Kaprici i duže priče

14.06.09

U nekom trenutku kataklizme za zajednicu, pojedincu se desi da je pored ličnih briga i pregnuća prinuđen da primi na sebe i teret kolektiviteta, kaže poznata književnica
Gordana Ćirjanić

Gordana Ćirjanić, između ostalog autorka poznatih romana „Kuća u Puertu” i „Poljubac”, upravo je u beogradskoj „Narodnoj knjizi” objavila knjigu „Kaprici i duže priče”, sačinjenu od redovnih priloga za revijalni mesečnik „Sofia”, gde su tokom dve godine štampani sa nadnaslovom „Ljudi govore”. Naknadno čitajući ove svoje „sličice iz stvarnosti”, autorka im je dodala zanimljive komentare, koji su je zatim podsetili na Gojine komentare za seriju grafika nazvanu „Kaprici”, nastalu na teme ljudske ćudljivosti...

Kako ste u malim i svakodnevnim događajima pronalazili priče za kratke „kaprice”, i koliko se takav posao razlikuje od pisanja romana?

Moj postupni prelazak sa poezije na prozu odigrao se upravo kroz „serijsko” pisanje za novine – „Pisma iz Španije” tokom desetak godina. Kad piše roman, pisac je sam sebi „naručilac”, na neki način mora sam sebe da prevari da je posao koga se latio preko potreban čovečanstvu. Ima u tome nekog ludila, jer pisanje romana iziskuje dugotrajan, disciplinovani rad. U periodima kad ne može sebe da „prevede žednog preko vode”, ili dok još nema zamisao za neku veću celinu, pisac se dovija kako da izmisli sebi motivaciju, pa katkad pribegne spoljnom podsticaju, obaveže se na redovno pisanje za neki medij. Prostor koji mi je ponuđen u časopisu „Sofia” rešila sam da iskoristim za kratku priču, a ne za tipičnu kolumnu koja podrazumeva komentarisanje aktuelnosti. Unapred sam imala samo tri ili četiri smišljene priče, a onda sam se, malo-pomalo, disciplinovala da aktivno osluškujem – glasove oko sebe i njihov odjek iznutra.

Taj Vaš angažman podsetio Vas je na Gojino stvaranje grafika u serijama. Kako u odnosu na njegovo stvaralaštvo vidite te Gojine kapričose, šta za Vas oni predstavljaju?

Pošto je usavršio tehniku bakroreza izrađujući replike čuvenih Velaskezovih slika, Goja je svoje tematski originalne grafike radio u serijama: Kaprici, Tauromakija, Užasi rata i Besmislice. Za svoja slikarska platna uvek je imao naručioce koji su, zatim, postajali vlasnici slika i čuvali ih po svojim palatama. Pred kraj HVIII veka štampa osvaja javni život, što znači da se pojam javnosti širi izvan aristokratskih krugova, dvora i klera. Goji je bilo stalo da ga upozna šira publika, i takođe mu je bilo stalo da iskorači iz „zadatih tema”. Zbog toga je radio grafike. U reklami za svoje Kaprice, objavljenoj u jednim madridskim novinama, rekao je da je tema tih grafika „kritika ljudskih grešaka i poroka”. Paralele između Gojinih likovnih kaprica i svojih literarnih, uočila sam tek naknadno, kad sam se bavila izuzetno zanimljivim poslom sklapanja knjige od već napisanih priča.

Na kraju svakog „kaprica” dali ste duhovit i kratak komentar, pa su se oni koji Vas znaju kao vrlo ozbiljnog pisca prijatno iznenadili. Da li je naša stvarnost za Vas sada bliža tragici ili humoru?

Iako sam podsticaje za svoje kratke priče nalazila u stvarnosti, mislim da iskustvo ove i ovakve naše stvarnosti nije neophodno da bi se te priče razumele. Naime, ljudske greške i poroci, baš kao i ljudska glupost, univerzalni su. Tačno je da sam dosad veoma retko pisala u humornom ključu. Mada, ni za ovu knjigu ne bi se moglo reći da je humoristična; jedino kroz naknadne komentare uvodim neki pogled iskosa, kako bi se priče otvorile, kako bi čitalac razumeo da pisac ima još primisli, da nije baš sve rečeno.

U dužoj priči „Dan” opisali ste upečatljivo dan sahrane Slobodana Miloševića, postavljajući ozbiljna pitanja o tome kako žaliti dojučerašnjeg „gospodara naših života”. Iznova ste pomislili na Španiju, i na šta sve još?

Nigde ne pominjem ime pokojnika, mada je jasno o kome je reč. Davno sam prevela jednu kratku priču Huana Karlosa Onetija, „Ona”, o danu smrti Eve Peron čije se ime, takođe, ne pominje. Htela sam da ova priča bude tako snažna, ali da primenim sasvim drugačiji metod. Motivacija za njeno pisanje, kao i postupak, u neku ruku su slični motivaciji i postupku romana „Kuća u Puertu”. Naime, u nekom trenutku kataklizme za zajednicu, pojedincu se desi da je pored ličnih briga i pregnuća prinuđen da primi na sebe i teret kolektiviteta, pa se naknadno čudi kako je ljudskom biću uopšte moguće da podnese u sebi toliki broj epicentara raznih potresa. U „Kući u Puertu” reč je o jednom letu koje sadrži neposredno iskustvo bombardovanja, krivicu rasturanja porodične kuće, opsadu tuđih sećanja, organizaciju selidbe, zaštitu deteta, bol gubitka, obavezu razlistavanja istorije jednog veka i šta sve ne. Ovde, u pripoveci „Dan”, u jednom jedinom danu steklo se toliko turobnog i nekrofiličnog da jedinka popušta: blatnjavi tragovi poplave, ljubavni krah, zastrašivanje pandemijom, zagonetna smrt onoga koji je za jedne zlotvor za druge heroj, kolektivni strah i mučnina, potreba razuma da se odredi prema događaju, deontološki otpor radovanju smrti, jedan bezimeni leš na trotoaru...

Pokazujete da su heroji i Nunjes de Balboa, španski konkistador, ali i „obični”, svakodnevni ljudi, u Španiji, u Srbiji.

Nunjes de Balboa je tragična ličnost iz španske istorije: lep kao bog, sposoban, odan, smeo, a oko njega spletke mediokriteta i zavidljivaca... On je otkrio Tihi okean, ali malo potom mu je odrubljena glava na glavnom trgu grada koji je osnovao. On je idealan lik za drevne „visoke žanrove”, tragediju ili epopeju, ali nije na velika vrata ušao u književnost, koliko ja znam. Otkad je roman postao „visoki žanr”, obični ljudi zamenili su bogove i heroje i književne likove plemenitog roda. Govorim ovde o različitim konvencijama u različitim vremenima, a u svojoj pripoveci „Nunjes de Balboa” upravo iznosim dve paralelne priče, jednu o davnom heroju i drugu o savremenom antiheroju, sa implicitnim zaključkom o mlinu istorije koji na isti način mrvi sve.

Da li vidite mogućnost da se naši građani, koji su izgubili motivaciju da učestvuju u stvarnosti i utonuli u apatiju, vrate životu i promenama?

Odgovor na ovo pitanje ne spada u moj domen. Kad bih imala viziju o tome kako ličnim zalaganjem efikasno doprineti opštem dobru, verovatno bih se bavila politikom. Uostalom, „naše građanstvo” je za mene mnogo širok pojam; umem da mislim samo o onom delu građanstva koji čita knjige, a to je manji deo. Oni koji ne haju za pisanu reč, najčešće imaju čvrsta uverenja i odgovore na sva pitanja. Šta hoću da kažem? – moj posao podrazumeva pretenzije na budućnost, pa mogu sebi dozvoliti bar viziju neke bolje budućnosti za ovaj narod, a ključ za to jedino vidim u obrazovanju.

Marina Vulićević

11.05.09

Ponekad je teško razlučiti stvarnost od privida, pogotovo ako smo skloni da iza vidljive tražimo i nevidljivu stranu stvari - napisala je Gordana Ćirjanić u novoj zbirci priča „Kaprici i duže priče” („Narodna knjiga”). U razgovoru za „Blic” poznata spisateljica govori o „detaljima” svakodnevice koji su je motivisali, diletantizmu kojim smo okruženi, svakodnevici...


Komentarišući činjenicu da deo naslova knjige („Kaprici”), koja sadrži sabrane pripovesti objavljivane u novinama, korespondira sa nazivom bakroreza čuvenog slikara F. Goje, Gordana Ćirjanić kaže: „Paralele koje sam povukla između svojih kratkih priča i Gojinih ‘Kaprica’ obrazložila sam u postskriptumu knjige. Priče su originalno pisane bez ikakve primisli na Goju i njegove grafike. Veze sam uočila naknadno, iz pozicije čitaoca svojih priča, kad sam poželela da ih opremim naknadnim komentarima. Ta moja dopisivanja, katkad sarkastična, katkad moralistička, neodoljivo su me podsetila na komentare kojima je Goja opremio svoje grafike, a sastavljao ih je, veruje se, sa jednim prijateljem. Pročitavši zatim studije o slikaru, uočila sam i neka druga moguća poređenja - na primer, da je novinska priča potcenjena u odnosu na klasičnu pripovetku, na isti način kao što je grafika potcenjena u odnosu na ulje na platnu. I još štošta.”

Stiče se utisak da u priči „Ćorkan i Švabica”, opisujući kontakt i razgovor ocvale lepotice i „velikog” fotoreportera, između ostalog otvarate pitanje savremenog života pod diktatom silikonske lepote i sreće, mladosti, po svaku cenu?
- Kratka priča koju pominjete zapravo je jedna groteskna sličica u kojoj ima poezije i karikature u isti mah. Moja namera je bila pre svega da prikažem šta je diletantizam, u kome uvek ima nečeg neprimerenog. Diletanta odlikuju male mogućnosti i velike ambicije. To nije uvek jasno vidljivo, uostalom, pristajemo da živimo pod vlašću diletanata, ali u mojoj priči dovedeno je do krajnosti - taj nesklad je toliko smešan da čak izaziva sažaljenje.

Svaku priču završavate svojevrsnim, drugačijim fontom štampanim, postzaključkom; citatom, opaskom... „Siroti hipici” završavaju se rečima: „Pametan pisac ne ismeva omladinu nego joj se ulaguje”. Dakle?
- Moja generacija je provela mladost pod nekom vrstom gerijatrijskog terora: uzmimo na primer pesnike, mnogi su pripadali instituciji Književne omladine do svoje pedesete. Nasuprot tome, u današnjem globalnom svetu primorani smo da robujemo kultu mladosti. Ali nije za to kriva omladina. U svojoj priči upirem prstom u negdašnje hipike, a današnje japije, gospodare sveta. Ti koji su izdali svoje mladalačke ideale su upravo oni isti koji nameću modu i manipulišu današnjom omladinom. A moj naknadni komentar je zaista naknadan i autosarkastičan: svakom piscu je stalo da dopre do mladih čitalaca, a to će mu teško poći za rukom ako ismeva modu koja vlada među mladima. Mada, pisac u tekstu ne kaže baš sve što misli. Pa evo, sad da kažem: oni koji su skloni pomodarstvu i manipulaciji, u principu i nisu okrenuti knjizi i čitanju. Čitaju neki drugi, koji su, nažalost, malobrojni u svakoj generaciji.

Nije li odnos stvarnosti i privida svojevrsni zajednički imenitelj svih priča u knjizi?
- Moglo bi se reći. Svako tumačenje jednom objavljene knjige isto je onoliko legitimno kao i piščevo. Međutim, moram reći da nijedna moja knjiga pripovedaka nije pisana programski ili sa tezom. Svaku priču pišem kao da je prva i jedina. A kasnije, posle godinu ili dve, dolazi najzanimljiviji deo posla - sklopiti knjigu. Tek tada, iz pozicije čitaoca, nalazim kopče ili intervenišem kako bih ih podvukla, slažem i preslažem tekstove s težnjom da od knjige načinim živ organizam.

U svakoj od priča bavite se detaljima svakodnevice. Šta su danas i ovde njene uporišne tačke?
- Svakodnevica je nešto krajnje lično - koliko je individua na svetu, toliko je i svakodnevica. Čak i u svojoj pripoveci „Dan”, kojom započinje ova knjiga, a koja oslikava društvena vrenja, doživljaj kataklizme je dat iz krajnje ličnog ugla, jedinog koji obezbeđuje doživljaj. Tačno je da u ovoj mojoj knjizi ima mnogo detalja iz ljudske svakodnevice i da često sebe stavljam u ulogu posmatrača, ali s jedinim ciljem, tako svojstvenim književnosti, da kroz individualno i pojedinačno iskažem opšte.

Mesto emocija u toj svakodnevici?
- Ubrajam se u one pisce koji ne izbacuju emocije iz svojih tekstova. Naprotiv. Odavno sam se opredelila da upravo negujem „misao koja oseća” i „osećanje koje misli”, kako je to govorio Unamuno.

Imali ste u poslednje vreme više književnih večeri van Beograda. Utisci? Šta vas je publika najviše pitala?
- Publika u manjim mestima je izuzetno zahvalna. Iznenadilo bi vas koliko svet čita u Osečini, u Petrovcu na Mlavi, Pećincima, Lapovu, Prijepolju... Posle tolikog broja književnih večeri sa romanom „Poljubac”, i sama sam ponešto naučila: publika više ne trpi predavanja ex catedra, jedino je interesuje živ razgovor sa piscem i samo tako se uključuje. Ljudi katkad hvale pisca, i sami se pohvale pred svojim sugrađanima šta su sve pročitali, a katkad, bogami, i polemišu: Zašto kažem za protagonistu svog romana da je normalan čovek kad tako često poseže za alkoholom? Zašto sam mu dosudila samoubilački kraj, a prethodno ga motivisala kao snažnu ličnost?... Pitanja koja iziskuju ozbiljne odgovore.

Tatjana Nježić

03.05.09

Spisateljica Gordana Ćirjanić oglasila se nedavno novom knjigom. Reč je o proznom delu, knjizi pripovedaka pod nazivom „Kaprici i duže priče“, u izdanju „Narodne knjige“, čije stranice „oslikavaju društveno biće, politička vrenja i jedan tužni, zapušteni Beograd nakon stihije istorijskih zbivanja“. Ćirjanićeva ovde „ne preza od direktnog uplitanja u teške društvene teme, ne padajući pri tom u zamku agitovanja ili nekakvog nuđenja dnevnoj politici“...
Posle romana „Poljubac“, kako rekoste, počeli su da vas nazivaju intimističkim piscem, ovom knjigom napravili ste zaokret u „politička vrenja i tužni i zapušteni Beograd“. Šta je bilo presudno da iskoračite u surovu društvenu stvarnost?
- Smešne su poštapalice o pojedinim knjigama ili autorima. Uz moj prethodni roman „Kuća u Puertu“ išla je druga poštapalica „epski zahvat“. Dakle, već dosadašnjim svojim knjigama ja sam pokazala da nisam pisac od jedne teme, jednog raspoloženja ili jednog žanra. I ranije sam doticala društvenu stvarnost, bavila se istorijskim temama, tako da sve to nije novo kod mene.
I dalje vas ne napuštaju „španske teme“...
- Španija, ili preciznije Andaluzija, odavno je postala moj literarni prostor. U celokupnoj svojoj prozi jedino sam u romanu „Poljubac“ izašla iz tog prostora. U knjigama pripovedaka dosledno kombinujem srpske i španske teme i najpre bih rekla da se ti tekstovi odigravaju na nekom imaginarnom mostu između dve zemlje, kroz neprestana poređenja i uzajamna osvetljavanja. Već na koricama svih tih knjiga ukazujem, naslovom ili ilustracijom, kao nekom strelicom, na Španiju. Ta zemlja je, pored Srbije, deo mog životnog i intelektualnog iskustva, pa ne mogu i neću od toga da bežim.
Zaštos priče sa nadnaslovom „Kaprici“...
- U postskriptumu ove knjige, obrazložila sam njen naslov. „Kaprice“ tretiram maltene kao žanr, onako kako u muzici kapričo stoji za muzička dela različite forme, sa lakim, neočekivanim obrtima i često duhovitim karakterom. Međutim, nisam pribegla muzičkom terminu, nego upravo originalnoj reči „kapric“, sa svim onim što to znači na srpskom. Kad čitalac, međutim, dođe do kraja knjige, ja ga naknadno upućujem na Goju i njegov grafički rad, na seriju njegovih grafika koju je nazvao „Kaprićos“. Ne bih ovde otkrivala sve ono što piše u tom „postskriptumu“ - u svakom slučaju smatram da su kopče između Gojinih grafika i mojih kratkih priča veoma zanimljive. Barem su meni zanimljive. Naknadni komentari koji idu uz svaki „kapric“ u mojoj knjizi svakako su rađeni po uzoru na Gojine komentare, koje je on, u duhovitom ili moralističkom ključu, dopisivao uz svoje grafike. Veruje se da je on to radio zajedno sa jednim prijateljem.
Niste nastupali pred publikom u Beogradu toliko godina. Rekli ste da je razlog tome erozija svih institucija... Kako vam se stvari čine danas?
- Ne računajući nastupe vezane za primanje nekih književnih nagrada, kao i kamerne konferencije za štampu, prošle nedelje sam u Institutu „Servantes“ prvi put posle trinaest godina nastupila pred beogradskom publikom. Za razliku od te moje uzdržanosti u glavnom gradu, rado nastupam u unutrašnjosti zemlje; sa romanom „Poljubac“ održala sam najmanje trideset književnih večeri. U manjim mestima publika je zahvalnija. U Beogradu mi smeta što su književne tribine uništene. Ima mnogo sala i održava se mnogo književnih večeri, ali ne postoji tribina koja ima koncepciju, odnegovanu publiku, urednika koji održava određeni kriterijum ili se zalaže za određenu poetiku, generaciju, šta god... U takvim uslovima publika je slučajna, a ja ne vidim svrhu u tome da pozivam i okupljam svoje prijatelje. Ovoga puta napravila sam izuzetak, prilika je bila takva - nova knjiga, svetski Dan knjige, ustanova koja je na neki način neutralna kao tribina... Publika je bila izvanredna, ali je činjenica da su moji prijatelji činili bar polovinu.

Mila Milosavljević