Usamljena gomila

16.09.07 Danas

Mnogim sociološkim studijama se verbalno barata uz podosta nejasnu etiketu "klasika". Nejasnu, jer se dotična prilepljuje iz međusobno veoma različitih razloga: od drevnosti studije, preko anticipacija određenih modernih ideja, do političkih provokacija i/ili idiosinkrazijskih kontroverzi dela. Koji je razlog "klasičnosti" Dejvida Rismana i njegove Usamljene gomile (The Lonely Crowd)? Zapravo, koji je to dobar razlog za ponovno izdanje ove sociološke studije na srpskom jeziku (Mediterran Publishing, 2007)? Razlog je dvojak: njena ogromna popularnost i njena savremena relevantnost.
Najpre, popularnost. Malobrojne su naučne knjige koje dospeju na liste bestselera poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, ili Sebičnog gena Ričarda Dokinsa. A za brojanje knjiga iz sociologije koje su tamo dospele previše su i prsti jedne ruke. Pa ipak, Rismanova Usamljena gomila prodala se u neverovatnih 1,4 miliona primeraka, postavši time najprodavanija knjiga koju je napisao sociolog, u čitavoj američkoj istoriji. I samo to bio bi dovoljan razlog da svaki sociolog - akutno žedan masovnog priznanja njegovih znanja i sposobnosti - poseduje tu knjigu u privatnoj biblioteci.
Usamljena gomila objavljena je 1950. godine (popularno džepno izdanje 1960) i, uz nekoliko indirektnih saboraca-saputnika (npr. Kinsijevih izveštaja), predstavljala je tipičnu akademsku avangardu svega što se potom izlilo po Americi i planeti u tzv. "burnim šezdesetim". U mnogo čemu bio je to manifest i dobrim delom okidač korpusa neomarksističke i levoliberalne misli/prakse, čije recidive i mutacije osećamo i danas - od antiglobalizma, preko političke korektnosti, do tzv. "world music". Svakako, ovome je doprineo i fantastično vispreni a istovremeno nepretenciozni stil knjige. Tipični intelektualni razgovori tih godina behu rasprave o ponašanju koje je rismanovski "usmereno iznutra" ili "usmereno drugima", Risman dospeva na naslovnu stranu časopisa Time, a naslov knjige, The Lonely Crowd (koji je smislio izdavač) pojavio se i u čuvenoj pesmi Boba Dilana I Shall Be Released iz 1967.
Risman i Usamljena gomila su se, dakle, "dogodili narodu", ali i američkoj sociologiji. Bilo je to doba sociologije kao strogo tehnokratske, kvantitativne i empirijske discipline "društvenih inžinjera", koji su svoju jedinu ulogu videli u zamornom statističarenju. Nasuprot tome, Risman beše vodeća i najblistavija pojava programa koji je sociolog Majkl Buravoj nazvao (potrebom za) "javnom sociologijom". I potonji asovi iz špila neolevičarskih argumenata, poput Milsa, Froma, Markuzea, Bloha - od kojih su se pojedini voleli prošetati Korčulom - delovali su drugoligaški u poređenju sa udarom masovne popularnosti Usamljene gomile. Refleksivna ironija prema kojoj je sam Risman zborio kritički upravo o ovoj masovnosti i ugledanju na ostale pri odabiru ličnog ponašanja (pa i štiva za biblioteku i/ili plažu) druga je tema.
Sam Risman bio je veoma inspirativna ličnost američke sociologije i dugogodišnji aktivni kritičar rata i nacionalizma. Rođen davne 1909. godine, Rismanov put u sociologiju išao je od interesa za prirodne nauke preko karijere u pravu i radu pri Vrhovnom sudu Sjedinjenih Država. Potom, u 36. godini života i sa četvoro dece, Risman se prebacuje na sociologiju. Postaje profesor sociologije na Harvardu 1958. godine gde ostaje do smrti u 2002. Rismanov 136. kurs društvenih nauka na Harvardu prošlo je na hiljade diplomaca. Njemu samom nije se dopadala rola zvezde i "doktora za nacionalni karakter Amerikanaca", a u jednom intervjuu umeo je reći: "U uređenjima koledža i univerziteta tražim ljude koji plivaju protiv struje. Kad god vidim jednoglasno mišljenje, obuzme me nemir".Na drugom mestu, važno je osvrnuti se i na savremenu relevatnost Rismana, odnosno na pitanje šta u samoj studiji, zapravo, piše. Sociološki, reč je o tipičnoj ali ne manje lucidnoj makrosociološkoj teorijskoj studiji o uticaju specifičnog industrijskog društva na karakter Amerikanaca. Taj se karakter menja(o) analogno promeni posleratne društvene strukture, odnosno promeni od imperativa proizvodnje ka imperativu potrošnje. Najednom postaje ekonomično pretvoriti čoveka u konzumenta, i sveobuhvatna konformizacija je mehanizam koji markira Risman. Ovo je suština njegove ideje o čoveku "usmerenom drugima": karakteru konstantno žrtvovanom zahtevima, očekivanjima i modi drugih. Posredi jeste minuciozna i inspirativna kritika kapitalizma koja, zapanjujuće, nije ništa manje moderna danas. Naprotiv, ona danas postaje posebno neophodna, ponajpre u kontekstu tranzicionih društava, tj. društava koje se takvom konzumerističkom kapitalizmu halapljivo primiču. Pompezno otvaranje hipermarketa u Srbiji, vrišteći bilbordi u svakom delu vidnog polja, pomama za svime što je "u trendu", repetitivne reklame za sredstva za higijenu kuće i zuba - nemogući su bez Rismanove usamljene gomile. Ako je prvo srpskohrvatsko izdanje (Nolit, 1965) služilo (i) kao politički podobna kritika američkog kapitalizma, to jest samotapšanje po ramenu socijalizma - sve nam se to vratilo pod prozor. Usamljena gomila se, pedeset godina kasnije, dogodila u našem dvorištu. Upravo je danas neophodno (pro)čitati novog starog Rismana jer se, današnje oduševljenje hipermarketom to kazuje, prvo izdanje baš i nije čitalo kao u Americi. Aktuelnost teme osnovni je nagovor za dohvatanje ovog sjajnog dela. Uostalom, u Norveškoj i Engleskoj od 1995. godine i dan-danas svira bend koji se zove upravo - Lonely Crowd.
Nužno je istaći i veoma značajnu novost drugog (ovaj put odlično dizajniranog) izdanja Rismanovog dela: veoma indikativni drugi predgovor samog Dejvida Rismana, koji je nastao dvadeset godina kasnije, kao i odlični pogovor koji potpisuje sociolog Tod Gitlin. Međutim, ovde nije reč o novom čitanju ili novoj verziji Usamljene gomile, poput Makartnijeve "naked" varijante albuma Let It Be (1970) - za koji je dotični 2003. godine izbacio siroviju verziju od one nevoljno dogovorene sa producentima. Ne, ovo je ista ona studija iz 1960, ali sa nagovorom da joj se ponovno vrati: Usamljena gomila - revisited.
Zoran Kostić Cane (Partibrejkers) jednom je rekao da su njegov bend rano proglasili za legendu, samo da bi ga što pre "otpisali": "Kad ti kažu da si legenda, to je isto kao da ti kažu da si budala. Znaš ono kad budali kažeš ’Gde si legendo?’. On se oduševi, a ja bih takvom ... mater". Sličnih nastojanja ima i pri evaluaciji nečije sociologije. Iako nesumnjivo legendarno i klasično, delo Dejvida Rismana nije ovaj tip legende ili klasika sociologije. I on ima još mnogo toga da kaže pre nego što ga se otpiše. Sjajno je što su to i domaći izdavači primetili.

Aleksej Kišjuhas