14 intervjua

26.05.11 Vreme

Pravog Bukovskog je najlakše upoznati preko njegovih nefikcijskih tekstova i sasvim je realno zamisliti da nova generacija u njegov književni svet uđe upravo preko ove knjige
Taj je podatak već postao opšte mjesto: prije nego u Americi, Čarls Bukovski je postao književna zvijezda u Njemačkoj i u Jugoslaviji. U Njemačkoj je rođen, tako da je to eventualno i moguće objasniti podmuklim delovanjem biografije, što se Jugoslavije tiče, to je ipak teže.
U sklopu Izabranih dela Čarlsa Bukovskog, izdavačka kuća LOM objavila je zbirku njegovih četrnaest intervjua. Intervjui su vođeni u intervalu između 1963. i 1990. godine. Imamo li u vidu da je Bukovski prvu knjigu objavio 1960, a da je umro 1994. godine, ispostavlja se da ova zbirka "pokriva" kompletnu njegovu književnu karijeru.
Kad je riječ o mejnstrim medijskoj recepciji Bukovskog, ona je definitivno obilježena nesporazumima. Karakteristično je, recimo, pominjati Bukovskog u kontekstu pisaca rokenrol generacije, makar je Čarls Bukovski prezirao sve forme popularne muzike opsesivno se prepuštajući klasici. Ipak, pravog Bukovskog je najlakše upoznati preko njegovih nefikcijskih tekstova i posve je realno zamisliti da nova generacija u njegov književni svijet uđe upravo preko ove knjige.
ALKOHOL I JA: Četrnaest intervjua u ovoj knjizi poredano je u hronološkom nizu, izuzev prvog koji služi kao neka vrsta prologa. U tom smislu je zanimljivo napomenuti da je prvi intervju u ovoj knjizi vodio čuveni glumac Šon Pen. On je pitao Bukovskog šta misli o alkoholu, a pisac mu je ovako odgovorio: "Alkohol je verovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikad pojavile na zemlji – pored mene, naravno. Da... to su dve najveće stvari koje su ikad postojale na zemlji. Zato se i slažemo. Za mnoge ljude alkohol je krajnje destruktivan. Ja sam samo jedan od njih. Sve što sam napisao potiče od pijanstva. Čak sam i sa ženama uvek bio stegnut kad dođe do seksa, pa mi je alkohol omogućio da se seksualno oslobodim. On me oslobađa, jer sam u suštini stidljiva, povučena osoba, a alkohol mi omogući da budem heroj, da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor, da prihvatim sve izazove... I zato ga volim."
Zanimljivo je pratiti Bukovskog kroz skoro tri decenije, kroz vrijeme tokom kojeg mu karijera konstantno napreduje. Maloprije citirani fragment o alkoholu, recimo, potiče iz 1987. godine. Skoro četvrt vijeka ranije, tačnije dvadeset četiri godine ranije, 1963, dakle, Bukovski je na pitanje o uticaju alkohola na svoje djelo odgovorio ovako: "Mislim da nikada nisam trezan napisao pesmu. Ali sam napisao nekoliko dobrih i nekoliko loših pesama u teškom mamurluku, kada nisam znao da li je bolje da popijem još jedno piće ili se probodem nekim nožem."
PROFESIJA ŽIVOT: U svih četrnaest intervjua kao lajtmotivi figuriraju teme alkohola, klađenja na konje, književnosti i žena. Kad je o klađenju riječ, Bukovski je 1975. godine kazao: "Trka konja ti nešto radi, kao piće: pomera te od uobičajenog doživljaja stvari. Hemingvej je išao na koridu, ja idem na hipodrom. Naravno, kad svakodnevno ideš na hipodrom, to te uopšte ne pomera: to te samo navuče." Petnaest godina kasnije, tu je ponovo veza između pića i klađenja, ali drukčije predstavljena: "Odlazio sam na hipodrom da bih se skinuo sa alkohola. Ali nije išlo. Onda sam počeo da pijem i odlazim na hipodrom. Niko me ne gnjavi na hipodromu. Dok tipujete trke i kladite se na konje možete dosta toga saznati o sebi i o drugim ljudima. Na primer, znanje bez završnog udarca gore je od neznanja. To je dobra škola, mada je ponekad malo dosadna. Ali vas drži podalje od toga da mislite o sebi kao o piscu, ili o svojoj profesiji."
Kad je o književnom kontekstu riječ, Bukovski se u ovim intervjuima trudi da se predstavi kao neka vrsta samoniklog autora, neko na koga nije uticao nikakav iole etabliran pokret. 1978. godine je, recimo, rekao: "Intelektualci se trude da me povežu s književnim figurama prošlosti – sa Vitmenom, Melvilom. To me tako zamara. Hoće da me spakuju. Pokušavam da im kažem da to ne rade, da ne možete meni lepiti etikete. Ja sam usamljenik, ja teram svoje. Ali nema svrhe. Stalno me zapitkuju o Keruaku, i da li sam sreo Nila Kesidija, i da li sam bio s Ginsbergom, i tako dalje i tako dalje. A ja moram da im kažem NE, bio sam pijan tokom celog bit-pokreta; tada uopšte nisam pisao. I, naravno, razočarani su. Francuzi žude da me iz nekog razloga povežu s bitnicima."
Cijeli opus Čarlsa Bukovskog je uveliko baziran na autobiografskom; uostalom, i on sam negdje u ovoj knjizi kaže da su sve njegove knjige 93 posto autobiografske. Intervjui Bukovskog, međutim, imaju potencijalno širu publiku negoli njegovi romani i pjesme. Fanovi romana i pjesama će, naravski, posegnuti i za intervjuima, no intervjui mogu biti zanimljivi i onima kojima se proza i poezija Bukovskog doimaju prebanalnim. Ima neke iskrenosti i autentičnosti u ovim intervjuima što nadilaze puki fanovski interes. Kad Bukovski, recimo, kaže: "Znanje bez završnog udarca gore je od neznanja", to pokriva širu teritoriju od klađenja na konje. Postoje elegantniji i eruditniji načini da se izrazi ista stvar, no Bukovski je to formulisao u ključu koji je sam preživio.
14 intervjua najprije će se dopasti onima koji su voljeli nefikcijsku prozu Čarlsa Bukovskog, primjerice njegove dnevnike. Za takve bukovskijance ova knjiga može predstavljati završni udarac. Naoko paradoksalno, međutim, i onima koji Bukovskog dosad uopšte nisu čitali, onima koji za ovog pisca znaju tek po čuvenju, 14 intervjua može predstavljati dobar ulaz u njegov opus, razlog za davanje kredita njegovim ostalim knjigama. Nije to tek mala preporuka.

Muharem Bazdulj

05.12.08 Danas

Neka od najboljih dela iz sociologije i drugih društvenih nauka sačinjena su od podugačkih intervjua sa različitim tipovima ljudi. Prerušeni sociolozi odlaze u urbane slamove, kafane, među bande, konzumente narkotika te tome slično i, puštajući da ljudi iz ovih društvenih grupa slobodno govore o svom životu, ponekad stvaraju ozbiljnu sociologiju. Nauka ovo naziva kvalitativnom metodologijom, a tipična tehnika nosi ime posmatranje sa učestvovanjem.

Posmatranje sa učestvovanjem

U izdanju beogradskog LOM-a pojavljuju se intervjui koje je inspirativno interpretirati na ovaj način - 14 intervjua, u kojima je sagovornik Čarls Bukovski. Govoriti o stvaralaštvu Bukovskog sasvim je nezahvalan zadatak – on sam bi takve prvi gađao praznim flašama piva. Njegovi komentatori, veli, „stalno prepisuju to što sam napisao i govore ’Mislio si ovo, mislio si ono’. I moram da im kažem ne, uopšte to nisam mislio“. I zbog tih razloga korisnije je ovu zbirku intervjua pokušati posmatrati kao literaturu iz kvalitativne metodologije. Naravno, besmisleno je posmatrati Bukovskog kao sociologa. Međutim, moguće je smatrati ga za idealnog posmatrača sa učestvovanjem.

Kako u intervjuima kontinuirano ističe Bukovski, on nije mislilac niti pisac – više je „fotograf“ realnog života. Koga to fotografiše Bukovski? Njegovim rečima: „skriveni svet, svet o kome nikada nećete nešto pročitati u dnevnim novinama“. Lica sa hipodroma, prostitutke, hiper-religiozne gazdarice, fizički radnici, vozači kamiona, treća smena, hronični pijanci, beskućnici, autsajderi, svi oni „poraženi, poremećeni i prokleti“. Jer ovo jeste svet u kojem je Bukovski realno učestvovao najveći deo svog života. Ironično, ali njegov „prljavi realizam“ blizak je idealu realizma i objektivnosti u sociologiji: hronika društvenog života bez ulepšavanja, svet kakav jeste, a ne kakav bi trebalo da bude. Zabeležen savršeno preciznim jezikom.

Toliko o Bukovskom kao folk-sociologu. Šta nam otkriva Bukovski kao ispitanik, kao predmet istraživanja? Pre svega mnoštvo istina o društvu Sjedinjenih Država 60-ih godina. On razotkriva svu pompeznost i ispraznost mnoštva tadašnjih kontrakultura. Elitizam studentarije i njihovih lidera koji su trabunjali i trabunjaju o korporacijama, patrijarhatu i količini činčila u bundi. „Nema radikalnog andergraund pokreta ovde. Radikalni andergraund je izum medija, dobro definisana govnarija (...) Kompletna levica u Americi je jedno naduvano govno (...) Levičari u Americi su belci koji lupetaju gluposti koje ne vode ničemu“, karakteristično neposredan je Bukovski.

Iz kvalitativne studije slučaja Čarlsa Bukovskog poput ove moguće je štošta uvideti i o fenomenu inventivnosti i kreativnosti. Ispitanik Bukovski govori nam o svojim herojima: Selinu, Fanteu, Selindžeru, Hemingveju, Hamsunu, Sarojanu – ali i Bokaču i Vudiju Alenu – kao neophodnim inspiracijama. Međutim, govori i o nužnosti pobune protiv, kako kaže, „nasleđa istorije književnosti“, pobune protiv Tolstoja i Šekspira: „Ti kraljevi što se muvaju naokolo, pa duhovi i sva ta sranja, samo me zamaraju. Sedim u sobi i umirem gladan – imam samo čokoladicu i pola litre vina – a tip mi govori o agoniji jednog kralja. To nije moglo da dopre do mene“.

Posebno briljantni iskazi Bukovskog kao subjekta istraživanja oni su koji demistifikuju pisanje, prozu, poeziju i ponajpre pisce. Za njega, umetnici su ništarije, snobovi, drkadžije i kukavice, te se radije druži sa vodoinstalaterima i kamiondžijama. Više puta ponavlja kako je najbolje družiti se sa ljudima koji nisu kreativni, jer je tako moguće čuti više normalnih ideja. Bitnici i bit-pokret su posebna meta njegovih lavina besa. „Dok su bitnici bitisali, ja sam šljemao“. Poenta glasi: pisanje je zanat koji ne valja shvatati pretenciozno i preozbiljno. Na isti demistifikatorski način govori i o svom zanatu kao pisca i novinskog kolumniste: o ubacivanju scena seksa zbog bolje prodaje teksta, zamarajućem zadatku čitanja svoje poezije zbog potrebe za novcem koji će potrošiti na konjske trke, te o „ljubavnim pismima koje dobija od mladih devojaka koje žele da se jebu“.

I zato su razgovori sa Bukovskim tako ilustrativni i potrebni. Da bi usmerili pažnju na banalnu lepotu (ili ružnoću, svejedno) svakodnevnog života kao ose oko koje se okreće naš svet. Čak i aktivnost kao što su pisanje ili poezija daleko su od naročito uzvišene, i sjajno je što je tako. Takozvana vulgarnost ili ogoljenost sinonimi su za istinitost. Čitanje iskustva jednog briljantnog posmatrača sa učestvovanjem uči nas tome.

Aleksej Kišjuhas

05.08.08 Popboks

Izbor intervjua koje je Čarls Bukovski, jedan od najznačajnijih američkih pisaca 20. veka, dao od 1967. do 1990. godine predstavlja štivo samo za velike ljubitelje njegovog lika i dela. Ipak, oni će među koricama ove knjige naći malo toga što nisu mogli da pročitaju u njegovim romanima i zbirkama priča

„Često dobijam pisma: ’Ti si tako sjeban, Bukovski, a još si živ. Rešio sam da se ne ubijem’. Ili: ’Ti si takav kreten, čoveče, da mi daješ hrabrosti da živim’. (...) Izgleda da sam ih spasao. Biti kreten znači spasavati kretene. To su, vidite, moji čitaoci. Oni kupuju moje knjige – poraženi, poremećeni i prokleti – i ja sam na to ponosan.“ - Č. B.

Čarls Bukovski (1920–1994) je jedan od najzanimljivijih fenomena u novijoj svetskoj književnosti. Zanimljiviji kao pojava nego kao književnik, nikog ne ostavljaju ravnodušnim: ili ga obožavate ili vam se gadi!
Mada je već u svojim 20-im pokušavao da piše poeziju i prozu, brzo je odustao od spisateljske karijere i započeo alkoholičarsku. Ispostaviće se kasnije da su jedna i druga tesno povezane. Narednih deset godina klošarskog života, tokom kojih se seljakao po hotelima za beskućnike radeći razne fizičke poslove (i ne prestajući da pijanči!), postaće osnova buduće književne građe Čarlsa Bukovskog, a najčešći junak Henri Kinaski njegov literarni alter-ego.
Celokupno stvaralaštvo Bukovskog moglo bi se svesti na tri reči: ismevanje samog sebe. Pijanstva, žene (najčešće takođe pijane i lude), ponižavanja, otpadništvo – to su teme koje Bukovski obrađuje i u ovome se krije najveći problem knjige 14 intervjua, nedavno izašle iz štampe u izdanju beogradske kuće LOM, koja već nekoliko godina izdaje ediciju Izabrana dela Čarlsa Bukovskog.
Jednostavnost izraza kojoj je Bukovski težio u književnosti isključuje potrebu da u njegovim izjavama tražimo smernice za njeno tumačenje. Ono što je želeo da kaže Bukovski nije zaogrtao u metafore, već je to realistično, jasno i iskreno ispostavljao čitaocima. Činjenica da mu je najveći deo opusa autobiografskog karaktera čini izlišnim da podatke o njemu saznajemo iz intervjua.
Osim toga, knjiga vrlo brzo postaje monotona jer se nekoliko pitanja (pa samim tim i odgovora) ponavlja iz razgovora u razgovor. Tako stalno iznova čitamo da Bukovski piše samo noću i da vrlo malo prepravlja ono što je napisao, da voli klasičnu muziku, da je popularniji u Evropi nego u Americi, da pijanstvo smatra privremenim samoubistvom posle kojeg je samoubici dozvoljeno da se vrati u život, da se svakodnevno kladi na konjske trke itd.
To što su različiti novinari godinama ponavljali ista pitanja možemo pripisati činjenici da Bukovski u to vreme još nije bio poznat širokoj publici (celog veka je izdavao za malog izdavača Black Sparrow). Međutim, priređivač knjige nije imao takav problem.
Jedino pravo osveženje predstavlja 11. intervju Bukovski i film. Tek se u njemu (a stigli smo već do 133. strane) napuštaju već prežvakane teme i baca svetlo na Čarlsovo viđenje filmova koji su snimljeni po njegovim delima (Priče o običnom ludilu Marka Fererija i Barska mušica Barboa Šredera, za koji je Bukovski napisao scenario).
Knjiga 14 intervjua nikako ne treba da bude početna stanica u upoznavanju Čarlsa Bukovskog. Takođe, ko je čitao njegove knjige, ovde neće naći ništa novo. Ipak, ova kolekcija intervjua bi možda mogla da posluži kao prigodan sažetak Čarlsovog života i opusa. Njegovim najzagriženijim fanovima će verovatno, i pored svega, prijati još jedna nostalgična vožnja s matorim pokvarenjakom.

Filip Rogović

17.07.08 Vreme

Poslednjih godina, svaki put kad Flavio Rigonat – naime, skoro uvek je to Flavio Rigonat – objavi nešto "novo, do sada nepoznato" iznad čijeg će se naslova kočoperiti ime famoznog tvorca pijanog ženskaroša Henrija Kinaskog, pomislim "e, sad ga je preterao; dosta, bre, više s ceđenjem tog Bukovskog"! Na sreću, obično se prevarim: Palp ili predsmrtni Dnevnici Čarlsa B. najbolji su dokazi tome u prilog.
U redu, no to su ipak autorska dela jednog u duši čednog kalifornijskog džangrizala, ali zaboga – stari intervjui?! Kome to treba?! Pa, nije Č. B. – daleko bilo – Noam Čomski ili tako neki progresivni pametnjaković, koji će nam u nekoliko uzgred izrečenih rečenica objasniti Stanje Sveta, lahko i lapidarno, taman koliko je potrebno šašoljenju naše sujete, snaženju vere da smo na Pravoj Strani... Tačno – nije. Autor Post ofisa je nešto mnogo bolje i vrednije od toga: on je pisac vulgaris, čovek bez ikakvih pretenzija osim one da "napiše sledeću rečenicu", posmatrač života i sveta koji se dosledno kloni bilo kakvog propovedništva, a još doslednije pripadanja bilo kojem izmu: političkom, pesničkom, kontrakulturnom, seksualnom... I upravo to daje njegovoj verbalnoj ekspresiji dodatnu snagu i verodostojnost: intervjuisani Bukovski nije Bukovski Koji Daje Intervju, nastojeći da udovolji nekoj pretpostavljenoj javnoj slici sebe samog; naprotiv, on je na mnogim mestima, naročito u poznijim intervjuima, nekad s radošću a nekad bogme i s besom dekonstruiše. Izlizani arhi-stereotip Bukovskog kao danonoćnog seksualnog predatora i viski-dragstora koji usput stigne još i da se izviče i pošiba jedna je od omiljenih žrtava samog autora: sve to, naravno, jeste deo njegove bi(bli)ografije, ali to nije ni glavno, kamoli jedino važno u vezi s njim, i piscu je zato više nego mrsko da povazdan igra samog sebe, i on taj otpor prema jednoj blesavoj predodžbi (suštinski sličnoj onome: "‘ej glumac, ajde reci nešto smešno!") ume da iskaže na neodoljivo gunđav način... No, važnijom od toga izgleda mi zadivljujuće dosledna otpornost Bukovskog na bilo koju vrstu – što bi rekli Ameri – hajpa: Bukovski se ni u ludilu ne pajta s bitnicima, iako ga mnogi s njima povezuju, ravnodušan je prema rokenrol ikonama, mrzi rat i sve što uz to ide ali se posprdno izražava o srednjoklasnom fensi "antiratnom aktivizmu" (period rata u Vijetnamu); stari Buk naprosto nije timski igrač, i ne veruje u Kolektivitete – nacionalne, ideološke, generacijske, estetske etc. – koji ljude uvek, po svojoj prirodi, dele na Naše i Njihove, i koji nasušno potrebnu pojedinčevu intelektualnu slobodu nužno ukalupljuju i na duži rok umrtvljuju, ma koliko naizgled baršunasto to radili.
Za Čarlsa Bukovskog važi da je vrlo komunikativan pisac, no to je tačno samo ukoliko se želi reći da je važno recepcijsko svojstvo njegovog poetskog i proznog teksta da je "prohodan", da nije hermetičan. U svakom drugom smislu, ovaj se autor drži odbojno prema bilo kakvom "spoljnom" zahtevu i uplivu na svoje pismo: "Ne pišem da bih komunicirao. Pišem kao što kenjam ili kao što se češem. Zato što moram. Ako je neko voljan da mi da novac za to – odlično. Ali ja u osnovi pišem da bih spasio sebe. To je veoma sebično zanimanje. Sada dolaze levičari – traže da se složim s njima. Pankeri dolaze – i oni traže da se složim s njima. Ali ja nisam ovde da bih se s nekim slagao. Ja sam ovde da bih napisao sledeću stranicu." (1978) Rekao bi neko – pih, otkrivanje rupe na saksiji; no, ako je tako, pogledajte oko sebe: zašto se tako prokleto malo intelektualaca toga pridržava?! Reći ću vam zašto: zato što je to vraški teško, eto zašto. Niko ne voli da ga šutiraju sleva i zdesna, odozgo i odozdo. Uvek je lakše i lepše ritualno odstreljivati izdajnike i otpadnike u ime nekog zamišljenog Mi, neke iz neopranog prsta isisane Naše Stvari. Enivej, Bukovski je imao veliku komparativnu prednost: provevši tolike godine i decenije sasvim blizu egzistencijalnog dna, nagutao se toliko hiperstvarnih, fizičkih bubotaka, da svakako nije mnogo mario za one simboličke.
Kako god pogledate, iščitavanje ove kolekcije intervjua – davanih od ranih šezdesetih pa do koju godinu pred piščevu smrt – nije traćenje novca i vremena: i kada otresete plevu Čarlsovog "psovačkog" repertoara, na ovih stotinu i pedesetak stranica ostaje niz zanimljivih i dragocenih piščevih iskaza o svemu što je za njega bilo i moglo biti relevantno: od njega samog i načina na koji piše, do književnih simpatija i antipatija, odnosa prema piću, ženama, Americi i Evropi, i koječemu još. Flavio, pobedio si: obećavam da ću sledećeg "novog" Bukovskog prihvatiti bez početne rezerve!

Teofil Pančić