Posle udarca

19.03.20 Vreme

Iz nordijskih zemalja dolazi nam sve više džeza, serija i filmova, romana i filozofskih tekstova, savremena opera takođe (o uređenosti društava ni da ne govorimo), a da pritom ne znamo šta je bolje i uzbudljivije od čega. Ipak, koliko god sve to bilo dobro, ne dolazi nam samo od sebe, pa tekst o danskoj spisateljici Dorte Nors počinjemo nečim što se obično nalazi u drugom ili trećem planu; naime, ko nam to i na koji način dovodi nordijske pisce? U ovom slučaju, reč je o maloj ali, već sada je jasno, izuzetnoj izdavačkoj kući "Štrik", te o mladom ali, već sada je jasno, sjajnom prevodiocu Radošu Kosoviću. Sve i da je Kosović potpisao "samo" prevod Moje borbe Karla Uvea Knausgora, neprocenjivo bi zadužio ovu kulturu, ali tih nekoliko hiljada (briljantno prevedenih) stranica tek je deo njegovog prevodilačkog opusa koji raste neuporedivom brzinom, ništa, u međuvremenu, ne gubeći na kvalitetu. Naprotiv. Što više prevodi, Kosović je sve bolji. (Svojevremeno se Petar Vujičić, veliki prevodilac sa slovenskih jezika, naročito poljskog, fotografisao pored naslaganih knjiga što ih je za života preveo i ta ga je gomila natrkriljavala, ali, dodajmo, Petar Vujičić nije bio visok čovek. Radoš Kosović jeste. Jedva Kosović da je prevalio trećinu biološkog i petinu prevodilačkog života, a knjige mu sežu, verovatno, već do pasa.)

Hronološki, prva knjiga Dorte Nors zbirka je priča Posle udarca (objavljena 2008. godine). Na osamdesetak stranica stalo je petnaest kratkih priča u kojima tišina probija bubne opne, a ono neizrečeno tare se o hrapave reči kao njihova neposlušna senka. U majstoriji Zimska bašta momak koji upravo izlazi iz detinjstva suočava se sa razvodom roditelja. Ne događa se ništa dramatično, živi najpre s majkom, ali kada ona pronađe dečka, nekako se ispostavi da majku više zanima taj muškarac nego on, njen sin. Zato prelazi kod oca koji, tipično, ne ume da spravi ni jaje na oko, ali sve to razvija se dosta dobro, otac i sin počinju da se upoznaju, otac se naglašeno trudi, sve dok, sazrevajući, sin ne sklopi širu sliku. Ni tada se ne dogodi ništa dramatično, osim što se, kada pročitamo poslednju rečenicu priče koja zaprema jedva tri stranice, osetimo kao da smo primilu udarac u pleksus. U priči Pače najmanje je važno samo pače ("takvi pačići skoro uvek umru na kraju") jer tu je otac kojeg pripovedačica obožava, premda je pitanje da li on to obožavanje zaslužuje, a tu je i mama koja zaslužuje svu pažnju, ali je, iz razloga neobjašnjivih, ne dobija, iako je vole i tata i mala pripovedačica. I sve to na nepune tri stranice. U priči Posle udarca Norsova je, na pet i po stranica, sažela ono što će kasnije razvijati u svojim romanima: Anelise je samosvojna žena koja se neće lako, ili makar ne bez dobrih razloga, prepustiti očekivanim odnosima s muškarcima. Ona voli muškarce, vole i oni nju, ali nije spremna da zbog muškaraca, makar se jedan od njih zvao Karl Erik, odustane od svojih samoća. Ući će Anelise i u dvosmilene igre, ali neće da se preda onome što se od nje kao žene očekuje, već će nastaviti da se pita, nastaviće da misli: "Znala je mnogo takvih muškaraca. Mnogi muškarci koji su poput varana iz zoološkog vrta mogli da povećaju lice raširivši veštačke kožaste lepeze na vratu, izdignu se na tanke nožne prste i zatrepere. Znala je da svaka žena na svetu pre ili kasnije naleti na takvog muškarca. To se mora prihvatiti. Ali ona nije bila sposobna da ih zavoli iako nije bilo nikakve osnove za to". Zapravo jeste. Ima razloga što ona "takve muškarce" nalik varanima nije mogla da zavoli. Nisu oni, ti varani, shvatali da su naše samoće važne koliko i to s kim te samoće delimo, a o tome u ovoj sjajnoj zbirci svedoči svaka priča, bilo da je pripoveda žena, bilo da govori muškarac.

Mini je potreban prostor za vežbu kratki je roman iz 2013. godine, pisan u formi pesme slobodnog stiha. Svaka rečenica, naime, istovremeno je novi red. Uz to, uglavnom je reč o prostim i prostoproširenim rečenicama, tako da nema ni vremena ni mesta za gubljenje. Takav postupak, za razliku od uobičajenog niza rečenica koje idu jedna za drugom, omogućuje da se subjekt ponavlja iz rečenice u rečenicu, te desetak rečenica zaredom započne subjektom Mina, potom nekoliko počinje sa Lars, pa kreću rafali koji počinju imenicom cipela, ili rečju optičar, da bi se krug vratio na Minu, Mininu sestru Elizabet ili dosadnu penzionerku Gunvoru Kramer. Mina je četrdesetogodišnjakinja koju je upravo napustio Lars i ona sad pokušava da se pribere, ali joj slabo ide. Ne samo što se ispostavlja da je Lars nije voleo, nego Mina s iznenađenjem primećuje koliko je bliža i dalja okolina, dakle, sve ono čemu nije pridavala prevelik značaj dok je bila s Larsom, neobično guši. S druge strane, kada uspe da se izbori za relativan mir, nije u stanju taj mir da ispuni dovoljno kvalitetnim sadržajem. Zato je Mini potrebna nekakva promena, ali gde god da se makne, ne uspeva da strese sa sebe teret okoline: neurotična sestra uspeva da je pozove telefonom obično u najgorem mogućem trenutku, a kada se Mina ipak javi – jer sestra je nepodnošljivo uporna – ova nezaustavljivo agresivno izgovara banalnosti i gluposti.

Budući da je reč o svedenim rečenicama, bez ikakvih usputnih objašnjenja ili dociranja, tempo pripovedanja je žestok i gotovo da ne jenjava. Dorte Nors je veoma duhovita spisateljica, a njen humor uglavnom je usmeren ka pripovedačici koja ne propušta priliku da samu sebe pecne, a kad se naljuti, onda ume da ošine i sa strane. Atmosfera romana je gusta i, na trenutke, neprijatna jer Mina nikako ne uspeva da preskoči sopstvenu senku. Čini se, međutim, da tumačenja koja insistiraju na tome da Dorte Nors opisuje usamljene žene, ipak ne pogađaju srž. Mina voli samoću, njoj je samoća potrebna, a usamljenost je nešto drugo. Mina je, zapravo, nepokolebljiva. Jeste ona nesigurna u mnogo čemu, dopušta ona da je sestra i poznanici, na neki način, maltretiraju, i nikako ne spada u ljude koji reaguju odmah i instinktivno, ali takva kakva je, možda pomalo spora, ponešto smotana, Mina, zapravo, ne želi da sklapa kompromise sa svetom. Najzad, svemu uprkos, ona se ne zatvara u sebe, nego nešto radi, pokušava, kreće se, a doze samosažaljenja uzima u minimalnim količinama. Možda joj se ta nepokolebljivost, na kraju, i isplati.

Retrovizor, rame, žmigavac (2016) složenije je konstrukcije od Mine, ima više likova i zapleti su dublji, jedino što je četrdesettrogodišnja Sonja nalik nešto starijoj i nešto utučenijoj Mini. Zatičemo Sonju na časovima vožnje uklještenu između brbljive i glasne instruktorke Jite i sopstvenih nesigurnosti. Osim što nije u stanju da nauči da menja brzine, Sonji je ogroman problem što je, s vremena na vreme, hvataju vrtoglavice koje, prirodno, ne sme da prijavi ako uopšte želi da nauči da vozi. Tu je i Sonjina maserka Elen, žena koja se, za razliku od Sonje, vodi instinktima, te je vazda spremna da udeli životni savet. Kada Sonja, hoteći da izađe iz kruga u kojem se, poput hrčka u bubnju, vrti prilično nemoćno, pristane da s Elen i njenim društvom ode na izlet u prirodu, iskoristiće prvu priliku da šmugne na kafu i osami se (neće uspeti, dodajmo, jer će, kako biva, da naleti na daveže). Viđa se Sonja i sa prijateljicom Moli koja je, opet za razliku od nje, odlučna i nimalo se ne kloni muškaraca, naprotiv, konzumira ih kad god stigne. Veoma nategnut odnos sa sestrom i roditeljima – prevoditeljka švedskih krimi-romana, Sonja se, naprosto, ne uklapa u malograđanske okvire – dodatno je opterećuje, kao i propala veza s muškarcem kojeg je volela premda se i sama pita zbog čega tačno. Na kraju će se iskomplikovati i odnos sa novim instruktorom vožnje Folkeom, ali će iz te komplikacije Sonja ponešto naučiti o sebi.

I u ovom romanu Dorte Nors demonstrira svoj raskošni smisao za humor, pri čemu ovo "raskošno" valja razumeti ponešto uslovno: ne izaziva njen humor grohotan smeh, već su fini ironijski i samoironijski prelivi inteligentne jezičke igre koje Sonji, ali i čitaocu, dopuštaju da održi odmak kako prema svetu, tako i prema sebi. Ta je distanca, opet, potrebna da bi se zahvatila višedimenzionalnost Sonjinog lika: ona, naprosto, ima složenije zahteve od većine ljudi koji je okružuju. Nema u tim zahtevima ni pretenciznosti, niti intelektualiziranja, ali ima nepokolebljivosti (kao i kod Mine) koja jasno probija ispod Sonjine uljudnosti. Sonja, naprosto, misli. Ona odbija društvene inercije, spremna je da u tom odbijanju istraje koliko može, a kada se, posle dirljive scene sa starom ženom u kopenhaškom Island Brigeu, rasplače nad sobom, nisu u pitanju puka nemoć i nesnalaženje, već pre trenutak očaja sažet u svesti da je cena njenih zahteva koje prećutno upućuje drugim ljudima možda previsoka.

Nepretencioznu a visokokvalitetnu prozu ispisuje Dorte Nors u svojim obimom nevelikim knjigama. Zapravo, malo je tekstova koji tako ubedljivo brane potrebu za samoćom, a da se, istovremeno, ne spuštajući pogled, suočavaju i sa njenom sestrom bliznakinjom, usamljenošću.

ivan milenković

01.09.19 Polja

I pri letimičnom pregledu aktuelne književne produkcije sasvim je jasno da u savremenoj danskoj književnosti postoje pisci koji stvaraju dela izuzetno visokog kvaliteta, koja stoje rame uz rame s delima pisanim na mnogo raširenijim i dominantnijim jezicima nego što je danski, kojim govori oko pet miliona ljudi. Lone Herslev, Naja Marija Ajd, Sulajma Hen, Jens-Martin Eriksen, Karsten Jensen, Hans Oto Jorgensen, Henrih Jul Jensen, Line-Marija Long, Kristijan Bang Fos, Jusi Adler-Olsen, Mikel Torup, Jan Sonergor, Ada Djerup, Harald Vetman, Morten Ramsland, Lone Herslev, Kirsten Torup, Kristijan Himelstrup... samo su neki od savremenih danskih autora i autorki, različitih generacija i poetika, s čijim delima su – najpre zahvaljujući agilnim izdavačima, prevodiocima i promoterima danske savremene književne scene – čitaoci iz Srbije imali prilike da se upoznaju prethodnih godina.
Kada je reč o kontroverznoj sintagmi – mali jezici, upravo je slogan: Mali jezici pišu veliku književnost uzet za lajtmotiv festivala koji je onomad održan u organizaciji izdavačke kuće Štrik, a koja je u srpsku književnost, između ostalih, uvela i Dorte Nors (1971), jednu od najsnažnijih i najoriginalnijih glasova savremene danske književnosti, čijoj kolekciji kratkih priča Posle udarca posvećujemo ovaj članak. Prošle godine je Štrik objavio roman Dorte Nors Retrovizor, rame žmigavac, koji se našao u najužem izboru za nagradu Međunarodni Buker 2017, potom je ove godine objavljena njena zbirka priča Posle udarca, koja je osvojila prestižnu Nagradu „P. U. Enkvist“, a izdavač već najavljuje i novi roman Mini je potreban prostor za vežbu, sve u prevodu Radoša Kosovića, dobitnika nagrada „Miloš N. Đurić“ i „Aleksandar I. Spasić“ za prevodilaštvo.
Zbirku priča Posle udarca čini petnaest kratkih priča, ne dužih od nekoliko stranica. Raspon tema i motiva je zamašan, ali se ipak može reći da je Nors najviše zaokupljena iščitavanjem materijalno-fizičkih ili psihološko-emotivnih tragova koji ostaju nakon udarca. Književni junaci Dorte Nors, sa vrlo vešto izraženim unutrašnjim i spoljašnjim crtama, često završavaju izbačeni iz ravnoteže. Pripovedački postupak za kojim ova autorka najčešće poseže u teoriji se naziva račvastim narativom. Svetovi Dorte Nors se nadmeću i prelaze sopstvene granice, ali iako u meandriranim, sporednim pričama variraju događaji, likovi, vremena i mesta, ti sukcesivni svetovi se međusobno ne sukobljavaju, jer svi zajedno pripadaju jednom mnogo većem i univerzalnijem svetu. Zbog toga sve ove priče – koje teku poput brzih planinskih reka u koje se ulivaju mnoge pritoke – predstavljaju pravi izazov za čitaočevo razumevanje.
RAZMENA DAROVA Srđan V. Tešin 195 U naslovnoj priči iz zbirke Posle udarca naratorka, koja pred ogledalom zagleda modricu na desnoj ruci koju joj je napravio partner, u glavnu priču o nasilju ubacuje sporedne priče: o ocu koji nijednom nije došao da je poseti u bolnici kada je pala s bicikla i povredila se, jer nije podnosio miris bolnice; ili o bratu čije je erotske časopise čitala dok je on igrao fudbal i razmišljala o tome da li treba mnogo voleti muškarca da bi se ta stvar stavila u usta i da li muškarac mnogo voli svoju stvar kad smatra da treba da je stavlja devojci u usta; ili o muškarcu iz njenog rodnog grada koji je išao naokolo i gurao ud u ograde i prtljažnike na biciklima; ili o svom radu s decom s psihičkim problemima i teškoćama u učenju od kojih su mnogi dobili batine ove ili one vrste; ili o crtežima u bojankama kojima se silno oduševljavala u detinjstvu. Zapravo, glavna priča je ona o njoj kao žrtvi i njenom nasilnom muškarcu, muškarcu-konturi koju treba obojiti i dati joj punoću, ali kako da ga oboji, a da ne pređe linije, dok je on krvnički tuče u hodniku, u dnevnoj sobi, kuhinji i spavaćoj sobi? „Možda ju je i zato udarao? Možda su masnice samo način da se boji preko linija? Možda ju je okrenuo, pritisnuo uz dušek i jebao otpozadi dok je plakala osećajući da su joj noge teške, da bi je takvim žvrljanjem učinio istinitijom i življom, a viđeno iz tog ugla je i ono što je ona potom učinila, dok je spavao, isto to, prelazak preko linija, svih skupa, iako rezultat koji leži kraj nje u mešavini krvi i jorgana na prvi pogled deluje svakako samo ne živo.“ Dakle, bez potrebe da mu se nacrta, u finalu ove uznemirujuće, račvaste priče čitalac svakako nalazi tačan odgovor na pitanje šta se dogodilo posle udarca.
Svih petnaest priča imaju svoje glavne i svoje sporedne priče, koje sve odreda autentično govore, kako je to precizno navedeno u izdavačkoj recenziji, o udarcima koje pojedincu, najčešće ženi, zadaju druga bića ili društvo. Književnica Jelena Lengold je u pogovoru odlično primetila da se Dorte Nors ne libi da nam „objasni da u korenu ljudskog bića postoji klica okrutnosti. Podjednako kao i klica straha.
Njeni junaci često bivaju obični, neprimetni, moglo bi se čak reći i dosadni, do trenutka dok nešto u njima ne prepukne. Tada postaju okrutni, po sebe ili druge“. Te često neobjašnjive okrutnosti majstorski literarizuje danska spisateljica, čineći ih u svakom smislu nezaboravnim.
Taksativno nabrojano, priče Dorte Nors upečatljivo govore o beznađu, usamljenosti, melanholiji, nesnalaženju u savremenom, otuđenom svetu, nemogućnosti uspostavljanja pravih, čvrstih veza, pogrešnim izborima s kojima treba živeti ili o krhkom životu koji svaki čas može biti razbijen u paramparčad. Nors, recimo, pripoveda o čoveku koji postaje budista nakon što ga je žena ostavila i koji piše članak o prevarama kojima je svedočio kao autor govora za ministre; o razočaravajućem odnosu između dece i razvedenih roditelja; o paradajzu dvokilašu koji zbunjuje bogati danski par koji živi u Njujorku, njihovu čistačicu Meksikanku i albansku pralju; o licemernom ocu čiji život ne vredi pet para i kog se ćerka s pravom stidi; o pustoši i praznini koji ostaju nakon ljubavnog raskida; o glumici koja velegradsku depresiju zamenjuje drugom, ruralnom; o majci čiji se razum u priči raspršio poput magle...
Dorte Nors je napisala koherentnu i stilski besprekornu knjigu kratkih proza.
Neki će čitaoci Posle udarca završiti u nokdaunu, a neki će doživeti naglo probuđenje, 196 kao nakon učiteljeve prosvetljujuće ćuške. Malo ko će ostati ravnodušan nakon čitanja ovih kratkih priča koje udaraju poput Brajana Nilsena, jednog od najuspešnijih danskih boksera svih vremena, koji je od šezdeset šest mečeva izgubio samo dva.
Dorte Nors je, poput njega, šampion kratke proze.