Elizabet Finč

10.07.22 Danas

Zumbane cipele, zimi crne, a u jesen i proleće od smeđeg antilopa, nikad gole noge, obavezno hulahopke a ponekad čarape sa žabicama. Suknja do kolena, svilena bluza ali nipošto providna…

I, eto početka priče o glavnoj junakinji najnovijeg romana Džulijana Barnsa Elizabet Finč, koji je nedavno objavila beogradska Geopoetika u prevodu Vuka Šećerovića s engleskog jezika. Ovaj minuciozni opis odeće ključne ličnosti pomno je smišljena najava svega što će se dešavati u knjizi, u kojoj nas pisac korak po korak uvodi u svet gde se vrtlože teme odiskona stare, a mi ih ni dan-danji nismo uspeli da razrešimo.

Teme su univerzalne – nesloboda i sloboda, prevratničke i revolucionarne ideje i njihov krah, važnost samobitnosti, istorija što se u talasima valja, tamo-amo vukući čoveka nesvesnog svoje slabosti a uverenog da je bogomdan i izvan granica kugle zemaljske. Barns ova izazovna pitanja ljudske egzistencije ne razjašnjava jer su nerazrešiva, a rezultat bi bio poraz; ali postavlja impresivnu osnovu za nadmetanje sa njima, zastupajući (takođe odiskoni!) filozofsko-prosvetiteljsku opciju kritičkog mišljenja, davno zapostavljenog, i u modernim vremenima promišljeno prezrenog.

U tome mu je nesebično pomogla Elizabet Finč, sa kojom je podelio knjigu na tri jednostavno nazvana odeljka – Jedan, Dva i Tri – vremenski udaljena ali idejno u savršenom dosluhu, maestralno objedinjena u skladnu celinu u kojoj je vreme to koje gubi značaj, jer služi samo kao glavni svedok tema.

Odeljak Jedan kroz priču studenta predstavlja nam Elizabet Finč, profesorku koja polaznike svog seminara Kultura i civilizacija ukrcava u vremensku kapsulu što se kreće unazad, i tako neočekivano otvara novi predmet – Život. Odeljak Dva je priča o Elizabetinom omiljenom liku, rimskom caru Julijanu Otpadniku (Apostati) koji je, inspirisan veličanstvenim nasleđem antičke Grčke, hrišćanstvo zamenio mnogoboštvom. U ovom odeljku već se uočava piščeva gotovo obrazovna ambicija, da bi na kraju u odeljku Tri bila sasvim razotkrivena i završila u pesimističnom zaključku da smo ne samo nesavršena, već i beznačajna neostvarena bića.

Romanom Elizabet Finč Džulijan Barns izvodi subverzivni literarni eksperiment: piščevu ruku koja ispisuje stranice vodi, zapravo, glavna junakinja, pa je svaka poruka njena. Podseća li nas ovo Ja, EF! na Floberovo Gospođa Bovari, to sam ja! Svakako, da, iako je poistovećivanje udaljeno baš koliko i univerzumi dveju protagonistkinja. Fascinacija, pak, naratora likom Elizabet Finč je očigledna pa je pred nama slika jedne decentne osobe kakvu svako doba odbacuje jer su rafiniranost i neupadljiva otmenost dosadne, nezanimljive i smešne.

Da li je Barns namerno izabrao ovakvu ličnost? Naravno. Elizabet Finč je emanacija svega što je razumno i moralno, pa je stoga večiti trn u oku svemu, i svima, a svojim karakterom i stavom izaziva, poziva na megdan, sigurna da će kad-tad pobediti. NJena spoljašnjost, jednostavna i sofisticirana, sušta je suprotnost raskoši njenog unutarnjeg bića, toliko da je zarazna i opasna jer preti da je ljudi prepoznaju, i prihvate. I tu je prekretna tačka u kojoj Barns sa odeće Elizabet Finč prelazi na njeno znanje, transcendirano u životne, univerzalno etičke stavove, u naravoučenija kojima njena predavanja obiluju. Tako je roman upravo onakav kakva je ona; i on počiva na „istinama koje su pripadale ne prethodnim generacijama već prethodnim erama, istinama koje je ona održavala živim iako su ih drugi odavno odbacili“, čime se pretvara u esej o putokazima za sazrevanje u životu, pokatkad stoičkim, ali nužnim za samorazumevanje.

Elizabet Finč je koliko dubokosmislena i poetična, toliko i emancipatorska knjiga koja se hrabro upušta i u jednu od najriskantnijih tema čovekove podsvesti – religiju, pretpostavljajući onu drevnu pagansku monoteističkoj, poimence hrišćanstvu. Iz tog prirođenog nesaglasja izviru Barnsova razmišljanja o sudbini neponovljivih istorijskih ličnosti koje su želele da izmene svet nabolje, a u tome nisu uspele. U ovom vanserijskom filozofsko-književnom traktatu Barnsu za primer služi Julijan Flavije Klaudije (331-363), rimski car koji se u želji da oživi vrednosti helenske civilizacije iz hrišćanina preobratio u paganina. Umro je u 31. godini i zaboravljen, hrišćanstvo je pobedilo, ostavivši mu nadimak Otpadnik. Julijanu pripada celi drugi odeljak romana; reč je o studiji o njemu, kojom se posle smrti Elizabet Finč pripovedač odužuje svojoj profesorki što ga je inspirisala svojim karakterom i delom, doduše započetim, i ostavljenim njemu da ga dovrši onako kako on smatra da je dolično.

Zasnovan na istorijskim i umetničkim činjenicama, ovaj gotovo dokumentarno-naučni odeljak postavlja glavno pitanje: „Šta bi bilo da je Julijan poživeo i vladao još trideset godina?“ Moglo bi se desiti da hrišćanstvo utrne, da pobede helenski svet i njegove ideje; „da je tako bilo“ možda ne bi čovečanstvu bili potrebni ni renesansa ni prosvetiteljstvo, sve bi vere, monoteističke, i paganske, bile jednake, nad njima bi poput krune lebdeo demokratičan evropski helenizam.

Barnsova imaginarna istorija deluje daleko lepše od ove koja je bila, i koja jeste. Ipak je, i pre svega ona utopistička jer je netipična za čoveka kome je zlo imanentno. Tekuća povest hrišćanstva je, uostalom, dokaz jer su u ime njene ideje o milosti vekovima činjeni nezamislivi zločini. I nepravde koje u različitim oblicima još opstaju. Elizabet Finč ih je lično doživela. U želji da napiše njenu biografiju, pripovedač je naišao i na aferu povodom predavanja koje je održala, gde je govoreći o Julijanu i izopačenosti monoteizma konstatovala da je dominacija hrišćanstva dovela do „zatvorenosti evropskog uma“. Napadi su bili strašni i primitivni. Elizabet se povukla u osamu, primetivši kako je izbor napadača bio „da ništa ne shvate“. Ostavila je za sobom nedovršeno delo baš kao i Julijan Otpadnik. Čija nas sudbina podseća na egipatskog faraona Ehnatona, koji je u 14. veku pre nove ere, za razliku od Otpadnika, od paganizma prešao u monoteizam. I on je izveo grandiozni poduhvat, kako u religiji tako i u umetnosti. I on je umro mlad, ne ostvarivši revolucionarnu ideju koja će njegovom smrću biti zatrta, ali će pustiti korene u judejskoj veri i, mada u tragovima, u hrišćanstvu.

Iz usuda ove dvojice nesrećnih reformatora vidljivo je koliko se istorija poigrava sa čovekom. Alternativna ili stvarna, ona je cinik koga uobraženo antropocentrično ljudsko biće ne shvata, umislivši da se sa njom može poigravati. Roman Džulijana Barnsa Elizabet Finč prstom upire u tog osionog stvora, gotovo didaktički utirući stazu ka njegovom osvešćenju. Ova dubokoumna knjiga ipak je i svojevrsni paradoks. U njoj radnje skoro da nema, a sve vrvi od događanja; transponovana je u misao, u delo retke sentencioznosti iz koje se izvorište ljudske trezvenosti vraća apsolutnoj istini koja glasi: „Razmišljati svojom glavom.“

Anđelka Cvijić

16.05.22 Politika

Novi roman Džulijana Barnsa „Elizabet Finč” objavljen je u „Geopoetici” samo mesec dana posle britanskog izdanja, u prevodu sa engleskog Vuka Šećerovića. Reč je o jednom od prvih prevoda ove knjige u svetu na druge jezike.

Po rečima urednice Jasne Novakov Sibinović, Barns je i u ovoj knjizi originalan, kada je reč o pristupu temi, ali i uvek drugačiji, u odnosu na njegove dosadašnje romane.

– Ovoga puta on piše o jednoj upečatljivoj ženi, o profesorki kulture i civilizacije na kursu za odrasle, inspirativnoj ličnosti koja podstiče druge. Narator, njen učenik, podrobno opisuje njen fizički izgled i karakterne osobine. Međutim, u svom maniru, pored fiktivnih ličnosti, Barns u priču uključuje i istorijsku ličnost Julijana Otpadnika, poslednjeg paganskog rimskog cara, kome je u okviru trodelne romaneskne strukture posvećen drugi, središnji deo. To je jedna od odlika Barnsove proze, on piše o određenoj istorijskoj ličnosti, komentarišući prošlost i savremenost, kritički posmatrajući britansko društvo. Kada narator u romanu govori o profesorki Elizabet Finč, pre svega ističe njen stav prema neophodnosti autonomnog i kritičkog mišljenja, o potrebi čoveka da „misli svojom glavom”. Ovde postoji i jasno razgraničenje između akademskog obrazovanja i širine znanja, prvo označava sputanost institucijama, drugo je otvorenost duha, učenje kroz čitav život. Još jedno važno težište ove priče počiva na temama ljubavi i prijateljstva. Narator i bivši učenik Elizabet Finč posle prisnog druženja dolazi u posed njenih rukopisa i razmišljanja, što je takođe važan deo knjige – istakla je Jasna Novakov Sibinović.

Evo jednog rečitog odlomka, vezanog upravo za rukopise glavne junakinje, ali i primera Barnsove kritike britanske istorije i savremenosti:

„A iz ove beleške se vidi kako se pripremala za predavanja:

– Da su crkve bile manje monoteističke i manje dogmatske, da nije bilo progona Onih Koji Nisu Kao Mi, Britanci bi se slobodnije mešali sa drugima, ukrštanje rasa bi postalo normalna pojava, a bela koža ne bi bila znak nadmoći. Tako bi u društvu bilo manje očiglednih obeležja statusa, bogatstva i moći. Možda bi onda britanska istorija bila priča o zemlji koja uči različitosti, umesto što ih prenebregava i potiskuje. Umesto osvajačke zemlje na koju drugi gledaju sa suzdržanim uvažavanjem ili otvorenim gnušanjem, bila bi zemlja koja upravlja svetom (ili bar delom sveta) drugačije – dajući primer onih vrlina koje su često prisutne u društvu, mada su obično u zapećku, kao što su tolerancija, liberalnost, benevolentna otvorenost prema drugima. To je teško ostvarivo iz položaja u kome se sada nalazimo.”

Prevodilac Vuk Šećerović primetio je da je ova Barnsova knjiga bila zahtevna za prevođenje, ali da predstavlja piščev kredo u idejnom i formalnom smislu, kao i svojevrsno poigravanje beletristikom i publicistikom. Takođe, on je otkrio i to da je lik Elizabet Finč u stvari Barnsov omaž Aniti Brukner (1928?2016), engleskoj nagrađivanoj književnici i istoričarki umetnosti, profesorki na Kembridžu.

Kada je reč o formi romana, Šećerović je dodao da su prvi i treći deo romaneskni, dok je središnji, u vidu eseja i u montenjevskom duhu, posvećen Julijanu Otpadniku, u neku ruku piščevom imenjaku.

– Upravo u vezi sa ovom istorijskom ličnošću u romanu je iznesen stav da je istorija krenula u pogrešnom smeru prihvatanjem hrišćanstva kao zvanične monoteističke religije, kao i to da svaki pojam ili ideja koji sadrže prefiks „mono”, gde spada i monogamija, po sebi predstavljaju jednoumlje, jednoobraznost, ograničavanje. Sa druge strane, paganski svet je oličenje pluralizma i slobode– zapazio je Šećerović.

Marina Vulićević