Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver.
Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989), Troje (1991), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000), Cepidlaka u kuhinji (2003), Sto od limunovog drveta (2004), Artur & Džordž (2005), Nije to ništa strašno (2008), Puls (2011), Ovo liči na kraj (2011), Nivoi života (2013). Dela su mu prevedena na više od trideset jezika.
01.01.00
Glas javnosti
09.08.2000.
Književna kritika
Erotski rašomon
Zaplet Barnsovog romana jednostavan je i star skoro koliko i književnost sama i može se svesti na ljubavni trougao koji čine dvojica "najboljih prijatelja" i žena najpre jednog, a onda i drugoga od njih. Autor "Floberovog papagaja" i "Istorije sveta u deset i po poglavlja" i u ovoj knjizi, međutim, pokazuje svoju umešnost raspolaganja opštim mestima i klišeima, s tim što je ovog puta njegov pripovedni interes s kulture i istorije pomeren ka psihološkoj tematici. I "Troje", naravno, obiluju kulturološkim aluzijama i citatima, ali oni ovde kao da su pre u funkciji finog humorno-ironijskog senčenja karaktera nego u funkciji traganja za smešnim stranama i naličjima kolektivnih mitova, čak i onda kad se pisac poigrava stereotipima socijalnih tipova ili pak razlikama između britanskog i evropskog, odnosno američkog načina života.
Barnsovo spisateljsko majstorstvo najbolje se, čini se, ogleda baš u ovoj sposobnosti balansiranja između univerzalnog i pojedinačnog. Jer "Troje" se može - i mora - čitati kao duhovita aktuelizacija "večitih problema", ovde vispreno oživljena pripovedačkim postupkom koji, "izostavljajući" samog autora, neposredno sučeljava intimne ispovesti aktera ove ljubavne "rašomonijade" i tako i samog čitaoca uvlači pravo u njen vrtlog u kojem postepeno nestaju granice osobnosti, a u prvi plan skoro neosetno stupa svojevrsna fenomenologija erotske čežnje što nas uvek iznova privodi svesti o tome da naše želje pa i naše ličnosti presudno oblikuju želje i ličnosti drugih.
Ali "Troje" se takođe - možda čak i u većoj meri - čita i kao gorko-smešna priča o grčevitoj i bezuspešnoj odbrani vlastite personalnosti u kojoj se pomenuti junaci batrgaju između navika i predrasuda, s jedne strane, i neočekivanih dešavanja koja sve to razvejavaju, s druge strane. Barnsova lucidnost najizrazitija je upravo tu, u kreiranju mnoštva živopisnih pripovednih detalja i epizoda u kojima se junaci kao marionete verovanja i predubeđenja rvu sa sopstvenim odrazima koji im se ukazuju u očima i gestovima istih takvih ljubavlju ophrvanih kreatura, obrazujući na taj način jednu u isti mah sasvim tradicionalnu i sasvim modernu pripovest.
01.01.00
Politika
10.11.2000.
Postmodernistička poetika
Nenadoknadivost ljubavi
Dulijan Barns: "Troje", izdavač: "Geopoetika", Beograd, 2000, prevela s engleskog Ivana Đurić-Paunović
Jedan od najpoznatijih svetskih postmodernističkih pisaca, engleski prozaista Dulijan Barns, na naem govornom području prisutan je sa izuzetnim romanima "Floberov papagaj", "Istorija sveta u 10/ poglavlja" i "Bodljikavo prase". I dok je njegov briljantni humor u ovim delima zasnovan na parodiranju civilizacijskih predloaka (knjievna kritika, istoriografija, politika), njegov četvrti roman na naem jeziku, "Troje", komične efekte postie zahvaljujući drugačijoj idejnoj organizaciji, takođe tipično postmodernom preokretanju prihvaćenih vrednosnih modela, bilo da se oni vezuju za tradicionalni sistem miljenja ili za savremeni trenutak. Tema ovog ostvarenja je ljubav, večiti bračni trougao, to rečenom pristupu daje dobar alibi za poigravanje uvreenim ideolokim predstavama koje okotavaju do klietiranosti, neprimerene aktuelnim intelektualnim strujanjima.
Sama radnja je dosta jednostavna. Oliver preotima enu svom najboljem prijatelju. Stjuart odlazi u Ameriku gde stiče bogatstvo, ali povređen i nepoverljiv, opsednut ljubavlju prema Dilijan, ne ostvaruje novu romansu. Oliver i Dil se sele u Francusku i dete podiu u seoskoj idili, daleko od metea i magle Londona... Sve dok se jednog dana Stjuart pod lanim imenom ne prijavi u mesni hotel. Pomalo monotona fabula, uglavnom zasnovana na verbalnoj komici, pokazuje svoje drugo lice i preokreće se u misaono uzbudljivu zavrnicu.
Vrednosti
Barnsovo neslaganje sa sadanjicom očituje se u liku Stjuarta. Ozbiljan, odgovoran, čovek na svom mestu, on je u biti dosadan i smean, neprilagođen vrtlozima bivanja. Misleći kako je ivot jednom zauvek sređen, nepromenljiv i večan, Stju je usmeren na red, rad i zaradu. On oličava princip kapitalističkog sveta. Jurnjava za novcem karikira se protivteom koju dobija u emotivnom gubitku, ali ispraznost kliea prestaje da bude smena kada se ispostavi kako ljubav nita ne moe da nadoknadi.
Oliver zastupa idejni tok koji se odnosi na poricanje velike priče morala. Ne preterano vredan i pouzdan, ali zato nametljiv, razmetljiv i lakomislen, ama ba ničim nije zasluio sreću. Pa ipak, sa svojom voljenom ivi u ljubavi do kraja ivota. Pravda u ovoj (post)modernoj bajci, kako to u stvarnosti najčeće i biva, ostaje nezadovoljena. Stjuartova nepravedna stradanja ne kulminiraju očekivanom nagradom za pretrpljene patnje, već samo katarčkim oslobađanjem od opsesije, i to ne zahvaljujući činjenicama već triku.
Preokretljivost
Ključna reč ovog romana je reverzibilnost. Za potrebe ovog prikaza moemo je odrediti kao preokretljivost. Kao to novčić ima dve strane, a svaka svoju samostalnost, koja se ipak moe sagledati tek sa aspekta celine, tako se i svet i sve u njemu neprestano okreću. Kako dokazuje Stjuartova sudbina, pitanje koja će strana preovladati zavisi vie od okolnosti nego od ubeđenja. Stoga jedina istina iza koje se moe stati, predstavljena mudroću Diline majke, ima dvostruko lice reverzibilnosti.
Korak od reverzibilnosti do simulacije, dabome, nije veliki. Stoga je - da li paradoksalno? - istina pitanje izbora, odnosno ubeđenja. A da bi se do nje dolo, okolnosti ipak moraju priteći u pomoć. Dil se mogla reiti Stjuarta, oslobodivi i njega gubitničke opsednutosti, samo pribegavajući obmani. Ali da bi privid mogao biti delotvoran - da li paradoksalno? - on mora biti verodostojan. Stjuart moe biti srećan samo ako poveruje u bračnu neslogu prevrtljivaca. Zato Dil navodi mua na pravi javni skandal, to se odigrava na oči skrivenog Stjuarta, koji ni ne sanja da je razotkriven. Najvanije je da Stju nestane srećan. Ona će se već postarati da izgladi bračnu krizu koju je namerno izazvala. Najvanije je da odaberemo nau malu priču lične sreće i ubedimo sebe kako je ona stvarna. A istina? Pa da li je ona nekome jo uvek vana?
Duica POTIĆ
