01.01.00
Politika
27.10.2001.
Savremena poezija
Pakleno čistilište
Novica Tadić: "Okrilje", izdavač: "Glas srpski", Banjaluka, 2001.
Najnovija knjiga Novice Tadića, jednog od najdragocenijih pesnika srpskog posleratnog pesništva, spontano nastavlja poetičko-smisaoni luk zbirki koje su se učestalo pojavljivale poslednjih godina: bilo da je reč o novim, autorskim izborima već objavljenih Tadićevih knjiga (Ulica i pomukač, O bratu i sestri, Noćna svita, Napast), bilo o potpuno novim rukopisima kao što su "Nepotrebni saputnici" (1999). Izuzetno mesto u kritičkoj i čitalačkoj recepciji pesnik je izborio zahvaljujući neprestanim istraživanjima metamorfoza i metastaza zla, koje upućuje na dijabolični, nihilistički projekat sveta kao Sodome i Gomore u kojem pojedinac, pesnik, bivstuje okovan samoćom i izolacijom što se ukazuje u formi egzistencijalnog, nužnog opredeljenja.
Tome je naročito doprineo autorov osobeni pesnički postupak koji se od naoko verističkih detalja, slika, prizora i situacija za tren izmešta u prostore halucinantne, iracionalne i gotovo magične pozornice, gde caruje izobličena i osamostaljena predmetnost s kojom i sama pesnička figura ili glas gubi svoju prvobitnu vezu preobražavajući se u njena karakteristična (posebno na leksičkom planu) demonska lica. U tom i takvom svetu lirski junak se ne samo podvaja, dakle funkcioniše kao večiti, prokleti dvojnik, već se umnožava menjajući retoričke oslonce govora, a ustaljene odrednice dobro - zlo više i ne mogu da važe, jer se u Tadićevoj "izvrnutoj Bibliji" sve odvija prema nekim drugim, fantastično-grotesknim zakonitostima koje izmiču bilo kakvom racionalnom objašnjenju.
Ka tami i svetlosti
"Okrilje" je u svakom pogledu složeniji i obimniji nastavajk prethodne zbirke "Neporebni saputnici". Zbirka je komponovana labavo, gotovo linearno, bez podela na cikluse ili bilo kakve vezivne celine. Najveći broj tekstova pripada žanru pesme u prozi, paraboličnim i konfesionalnim zapisima, kratkim, aforističko-ironijskim stihovima, zatim tzv. brojanicama, pseudovezanim katrenima, da bi na samom kraju autor uključio poduži lirsko- fragmentarni prozni ciklus "Bolnica među čempresima", čije je mesto unutar zbirke svakako povlašćeno i po našem osećanju bi moglo biti posebno izdvojeno.
Egzistecijalna jeza i zgađenost nad ljudskom, pa samim tim i vlastitom opačinom obeležava gotovo sve tekstove Tadićeve knjige. I kada govori kroz groteskne figuracije ("spodobije", "čova-sova", "kostur-kolovođa", "šaptač pesama"), pesnik ih iznalazi u sebi, u nekoj vrsti sažete, slikovno veoma upečatljive introspekcije, naracije ili opisa. Svagda raspet između praroditeljskog greha, "mesta skrivenog zločina" koji ga neverovatnom, smrtnom silom vuče ka tami Danteovih krugova i svetlog, astralnog "Okrilja" - molitve za smirenjem i očišćnjem, Novica Tadić neprestano razvija registar emotivno-spoznajnih pozicija svojih lirskih junaka.
Ožiljci na telu
Katkad je u pitanju njegova opora, autoironjska mizantropija, karikaturalna kritika "buke i besa" demagoga, pseudotumača poezije i preokretanje tradicionalnih hrišćanskih toposa. Takve su na primer pesme: "Oproštajno pismo", "Novi stanar", "Iz okrilja", "Pohvale", "Moja muzo", "Odnekud", "Božji citati" i jedna od najboljih u zbirci "Znak krsta": "Nemoj mi govoriti/oprostranstvima. Čim izađeš iz svog kutka, / počneš da ispredaš laži. Ustani, raširi ruke - / to će biti dovoljno. Raspet si kao i ja, / i to smelo pokaži". Ova kratka pesma upravo je primer Tadićevog majstorstva u stvaranju poetskog smisla koji je utemeljen na paradoksu i inverziji same slike, odnosno izokretanja njenih očekivanih značenjskih smernica.
S druge strane, jedan broj tekstova, osobito onih koji imaju molitvenu intonaciju, približava se tradicionalnom ispovednom tonu, koji katkakad prizove Isidorine "Molitve u Topčiderskoj crkvi" ili Velimirovićeve "Molitve na jezeru". Takve pesme u prozi imaju naglašen patetično- ritmički naboj, na primer "Molitva iz tmine" ili "Molitva za smirenje u Gospodu": "Vazneseni Gospode, mili Bože moj, ja ostadoh u tmini, među demonima. S neba spusti oganj, ogrej me, osvetli grehe moje, pretvori me u pepeo i dim koji se prema Tebi diže". Prilagođavajući molitveni žanr svojoj poetici, Novica Tadić neprestano ukazuje na naizmeničnost svetlosti i tame, na mogućnost da sami Bog pokreće Đavola da iskušava čoveka u kojem se trajno naseljava i "budi u njemu zločinački pokret".
Ciklus "Bolnica među čempresima" tematizuje motiv lazareta iz svakodnene, urbane perspektive, naglašavajući momente truljenja, raspadanja materije, odnosno ljudskoga tela. Precizna dokumentarna slika iznutra crpe mitske arhetipove, pre svega prelazak preko Stiksa, očišćenje i dosezanje čiste, apsolutne duhovnosti, koja se pokazuje kao čista iluzija, komatozni san. Jer, pesnik se ipak vraća svojim ožiljcima na telu: "Poezija. Dašak. Mir. A možda ni to" (20). Tako ostaje deo mrtve prirode koju mu je dosudila njegova Paklena Muza.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
01.01.00
Dnevnik
31.10.2001.
Molitve iz tmine
Knjiga "Okrilje" Novice Tadića govori o univerzalno postavljenom demonu koji nam je svima prethodnih godina skočio za vrat i koji nas ni do današnjih dana ne pušta
Piše: Zoran Bognar
Novica Tadić (1949), zasigurno predstavlja jedan od najautentičnijih modernih pesničkih glasova u srpskoj poeziji s kraja dvadesetog veka. On je, čini se, najsmelije prekinuo sa tradicijom i pokušao da svoja osećanja iskaže drugačije od ostalih, da se oslobodi taktiziranja i lažnog idolopoklonstva. Ovaj pesnik je pravovremeno shvatio da ni svet, ni čovek, pa tako ni njegova poezija, nisu kliše, već da se i oni nalaze u dijalektičkom procesu; da se menjaju pokretači odnosa, metodi menjanja, strasti, ideje - shvatio je da postoji drugi i drugačiji jezik kojim čovek iskazuje promene i da se mora naći takva struktura izraza koja može da iskaže svaku psihičku promenu u čoveku, svaku njegovu emotivnu i misaonu vibraciju. Na takvom poetskom postamentu Novica Tadić je izgradio lucidni hram poezije kojeg karakteriše ekspresivna, ironična, pa čak i sarkastična poetika o egzistencijalnom strahu i o potpuno poremećenim vrednostima obolelog sveta. On je sa svojim prethodnim knjigama ("Prisustva", 1974, "Smrt u stolici", 1975, "Ždrelo", 1981, "Ognjena kokoš", 1982, "Pogani jezik", 1984, "Ruglo", 1987, "O bratu, sestri i oblaku", 1988, "Ulica i potukač", 1999, "Nepotrebni saputnici", 1999, "Napast", 2001) postao poznat kao pesnik koji je na vrlo autentičan i sugestivan način govorio o unutrašnjim lomovima i preispitivanjima čoveka, o njegovim najtamnijim psihičkim i podsvesnim stanjima i porivima, o integralnoj i individualnoj katarzi i osvešćenju...
Zahvat u tkivo čoveka
Gotovo sve njegove knjige, a to pogotovo svedoči najnovija knjiga "Okrilje" (Glas srpski, Banjaluka, 2001) veoma su polivalentne, duboko promišljene, veoma ekspresivne i mudre. I knjigom "Okrilje", ostvarenom tehnikom toka svesti, ovaj vrsni pesnik, prouzrokuje raznorazna psihička rasterećenja i prečišćavanja u čoveku, oslobađa ga zbunjenosti, ponekih zaostalih trauma ili pak pojedine traume produbljuje dotle dok ih ne rasvetli. Bilo da peva o usamljeništvu, o morbidnim bolničkim danima, o odricanju kao najvećoj božjoj nagradi i blagostanju, o porodici, o poznanstvima, o konkretnim događajima, Novica Tadić, u stvari, ovim pesmama uvodi u realnost ono što je kod mnogih osobenjaka godinama bilo pritajeno, i na taj način konkretnije osmišljuje egzistenciju u najširem njenom smislu. Prema tome, iako pojedine sentence iz ove knjige prevashodno iskazuje neke konkretne (rekli bismo i autobiografske) životne situacije, sve su one, pre svega svojom suštinom, postavljene na viši, univerzalni plan... U tom smislu malo koja pesnička vizija u našoj književnosti krajem dvadesetog veka može se uporediti s Tadićevom, naročito ne po intenzitetu i širini doživljaja, po dubini i žestini psiholoških analiza, po snazi misaonih procesa koji se odvijaju u čoveku, po širini zahvata u samo tkivo čovekovog života, po umetničkoj zrelosti, po složenosti analiza psihičkog stanja ljudi koje prikazuje i uslova iz kojih oni dolaze. Ova knjiga je, baš kao i prethodne, izuzetno ekspresivna, zaumna, polivalentna, tamno zasenčena, ali, više nego bilo koja ranije, i sakralna, jer ćemo u njoj naići na sijaset lucidnih brojanica i molitvi, kao što su recimo pesme "Brojanica mala, pokajna", "Molitva iz tmine", "Molitva za smirenje", "Brojanica zvana", "Brojanica mala", "Brojanica zvana i postidna", "Molitva za izbavljenje od pijanstva" i "Molitva za nerođenog". Knjiga "Okrilje" govori o jednom, univerzalno postavljenom, demonu koji nam je svima prethodnih godina skočio za vrat i koji nas ni do današnjih dana ne pušta. Reklo bi se da je to isti onaj demon koji je svojim mračnim, morbidnim i destruktivnim delovanjem zatamnio i okarakterisao čitav prethodni vek, pa se ne bi trebalo mnogo čuditi što je Novica Tadić svoju poemu "Bolnica među čempresima" ispevao baš u dvadeset pevanja i na taj način numerološkom simbolikom precizno označio vreme o kojem peva. Sve navedene pesme, a i one ostale iz knjige, nose u sebi izuzetne podtekstualne bravure i psihoanalitička raslojavanja. To pokazuje da ovaj pesnik samo preko analize psihičkih procesa u čoveku otkriva prostor u kojem on živi. Tadić je uvek ispitivao i analizirao one ljude koji su pretežno okrenuti sebi, koji razrešavaju sopstvene egzistencijalne probleme i koji misle o tome kako se mogu prevazići izvesne komplikovane situacije u kojima žive.
Autentična izražajnost
Rekao bih da Novica Tadić na sasvim poseban način hvata i vrlo istančano analizira ljudsku svest, zapravo, on u svakoj životnoj situaciji, pored njezine konkretne realnosti, istražuje i onu koja nosi u sebi elemente kosmičke realnosti i koja je neodvojiva od konkretne i istorijske realnosti. Glavna komponenta koja određuje čoveka u umetničkoj pretpostavci ovoga pesnika jeste misaona i emotivna kompleksnost njegove vizije sveta. Čoveka u Tadićevoj umetničkoj viziji bitno određuje bogatstvo njegovog unutrašnjeg života, sadržina misli, kvalitet emocija, moć pretpostavke, odrešitost i misaona punoća pogleda na svet. Za Tadića čovek ne egzistira samo u jednom trenutku, on je izraz trajanja i različitih životnih procesa i iskustava. Sve nam ovo govori da su gotovo sve njegove pesničke knjige, pa tako i ova najnovija, u svim svojim odredištima uvek sigurno i jasno motivisane, da uvek imaju jaka misaona uporišta i, nezavisno od njihovih stilskih i kompozicionih tokova, nezavisno od poetske tehnike kojom se pisac služi, uvek su dosledne i otvorene u svom misaonom uverenju, uvek daju celu situaciju, i iznutra su široko razgranate. U tom smislu pesme Novice Tadića veštinom autentično ekspresivnog pevanja, dobro osmišljenim rasporedom motiva i bitnih situacija, koje čine njihova jezgra, dostizale su najviše lirske domete i o(p)stale za sva vremena. Na idejnom i filozofskom planu Tadić se, još od prvih pesama, veoma razlikovao od svojih savremenika, drugačija su bila njegova opredeljenja; njegove promene nisu uvek bile jasne, ali jedno je sigurno, on je uvek imao jasan umetnički tok koji je bio prihvaćen odmah čim se pojavio, a i danas su mnogi pesnici, i stariji i mlađi, prisutni u njegovom poetsko-fenomenološkom toku - a to nije ni malo ni beznačajno, ni za Novicu Tadića ni za našu literaturu.
