikad pripitomljene zveri, pritajene iza maske uljudnosti i formalizma. Milena Marković peva baš o tim silama nemerljivim ispod kože (jooj: mnoge zveri iz mene plaze), o nagonu, besu, demonima koje je ipak moguće kultivisati makar time što ćemo ih osvestiti, umetnički izraziti. U tome je i sav smisao pevanja. Progovaranje u svoje i u tuđe ime, višeglasno, kao da se radi o još jednoj drami, ali ovoga puta životnoj, koja nas prevazilazi, mrvi, ubija, čini smešnima, raduje, bio bi možda najjači utisak koji ostavlja ova knjiga. Neposredan, direktan ton ovih pesama, jednostavnost izražavanja tuge ili sreće ne postaje ovde nikada banalno ili isprazno jer se baš u tom surovo iskrenom tonu prema sebi i prema drugima oseća jaka emocija, za ovu autorku već prepoznatljiva ultimativnost osećanja i misli. Naravno, ovde se radi o iskrenosti u umetničkom smislu, o srećno pronađenom izrazu. Nikakva iskrenost, bar ne kod profilisanih autora, ne pomaže ako nije u paketu sa pesničkim umećem. Takođe, ne postoji psovka koja se ne može dobro umetnički iskoristiti. Kod Milene Marković psovke i sleng uglavnom su na dobrim mestima, upotrebljeni ne radi sebe, da bi se pokazala nekakva urbanost ili neustrašivost, već su u kontekstu pesme koja govori upravo o suprotnom, o slabosti, granicama ljudskog postojanja, prkosu, vitalnosti.
Voleo bih da mogu izbeći svo uobičajeno nužno (formalno) kritičarsko parazitiranje, izraze kao što su lirski subjekt i slično i napisati, a da to ne zvuči patetično, da je Milena Marković u ovoj knjizi iznela svoje srce pred nas i da mi vidimo, osećamo, kako ono kuca, krvari, raduje se, odbija da umre, nestane, da se preda sivilu duhovne inercije i relativizma, površnosti, banalnosti koja nam se nameće. Vinaver je pisao o dekadentnosti prirode, Rastko Petrović o svakodnevnoj telesno-duhovnoj ekstazi. Na sličan, ali jedinstveno ženski način, u svedenim pesmama, besprekornim stilom, gde svaka reč donosi neki novi smisao, Milena Marković snažnim arhetipskim slikama osvešćuje svoj odnos prema transcendentnom (laka krila, konopci), kao i odnos prema starenju, precima (div, baba pomagaj), stvarnim i zamišljenim potomcima, partnerima, ljudima sa kojima u jednoj moralno devastiranoj sredini živi empatijski dajući im glas (šank: ja sam bila negde i videla sam/ mladi su stari a život je kurva slatka). Meditira pesnikinja o prirodi, o društvenim pobednicima i gubitnicima (vegetarijanci), smrti, deci (čučim i gledam: zašto misliš da više znaš od bube ili oblaka/ ili deteta što puzi i dira zemlju prstima/ i uživa u njoj), o životinjama, izmetu (razvitak), orfejski udahnjuje dušu neživom, kamenju (starost isto), priznaje poraze i ograničenja ali i pleše ekstatično u lišću uspevši da sublimira težinu života (oktobar bato: ja kad budem igrala/ sa krvavim lišćem/ bato). Stihovi ove autorke ostaju u uhu zbog jačine i jednostavnosti (izobilje: boli me izobilje; sretna nova godina: plačem u kupatilu/ zvezde sjaje na nebu) dok je vidljiva lakoća izraza samo dostignuta perfekcija, brižnost u iskazu. Ove pesme imaju, svaka za sebe, egzistencijalno jak dramski zaplet, napetost, koji se elegantno prevazilaze poetskim stavom i suverenim stilom. One su kao nekakve mikrodrame. Jedna od najduhovitijih i najuspelijih u knjizi je pesma div. Kao i druge, teško ju je prepričati a da se ne ubije čar.
Na kraju, ne najmanje važno, ono što osvežavajuće pleni, očarava u ovoj knjizi, za razliku od prethodne tri, kreativno je dopisivanje u duhu naše narodne, starogradske poezije (ptičje oko na tarabi, moj golube). To daje još veći zamah ovoj poetici i svedoči o talentu koji se razvija i širi na najlepši način u neočekivanim pravcima. Naime, dar ne priznaje formalne granice, podele na urbano/ruralno, moderno/tradicionalno, pravilno/nepravilno, patrijarhalno/feministički, dar je prvobitna stvaralačka magma, imaginacija iz koje nastaje sve. Posle čitanja četvrte knjige ove autorke ima se utisak da će taj nepogrešivi, beskompromisni umetnički instinkt, to ptičje oko na tarabi, ta pesnička samosvest i dalje biti dobri duh pesnikinje Milene Marković.

Dragoljub Stanković