Večnost je, kažu, dugačka

07.02.06 Blic

Junaci ovih pripovedaka su obični (posrnuli) ljudi čije se duhovno biće ogleda u (eshatološkoj) večnosti. Pokoravajući se zapovestima novog doba, čiji je bog novac, a propovednik televizija, oni beže od svakodnevnog (trudbeničkog) života kao od smrti i nadaju se bogatstvu kao spasenju; njihova čežnja za rajskom utehom izopačila se u podatnost televizijskoj (ružičastoj) iluziji, u kojoj su „emocije jače, boje intenzivnije, a doživljaji i iskustva zgusnuti“ („Lice oplemenjeno suzama“, „Želja“). Društveni (ekonomski) potresi izazivaju „tektonske poremećaje“ u savestima junaka, koji brzo uče da beskrupuloznu težnju ka (ovozemaljskoj) slavi predstave kao borbu za goli opstanak („Perika“, „Keti“), da potiskuju stid i kajanje („Vožnja“, „Beleg“); otuda njihov svet često podseća na hladni pakao kojim gospodare (zloslutni) gavranovi, a oni na nesahranjene (duhovne) mrtvace koji su neprijatelji (vukovi) i prema sebi i prema drugima („Beleg“, „Glas“).

Međutim, iako su, neosetljivi za metafizičku utehu, počinili sve smrtne grehe, ovi junaci nisu ono što misle ili izgleda da jesu („Tuđe slike“, „Odelo čini čoveka“); dok, zavedeni „pogrešnim pravilima o nepravdi i pravdi“ („Balkon“), čekaju „da ih nešto pokrene ili neko poduči“ („Večnost je, kažu, dugačka“), oni su pre gubitnici, neznalice skamenjene (umesto prosvetljene) od patnje, pa i mučenici iskvarenog doba, nego prokletnici („Keti“).

Razdvojivši pripovetke iz naših krajeva od onih inspirisanih andaluzijskim suncem ili američkom bezbrižnošću, autorka je predstavila njihovu ne samo društveno-političku, već i psihološku udaljenost, da bi ih ujedinila brigom za bližnje, čak i kada su stranci („Pokloni“), kao i čežnjom za Bogom kojom (običan, svaki) čovek spasava svet.

Vesna Trijić

29.01.06 Danas

Duhovi žive u knjigama. Možda ste ih nekada tražili sa društvom, u polutamnoj sobi, za stolom na tri noge, bez ijednog čavla. Možda ste ih i pronašli: verujem! Ali, da li ste ih nekada osetili čitajući romane u kojima ih ima čak i kada ih nema. Recimo, dok ste jedne noći gutali baš magičnu Markesovu priču "Neko dira ove ruže". Ja sam ih upravo tada osetio. Čuo kako dišu. Toga sam se setio još dok sam bio na početku nove zbirke priča poznate domaće spisateljice Gordane Ćirjanić. Njena naslovna priča koja otvara jednu isto tako magičnu kolekciju pripovedaka sadrži u sebi upravo jedno takvo tajanstveno, magično i bolno prisustvo. I da je napisala samo prvu priču, Gordana Ćirjanić bi učinila mnogo. Priča "Večnost je, kažu, dugačka", realistička je pripovest, sa dubokom i tragičnom socijalnom pozadinom, koju učešće jednog duha podiže sa gorke zemlje ka univerzumu, prema večnosti.
Ali, pored ove, Gordana Ćirjanić objavljuje čitav niz interesantnih storija koje smešta u tri dela. Prvi deo čini sedam pripovedaka koje povezuje to što se događaju u Srbiji. Drugi deo od pet priča vezan je za Španiju, zemlju koja je postala jedno od toponim-obeležja poetike ove spisateljice. Treći deo, zapravo epilog, sudar je ta dva sveta kojima Gordana Ćirjanić u gotovo svim knjigama posvećuje istu pažnju. No, kada je već o formi knjige reč, odmah treba istaći da ovu knjigu od dve stotine stranica ispunjavaju pripovetke koje su tematski izuzetno bliske, samo zato što večnost baca senku na svaku od njih. Večnost je njihova glavna tema, sa nužnom napomenom da ovde nema manirizma. U svakoj priči pitanje večnosti otvara se na drugačiji način. Negde sasvim otvoreno, uz prisustvo ponekog duha, a negde, inteligentno, tek u naznakama koje će pažljivi čitalac otkriti nakon poslednje tačke. Tim rešenjem Gordana Ćirjanić stvara čvrst omotač koji drži na okupu ono što ona ima da kaže o večnosti, ali, u isto vreme, ovakav pristup rasvetljava problem kojim se bavi iz mnogo različitih uglova. Takav pristup i takva tema veoma su provokativni, ali nekako tiho. Kao kad dišu duhovi.
Pored precizne ideje o tome šta želi da učini - koju na kraju uspešno realizuje, podupirući sadržaj formom i obrnuto - treba pohvaliti jezik kojim Gordana Ćirjanić pripoveda u najnovijoj zbirci. Naprosto, mada možda to ne bi smeo da bude slučaj, nemoguće je ne pomenuti njen bogat pesnički opus kojim je ušla u književnost, a koji je, možda, glavni razlog raspevanosti njene proze. (Kako reče poljski romansijer Andžej Stasjuk u intervjuu koleginici Sanji Domazet: "Čini mi se da poezija može da ima ulogu snajperiste, da prosto pravi prostor za prozu".) Jezik u pričama Gordane Ćirjanić nije puko sredstvo, nije isto ono oruđe kojim se služimo u svakodnevnoj komunikaciji. Reči su ovde melodično složene, naslonjene jedna na drugu, a rečenice bi mogle biti primeri za učenje starih dobrih stilskih figura koje ne postoje uzalud.
Zbog toga, ukoliko sedate za sto na tri noge, zaboravite ritual. Uzmite knjigu Večnost je, kažu, dugačka, rasklopite korice i eto vam duhova. Ne banalno i ne odjednom, ne fantastično i ne daleko od zemlje, već sasvim realistično i tiho. Udubite se, dobro otvorite oči i videćete ih.