Ulica i potukač

01.01.00

Politika
18.03.2000.
Stvarno i umetničko
Sarkazam i lirska katarza
U knjizi pesama i kratkih priča "Ulica i potukač" Novica Tadić artikuliše i kristalizuje svoj umetnički doživljaj stvarnosti u gami iskonskih poriva i emocija

Premda sastavljena od pesama i kratkih priča, knjiga N. Tadića "Ulica i potukač" (izdavač "Oktoih", Podgorica, 1999) odlikuje se jedinstvom poetike, umetničkog postupka i strukture. I u stihovima i u prozi N. Tadić oblikuje jedan samosvojan i vrlo intenzivan umetnički doživljaj stvarnosti koji, uz to, ima i potencije katarze, umetničkog pročišćenja, i to tako da se ono razlikuje od onog u antičkoj tragediji najviše po inscenaciji, odnosno po tome što ga podstiče ne zbivanje naočigled svih, već ono što se zbiva u duši osamljenog čitaoca.
A ono što tu dušu podjednako uzbuđuje, to je zli udes koji pogađa junaka ovih priča i pesama, stižući neumitno, kao što, na kraju drame, zla kob stiže tragičnog junaka i ubija ga iako je on jači i bolji no drugi. I mada ovde nije reč o nadmoći u snazi i vrlini i o pogibiji najvećeg među junacima, već pre o istančanoj ljudskoj osetljivosti i čestitosti, o onoj vrlini za koju simpatija izvire i ostaje u duši usamljenoj, ipak je rasplet i te kako tragičan, upravo zbog poraza te naratorove duše koji je ravan smrti, njenom gubljenju sa lica ovog sveta.
Uzdah i jecaj
Takav poraz, za razliku od onog u tragediji, ne izaziva baš emocije straha pred tolikom nadmoći zle kobi, niti sažaljenja prema poraženom junaku, već pre one emocije kojima je obuzet lirski subjekt i narator: jetki uzdah i jecaj obeshrabrene duše i gađenje pred rugobom kobi koja ju je sustigla. Jer ovde tragičnog junaka ne pobeđuju moć i reč božanstva ili "božjeg" namesnika, no najobičnije zlo i beda ovoga sveta. Zato reč o tome nije samo tragična, već sarkastična. Tadićev lirski subjekt, odnosno narator, postaje ironičan i zajedljiv zato što ga ne kažnjava neki veliki protivnik, to jeste nekakva nadmoćna vrlina koju oličava, već oličenje svakojake nedomašenosti, to jeste neko u kome nikakve vrline i veličine nema. Tadićev junak, zapravo, i nema kome da se obrati i uputi svoj protest; može da govori samo sebi, ujedajući samoga sebe i rugajući se svome porazu.
Sa golim srcem na dlanu
Ali i sarkastična katarza, poput one tragičke, makar kako bila gorka i bolna, donosi bar jedno olakšanje, slično onom od govorenja vlastite muke. I ne treba očekivati od toga ublaženje gorkih emocija; možda pre pojačanje u umetničkoj konkretizaciji koja je, naravno, jedan specifičan odgovor ranjene duše. Odgovor i ujedno prepuštanje vlastitog spasenja toj vrsti govorenja i iskazivanja.
Glavno obeležje Tadićevih pesama i kratkih priča je, reklo bi se, prvi, nesumnjiv i nenadmašan njihov kvalitet, u tome je što se jedan tako dubok i gorak doživljaj stvarnosti evocira i oblikuje isto tako intenzivnim umetničkim sredstvima ne gubeći nimalo od svoje izvornosti. Tadićeve pesme i kratke priče nisu žalopojke, niti sentimentalna rezignacija, još manje nekakva narativna racionalizacija; pomoću sarkazma Tadić artikuliše i kristalizuje svoj umetnički doživljaj stvarnosti u gami iskonskih poriva, emocija i nagonskih uvida stižući do lirske katarze. Umetnička interpretacija koja, posredujući emociju, ne odvaja je i ne odmiče, već je budi u svoj njenoj izvornoj snazi i prvobitnom kvalitetu. Zato i ima potencije lirske katarze, prolaska kroz čistilište zbog udesa, sa golim srcem na dlanu.
Stojan ĐORĐIĆ