01.01.00
NIN
22.09.2000.
Pepeo koji govori
?Nepotrebni saputnici? Novica Tadić
Dobro nam znana iz prethodnih Tadićevih zbirki, mozaički izvedena slika sveta koju nova (jedanaesta po redu) nudi u biti je nepromenjena. Moglo bi se reći da je, u pojedinim sekcijama, dorađena, mestimično oštrije senčena, da je doživljaj intenziviran. Pesnik govori iz svog vremena, najvećma o opštim obeležjima i duhovnoj klimi epohe, ali njegove aluzije kadgod smeraju i ovdašnju, aktuelnu stvarnost. Reč je, dakako, o epohi na moralnom bespuću, o čoveku neurotizovanom i inhibiranom, na samoj ivici ljudskosti. Na sceni što je njegove pesme oblikuju "Besovske rabote okolo/traju, razbuktavaju se/ i svi se u toj stvari valjaju". Akteri rečene scene su ljudi koji ponajviše "gone i kleveću", njihova se komunikacija svodi na međusobno ugrožavanje integriteta. Govorni subjekt ih doživljava kao "nakaze pritajene", a umeju da mu se priviđaju i kao vampiri... U svemu, završnica ove zbirke "svetskog čoveka" našeg doba predstavlja kao "gnusobu koja se/podiže u vazduh i rasipa". Iščezava, reklo bi se, u dimu iz vatre koju je sam pripremio.
Nedeljivi od jave, od njegovog svesnog ponašanja i delovanja, snovi "junaka" Tadićevih pesama su, u izvesnom smislu, najautentičniji izraz realnosti. Opsedaju ih "noževi" koji ištu krv, strahovi od selidbe u izolovani "zamak" gde će se "konačiti u stidu", pretnje survavanjem u "bezdan" u kome će grešnik "kotlove đavolje" potpaljivati. Mada ne zna ni koga ni zašto spaljuju, on u snovima "naramak suvaraka" prinosi vatri, a "razuzdano mnoštvo...peva, puca i kliče". Po svemu sudeći, ove su snovite slike u neposrednoj vezi sa starozavetnom idejom kazne koja grešnike neminovno čeka. Satanskoj čovekovoj izopačenosti suprotstavljeno je, u Tadićevim pesmama, oslanjanje na Tvorčevu pravednost. Na "Dah Gospodnji" koji je svud oko nas, a dešava se i da iz knjige "prhne", na "Majčicu Bogorodicu" koja smanjuje teret na grudima grešnika, na šum krila "anđela čuvara" koji ga put spasenja vodi.
Zanimljivo je, u ovom kontekstu, kako Tadić vidi ulogu pesnika i smisao poezije. Primereno je zadanim okolnostima što se, u pesnikovoj glavi, "samo...ružne misli roje", što u skladu sa svešću o potrebi pokajanja "breme grehova nosi". Saopštenje da je neki "miting poezije" zapravo bio "provala svirepih reči" po svoj prilici sadrži polemički odnos prema ekstremnijim vidovima pesničkog (političkog) angažovanja. A iskaze po kojima je pesnik "telo prepuno smrada/svinja bez brnjice", ili "Beznačajna osoba;/pepeo koji govori:// Bolest od Boga... Sve najgore/ na jednom mestu", dvojako razumemo: kao krajnju nevericu da poezija, u našem vremenu, išta može promeniti, a i kao poetski izraz religijskog stanovišta da je, bez samoumanjenja i samoporicanja, pokajanje lišeno smisla...Pesme se, međutim, svemu uprkos i dalje pišu!
Rane Tadićeve zbirke koje su naš dehumanizovani svet transponovale sredstvima naturalističke scenografije, halucinantne fantastike i groteske, obezbedile su ovom autoru renome jednog od najizrazitijih predstavnika tendencija po kojima diferenciramo pesničku generaciju sedamdesetih. U novije vreme, počev od zbirke Potukač (1994) odlučnije, on teži sve jednostavnijem izrazu. Pesme u zbirci Nepotrebni saputnici su, prividno, nepretenciozni zapisi i opservacije svakodnevice, njenih prizora i pojava, fragmenti dijaloga i unutrašnjih pesnikovih monologa, meditacije njima podstaknute. Razume se, Tadićeva sposobnost da ih, u datom trenutku, različitim postupcima podigne na opštu ravan nije stvar za debatovanje. Reč je o pesničkoj realnosti besumnje snažnoj i uverljivo dočaranoj. I pre nove zbirke umnogome već "osvojenoj". Pitanje je, zato, dokle će, bez radikalnijih poetičkih preusmerenja, pesnikova konsekventnost biti stvaralački svrhovita?
Bogdan A. Popović
01.01.00
Politika
24.11.1999.
Savremena poezija
Spletkarenje demona
Novica Tadić: "Nepotrebni saputnici", "Narodna knjiga", Beograd, 1999.
Vrhunski kritičar i tumač poezije pored ostalih sposobnosti izvesno mora posedovati i dar predviđanja sudbine pesničkog razvoja, puta kojim se neka u određenom trenutku zrela i ostvarena poetika može transformisati u drugačije pismo, ne napuštajući, međutim, ishodišta, latentno ili otvoreno prisutna još od prvih knjiga. Mislimo pre svega na precizno uočavanje Jasmine Lukić povodom poezije i poetike Novice Tadića, jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika, koji se posle nekoliko godina oglašava svojom najnovijom zbirkom Nepotrebni saputnici, u dobroj meri povezanoj sa jednim drugačijim govorom koji je ostvaren u autorovim prethodnim zbirkama objedinjenim u izuzetno uspeloj knjizi Ulica i potukač ("Oktoih", Podgorica, 1999).
Lukićeva temeljnu odrednicu Tadićevog sveukupnog pevanja vezuje za iskustvo usamljenosti, rekli bismo ne samo na osećajnom planu već samoće kao egzistencijalnog opredeljenja, iz čega proizilazi pesnička distanca, izdvojenost, izolacija i problem u komunikaciji ne samo sa ljudima već i sa celokupnim materijalnim svetom koji poprima zastrašujuće forme. Tadićevu poeziju kritika (Mikić, Pavković, Pantić, Božović i mnogi drugi) uglavnom je doživljavala kao nekakvu "fragmentarnu antipoemu o zlu", "pandemonijum", "izvrnutu Bibliju", koja je deo jednog celovitog projekta o svetu kao Sodomi i Gomori.
Mistične zakonitosti
Tome je naročito išao u prilog autorov osobeni poetski postupak koji je od naoko verističkih detalja, slika i prizora situacija za tren ulazio u prostore halucinantne, iracionalne i magične pozornice izobličene i osamostaljene predmetnosti sa kojima i sama pesnička figura gubi svoj prvobitni identitet i kafkijanski se preobražava. Čini se da u tom i takvom svetu ustaljene odrednice dobro - zlo više i nisu mogle da važe, jer se to odvijalo prema nekim drugim, mističnim zakonitostima koje izmiču racionalnom objašnjenju.
Nepotrebni saputnici se u poetičkom i jezičkom smislu u dobroj meri naslanjaju naknjigu Ulica i potukač, jer produbljuju ne samo pesničku poziciju izdvojenosti (što se može tumačiti i kao neka vrsta elitizma, dakle duhovne uzvišenosti nad svetinom) već ukazuju na izvore ličnog ogrešenja o osnovna načela hrišćanskog nauka datih bilo kroz neku vrstu ispovedne priče, bilo kao niz upečatljivih, metaforičkih sentencija. Umireni ritam i narativno-opisna sugestija čitaoca usredsređuju upravo na ono što je u ovoj knjizi u prvom planu, a to nisu ni groteskno-fantastična bića ni bezimeni potukači, već sami pesnički subjekat, koji sebe i svet vidi kroz breme greha i opačine, odavno prepušten lažima, taštini, bludu, praznim rečima, mržnji, ubistvu, lakomosti, izdaji, zaboravu. Zbog toga treba biti neprimetan, da bi se spasao od iskušenja lukavoga: "Budi neprimetan. I noćna se kapa prepuni brigama. / Onaj dušeubica i zavodnik uvek ti nešto predlaže. / Ne veruj đavoljim varkama, glavu od njih okreni" ("Pouka").
Opora poenta bića
Neimenovano "to" koje je u Tadićevom pesništvu uvek predstavljalo kamen spoticanja za tumače zapravo je ona stalna metafizička i nepromenljiva konstanta u kojoj se zlo preobraća i metastazira, ali je odnos koji prema njemu zauzima pesnički subjekat ovde različit. Iako se ono još može naseliti u figuri čoveka sa kišobranom ("Vampir"), ipak se pesnik prvenstveno suočava sa vlastitom merom ogrešenja o izvorna načela hrišćanske ljubavi i dobrote, i zato je bolje da se skloni i od sebe i od drugih u kojima prepoznaje taj strah od iste varke, tu sujetnu potrebu za lažnom (a zapravo nepoznatom, nesaznatljivom) slikom o vlastitoj autentičnosti. Siromaštvo, skromnost nekadašnjih hrišćana parabolično su evocirani u duši urbanog smetlišta: "Ne povratih se voljenoj bedi, / napustih je zauvek. / Zavet siromaštva prekrših, pogordih se, kad eto, / nevolje se umnožiše. / Stigoše odnekud stari računi. / Sam se sebi najbolje narugah. / Podigoh se na motke i štapove" ("Tronogi ležaj"). Evo primera kako se iz jednog registra neočekivano, a efektno prelazi u grotesknu, a ipak oporu poentu bića na štulama koja u čitaocu može pobuditi različite asocijacije (od sažaljenja, preko smeha do osećaja apsurda).
Osobito gađenje autor oseća prema javnim predstavljanjima i čitanju poezije (pesme "Došao si da mi tražiš pesme", "Miting poezije"). Za njega je pisanje duboko lični čin koji uvek podrazumeva "samo neko spletkarenje / malih demona u kutu, i tamo / pored prozorske zavese, noću". Tamo gde obično i nastaju Tadićeve pesme, na liniji različitih vremena i prostora sna. U prvi put jasno artikulisanom iščekivanju smrtnoga časa, zvuka trube, sklapanja Knjige koju ožive Dah Božji. Nad kojom stoji neko ko može biti pesnik ili bilo ko - demon, neko ko je više neće čitati. Niti otvarati pečat, ni slediti zaveštanje. A motriće ga isti, neprimećen, u oskudnoj svetlosti, vezan tugom.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
