Zamak u Pirinejima

18.08.09

Život jeste enigma i jeste misterija i jedna velika kratka bajka. I baš to što je kratak utiče na to da bude misterija
Jedna od najčitanijih knjiga i ovoga leta bio je roman proslavljenog norveškog pisca Justejna Gordera, a autor kultne knjige“Sofijin svet“ svojoj publici ponudio je ove sezone i roman“Zamak u Pirinejima“, koji je objavljen u izdanju „Geopoetike“, koja je, inače, za poslednjih četrnaest godina objavila sedam knjiga ovog pisca. Gorder se u svim svojim knjigama bavi krupnim životnim temama, večnim i teškim pitanjima ljudskog postojanja, i od postanka čovečanstva nedokučivim tajnama univerzuma...
Kako je sve počelo? Kako je došlo do toga da je misterija života postala vaša književna preokupacija?
- Pomenuću iskustvo kada sam imao jedanaest godina i kada sam doživeo misteriju postojanja. Bio sam potpuno zaprepašćen misterijom toga da univerzum postoji, da svet postoji i da ja sam postojim. Onda sam otišao svojim roditeljima koje sam pitao da li misle da je fantastično i neverovatno da svet postoji. Oni su se zamislili i rekli:“Pa ne baš.“ Tada sam ih pitao da li misle da je postojanje univerzuma potpuno normalno. Odgovor bi bio: „Naravno da jeste. Nemoj da razmišljaš o tim stvarima, nije to za tebe“. Moram da kažem da u to vreme u kome sam ja odrastao u Norveškoj, svi smo živeli u jednoj normalnoj zemlji i nismo imali nikakve čudne situacije. Imali smo jednog istog ministra vlade i jednog premijera tokom mnogo godina. Sve je bilo savršeno normalno. Postavljati sebi pitanja ljudske egzistencije zbog svega toga očigledno nije bilo normalno. Sve to se dešavalo pre postmodernizma kada nije bilo normalno pitati se o egzistenciji.
Zanimljivo je da svaka vaša knjiga otkriva opsednutost kratkoćom života...
- Sada kada sam odrastao veoma mi je drago da mogu da se osvetim svim ovim odraslima jer se ispostavilo da sam ja bio u pravu i da život zaista jeste enigma i jeste misterija i jedna velika bajka koja je kratka. To što je život kratak takođe utiče na to da bude misterija. Jedna moja knjiga govori o tome. Kratkoća života kao misterija postojanja, to je jedna od krupnih tema koja me obuzima.

Kako biste onima koji tek treba da pročitaju vašu najnoviju knjigu „Zamak u Pirinejima“ ukratko predstavili ovo delo?
- Knjiga je izašla u Norveškoj u oktobru 2008. godine. Ovo je prvi prevod sa norveškog u svetu. Ova knjiga je neka vrsta hibrida između romana i filozofske knjige, neka vrsta književnog hibrida. Radi se o susretu dvoje ljudi koji su nekada bili ljubavnici, a koji se ponovo sreću posle trideset godina u jednom turističkom mestu u Norveškoj, na istom mestu gde su kao devetnaestogodišnjaci doživeli nešto neobično zbog čega više nisu mogli da ostanu zajedno. Sada se sreću i razgovaraju o tom događaju. Imamo tu dva potpuno različita pogleda na život i egzistenciju, potpuno zasnovan na naučnom. Tu stranu zastupa muškarac, a s druge strane je žena koja je okrenuta duhovnoj strani.
U vašim knjigama sadržana je riznica promišljanja o životu, o Kosmosu, egzistenciji, prolaznosti.. U kojoj meri se bavite tumačenjem sopstvenog identiteta? Ko je zapravo Justejn Gorder?
- Često se pitam koji je moj identitet. Ima ih puno. Ja sam muž, otac, deda.. A ispod svega toga je jedan dublji identitet a to je da sam ja primat koji stari. Sve više me zanima priroda u odnosu na kulturu. Mada imamo kulturno nasleđe prirode i to je jako važno i ja se zato zalažem za zaštitu životne sredine. To je primarno u mom životu. Postoje pisci koji pišu i oni koji imaju da prenesu neku poruku. Ja spadam u ovu drugu grupu. Iako sam komunikativna osoba, volim da budem sam i nekad dane i dane umem da provedem sam. Putujem često sa ili sa svojom suprugom i umem istinski da uživam u tome. Imam tu privilegiju da živim u Oslu, gradu iz kojeg za sam pet minuta mogu da izađem i da se nađem u šumi, u srcu prirode. Moje misli ne mogu da se kreću bez kretanja mog tela. Postoje pisci koji jednostavno pišu, i ja pišem, ali, ima perioda kada samo jesam, vreme kada spremam recimo večeru za svoju suprugu, kad sam sa svojim najbližima, kad sam sam...

„SOFIJIN SVET“
Roman „Sofijin svet“ otvorio vam je vrata svetske književne slave za sva vremena. Kako je nastala ova danas kultna knjiga?
- Kada sam napisao „Sofijin svet“ mislio sam da je to knjiga samo za malo ljudi i samo za Norvežane. Mislili su da neće zaraditi puno para. rekli su mi da je napišem brzo. Objavili su je konačno iako nije bila ni knjiga ni za decu ni za odrasle. Zahvalio sam im zbog toga pismom, da bi ubrzo posle toga počeli oni meni da se zahvaljuju. Paradoks je da je ova moja knjiga objavljena na pedeset šest jezika. Zahvaljujući ovoj knjizi sve moje druge knjige su prevedene na svetske jezike.

22.05.09

Danas 23.05.2009.

INTERVJU - Norveški pisac Justejn Gorder, ekskluzivno za Danas
Samo kreten može da ostavi ženu koju voli


Ovo je moja prva poseta Beogradu, i bilo je veoma interesantno provesti nekoliko sati u obilasku grada. Skoknuli smo čak i do reke, kaže u razgovoru za Danas pisac Justejn Gorder, autor Sofijinog sveta, Vite Brevis - čije su knjige prodate u preko 30 miliona primeraka širom sveta.

Gorder je protekle sedmice boravio u Beogradu kao gost izdavačke kuće Geopoetika i Srpskog PEN centra, da bi promovisao svoju knjigu Zamak u Pirinejima.

Imate li neka ranija znanja o Srbiji i o narodu?

- Veoma malo. Ali, zapravo, mislim da ima dosta sličnosti između vas i Norvežana. I mi smo imali sličnu političku situaciju, jer smo 400 godina bili pod Dancima, oko 100 godina pod švedskom upravom, a od sredine 19. veka smo ponovo ustanovili norveški jezik, koji se razlikuje od danskog. Isto je bilo i u Srbiji, pošto ste sredinom 19. veka uradili standardizaciju jezika. Takođe, postoji veoma bliska veza između Srbije i Norveške, jer je oko 400 srpskih ratnih zarobljenika tokom Drugog svetskog rata bilo u Norveškoj. Ali ako me pitate o srpskim piscima ili kompozitorima, zaista mi je žao, ali ne znam ništa o njima. Mislim da je sramotno što je toliko mnogo norveške literature prevedeno na srpski, a sa druge strane, veoma malo srpske na norveški. Zaista ne znam koliko je knjiga prevedeno, da li vi znate?

Uglavnom su prevedeni naši klasici – Ivo Andrić, Miloš Crnjanski i Isidora Sekulić. Zanima me da šta mislite kako je globalizacija uticala na „tržište ideja“ i da li nas je bar malo dotakla?

- Definitivno. Odlično je što ideje i ljudska prava mogu da se propagiraju širom sveta. Ima i negativnih efekata kao što je vesternizacija kulture na mnogim mestima, što pritiska lokalnu kulturu. Međutim, dosta dobrih stvari je urađeno u ekonomiji. Pretnja lokalnoj ekonomiji je pretnja lokalnoj kulturi. Recimo, u Norvešku smo uvezli ogromne ribarske brodove iz Indije, što je bilo katastrofalno za male ribare, jer je nekoliko hiljada njih ostalo bez posla. I sam sam osetio globalizaciju na svojim leđima kao neokolonijalizam.

U poslednjoj knjizi Zamak u Pirinejima pišete o globalnom zagrevanju, ali u formi ljubavne priče. Šta se promenilo u ljudskoj prirodi?

- Mislim da se 95 odsto klimatskih eksperata slaže da smo u ozbliljnoj opasnosti, ali se svi slažu da živimo u veoma kritičnom trenutku. Optimista sam i mislim da smo uložili napore i preduzeli mere opreza. Ako ste pesimista ne biste ništa preduzeli. Između pesimizma i optimizma je nada. Prava dimenzija nade je borba, jer morate da se borite za ono u šta verujete.

Da li su ljudi svesni nadolazeće opasnosti?

- Svakodnevno su sve više svesni opasnosti od globalnog zagrevanja i činjenice da političari nemaju dovoljno hrabrosti da pogledaju u tv kameru i kažu koliko je to važno. Čerčil je rekao – nemam ništa drugo da vam ponudim osim krvi, znoja i suza. I to je ujedinilo ljude. Taj pesimistički slogan. Mislim da je svetu potreban novi Čerčil, a to bi mogao biti američki predsednik Obama. Treba se boriti sa tim problemom, pa ćemo videti da li će se uspeti. Bivši američki potpredsednik Al Gor je odigrao značajnu ulogu upozoravajući svet na globalno zagrevanje, što je danas najveći izazov.

Šta ste želeli da postignete svojom poslednjom knjigom?

- Kada sam počeo da radim na knjizi, čitao sam dosta o prirodnim naukama, a i sam imam prirodni pogled na svet i na svoj život. Ne verujem u religiju, otkrovenje, sudbinu, astrologiju... i želeo sam da napišem knjigu koja će da osvetli problem. Ali kada sam počeo, morao sam da ubacim suprotna shvatanja, što je u knjizi predstavljeno kroz lik žene. I kako je rad odmicao, više sam poštovao njen način razmišljanja i nalazio razumevanja.

Verujete li onda u boljeg čoveka?

- Naravno. Ne verujem da su svi ljudi podjednako dobri i pristojni, ali ne sumnjam da su ljudi uglavnom pažljivi i saosećajni. Mada, naravno da verujem i u zle ljude, znam da ima ljudi koji su oličenje zla.

U uvodu vaše knjige Vita Brevis pre 13 godina napisali ste da ste i sami bili žrtva teorije zavere kada ste papirus iz IV veka, sa pismom Florije Emilije Svetom Avgustinu, odneli u Vatikansku biblioteku u Rimu, gde je pismo 1995. nestalo. Koliko je ta priča istinita?

- Da, okvir za tu priču je bio istorijski događaj koji je Sveti Avgustin opisao u svojim Ispovestima. Poznato je da je Avgustin 12 godina živeo sa ženom koju je voleo, ali da ju je ostavio da bi spasao svoju dušu. A niko se nikada nije zapitao šta je sa njenom dušom i šta je sa njom? Želeo sam da joj dam glas. Laž je da sam našao pismo u antikvarnici u Buenos Ajresu u Argentini.

To je laž?

- Da, sve je potpuna fikcija! Mnogo ljudi mi je pisalo tražeći fotokopiju Avgustinovih pisama! Često mi dolaze i žene sa pitanjem da li sam zaista preveo Florijinu i Avgustinovu prepisku sa latinskog. Odgovorim im da nisam i da je sve izmišljeno, fikcija. Onda one uzdahnu razočarano, jer su izgubile iluziju, ali onda se opet, posle nekoliko minuta osmehnu i kažu da je zapanjujuće kako sam, kao muškarac, udahnuo dušu toj ženi. Obično uzvratim da jesam muškarac, ali da sam pre svega ličnost i da zapravo ne znam kako je to biti muškarac - osim što se svakog jutra budim pored svoje supruge. Blisko mi je da pišem o tome, dakle, jer i sam živim sa ženom. Napisao sam i da sam prepis pisma poslao papi u Rim.

Jovanu Pavlu Drugom?

- Jeste, i da su oni negirali da su primili Florijinu prepisku. To je u knjizi iskoriščeno kao metafora, jer mislim da je to „pritislo“ Katoličku crkvu da otvori diskusiju o ženskom pitanju, na primer, o celibatu i o novom pogledu na brak, čak i kada ljudi nisu venčani. Zvanični stav crkve je da muškarac i žena ne treba da koriste sredstva protiv trudnoće. Gledajući užasnu patnju ljudi obolelih od side, posebno u Africi, mislim da je veliki zločin da papa nastavi da govori da upotreba kondoma nije dobra. U redu je držati se načela da je seks za brak, ali u praksi je sasvim drugačije. To je lepo formulisao jedan britanski sveštenik – seks jeste za brak, ali ako vežbate za brak ne zaboravite da upotrebite kondom. Moja knjiga Vita Brevis zapravo je neka vrsta pamfleta, pa su u državama koje su tipično katoličke – u Francuskoj, Španiji, Argentini, Čileu, napravili i pozorišnu predstavu prema tom teksti. U Madridu su knjigu ocenili kao skandaloznu. A ja sam zapravo fasciniran Avgustinom, jer je bio veoma iskren u svojim Ispovestima i priznao je sve grehe. Naravno, iz današnje perspektive, mislim da je veliki greh bio u tome što ostavio ženu koju je voleo.

Zato ste svetog Avgustina, iz Florijine perspektive, prikazali kao potpunog kretena?

- Jeste, jer je to bio prelaz sa rimskog perioda na hrišćanski. U to vreme je bilo sasvim normalno, čak i za hrišćane, da imaju ljubavnice ili žene sa kojima su živeli, pre nego što uđu u ugovoreni brak. Avgustin je nekoliko godina pre nego što je napisao Ispovesti objavio knjigu Dobit ili brak. Tu je napisao jednu radikalnu stvar, ako živite sa ljubavnicom, ne možete da je ostavite da biste se venčali sa drugom ženom. Zato je ta knjiga fascinantna.

Gde je žena u današnjem društvu?

- Nažalost, ne znam ništa o položaju žena u Srbiji, ali u Norveškoj smo 1973. imali takozvanu žensku revoluciju, odnosno revoluciju u odnosima polova. To je bilo u vreme kada sam sreo svoju suprugu. Na venčanju, matičar je pitao moju buduću ženu da li će uzeti moje prezime, a ona je odgovorila – ne, zadržaću svoje. Moram priznati da tada nisam bio naročito srećan zbog toga. Danas mislim potpuno drugačije. Odnosi muškaraca i žena su se gotovo sasvim promenili. Ipak, žene su i dalje manje plaćene od muškaraca i pod ogromnim su pritiskom u mnogim hrišćanskim, ali posebno u islamskim zemljama.

Šta je „kamen mudrosti“ za današnjeg čoveka?

- Dobro pitanje. Mislim da je najveći izazov za filozofiju da ubedi svet da moramo da promenimo način na koji tretiramo planetu. Verujem da je moguće ubediti ljude. Mahatma Gandi je rekao, nemojte nikada potceniti moć pojedinca da promeni svet.

Da li ste vernik?

- Ne verujem ni u kakav oblik otkrovenja. Pod tim mislim da ne verujem u ponovno uskrsnuće Isusa Hrista ili Božjeg sina, ne verujem u duhove, astrologiju, ali veoma verujem u hrišćanstvo. Jedna od mojih najvećih inspiracija je zapravo Isus Hrist. Ali za mene ste to zapravo vi.

Aleksandar Roknić


Vecernje novosti, 20.5.2009.



Pomalo sam lik iz knjige


KAO što je i odeven, elegantno i opušteno u isto vreme, slavni Norvežanin Justejn Gorder, istovremeno želi da otkrije suštinu života pogledom iz dva suprotstavljena ugla: razumski i duhovno.
To je uprošćeno srž njegovog novog romana „Zamak u Pirinejima“ koji je posle norveškog originala iz oktobra prošle godine, prvi na svetu prevela beogradska „Geopoetika“. Gorder se u utorak u prostorijama PEN centra predstavio novinarima, a gost Beogarda biće i u sredu.
Ultrapopularni pisac postao je posle romana „Sofijin svet“, vešto napisane istorije filozofije, koja je doživela tiraž od 30 miliona primeraka širom sveta i bila zvanično najprodavanija knjiga na planeti 1995. godine. Neumoran u razgovoru, zabavan i kad priča o teškim filozofskim temama, Gorder jednostavno kaže da je u njegovim knjigama po sredi samo ono što ga je tištilo od malih nogu: začuđenost nad postojanjem, ko smo i što smo uopšte živi.
- To iskustvo sam doživeo kao jedanaestogodišnjak. Iznenada me je pogodila misterija postojanja. Bio sam zaprepašćen time da univerzum postoji, da svet postoji i ja sam. Otrčao sam kod roditelja, kod odraslih i upitao ih: „Zar ne mislite da je čudno što svet postoji?“ Njihov odgovor je bio: „Pa, ne baš!“ I ja sam ih onda pitao zar misle da je postojanje univerzuma potpuno normalno. Odgovor je bio da jeste, „ne lupaj glavu ovakvim stvarima Justejne, nije to za tebe“. Ali u to vreme, kada sam bio mlad, pitati se o postojanju nije bilo normalno - rekao je Gorder.
Pisanje tolikih knjiga bila je vrsta osvete odraslima,
jer se, po njegovim rečima, ispostavilo da je u pravu, da postojanje jeste enigma, da je život velika misteriozna bajka i da je kratak.
- Nemoguće je shavtiti suštinu života, a ne biti istovremeno svestan da smo ovde samo za kratko. To pitanje me takođe proganja od malena, što pokazuje i knjiga „Vita brevis“ („Život je kratak“) - kaže pisac.
„Zamak u Pirinejima“ je kao i „Sofijin svet“ vrsta hibrida - istovremeno roman i filozofska knjiga. U njoj nalazimo muškarca i ženu, otprilike piščevih godina, koji su bili ljubavnici i koji se sreću posle 30 godina u starom planinskom hotelu u fjordu, gde su nekada boravili i doživeli veoma čudno iskustvo. Oni imaju potpuno različita tumačenja onoga što su tada doživeli.
- Pratimo sukob između racionalističkog, naučnog pogleda na ljudsku egzistenciju, svet, svemir, koji predstavlja muškarac i pogleda žene koja je okrenuta duhovnosti i nepokolebljivo veruje u besmrtnost ljudske duše, parapsihološke fenomene. On predstavlja savremena znanja iz astrofizike, a ona misli da je on slep. Ali ona je ta koja se više čudi. Istovremeno, ovo je ljubavna priča - kaže Gorder. - Pomalo sam kao lik iz knjige. Veoma me zanimaju prirodne nauke, ali to ne znači da nisam religiozan na neki način. Kad gledam u nebo imam osećaj da smo deo nečeg gotovo svetog, nekog većeg plana. Za razliku od Sartra mislim da postoji smisao, mada ne znam koji. Ali ne verujem u Otkrovenje, Vaskrsnuće Isusa Hrista, duhove... Hteo sam da napišem pamflet protiv svih vrsta okultizma, ali dok sam oblikovao ženski lik, ona je ispala toliko živa, da sam stekao neke sumnje u svoje stanovište.
Gorder će se u sredu pre podne sastati sa studentima odseka za skandinavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, a kasnije i sa ministrom kulture Nebojšom Bradićem. U knjižari „Akademija“ će potpisivati knjige od 17.30 do 18.30, a roman „Zamak u Pirinejima“ predstaviće u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ u 19 časova.

IZVOZ TRADICIJE
NAUČNICI i filozofi su velikodušni prema mom delu. Postojale su optužbe da je „Sofijin svet“ uprošćavanje i popularizacija filozofije. Ali, moguće je da će posle čitanja neko poželeti da bolje upozna Kanta, Hjuma, Platona, Darvina... Ta knjiga je kao predjelo. Nije slučajnost da je ovakvu knjigu napisao Norvežanin. Mi imamo dugu tradiciju popularizacije filozofije. Pre nego što se student upiše na fakultet, mora da položi ispit iz filozofije. Knjiga može da se shvati kao izvoz tradicije norveških humanističkih nauka.

B. ĐORĐEVIĆ



Blic, 20.05.2009.

Sve bitno delim sa ženom


Oduvek sam verovao, a s godinama i sve više verujem u ljubav - rekao je Justejn Gorder, čuveni norveški pisac koji je gost Beograda i izdavačke kuće „Geopoetika“. U razgovoru za „Blic“ jedan od najvećih savremenih književnika sveta govori o svojim knjigama, snazi ljubavi, savremenom svetu...

Na konferenciji za novinare kad ste govorili o knjizi „Zamak u Pirinejima“, odnosu junaka i junakinje i ljubavi, delovali ste uzbuđenije nego kada ste govorili o drugim stvarima?
- S ushićenjem ponekad mogu da govorim i o univerzumu i drugim stvarima. Ali kad je reč o ljubavi, ushićenje je blaga reč. Ja verujem u ljubav, ne samo u tu muško-žensku, nego u ljubav kao brigu, kao princip, kao snagu...

U kojem od vaših romana ima najviše autobiografskog, najviše ličnog?
- Možda „Devojka s pomorandžama“... Ne, ipak „Misterija pasijansa“. Identifikovao sam se i sa likom oca i sa likom sina u toj knjizi. I jedan i drugi imaju doživljaj da je život jedna zagonetka, misterija.

Da li je i vama i u životu žena bitan lik?
- Apsolutno. Ljudsko biće koje najbolje poznajem i koje mi je najbolji prijatelj je moja žena. Kada sam pisao „Vita brevis“, knjigu koja je cela zapravo pismo jedne žene jednom biskupu, pitali su me kako mogu tako da se uživim u žensko biće. Pa o svim bitnim stvarima i važnim ličnim pitanjima razgovaram sa ženom, ta pitanja, štaviše, zajedno proživljavamo. I za „Sofijin svet“ su me pitali zašto je glavna junakinja devojčica. Pa, morala je biti; ljubav, mudrost, filozofija - to su ženski principi, ženski pojmovi. Mislim da je mudrost ženska osobina. Jer žene su te koje često nastoje da razumeju nešto, dok je muškarcima često bitnije da oni budu ti koje će neko razumeti, a to nije filozofska osobina.

U knjizi „Vita brevis“ kroz jednu zanimljivu ljubavnu priču otvarate pitanje krivice, greha, telesne i duhovne ljubavi. Kako danas to vidite u realnosti?
- „Vita brevis“ je vrlo aktuelan roman. Jer Augustin sam kaže koliko je voleo tu ženu, dete imao s njom, ni sa jednom drugom nije bio, a ipak ju je ostavio iz ubeđenja. Opredelio se za celibat da bi na taj način spasao dušu. Mislim da je to velika istorijska zabluda, nesporazum, greška. Iz današnje perspektive njegov najveći greh je to što je izdao ljubav. Danas su ljudi skloni da izdaju ljubav zarad raznih stvari, zarad materijalne dobrobiti.

Junak knjige „Kći direktora cirkusa“ živi od toga što prodaje ideje. Može li se danas živeti od ideja?
- Ja živim od ideja, zaista. Mada, živimo u svetu u kome je materijalno neprikosnoveno. To se prelama i na kulturu koja sve više postaje zabava, odnosno zabava joj je svrha. Sada imamo situaciju kada svi hoće da budu učesnici pa imamo rialiti šou; tu je i elektronski narcisizam - to su oni koji kače sve o sebi na internetu.

Verujete li u društveni angažman pisca?
- Želeo bih da pisci budu angažovaniji. Ključna reč za mene je solidarnost. Voleo bih da vidim jednu modernu zemlju kao što je Srbija da postigne veći ekonomski razvoj i da ima bolji standard, a isto tako bih voleo da se u Norveškoj smanji potrošnja, odnosno da se suzbije taj prekomerni potrošački mentalitet, jer on ne donosi ništa što bi moglo biti pravo ispunjenje, suštinsko zadovoljstvo.

Rekli ste da priznajete Izrael iz ‚48, a da je današnji Izrael ratom masakrirao vlastiti identitet?
- Moram prvo da kažem što se tiče tih mojih rasprava o Izraelu da je to u inostranstvu bilo pogrešno preneseno i shvaćeno. Jer, pisao sam o tome hroniku u norveškim novinama, a prenet je samo taj jedan deo, istrgnut iz konteksta. Dakle, podržavam državu Izrael, državu priznatu od Ujedinjenih nacija, podržavam granice pre 1967, ali ne priznajem da mogu da okupiraju okolne zemlje i ne podržavam ovaj odvratni rat u Gazi, a ne podržavam ni ono što Hamas radi.

Kada ste napisali zadnju rečenicu „Sofijinog sveta“, da li ste znali da će vam ta knjiga otvoriti sva vrata?
- Nisam. Rekao sam svojoj ženi da mislim da je to knjiga koja neće dopreti do mnogo ljudi. Često me pitaju ko mi je omiljen filozof, ali ja ne mogu da odgovorim. Jednom su me pitali s kim bih, kada bi to bilo moguće, želeo da razgovaram nakon smrti. Tada sam rekao da ih je trojica: Sokrat, Hrist, najveći filozof morala, i Buda, veliki filozof i psiholog.

Tatjana Nježić



Glas javnosti, 20.05.2009.


Tragom večnih pitanja


Kada sam napisao „Sofijin svet“ mislio sam da je to knjiga za malo ljudi i samo za Norvežane. Paradoks je da je ova moja knjiga objavljena na pedeset šest jezika i zahvaljujući njoj sve moje knjige su prevedene na svetske jezike, tvrdi proslavljeni autor

Proslavljeni norveški pisac Justejn Gorder, autor „Sofijinog sveta“, boravi ovih dana u Beogradu kako bi promovisao najnoviji roman „Zamak u Pirinejima“, u izdanju „Geopoetike“, koja je za poslednjih četrnaest godina objavila sedam njegovih knjiga. Kako je na jučerašnjoj konferenciji za novinare u PEN centru najavljeno, u okviru programa posete Srbiji, Gorder će se danas sastati sa studentima odseka za skandivistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, susrešće se i sa Ministrom kulture Republike Srbije Nebojšom Bradićem, dok će večeras najpre u knjižari „Akademija“ u Knez Mihailovoj ulici potpisivati knjige od 17.30 do 18.30, a u 19.00 u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ biće održana promocija njegovog romana“Zamak u Pirinejima“.
Predstavljajući Justejna Gordera okupljenim novinarima direktor „Geopoetike“ Vladislav Bajac je rekao da je „prekrasno kako jedan čovek ne prestaje da se pita nad najjednostavnijim pitanjima života kao što to čini Gorder i da je upravo to možda ono što je i najkomplikovanije.“
- Šta smo, ko smo i odakle smo i to su pitanja koja iz knjige u knjigu održavaju ceo taj svet koji Gorder nama predstavlja sve ove godine. Nadamo se da će sve ono što će biti i dalje napisano spadati u te univerzalne čitače i to je verovatno najveća sreća za jednog pisca - naglasio je Bajac.
Priču o sebi Gorder je otpočeo sećanjem na detinjstvo i događaj posle koga u njegovom životu više ništa nije bilo isto. Bio je to trenutak od kada je postao apsolutno opsednut filozofijom i večnim i teškim pitanjima koje muče čovečanstvo od njegovog nastanka. Jedna od njih bila je i ostala tvrdi „kratkoća života“.
- Život zaista jeste enigma i jeste misterija i jedna velika bajka koja je kratka. To što je život kratak takođe utiče na to da bude misterija. Jedna moja knjiga govori o tome. Kratkoća života kao misterija postojanja, to je jedna od krupnih tema koja me obuzima.

„Misterija pasijansa“

Pronalazeći sebi put do književne slave Justejn Gorder je najpre pisao udžbenike, u školi gde je posle studija književnosti, filozofije i religije predavao je u jednoj školi i tada je počeo sa svojim kolegama da radi na pisanju udžbenika za srednjoškolce iz etike, religije i filozofije. Tada je napisao i svoj prvi roman, ali ga je odbio jedan izdavač, a rukopis ni do dan danas nije doživeo svetlost dana. NJegova prva objavljena knjiga je zbirka priča“Dijagnoza“. Ovom knjigom Gorder je, kako kaže, obradio dijagnozu postojanja, egzistencije. Posle toga napisao je nekoliko knjiga za decu, međutim, knjiga kojom se proslavio u Norveškoj bila je“Misterija pasijansa“. Ova knjiga mu je uz uspeh obezbedila i materijalnu dobit, dovoljnu da donese odluku da sebi priušti godinu dana slobode, kada se potpuno posvetio pisanju, nadajući se da će uspeti da postane“pravi pisac sa punim radnim vremenom“. A onda je napisao“Sofijin svet“, roman koji mu je obezbedio svetsku slavu.
- Kada sam napisao „Sofijin svet“ mislio sam da je to knjiga samo za malo ljudi i samo za Norvežane. Mislili su da neće zaraditi mnogo para. Rekli su mi da je napišem brzo. Objavili su je, iako nije bila ni knjiga ni za decu ni za odrasle. Zahvalio sam im zbog toga pismom, da bi ubrzo posle toga počeli oni meni da se zahvaljuju. Paradoks je da je ova moja knjiga objavljena na pedeset šest jezika. Zahvaljujući ovoj knjizi sve moje druge knjige su prevedene na svetske jezike.

Književni hibrid

Za svoju najnoviju knjigu Justejn Gorder kaže da je reč o svojevrsnom „književnom hibridu“.
- Knjiga je izašla u Norveškoj u oktobru 2008. godine. Ovo je prvi prevod s norveškog u svetu. Ova knjiga je neka vrsta hibrida između romana i filozofske knjige, neka vrsta književnog hibrida. Radi se o susretu dvoje ljudi koji su nekada bili ljubavnici, a koji se ponovo sreću posle trideset godina u jednom turističkom mestu u Norveškoj, na istom mestu gde su kao devetnaestogodišnjaci doživeli nešto neobično zbog čega više nisu mogli da ostanu zajedno. Sada se sreću i razgovaraju o tom događaju.

Mila Milosavljević



Politika, 19.05.2009.

Veoma sam tužan i vrlo, vrlo ljut kada vidim kako deca i civili ginu, kaže jedan od najslavnijih svetskih pisaca za „Politiku”

Justejn Gorder, norveški pisac čija se dela prodaju u milionskim primercima širom sveta, od danas je dvodnevni gost Beograda o čijoj istoriji zna možda i više od nekih Beograđana! U telefonskom razgovoru, ekskluzivno vođenom za naš list, Justejn Gorder je pokazao i zavidno znanje o Srbiji, smatrajući je, kao i Beograd, važnim delom Evrope. Svoj veliki uspeh smatra srećom jer, kaže, kad priča priču, želi da ona dopre do što više čitalaca, da sa njima podeli iskustvo. „Pričati, i inače, znači deliti iskustvo, i mislim da sam u tome vrlo, vrlo privilegovan.”

Pišete i za odrasle i za decu. Kada odredite životno doba kome se obraća Vaša nova knjiga, šta menjate u svom odnosu prema Vašem čitaocu: jezik, način pripovedanja, strukturu teksta?

Kada dobijem prvi impuls da pišem, kada počnem da razmišljam o nečemu i shvatim da će od toga postati priča nisam odmah sasvim načisto da li će me taj impuls odvesti knjizi za decu, za tinejdžere ili za odrasle. Sve zavisi kako se priča razvija, a često mislim da dobra priča koja je namenjena deci može biti i dobra priča za odrasle. Jer u svim odraslima živi mali dečak ili devojčica. To, međutim, ne mogu da kažem za knjige koje sam namenio odraslima. Jer, dobra knjiga za odrasle nije, možda, dobra za dete pošto u detetu ne živi odrasla osoba. Ipak...

Jednom sam u Muzeju savremene umetnosti, na izložbi Marka Šagala, posmatrala oca i ćerkicu od približno pet godina: za razliku od oca i nas odraslih, devojčica je odmah pogodila šta se nalazi na platnu! Je li u tome tajna i Vaših knjiga: perspektiva deteta, jednostavnost, iskrenost, univerzalnost...

Potpuno shvatam na šta mislite. Možda je razlog u samom Marku Šagalu, koji jeste bio pomalo detinjast i nikada nije zaboravio da na svet gleda onako kako na njega gledaju deca. Obično govorimo za umetnike kao što je Šagal da je naivac, ali ja ovo Vaše pitanje shvatam kao kompliment jer mislim da Šagal, zaista, ali zaista, govori univerzalnim jezikom. A to je privlačno deci isto onako kao i odraslima. Mislim da je ovo i vrlo, vrlo dobar primer: Mark Šagal komunicira izvan generacijskih granica.

Vrlo često me pitaju: zbog čega mislite da su Vaše knjige postale toliko popularne i čita ih celi svet? Odgovaram: ne znam, ali me to veoma raduje... Mislim, ipak, da je razlog tome to što pišem iz univerzalne perspektive. I o univerzalnim temama: o postojanju, o ovom svetu u kojem živimo, o činjenici da je život kratak. To je sve univerzalno ljudsko iskustvo. Zato i mislim da je univerzalnost mnogo važna.

Da li je takav Vaš iskreni, univerzalni doživljaj sveta bio i jedan od razloga zbog kojih ste se odlučili da napišete tekst u kojem ste kritikovali politiku izraelske države, zahtevajući da prestane da ratuje za teritoriju?

Kada sam kritikovao Izrael, to nije bilo tokom ovog rata već onog koji se desio u avgustu 2006. Moj apel bio je samo zasnovan na solidarnosti sa onom stranom koja je zaista slaba, sa Palestincima koji šezdeset godina žive u izbegličkim kampovima. Naravno da sam oštar protivnik terorizma; mislim da je glupo i zlo to što Hamas baca bombe i ispaljuje rakete. I naravno da mislim da Izrael ima pravo da brani svoje građane, ali često je to preko mere. Veoma sam tužan i vrlo, vrlo ljut kada vidim kako deca i civili ginu. A znate, kada čovek počne da kritikuje Izrael ljudi krenu da ga nazivaju antisemitom. A to je i retorika koju, čini mi se, Izrael koristi često.

U stvari, Vi se zalažete za pregovaranje i zajednički jezik baš kao i izraelski slavni pisci Amos Oz i David Grosman?

Tako je, i kada ste već njih spomenuli, hoću da kažem da je način na koji palestinski i izraelski pisci pokušavaju da uspostave kontakte veoma, veoma važan. Ja mnogo znam o inicijativi u kojoj i verske vođe, Jevreja, muslimana, hrišćana, iskreno pokušavaju da se približe kroz dijalog. Poznajem i neke od tih ljudi ali, znate, kada se desi rat kao što je bio ovaj poslednji, nažalost, dijalog prestaje. Neki ljudi kažu da treba bojkotovati Izrael, staviti embargo na kulturnu i savku drugu saradnju sa Izraelom. Ja se sa tim uopšte ne slažem. Mislim da je dijalog veoma važan i da na njemu treba istrajavati.

Citirali ste Alberta Švajcera: „Čovekoljublje znači nikada ne žrtvovati ljudsko biće zbog nekog cilja.”

Da, jer mislim da je svaki ljudski život vredan. I još nešto: mislim da su svi ljudi jednako vredni i da je život jednog Palestinca podjednako vredan kao i život jednog Jevrejina. I to važi za sve ljude.

Da li još sanjate o dijalogu među ljudima?

Naravno, i verujem da ponekada morate da razgovarate i sa neprijateljem. To je mnogo važnije nego da razgovarate sa svojim najboljim prijateljem. Uvek verujem u dijalog. Nisam političar, ali verujem da Barak Obama u SAD jeste čovek koji je malkice skloniji dijalogu nego što je bio Buš. Važno je razgovarati, možda treba da se razgovara sa talibanima.

Ali, ljudi ne samo da nisu navikli na razgovor, nego nisu spremni ni da saslušaju drugog...

Ja živim u vrlo mirnoj zemlji, nikad nisam bio u Srbiji ni u Beogradu, ali verujem da ste vi u bivšoj Jugoslaviji prošli kroz takvo iskustvo i spoznali da je važno razgovarati. Poslednji argument koji treba da bude upotrebljen jeste argument nasilja.

Verujete u Baraka Obamu?

Gajim male nade u njega. Mislim da se on veoma razlikuje od Džordža Buša i da se i njegova administracija veoma razlikuje od Bušove.

A verujete li u globalizaciju, kako gledate na nju?

Globalizacija u sebi nosi različita značenja. Jedno je kulturološka globalizacija – i ona ima dobre i loše aspekte. Jedan je da sve više i više ljudi govori engleski, a mislim da je to dobro jer nam treba jedan svetski jezik. Desilo se, eto, da je to engleski. S druge strane, ako, recimo, zapadna pop muzika treba da istisne lokalnu muzičku tradiciju, e, onda je to loše. Imati samo jedan standard nije dobro. Treba imati mnogo različitih cvetova, mnogo drugačijih tipova kultura, mnogo drugačijih filmova, a ne samo holivudske filmove, čak i ako su vrlo dobri. Što se, pak, političke globalizacije tiče i tu su neki njeni aspekti vrlo dobri. Potrebni su nam svetski zakoni, svetsko poštovanje ljudskih prva, konvencije na mnogim poljima, politička saradnja kao što je ona u Ujedinjenim nacijama vrlo je važna. Ali, zabrinut sam za onaj deo globalizacije koji se odnosi na trgovinu bogatih zemalja sa onim koje su siromašne i koje se, da bi učestvovale u trgovini, umesto proizvodnje raznovrsnih dobara opredeljuju samo za ono što je potrebno bogatim zemljama – naftu, ili kafu, na primer. Istorija nam govori da su bogati kolonizovali siromašne zemlje i pomalo se bojim da se, u ime takozvane globalizacije, sa tim može nastaviti.

Kada spomenuste istoriju, šta Vam ona govori? Da li je zaista učiteljica života?

Šta mi istorija govori? Mislim da vidim da u Evropi polako jačaju pokreti za veće slobode, humanost, više tolerancije, više poštovanja. I to je dobro. Osim u Jugoslaviji, u Evropi dugo nije bilo rata. Procese ka miru i većoj slobodi vidimo i u Aziji i Africi, videli smo ih i u Južnoj Americi gde je pre samo dvadeset godina bilo brutalnih diktatura, ali se jeste uznapredovalo, popravilo. Sebe ubeđujem da govorim da sam optimista, jer biti pesimista je fini način da kažete da ste lenji. Ljudi koji ne vole da rade obično pričaju da su pesimisti. OK, onda im dajmo da rade.

U romanu „Misterija pasijansa” napisali ste kako je strašno tužno da su ljudi stvoreni tako da se naviknu na nešto tako izuzetno kao što je život. Sve smo ređe svesni da je život samo dok trepneš i da je svaki dan poklon?

Moram da vam kažem nešto. Iza knjige „Misterija pasijansa” i iza svih mojih drugih knjiga leži iskustvo koje sam doživeo kada mi je bilo jedanaest ili dvanaest godina. Jednog sam se jutra iznenada probudio i kroz glavu mi je prošlo da sam deo misterije. Život zaista, zaista jeste enigmatičan i nalik je bajci i zagonetki. Istovremeno sam shvatio, prvi put, da je život veoma, veoma kratak. I to je bilo iskustvo koje sam poželeo da podelim sa drugima pa sam ga ispričao i mojim roditeljima i ljudima koje sam znao. „Zar ne mislite da je čudno, i neshvatljivo kako svet uopšte postoji?”, a oni su mi svi odgovarali, ne, ne mislimo tako. „Pa, zar vi mislite da je postojanje sveta nešto sasvim normalno?” „Oh, pa da, normalno, jeste”, odgovarali bi, ili bi rekli: „Ne treba da lupaš glavu time, jer ćeš poludeti.” Tako sam odlučio, u mojoj jedanaestoj-dvanaestoj, da svet i život nikada ne uzimam zdravo za gotovo. Da nikada od postojanja i od života neću da stvorim naviku. A mislim da smo često toliko zauzeti i da zaboravljamo zbog čega postojimo, i to samo na kratko. A postojati je tako čudesno!

Često se šalim i objašnjavam da sam postao tako slavan u svetu jer je jedina poruka koju imam ta da svet postoji! Ali to i jeste moja glavna poruka.

Da li, ipak, optirate za racionalno objašnjenje i života i događaja oko nas? Tako, bar, proizlazi iz Vaše poslednje knjige „Zamak u Pirinejima”, zbog koje ste i u Beogradu?

Ja mnogo čitam dela iz prirodnih nauka, astrofiziku, astronomiju, biologiju, i u njima, baš kao i u filozofiji, književnosti, religiji, nalazim inspiraciju. „Zamak u Pirinejima” je vrlo posebna knjiga. Je li da je malo neobična?

Ona otvara pitanja o temama o kojima ne samo ja nego i mnogi vole da razmišljaju: o slučaju i sudbini, o onostranom, prekogniciji...

Pitali ste me, ipak, da li optiram za racionalno?

Tako izgleda.

U jednom jeste u pravu: kada sam počeo da pišem ovu knjigu, želeo sam da suprotstavim dva načina doživljaja života: racionalni i više duhovni. Što sam više radio na tome, shvatao sam da junakinji koja veruje u spiritualističko moram da dam dobre argumente. Dajući joj ih, morao sam i sebe u njih više da uverim tako da verujem da sam se sada, u odnosu na trenutak kada sam počeo da pišem knjigu, u duhovnom mnogo više približio velikim tajnama. Ipak, u pravu ste da sam više za racionalno. A, opet, baš juče sam razgovarao sa jednim vrlo slavnim neurologom koji mi je priznao: „Mi ne znamo ništa! Potpuna misterija! Ne samo da ne razumemo svet, nego ga nećemo nikada razumeti.” I to kaže neurolog!

Anđelka Cvijić

----------------------------------------------

Gost „Geopoetike”

Justejn Gorder u Beograd dolazi kao gost svog ekskluzivnog izdavača „Geopoetike”, koja je upravo objavila njegov najnoviji roman „Zamak u Pirinejima” (u prevodu Ljubiše Rajića). Gorder će sutra, 20. maja, od 17.30 do 18.30 potpisivati svoje knjige u knjižari „Akademija” (Knez-Mihailova 35). Istog dana, u 19.00 „Zamak u Pirinejima” biće predstavljen u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” (Mali Kalemegdan 1). U izdanju „Geopoetike” objavljene su i Gorderove knjige: „Sofijin svet”, „Maja”, „Vita brevis”, „Devojka s pomorandžama”, „Misterija pasijansa” i „Kći direktora cirkusa”. Gotovo svaka je rasprodata ili ponovljeno izdanje.