ODRAZ NESANICE
Ovako se stari. Od nespavanja. On sigurno drema. Tako se najviše sanja ? na neudobnom i s prekidima. Šta li sanja?
Volela bih da sanja, na primer, neko nemoguće putovanje. I da sam ja s njim, volela bih; da je u snu siguran. Na primer, Lansarote, vulkansko ostrvo. Doduše, bili smo tamo, to spada u moguće. Jedino što za nas sada nijedno putovanje nije ostvarljivo, pa su sva nemoguća.
Bolje da ne sanja Lansarote, bio bi to san-sećanje. Samo bi ličilo na san, sa predelima okamenjene magme i površinskih minerala ljubičaste i plave boje, i sa vulkanskim kraterima pretvorenim u edenske vrtove. Sećanje u snu moglo bi da bude naročiti vid mučenja.
Volela bih da sanja neko, ne samo neostvarljivo, nego zaista nemoguće putovanje. U Eldorado, na primer, ili još dalje, na Atlantidu. I da bude ljudi u tom snu, razdraganih, ali ne gomila, nego samo prijatelji, dragi. Ipak ne! Moglo bi to da mu se učini konačnim putovanjem. Možda najpre nešto blisko, voljeno. Kadis na primer, neka sanja kadiski karneval!
Kao, i mi smo se prerušili. Nije ni važno u šta. U građane drevnog Rima, neka mu bude, sa togama i sandalama. Idemo brodićem u Kadis, ?Hadrijanom trećim?. Uplovljavamo. U luci jedna grupa momaka, prerušenih u gusare, preprečila nam put. Hoćemo da izađemo kroz lučke kapije u grad, a oni se uhvatili u ljudski lanac, ne daju. Naplaćuju izlaz, ali ne u novcu. Uslov je da ih zasmejemo. Aleks onda kaže, u pozi hromog oratora: ?Ja, Klaudije, imperator sveta, božanski August, hoću da se pretvorite u ptice i najavite gradu moj dolazak.? Gusari namah počinju da lepeću krilima i da krešte. Podižu se iznad zemlje i poleću praveći u vazduhu skaredne piruete.
Onda ulazimo u stari grad koji vonja na morsku trulež i fekalije. Kroz otvorene balkone, međutim, dopiru i drugi, jači mirisi, koji u prekidima neutrališu smrad: ovde prženi beli luk, tamo sladunjavi miris medenih kolača, dalje timijan iz lonca sa nekim sočnim varivom.
Sa trga Francuskog hotela, do koga se probijamo strmom ulicom s ruševnim fasadama, dopiru zvuci laute. Na klupi od kovanog gvožđa, zapravo na naslonu klupe, sedi harlekin sa svojim instrumentom, prebira po žicama i tiho pevuši svoju tugovanku. Ja mu kupujem sladoled u poslastičarnici ?Pariz? i pružam mu ga utešno. On me moli pogledom da mu držim sladoled kako bi ga lizao ne prekidajući muziku.
Onda se, kao, spuštamo prema cvetnom trgu, kraj pijace. Oko nas nezlobivo igraju maske, sa jednog isturenog balkona posuli su nas konfetama. Na sredini cvetnog trga napravila se gužva. Grupa mladića i devojaka, obučeni kao na Gojinim mustrama za goblene, sa podvezanim svilenim pantalonama, dugačkim haljinama i kosom poduhvaćenom u mrežice, raširili grubu ponjavu. Uhvatili među sobom jednog, zbunjenog, i guraju ga na onu ponjavu pa ga onda bacaju uvis, kao krpenu lutku na Gojinoj slici. Svi se, kao, smeju, i mi se smejemo, ali Aleks se u svome snu, zakonom svojstvenim snovima, poistovećuje sa onim kojeg bacaju, i mada je telom kraj mene, među okupljenima, istovremeno je ušao u čoveka-lutku čije ruke i noge veslaju po vazduhu a lice se unezvereno krivi. Ne, nikako! Ne sme ni to da sanja! Snovi su puni zamki. I najradosniji san uvek je na rubu košmara.
A možda je i budan? Bolje da se ne dižem, osetiće se krivim što meni ne dâ da spavam.
?Mama, užas, užas, dupence mi je mokro...? Opet reklamiraju pelene u gluvo doba. Koja li to majka gleda televiziju u četiri sata ujutru?!
Prvu noć našeg zajedničkog života isto ovako je presedeo u fotelji, ispred televizora. Bio je to predznak, dakle. Kako je samo bio umoran, te noći! Stigao je bio avionom, iz Beograda, ja sam legla i brzo zaspala, i sama umorna, dugo sam ga čekala na aerodromu, ti njihovi avioni uvek su kasnili, a on je ostao u salonu da popuši poslednju cigaretu i utonuo u san onako obučen, u fotelji, ispred upaljenog televizora. Tada na televiziji još nije bilo noćnog programa, nacionalna himna svirala je u ponoć, uz zamrznutu kompoziciju kraljevske porodice, malo manje grotesknu od Gojine porodice Karlosa četvrtog, da bi se onda pojavio sneg na ekranu, uspavljujući šum. Spavaća soba nam tada nije bila pored sale za televizor nego daleko, u dnu stana, i tek ujutru sam shvatila da sam našu prvu noć prespavala sama.
?Da biste Vi i Vaše dete bili srećni...? Opet prikazuju dečje dupence. ?Da više ne bi bilo suza...? Sad ga ona plavuša štipka, a ono se smeje nasapunjano, ?pređite jednom za svagda na Džonson bejbi šampon?. Nedavno je donesen zakon o zaštiti maloletnika pred kamerama. To se očigledno ne odnosi na reklame, jer one su stub društva, iznad zakona. Grofa od Ferije odrapili su sa deset godina zatvora što je fotografisao petogodišnju devojčicu, golu. Na seanse ju je dovodila rođena tetka i zgrtala dobre pare od bednog grofa. Ona ga je, valjda, na kraju i prijavila. Kad mu je dosadila malecka. Od suđenja je napravljen čitav cirkus, zabava sa naravoučenijem, jer grofovima se takve stvari ne praštaju. Ne prašta im se, zapravo, glupost. Oni svoje poroke moraju da kriju veštije nego obični ljudi. Moraju da koriste posrednike, iskusne mangupe, da bi se približili polusvetu, za kojim po pravilu žude. Grof pedofil, grof esteta, koji izgleda nije ni pipnuo devojčicu, nego je samo slikao u kadi dok liže šećerleme, nije imao ni strpljenja, ni novca, ni pameti, da se čestito obezbedi. Sam se, nesrećnik, uputio u seviljanske prigradske kaljuge. Sve smo videli na televiziji, i krovinjaru u kojoj devojčica živi, i bujnu tetku s mrežastim crnim čarapama, i kupatilo grofovske palate sa crno-belim pločicama, kao na Vermerovim slikama. Veliko kupatilo, veće i lepše od mnogih građanskih salona. Samo nismo videli devojčicu, čija je intimnost, po novom zakonu, strogo zaštićena od kamera. Ali zakon izgleda ne važi za svet reklama, uzoriti, paralelni svet. Tu dečja golotinja nikome ne smeta. Reklamnim bebama čak ne stavljaju crnu traku na oči. Da li postoji kozmetički preparat za porodičnu upotrebu, čiji proizvođač nije posegnuo za edenskim pejzažom rumenih maloletničkih oblina i udolina, koje više od potrošačkih pobuđuju kanibalske instinkte? Ima se utisak da je ova zemlja opsednuta jedrim dupencetom, ne starijim od dvadeset četiri meseca. ?Zaštitite svoju kožu od grubih naleta vetra, od sunca i gradskog smoga. Načinite je mekom kao svila, da bi se Vašem detetu Vaš zagrljaj urezao u pamćenje kao dodir sa rosom, sa laticama, sa najnežnijim elementima prirode... Hidratantni gel...? Muška ruka na dupencetu. I što je još lepše, svi plavi. Otkad to mi, Španci, imamo toliko plavih beba?
O, Bože! Da li da barem upalim lampu? Ali onda je gotovo, osetiće me. Onda mogu i da se dignem. Bolje da ga ne budim, ako i spava, san mu je lak kao dašak. Sigurno spava, inače bi dosad zapalio cigaretu ili makar pomerio čašu s vodom. Ako mu nešto treba, zvaće.
Ovako se stari. Od nespavanja. Ljudi u stvari ne stare postepeno, nego na prečac. Po petnaestak godina nose jedno isto lice, a onda u roku od nekoliko meseci, ili čak nedelja ? stravična promena. To primećujem tek sad, otkad ne živim u Madridu. Ljude koje sam ranije redovno viđala sad viđam tek jednom ili dvaput godišnje. Većinom su isti, nepromenjeni, ali poneko i nije. Tek vidiš da mu se u toj godini nešto dogodilo, bolest ili gubitak ili nasilna promena ritma, nekakvo izmeštanje, dubok poremećaj ustaljenoga života, i naglo je ostario, kao što nije za petnaest godina.
U takvim prilikama skoro da te je stid od susreta, jer utisak je snažan, govoriš sve obične stvari kao da nema veze, a u sebi ne možeš da savladaš zapanjenost. Očima ispituješ to novo lice, čini ti se da te oči izdaju, pa se trudiš da to rečima zataškaš. Zbog neusaglašenosti koja te sve dublje uteruje u laž, osećaš se stidno. Već sledeći put je nekako lakše, znaš ko te čeka, u mislima si se pripremio za novi izgled starog poznanika. Ako ti je uz to ispričao svoju muku, već si prevalio preko usta najveću laž, onu da se dobro drži, i manja je bojazan od neposlušnog pogleda. Misao ga je u međuvremenu disciplinovala.
Ko zna da li već i od mene ne kriju pogled? Mada, ovde nema ni starih poznanika ni bliskih prijatelja, a oni koji me viđaju, viđaju me svaki dan. U malom mestu, iako ne poznaješ ljude, svi sve očima prate.
Lauru doslovno nisam mogla da prepoznam. Nju kao da je zloba izobličila. Prošlogodišnji susret, doduše, bio je dvostruko neprijatan: zastrašujuća promena fizionomije, držanja, glasa, a onda njen definitivni ujed. Mora da su je poslednji put lečili elektrošokovima.
Pozvala sam je u naročitom stanju, posle dva-tri žestoka pića, u naletu ludačke hrabrosti, stiskajući srce u pesnici. Znala sam da je u stanju da odbije susret, da spusti slušalicu ili da bubne ma kakvu uvredu, prvo što joj padne na um, ali izabrala je viđenje i mnogo efektniji udarac od telefonskog odbijanja. Htela je da odgleda učinak na mome licu. Nikakvog dobra ja od nje nisam videla niti sam jednu dobru reč čula. Ne znam zašto je Aleks prema njoj bio toliko popustljiv.
Kada sam ih prvi put videla zajedno, u vrtu sanatorijuma u Viljalbi, osetila sam se beznačajnom i prostom pred prizorom njene prozračne lepote i njegove zaštitničke muževnosti. Iako je Aleks pripadao taboru posetilaca, kao i ja, imala sam utisak da se u svemu povinuje Lauri. Onom površnom pogledu koji zna da bude povodljiv, učinila se elegantnom njena bolest a njena klonulost ženstvenom; nije, naravno, iz daljine odavala znake rastrojstva. Nadogradila sam tada sve same besmislice oko njene krhke psihičke konstrukcije i njegove brižne ljubavi, nadogradila je to zapravo moja usamljenost. Pa ipak, da nisu bili zajedno, najverovatnije da Lauru ne bih ni primetila.
Delovali su prisno i privrženo, uvek u pokretu, uvek u razgovoru. Bili su par koji je bezličnoj psihijatrijskoj klinici davao auru kakvog banjskog hotela, jednog od onih u koje je nekada išao finiji svet da ublaži posledice oštre zime ili nedovoljno smernog života. Činilo mi se da su negde iznad ili barem izvan naše otužne stvarnosti koju su određivali iskrivljena lica, mrzovoljne sestre i neizostavni bolnički miris na splačine.
Gledala sam ih potajno, krajičkom oka, onih par nedeljnih popodneva dok bih s naporom pokušavala da izvučem iz Nine neku suvislu misao. Gledala sam ih sa slašću i očajanjem što nikad neću biti tako krhka, što me nikada niko s toliko zaštitničke pažnje nije prošetao nijednim vrtom. Nesrećna Nina, sa svojim fobijama od staraca, buba, prašine, od neuspeha i prevashodno od tetka-Lole, pretvarala je moje posete u mučna zavirivanja u njene zapuštene strahove, prozaične i glupe, kakvi mogu da se održe i divlje bujaju samo u porodičnom gnezdu nad kojim besprekorna majka nikad ne sklapa krila; crna, zaštitnička, zloslutna krila grabljivice. Pričala bi mi poverljivo ko je sve mrzi u široj familiji, ko joj je sve bacio čini iz komšiluka i koje joj medicinske sestre rade o glavi. Svoje zaključke potkrepljivala je citirajući, s velikim autoritetom, vračare i ?naučnike? iz okultističkih revija, koje su je poslednjih godina definitivno učvrstile u njenoj goluždravoj stvarnosti.
Sagledavajući svoju familiju, pa i svoj život, iz Ninine perspektive zakržljalog ptića, moje osećanje sažaljenja mešalo se i s nekom vlastitom mizerijom: kao podsećanje na opasnost koja je i mene vrebala; kao vraćanje u porodičnu patologiju iz koje se neki srećno iščupamo a iz čije se lepljive larve oni najslabiji nikad ne izvuku. Razlika između jakih i slabih nije definitivna, niti je unapred garantovana. Viđeni tako, kroz zavesu od paučine i upljuvanog perja, prozračna žena s ležerno nameštenom plavom punđom i otmeni čovek pametnog lica, s dubokim zaliscima, izgledali su pre kao zalutali kadar iz nekog romantičnog filma nego li sastavni deo psihijatrijske klinike. U nekoliko navrata prilazili su im doktori i zadržavali se s njima u srdačnom razgovoru, kao sa sebi ravnima, dok su sa drugim pacijentima i njihovim posetiocima saobraćali zvanično i kratko, kako to već nalaže bolnička hijerarhija.
Samo godinu dana kasnije sve mi je to delovalo kao ružan san, kao tuđi neki život, možda Ninin, jer sam i ja tada istrajavala u nekoj larvi satkanoj od suptilnih neuspeha i dobro prikrivene nesigurnosti koja kod nas, navodno jakih, često otvrdne u cinizam.
Samo godinu dana kasnije imala sam sve razloge ovoga sveta da se osećam dobitnikom. Ali na sreću ili nažalost (možda ima čari u poređenju vlastitih ispunjenih želja sa nezadovoljstvom svih okolo), upijala sam svakodnevicu sa umerenom zahvalnošću, verujući da upravo počinje moj život, normalan život koji mi sleduje, kao što mi se sada čini da je pri kraju. Budućnost je sutrašnji dan, jedini važan: svetao i beskonačan, a to je mnogo. Preksutra je već prekoračenje, opet nečiji tuđi život za koji ne gajim ni trunku znatiželje.
Godinu dana posle zavirivanja u sanatorijum, posle saznanja ili, preciznije, predosećanja da je Nina već zakoračila na drugu stranu, samo godinu dana posle vizije Laurine i Aleksove privrženosti, zvoni telefon. Zvoni u gluvo doba, ali ne pamtim jedno konkretno buđenje, jer zvonio je mnogih noći. Uvek se ponavljala manje-više ista scena. Aleks bunovno kaže, zapravo konstatuje, bez ljutnje i bez uzbuđenja: ?Znači, izašla je iz sanatorijuma.? Javlja se i obaveštava je sasvim mirno koje je doba, da bi odmah prekinuo vezu. Dok slušalica prelazi luk od njegovog uva do aparata, do mene dopire glas izmenjen žičanom daljinom, kao prigušeno kreštanje. Laura se ne da lako ućutkati.
Jedno od nas je već upalilo noćnu lampu i gledamo se, dovoljno razbuđeni, sa grimasama ?šta je tu je?, iščekujući ponovno zvonjenje. Sada ja podižem slušalicu i smešim se nemoćno, oboje znamo da je sasula u sebe litar alkohola i da joj pre konačnog uskraćivanja pažnje treba pružiti šansu, ljudski je, možda zaista mora nekome nešto da saopšti. Ali nikada nije imala ništa da saopšti, sem da vređa i preti, izlane kakvu gadost ili monstruoznu optužbu protiv nekog zajedničkog poznanika, protiv mene ili Aleksa. Da ne bismo ustajali i isključivali glavni telefon, definitivni prekid usledio bi tek posle četvrtog ili petog poziva. Ja bih spustila aparat na pod, ostavila otvorenu slušalicu i zatrpala je s par jastučića kojih je u krevetu uvek bilo na pretek. Već nije bilo lako obnoviti prekinuti san, pa bismo ćutali u postelji držeći se za ruke, kao krivci. Odozdo je, uprkos jastucima, dopiralo potmulo cilikanje ? ili nam se tako samo činilo.
Ne čujem ga. Ne pali cigaretu, ne uzima vodu sa stočića. Bolje ako spava. Makar i tako, u fotelji. Noge su mu, srećom, na taburetu.
Znam da se boji kreveta. Boji se obaveze da spava. Tek onda ne može. Onda ne želi da me budi i leži zureći u plafon, satima. Ja ne spavam, ili spavam s prekidima, ali slutim da je budan, pa ćutim, dišem ravnomerno oponašajući san, da ga još i svojom nesanicom ne bih opterećivala. Mirniji je u fotelji, uz upaljen televizor, tako barem na prevaru drema. Ne znam da li bi se bolje odmorio u krevetu, ali ne smem da ga zovem, došao bi samo da meni udovolji. Nije mi rekao, ali osećam njegovu paniku od ležanja.
Nikad neću saznati šta je tada htela Laura i da li je naš broj bio samo jedan od brojeva koje bi noću okretala, kada izvesnom količinom pića uguši sve građanske obzire. Nisam je uzimala ozbiljno. U stvari, nisam je uzimala kao ozbiljnu pretnju u pogledu Aleksa. Kad mi je rekao da su kolege i da ju je posetio u sanatorijumu nekoliko puta samo zato što nije imao ko da je posećuje, raspršio se čitav bračni roman koji je moja voajerska mašta prilježno izatkala.
?Moja žena??, rekao je tada preneražen. ?Moja bivša žena je daleko odavde. U Beogradu.?
U istom razgovoru saznala sam i to da je Srbin. Ta činjenica dodatno me je omađijala. Da je rekao da nosi titulu markiza, na primer, manje bih se iznenadila. Srbin! Delovalo je isto tako egzotično kao da je rekao Čerkez ili Druz. Srbima tada još niko nije ispirao usta kao danas.
Laura me je, u svojim noćnim pozivima, često optuživala da sam joj ?otela Aleksa?, na šta je on vrteo prstom dodirujući slepoočnicu, sa izrazom iskrenog uverenja da je luda. Jedne noći njemu je rekla da smo joj uništili jedinu želju koja je mogla da joj zameni flašu: da njemu bude štap u starosti. ?Laura, znaš li s kim govoriš?, odgovorio joj je, to sam čula, da bi se posle, komentarišući, samo sažaljivo smejao: ?Ona nekome da bude štap!?
Nikad nisam videla kod njega ni traga ljutnje a kamoli mržnje prema Lauri. Imao je nekog razumevanja za nju, i sve joj je praštao, kao što mnoge razume i mnogima prašta.
Ja joj ne praštam. U početku su sažaljenje i znatiželja za sve što je u vezi sa Aleksovim prethodnim životom, ublažavali njene ispade. Kao da ne zna s kim priča, ponekad bi naširoko raspredala o njihovim zajedničkim kolegama, klijentima, poslovima, uvek zajedljivo. Kad je međutim pronašla sponu sa mnom, u Nini i tetka-Loli, razumela sam koliko je opasno razgovarati s njom. U treznom stanju izvukla bi iz neobazrivih ljudi njihove najintimnije ispovesti, da bi u prvoj prilici, pripita, trgovala njima. Samo nekoliko dana posle Ninine sahrane sasula mi je u telefon otrovnu optužbu da sam glavni krivac što je Nina ispunila svoje pretnje. Ko li joj je mogao ispričati detalje iz našeg detinjstva, da bi izvukla tako čudovišan zaključak? Nisam zapala u iskušenje da analiziram svoju moguću krivicu, bila bi to krivica što uopšte postojim kao Ninina rođaka, zdrava i normalna, jer tačno je da je ona svoje neuspehe merila uspesima svojih vršnjaka, ali ova optužba užasnula me je na drugi način. U trenutku mi je postao proziran mehanizam zlog duha, uplašila sam se što uopšte poznajem Lauru, što je poznajemo, i stresla se. NJu su vitalno ugrožavali, i ugrožavaju je, spokoj, stabilnost, ljubav, prijateljstvo i razboritost drugih, ali pošto je, uprkos svemu, jaka, smisao života našla je u tome da sve to ruši ili pokuša da načne. Od tada nemam za Lauru ni trunke razumevanja, moje hrišćansko vaspitanje tu je zakazalo. Zašto da joj praštam?
Laura jeste bila lepa žena. Možda bi bilo logično da ne verujem Aleksu. Poznajući ga kao što ga poznajem, nikome, čak ni meni, ne bi rekao da li je sa ovom ili onom ženom spavao. U njegovom sistemu vrednosti to se naprosto ne priča. Čuva se za sebe ili se zaboravi, ali se ne sme izgovoriti. Međutim, što se Laure tiče, mene to čak nije ni kopkalo iako se ona toliko trudila da posumnjam. Verujem Aleksu. Nema nikakvog razloga da mu ne verujem.
Nikad nismo razgovarali o tome, ali mislim da su noćni pozivi doprineli da pobegnemo iz Madrida. Ništa nas više nije vezivalo za taj grad, ni posao, ni prijatelji, ni familija, ali nikad se nismo zaustavili da nabrojimo šta nas je sve teralo. Laura, pored ostalog. Na nesreću, nije bila jedina koja zove u nedoba i samo kad je ?u krizi?. Ima mnogo usamljenih ljudi i gubitnika, a zovu samo kad su ?u krizi?. Oni drugi, koji nisu usamljeni, koji grabe i grizu, oni nikad ne zovu. Ni mi nikoga nismo zvali u Madridu, sada još manje. Iako nismo grabili i grizli, našli smo jedno u drugom odmor, odmor od gubitnika, onih što se oslobađaju svoga otrova pretačući ga u voljne da ih slušaju, i odmor od onih što neprestano grizu i grabe, a koji će, ne znajući kako i ne znajući zašto, neizostavno jednoga dana zapasti u ?tešku krizu?.
Špica za vesti. Da li ju je čuo? Čak i ako je dremao, ovaj elektronski zvuk je alarm za njegove nadražene nerve, budilnik, kao što su monotoni glasovi filma i reklama degenerisana uspavanka.
Gde su ona zlatna vremena kada su mi sve vesti ovoga sveta bile nebeska muzika: tanušna spona sa belim svetom, tek da ne zaboravim gde živim i koja je godina? Bilo je to pre daljinskog upravljača, pre crnog dugmenceta za osudu, crvenog dugmenceta za indignaciju, zelenog za solidarnost, žutog za podsmeh... Danas svi mrzimo, svi osuđujemo, podsmehujemo se ili osećamo solidarnost u isto vreme, na dugme. Vesti su više od informacije, kodovi za profilisanje našeg građanskog lika, i jao onome ko se opire dugmetu jer će se za kaznu sam suočiti sa šapama i kandžama zdravog razuma: onoga koji nas čini zadovoljnim ljudima u najboljem od svih svetova.
Nisam ni sanjala da će mi jednoga dana vesti postati ona neophodna doza dnevnog otrova kao alkohol ili duvan. Ozleđuju me ali me privlače, ne mogu bez njih. Iako je to zapravo posredna zavisnost, Aleks je bolesnik u kući, njegov otrov se pretače u mene jer od njegovog metabolizma zavisi moj. Uz svake jutarnje novine i posle svake špice za vesti, strepim kako će ih on primiti, da li je prejaka doza ili preslaba. Doduše, vesti su samo sprovodnik, kao dim koji uvlačimo u pluća, a stid je onaj otrov koji se vezuje za krv. Aleks sluša i stidi se, a ja se od njegovog stida savijam u grčevima. Valjda ga samo još stid održava u živoj vezi sa svetom od koga se inače davno umorio. Stidi se sveta, stidi se laži, stidi se svojih, stidi se tuđih, stidi se žrtava i preživelih, stidi se trgovine žrtvama, stidi se što je deo tog sveta koji trguje narodima i životima. Ne stidi se, međutim, što je Srbin, iako ga teraju, monstruoznim argumentima, da se stidi. Da nije izbio ovaj rat, pitam se da li bi mu uopšte bilo važno odakle je i šta je.
Zašto su baš sada, kad smo najslabiji, morali svetski dileri i oni tamo, sitni balkanski preprodavci, da nam pridodaju i tu zavisnost, i taj otrov? Evo ga, razliva se, napaja damare, naravno, vesti bez Balkana više nisu vesti. Gospođa T. danas. Da čujemo šta ima da nam kaže gospođa T? ?Ukoliko Srbi ne kleknu na kolena pred civilizovanim svetom, ja ću se lično potruditi da postanu narod parija u Evropi.? Fantastično! Islužena čelična dama nije mogla da ostane po strani od planetarnog plebiscita.
Verujem Aleksu, iako me to verovanje pokatkad, i sve češće, dovodi u sukob sa zdravim razumom. Da li je čuo onu ženu ili spava? Ali čućemo je još nekoliko puta, u to ne sumnjam, proškripaće zarđalim vilicama svoju pretnju u svim dnevnicima.
Šta je ovo? Je li to naš Cezar? ?... Harizmatični umetnik, časni sin Lansarotea, vulkanskog ostrva koje je svojim profesionalnim i političkim angažovanjem zaštitio od masovne gradnje i načinio od njega krajolik sublimne lepote, poginuo je noćas u saobraćajnoj nesreći, u svojoj 64. godini, izveštavaju agencije.?
Daj bože da spava, da sanja bilo šta... Ne mora valjda ovako, u ovaj čas, da primi vest o smrti prijatelja? Ali kako onda, i u koji čas bi bilo bolje? Samo da me ne čuje! Kako bih mogla da mu se pridružim, i šta da kažem, kad je dosad nismo imenovali i pravimo se da je ne primećujemo u blizini?
