Devojka s pomorandžama

25.10.03

Život je proces. Život je dar. Život je kratak. Mogu se imati samo trenuci sreće. Često je ona sasvim nešto različito od onoga kako je ljudi zamišljaju... Život je ogromna lutrija u kojoj su vidljivi samo dobitni lozovi!

Ovako govori Justejn Gorder, norveški književnik, već dosta dugo jedan od vodećih bestseler pisaca u svetu, čije su knjige prodate, kako se pretpostavlja, u više od nekoliko desetina miliona primeraka u prevodu na preko četrdeset jezika. Dok razgovaramo u Frankfurtu, u hotelu "Meriot" gde je, trećeg dana 55. međunarodnog sajma knjiga, održano svetsko predstavljanje njegovog poslednjeg romana "Devojka s pomorandžama", koji se čita u jednom dahu, za jednu noć, zapravo shvatamo da su sve piščeve poruke i životna filozofija ovog jednostavnog čoveka, inače filozofa po obrazovanju, utkane u tu knjigu.

Priča tog romana, koji je završen ovog proleća i kod nas već objavljen u izdanju "Geopoetike", jednog od prvih osam svetskih izdavača knjige, prisutnog i na njenoj frankfurtskoj premijeri gde je – zajedno sa drugim izdavačkim kućama iz sveta – Gorderu tim gestom ukazan omaž, vrlo je jednostavna. To je dirljiva priča o petnaestogodišnjem dečaku Georgu čiji se život i pogledi na svet u potpunosti menjaju kada dobije pismo od oca koji je umro kada su mu bile samo četiri godine. Kroz očevu priču o misterioznoj Devojci s pomorandžama, mladi Georg otkriva prelepu ljubavnu priču, ali i ljubav oca prema njemu, neraskidivu ljubav i pored neumitne smrti roditelja...

Metafora ljubavi

Zahvaljujući tom jednom, samo jednom očevom pismu upućenom dečaku Georgu, posredstvom starog kompjutera čiju šifru on slučajno pronalazi i iščitava ga jedanaest godina posle očeve smrti, Gorder spaja vremena i otvara dijalog oca i sina.

U suštini, on se bavi večitim eshatološkim problemima: ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo, šta se nalazi iza zvezda... I daje mudre odgovore koji ne samo što greju svaku ljudsku dušu – a dokaz je i to što je knjiga već prevedena, pravo iz rukopisa, i objavljena na holandskom, srpskom, češkom, katalonskom, francuskom, arapskom, japanskom, rumunskom, italijanskom, portugalskom, kastiljanskom i nemačkom, paralelno sa norveškim izdanjem – već ostavlja šansu čitaocu da u svom životu i ljubavnoj priči sopstvenih roditelja otkriva neku novu, sličnu ili različitu, "Devojku s pomorandžama".

U lepoj književnosti Gorder je debitovao 1986, zbirkom novela "Dijagnoza i druge novele", potom je napisao "Žablji zamak" (1988), roman "Sofijin svet" (1991), "Misteriju pasijansa" (1992), "Vita brevis" (1996), "Maja" (1999), "Kći direktora cirkusa" (2001)... I sada, 2003 "Devojku s pomorandžama". Sva dela napisana u "prelaznom žanru", kako je to kritika ocenila, koji jednostavnim jezikom i slikama pleni pažnju i budi misli i dece i odraslih, brišući granice između generacija.

Posebno je zanimljivo što je ovaj "dečiji pisac za odrasle"– kako je rekao u Frankfurtu – fabule svojih bestselera, pa i "Devojke s pomorandžama", smislio, koncipirao i "u glavi doživeo" – još iskustvom svog dečačkog doba, kada je sam imao jedanaest ili nešto malo više godina! Drugim rečima, svi ovi bestseleri su već napisani u piščevoj glavi, a on ih sada, jedan za drugim, prenosi na papir.

- Šta Vas je inspirisalo da napišete ovu knjigu i ko je Devojka s pomorandžama?

– Devojka s pomorandžama je, kao i sve žene – misteriozna! Ali, ne samo zato, zar je zaista važno da li je stvarno postojala, i ona i ta korpa s pomorandžama? Ili sam je samo ja video, u zbilji ili u mašti? I Devojku, i ogromnu korpu punu narandži, kao metaforu za sve aspekte ljubavi... Uostalom, pomorandža je kao univerzum! I sok od narandže je metafora ljubavi: sladak, privlačan i gorak, pomalo, u isto vreme, baš kao i ljubav, zar ne?

Razgovor o univerzumu, ljubavi, kosmosu, Bogu, sudbini – najčešće su teme o kojima Gorder voli da govori u bezmalo svakom intervjuu. I sada, u Frankfurtu, one su nezaobilazne, i pisac kaže:

– Verujem u Boga, iako pomno pratim sva naučna dostignuća, posebno iz prirodnih nauka, biologije i astronomije. Najvažniji odgovor u nauci na pitanje – šta je život, možda je dalo otkriće DNK u genetici... I ta slika o univerzumu i životu na Zemlji spektakularna je za mene baš kao i srednjovekovna kosmologija i priča o Postanju! Ali, ako zamislimo da je Bog stvorio ljude, onda je nelogično da njegova stvorenja ne veruju u njega. Iako se često sreću ljudi koji slepo veruju u ono što samo nauka govori, ipak mislim da ni nauka ne može osporiti božanske moći... Ako postavite pitanje šta nas drži ovde, na Planeti, sva deca će reći – gravitacija. Da li samo ona?

Kako dohvatiti zvezde

Justejn Gorder ne veruje, kaže, "ozbiljno u sudbinu", ali veruje da "uvek postoje nekako dobro izabrani partneri". Poput Pepeljuge i – Princa. Devojke s pomorandžama i Georgovog oca, uostalom, u istoimenom romanu.

- Da. li ste dete, dok pišete knjige?

– Svakako. I pun sam pitanja, baš kao kada sam fizički bio dete. I tada sam pitao: zar to nije čudno da svet postoji? Šta je gore? Šta je dole? Ko živi na udaljenim zvezdama...? Mladi ljudi, deca, često su rođeni filozofi! Oni stalno ponavljaju radoznala pitanja o postanku, o univerzumu, i zato su pravi, veliki filozofi u istoriji čovečanstva zapravo deca koja nikada nisu dovoljno odrasla. Na sva ta, dakle, radoznala dečija pitanja roditelji često odgovaraju "nemoj to sada da pitaš", "saznaćeš jednoga dana"... pa je to, ponekad, bio i slučaj sa mojim roditeljima. Zvezde su uvek bile daleko, a ja nikako nisam uspevao da ih dohvatim. Ove knjige su moja mala osveta tim odraslim roditeljima!...

Dok ovo govori, Justejn Gorder se vedro smeje kao desetogodišnjak kostimiran u odraslog čoveka sa bradom, i nikada mu ne biste dali 52 godine koliko stvarno ima. Uvek je bio blizak prirodi, u koju je često odlazio. I danas, živeći u Oslu, naglašava da mu je potrebno "samo pet minuta" da od kuće stigne do prve, prave šume. Prirodu doživljava kao povratak čoveka sopstvenim korenima i kaže da je "sa godinama sve bliži prirodi". Za savremenog čoveka priroda je, veli Gorder, ključ svega, ljubavi, bliskosti, pa i erotike. I upravo iz te ljubavi prema prirodi, i iz spoznaje da je moderni čovek narušio sve njene zakone, Justejn Gorder je zajedno sa suprugom, novcem zarađenim na prodaji bestselera, osnovao Fondaciju za zaštitu životne sredine "Sofijin svet". Prema naslovu romana koji je od 1991. godine preveden na 49 jezika sveta i prodat u više od 25 miliona primeraka.

Verujem u priču

- Gotovo svaka knjiga prenosi neku poruku pisca. Šta je poruka "Devojke s pomorandžama!?

– Ispričao sam jednu priču iz moje životne perspektive. Ali, poruka onima koji je budu pročitali sa 15, 16 ili nešto više godina vrlo je jasna: uhvatite svaki dan života, jer život nije neograničeno vreme! Mislim da je to dosta, zar ne? Još ako nauče da se u životu i zaljube, a ljubav i ljubomora, posebno, raspiruju maštu, fantaziju, onda je to sasvim dovoljno! Dakle, poruka bi bila: naučite da verujete u ljubav. To je knjiga za tinejdžere mlađe i starije od trideset godina... Iako ima tragični kraj, jer Georgov otac umire, ovo je ljubavna priča...

- Kako vidite ulogu priče, fabule?

– Danas je u kulturnoj industriji i izdavaštvu razlika između raznih edicija ogromna, pre svega zbog raznih primenjenih tehnologija, od klasične knjige do digitalnih izdanja! Ali, ali... Priča je priča. Fabula je fabula, u svim tehnologijama. I svi imamo priče, svoje priče. Priče imaju ulogu da utiču na život, bukvalno. I to prave priče. Čak i u sudnici razlikuje se prava, autentična priča pravog svedoka, od onoga koji laže. Međutim, svaka priča je pomalo i kliše, a uz malo novih detalja i fantaziju – to je nova priča. Ja verujem u priču. Cela istorija ispunjena je raznim pričama. I Biblija je priča. Istorija je zapravo kretanje raznih priča.

I dok, na kraju svečanosti u hotelu "Meriot", kojoj su kao vrhunskom događaju za norvešku i nordijsku kulturu prisustvovali i pisca pozdravili i norveški ambasador i nekoliko članova vlade, Gorder strpljivo pozira – sa gomilom pomorandži – desetinama upornih fotoreportera i snimatelja, pokušavamo da iznudimo jedno obećanje za srpske čitaoce.

– Nikada nisam bio u Beogradu, a voleo bih da dođem i upoznam srpske čitaoce. Do decembra imam ispunjen program, možda u januaru – rekao nam je Gorder, uz pozdrav čitaocima "Politike", na kraju razgovora, upitno gledajući u Vladu Bajca, direktora "Geopoetike" koja je objavila čak šest njegovih knjiga.

Danica RADOVIĆ