U odbranu pesnika

10.01.09

Fernando Pesoa kaže: „Sva ljubavna pisma su smešna; da nisu, ne bi bila ljubavna pisma”. I potpuno je u pravu. Pretpostavljam da je to jedan od razloga zašto mnogi dobri pesnici beže od ljubavne poezije. Ne žele da budu smešni, primećuje naš sagovornik Nils Hav, danski pesnik


Nils Hav, danski pesnik, čije je odabrane stihove „U odbranu pesnika“ nedavno na srpskom objavio beogradski „Rad“, svojom poezijom pokušava da odbrani sebe i čitaoce od doba „ljubavi za jedan cent”. Kako, objašnjava u ovom razgovoru za naš list.

Vaša poezija koristi svakodnevne izraze i pomalo grube reči, ali ne gubi od liričnosti i odmerene sentimentalnosti. Kako to postižete?

Pesma je neka vrsta poklona, čak i samom pesniku. Moja je namera da u poeziji ostanem blizak svakodnevnom jeziku – da slušam ono što govorimo jedni drugima. Svakodnevni jezik prepun je grubih izjava, ali i prelepih, čežnjivih i veličanstvenih sanjarenja. Ljudi vode živ unutrašnji dijalog o dobru i zlu. Svi imamo kapacitet da sagradimo svoje zamkove iz snova, ali i da ih uništimo. To je neprestana borba u čoveku sa kojom je moja poezija u stalnom dijalogu.

U vašoj knjizi, „U odbranu pesnika”, ima mnogo ljubavnih pesama. Svedoci smo da renomirani savremeni pisci sve manje pišu ljubavnu poeziju, okrećući se metafizičkoj i filozofskoj poeziji. Šta je uzrok tome, prema Vašem mišljenju?

Fernando Pesoa kaže: „Sva ljubavna pisma su smešna; da nisu, ne bi bila ljubavna pisma”. I potpuno je u pravu. Pretpostavljam da je to jedan od razloga zašto mnogi dobri pesnici beže od ljubavne poezije. Ne žele da budu smešni. Istovremeno, ljubav je najjača strast i vatra u najvećem broju života. Ne zaboravimo da je sam Pesoa pisao strastvene ljubavne pesme. Moramo da preuzmemo taj rizik da ispadnemo smešni. U pesmi „Kad budem slep” napisao sam:

„Ljubav te oslepi
Ali seks je bezopasan: mom vidu ništa ne fali,
Mogu sve da vidim.
Zato su moje ljubavne pesme takvi promašaji.”

To je moj nevešti pokušaj da govorim o ljubavi a da ne budem preterano smešan. Naše doba je doba „ljubavi za jedan cent”. U ljubavi svi pravimo greške, ljubav je tako velika reč. Ali ne možemo da odustanemo od ove strasti – bez ljubavi smo ništa. Kad su ljudi zaljubljeni, oni ljube prste jedni drugima, a to je tako smešno, pa ipak svi želimo da učestvujemo u toj srceparajućoj ceremoniji.

Na kraju, pesme koje su mi objavljene na srpskom izbor su prevoditeljki Tanje Simović i Milene Rudež, koje su obe sjajne spisateljice – možda one same preferiraju ljubavnu poeziju. Ali u knjizi ima i nekoliko metafizičkih i filozofskih pesama takođe. To je njihov izbor i ja to poštujem.

Kao piscu poezije i proze, bliske su vam obe vrste stvaralačkih činova. Kako se oni uzajamno prožimaju? Ima li proze u vašim stihovima i obratno?

Siguran sam da je moja poezija premrežena epskim elementima. Kao i poezija, i proza mora da bude prožeta magičnim. Pripovedanje priče je neka vrsta slikanja rečima.

To vam je kao da ste član dve porodice, jedna prijatna rascepljenost. Poezija i proza su različiti žanrovi, svaka sa svojom ogromnom istorijskom građom. Ako je proza moja verna supruga, poezija je druga, mistična. Nemoguće je napraviti konačan izbor. I jedna i druga su majke moje književne dece.

Kakav je vaš stav prema društvenom angažmanu pisca i šta danas znači angažovano pisati?

Poezija nije za mekušce, a neangažovana umetnost, literatura, nema nikakvu svrhu. Mi smo čudovišni mravi, usamljeni na ovoj mističnoj planeti, a traženje istine je kao lovljenje guštera u tami. Moramo da se suočimo sa tom nezavidnom ljudskom pozicijom i da otvoreno kažemo – umetnost, pa i literatura moraju da budu angažovane u pronicanju u dublju istinu o misteriji našeg postojanja.

A prema političkoj moći, umetnost mora da se postavi na kritičku poziciju.

Kakvu vrstu moći poseduje stvaralac u današnjem postindustrijskom, medijskom društvu?

Ovog leta sam proveo mesec dana u Kini (Šangaj, Peking itd.), zemlji divlje mešavine starog i novog. Tamo, okružen gorostasnim zgradama, simbolima industrijskog buma, razmišljao sam o pesmi Li Poa (706-762. god.). Pre više od hiljadu godina, on je rekao: „Prave pesme su jedina zdanja koja će zauvek ostati. Šta su sve te ponosne palate, jednom podignute ovde? Kad je u meni snaga, moje pero talasa pet svetih planina. Šta mene zanima sve što ljudi glorifikuju, njihova želja za moći, bogatstvom i priznanjem – šta je to upoređeno sa pisanjem poezije?” Do danas, niko ništa na to nema da doda.

Da li danski pesnici imaju svoju čitalačku publiku? Koliko se knjige poezije prodaju u Danskoj?

Poezija je mala branša čak i u Danskoj, ali mislim da pesnici imaju svoju publiku. Mnogo ljudi se okupi na pesničkim večerima, a nekolicina njih i kupuje knjige. U svom izvornom obliku, poezija je bila govorni žanr, tako da je ta vrsta promocije prikladna.

Osim pisanja poezije, čime se bavite u svakodnevnom životu? To je pitanje koje bi Vam u Srbiji svako postavio.

Ja sam i prozni pisac, mahom kratkih priča. Zahvaljujući podršci Ministarstva kulture Danske, u mogućnosti sam da živim kao pisac i da se na to koncentrišem. Kad ne pišem, brinem o svojoj porodici, održavam kuću i volim da kuvam. Moja supruga je pijanistkinja, tako da smo uvek okruženi prelepom muzikom.

Dragan Radovančević