Kad jednom utvrdimo da prikazivanje u antropologiji podrazumeva opisivanje i razumevanje istorijskih susreta, ukrštanja, vladavina i sukoba, ali i razmenu između lokalnog i globalnog, postaje neophodno da se usredsredimo na ukrštena i kosmopolitska iskustva
Dvadesetih godina u delima Franca Boasa, osnivača američke škole kulturne antropologije, i Bronislava Malinovskog, prvog predstavnika britanskog funkcionalizma, priznaje se specifičan i poseban karakter svakog oblika kulture. Odbacuje se shvatanje da je kultura zajednička za čitavo čovečanstvo, da zavisi od dostignutog stepena razvoja, kako su smatrali antropolozi pristalice teorije evolucije, a prihvata se postojanje mnoštva kultura od kojih je svaka legitimni izraz ljudskog "duha" i ishod posebnog istorijskog procesa.
Pošto smo odredili specifični i istorijski karakter svakog kulturnog sistema kao skupa shvatanja, ustaljenih navika i društvenog ponašanja, dolazimo do modernog uobličenja pojma "kulture" u antropološkom smislu. Tada možemo da razmatramo problem spoljašnjih razlika (između društveno-istorijskih celina koje se politički i geografski razlikuju) u okviru kulturnih razlika nastalih kao rezultat različitih istorijskih procesa i različitih puteva izbora (koji su bar teorijski podjednako opravdani). Na taj način je antropologija mogla svesno da odredi gledište poznato kao etnocentrizam i da kao odgovor na njega razvije pojam kulturnog relativizma (Sinjorini, 1992) i šire, da nužno preispita kategorije napretka, razvoja i same istorije. Kao što kaže Levi-Stros:
"U nekoliko poslednjih godina Zapad se pomirio s činjenicom da su njegova neizmerna dostignuća na nekim poljima dovela do ozbiljnih gubitaka na drugim, i to u tolikoj meri da se postavlja pitanje da li vrednosti kojih se odrekao da bi uživao u onim drugima ipak zaslužuju veću pažnju. I tako se u zamisao (koja je sve doskoro preovlađivala) o neprekidnosti napretka u pravcu kojim je žurio isključivo Zapad, ostavljajući ostala društva iza sebe, ugrađuje koncepcija mogućnosti izbora. U okviru tih mogućnosti svako se izlaže gubitku na jednoj strani da bi dobio na drugoj" (Levi-Stros, 1984, str. 11).
Šta je to kulturna politika
U etnografskom prikazivanju, antropolog prostorno određuje i izdvaja ono što nam danas izgleda usko povezano: regiju– naciju–globalizaciju, dok spoljašnje odnose i premeštanje neke "kulture" potiskuje u drugi plan. Suština kulture za antropologiju nije više ono što se možda nekad dogodilo. Kad jednom utvrdimo da prikazivanje u antropologiji podrazumeva opisivanje i razumevanje istorijskih susreta, ukrštanja, vladavina i sukoba, ali i razmenu između lokalnog i globalnog, postaje neophodno da se usredsredimo na ukrštena i kosmopolitska kulturna iskustva i to bar u onoj meri u kojoj se u prošlosti poklanjala pažnja ograničenim, lokalnim i ustaljenim kulturnim iskustvima. To bi moglo da znači da se više ne može govoriti o "kulturi", a da osnovni pojam na koji se usmerava antropološka analiza postaje "kulturna politika", bilo da ona obuhvata svesno usmereno delovanje države i kulturne industrije ili pak sveukupne kulturne uvozno-izvozne prilike koje su već postale podloga za svaki spoznajni poduhvat antropološke vrste (Kliford, 1999).
Kulturna politika se određuje kao pokušaj da se po utvrđenim modelima uspostavi odnos između subjektivnosti i kulturnog stvaralaštva. Drugim rečima, ona je oblik posredovanja između različitih mesta, dinamike i procesa oblikovanja kulturnih identiteta i stvaralaštva s jedne i društvenih institucija s druge strane.
Planiranje i moguće stvaranje novog egzistencijalnog vidika bez velikih potresa i patnji, ali unutar određene tradicije i kao njen nastavak, ili raskid s nasleđem i neposredno uklapanje pojedinca u modernu dimenziju, predstavljaju dva načina uvođenja novih naučnih područja, pojmova i ideja s ciljem da se promeni opšta predstava o svetu. Ako se prihvati ideja o procesu promena kao jedinom mogućem i progresivnom putu razvoja po uzoru na zapadnu civilizaciju, onda i centralistička kulturna politika koja teži da proširi vladajuće vrednosti i obrasce, a neku zemlju ujednači u kulturnom smislu, izgleda kao opravdana. Stav zapadne kulture (ili bar njenih glavnih delova) to i potvrđuje. I obratno, ako se prihvati mogućnost promene kao izbora u okviru raznih pravaca i različitih sistema jednakih vrednosti, tada kulturna politika mora da se suoči s tim pojedinačnim izborima i takvim različitim mogućnostima.
Pojam identiteta
Vodeća pretpostavka kojom se neka kulturna politika rukovodi mogla bi da bude sledeća: u trenutku u kojem neko društvo, grupa ili zajednica dospe u situaciju intenzivne "kulturne razmene" (na primer plemenske zajednice kao što su Dani sa planine Džaja u Zapadnom Irijanu u Indoneziji, ili Toraja iz Sulavesija, takođe u Indoneziji, koje su poslednjih godina preplavili turisti, a njihovi pripadnici su naučili da "prodaju" sopstvenu kulturu, kao što uostalom čine i mnoge druge zajednice), stvaraju se uslovi da započne prelaz procesa promena iz jedne u drugu fazu. Ovaj proces promena nastaje spoljašnjim delovanjem (najezda turista, koju u navedenom slučaju u Indoneziji očigledno podstiče indonežanska vlada), kao izraz težnje za promenama koje su strane ovim zajednicama, ali ih one ne odbacuju iz mnogih razloga (među kojima ekonomski često nije presudan). Nekadašnja kultura gubi značaj i poprima ekonomsku vrednost prouzrokujući krizu identiteta. Tradicionalni kulturni model u čijem su okviru pojedinci delovali prema opšteprihvaćenim znanjima koja sačinjavaju vrednosti, ponašanja, misli i međusobni odnosi, preobražava se tako što kao nadoknadu za gubitak identiteta daje novu vrednost (možemo reći dodatnu vrednost) kulturi, ističe nova polazišta, uvodi nove kategorije mišljenja, predlaže nove modele ponašanja kao izraz potrebe za utvrđenim, stabilnim i pojmovnim sredstvima koja omogućavaju kontrolu uvođenja novina. Dakle, pojam kulturne politike ukazuje se kao najpodesniji za teorijsko uobličavanje promena koje su u toku.
U tom slučaju bi kulturna politika bila instrument za povezivanje i komuniciranje koji olakšava shvatanje različitih oblasti, područja i kultura (tradicionalnih i modernih) koje postoje u nekom društvenom sistemu. Izgleda da ovako shvaćen pojam kulturne politike pretpostavlja i uključuje: proširenje pojma kulture na mnogobrojna područja različitog značenja, promene nastale usled društvenog rasta i raslojavanja i pojam identiteta shvaćen u okvirima posebnih obeležja.
Ugo FABIJETI
Roberto MALIGETI
Vinčenco MATERA
(Iz knjige "Uvod u antropologiju. Od lokalnog do globalnog". Prevod sa italijanskog Mirela Radosavljević. Izdavač "Clio", 2002. Oprema teksta redakcijska)
