Artur & Džordž

07.03.07

U čuvenoj ediciji "Prva knjiga", Matica srpska je objavila knjigu Nine Ivanović (Novi Sad, 1976) - obimnu studiju sa naslovom "Granice i preplitanja" koja ulazi u samu srž literarnog fenomena zvanog Džulijan Barns. Nina Ivanović je diplomirala engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a 2003. godine postala i magistar književnih nauka. Asistent je na katedri za englesku književnost i prevodilac. Džulijan Barns, sa druge strane, jedan je od najboljih i najčuvenijih svetskih pisaca. Rođen 1946. u Engleskoj, između ostalog, pisac bestselera "Istorija sveta u 10 ? poglavlja", "Troje", Ljubav itd.", "Pre no što me je srela", "Artur i Džordž", "Bodljikavo prase", "Cepidlaka u kuhinji" i drugih knjiga koje u Srbiji objavljuje "Geopoetika".

Nina, sasvim pojednostavljeno: u čemu je tajna tog velikog literarnog fenomena zvanog Džulijan Barns?
- Ako se na ovo pitanje uopšte može dati jednostavan odgovor, onda bi to bila nepredvidivost, kako u tematskom tako i u formalno-žanrovskom smislu. Na primer, kako sam Barns kaže, za očekivati bi bilo da nakon "Floberovog papagaja", romana u kojem ispituje i preispituje mogućnost konačnog otkrića istine vezane za događaje iz prošlosti na primeru života Gistava Flobera, nastavi da se drži pisaca i faune i napiše nešto poput "Tolstojevog jazavičara". No, umesto toga Barns piše po temi, formi, tonu, duhu, senzibilitetu sasvim suprotno delo - "Zureći u sunce" - roman u kom se priča o odrastanju i sazrevanju sasvim obične junakinje pretapa u naučnu fantastiku.

I mi tako nikada ne znamo šta sledeće od njega možemo da očekujemo...
- Upravo zahvaljujući takvom izneveravanju čitalačkih (i kritičarskih) očekivanja svaki njegov naredni roman kao da je onoliko različit od onog koji mu prethodi koliko je to uopšte moguće. Pored toga, tu je i odsustvo straha da se eksperimentiše, sposobnost da poput kaleidoskopa od čestih (ne samo postmodernističkih) tema načini zanimljivu i duhovitu celinu sasvim drugačijeg sklopa, stila i tona. Da se poigrava žanrom, temama, formom, pripovedačkim postupkom bez bojazni da će prekoračiti nekakvu imaginarnu granicu romana kao vrste, jer po Barnsu takvih granica ne bi smelo ni da bude.

Čime je vas lično privukao Barns, toliko da ste njegovo delo izabrali za temu jedne obimne studije?
- Duhovitošću. Majstorskom tehnikom spajanja nespojivih elemenata. Stavom, koji se toliko jasno očituje u njegovoj prozi, da roman nije vrsta koja bi trebalo da se ograniči već naprotiv, forma koja bi trebalo da u sebe uključi što više toga - a ne što manje. Duhovito-prezrivim stavom prema stereotipima, očekivanjima, pravilima...

Jedna od osobenosti proze ovog pisca jeste to "skakanje" iz žanra u žanr. Smatrate li da novo doba u kome živimo zahteva takvu žanrovsku šarolikost? Ili ste možda proučavajući Barnsa pronašli odgovor na pitanje zašto iz knjige u knjigu menja formu svojih romana?
- S jedne strane, tu je postmodernizam kao poetika koja može pružiti odgovor ili opravdanje takvog Barnsovog odnosa prema žanru. S druge, čini se da sasvim uspešno sprovodi u delo ono što je sam odredio kao osnovni princip ili ideju vodilju svog književnog stvaralaštva - težnju da svaki novi roman bude nov poduhvat, novo otiskivanje u nepoznato, kako za njegov lični opus tako i za celokupnu istoriju književnosti uopšte. Ambiciozan cilj, koji se u određenom smislu može porediti sa naslovom jednog od njegovih romana, "Istorija sveta u 10 ? poglavlja".

Koji je vaš "omiljeni roman" Džulijana Barnsa?
- Možda prvi njegov roman koji sam pročitala - upravo "Istorija sveta u 10 ? poglavlja" - za koji me vezuje onaj prvi, čisto čitalački utisak, bez ikakve naknadne razrade i teoretisanja. Nekako je, po krajnje subjektivnom osećaju, ovaj roman za mene onaj istinski, nepatvoreni Barns onakav kakvim sam ga na prvo, amatersko srednjoškolsko, čitanje doživela. Tek kasnije je usledila "zaljubljenost" u ostale romane iz sasvim svesnih i (teorijski) opravdanih razloga - ako su oni uopšte potrebni.

Autor: Mića Vujičić

15.12.06

U čuvenoj ediciji «Prva knjiga», Matica srpska je objavila knjigu Nine Ivanović (Novi Sad, 1976) – obimnu studiju sa naslovom «Granice i preplitanja» koja ulazi u samu srž literarnog fenomena zvanog Džulijan Barns. Nina Ivanović je diplomirala engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a 2003. godine postala i magistar književnih nauka. Asistent je na katedri za englesku književnost i prevodilac. Džulijan Barns, sa druge strane, jedan je od najboljih i najčuvenijih svetskih pisaca. Rođen 1946. u Engleskoj, između ostalog, pisac bestselera «Istorija sveta u 10 ? poglavlja», «Troje», Ljubav itd.», «Pre no što me je srela», «Artur i Džordž», «Bodljikavo prase», «Cepidlaka u kuhinji» i drugih knjiga koje u Srbiji objavljuje «Geopoetika».

Nina, sasvim pojednostavljeno: u čemu je tajna tog velikog literarnog fenomena zvanog Džulijan Barns?
Ako se na ovo pitanje uopšte može dati jednostavan odgovor, onda bi to bila nepredvidivost, kako u tematskom tako i u formalno-žanrovskom smislu. Na primer, kako sam Barns kaže, za očekivati bi bilo da nakon «Floberovog papagaja», romana u kojem ispituje i preispituje mogućnost konačnog otkrića istine vezane za događaje iz prošlosti na primeru života Gistava Flobera, nastavi da se drži pisaca i faune i napiše nešto poput «Tolstojevog jazavičara». No, umesto toga Barns piše po temi, formi, tonu, duhu, senzibilitetu sasvim suprotno delo – «Zureći u sunce» – roman u kom se priča o odrastanju i sazrevanju sasvim obične junakinje pretapa u naučnu fantastiku.

I mi tako nikada ne znamo šta sledeće od njega možemo da očekujemo...
Upravo zahvaljujući takvom izneveravanju čitalačkih (i kritičarskih) očekivanja svaki njegov naredni roman kao da je onoliko različit od onog koji mu prethodi koliko je to uopšte moguće. Pored toga, tu je i odsustvo straha da se eksperimentiše, sposobnost da poput kaleidoskopa od čestih (ne samo postmodernističkih) tema načini zanimljivu i duhovitu celinu sasvim drugačijeg sklopa, stila i tona. Da se poigrava žanrom, temama, formom, pripovedačkim postupkom bez bojazni da će prekoračiti nekakvu imaginarnu granicu romana kao vrste, jer po Barnsu takvih granica ne bi smelo ni da bude.

Čime je vas lično privukao Barns, toliko da ste njegovo delo izabrali za temu jedne obimne studije?
Duhovitošću. Majstorskom tehnikom spajanja nespojivih elemenata. Stavom, koji se toliko jasno očituje u njegovoj prozi, da roman nije vrsta koja bi trebalo da se ograniči već naprotiv, forma koja bi trebalo da u sebe uključi što više toga - a ne što manje. Duhovito-prezrivim stavom prema stereotipima, očekivanjima, pravilima...

Jedna od osobenosti proze ovog pisca jeste to «skakanje» iz žanra u žanr. Smatrate li da novo doba u kome živimo zahteva takvu žanrovsku šarolikost? Ili ste možda proučavajući Barnsa pronašli odgovor na pitanje zašto iz knjige u knjigu menja formu svojih romana?
S jedne strane, tu je postmodernizam kao poetika koja može pružiti odgovor ili opravdanje takvog Barnsovog odnosa prema žanru. S druge, čini se da sasvim uspešno sprovodi u delo ono što je sam odredio kao osnovni princip ili ideju vodilju svog književnog stvaralaštva – težnju da svaki novi roman bude nov poduhvat, novo otiskivanje u nepoznato, kako za njegov lični opus tako i za celokupnu istoriju književnosti uopšte. Ambiciozan cilj, koji se u određenom smislu može porediti sa naslovom jednog od njegovih romana, «Istorija sveta u 10 ? poglavlja».

Koji je vaš „omiljeni roman“ Džulijana Barnsa?
Možda prvi njegov roman koji sam pročitala – upravo «Istorija sveta u 10 ? poglavlja» - za koji me vezuje onaj prvi, čisto čitalački utisak, bez ikakve naknadne razrade i teoretisanja. Nekako je, po krajnje subjektivnom osećaju, ovaj roman za mene onaj istinski, nepatvoreni Barns onakav kakvim sam ga na prvo, amatersko srednjoškolsko, čitanje doživela. Tek kasnije je usledila “zaljubljenost” u ostale romane iz sasvim svesnih i (teorijski) opravdanih razloga - ako su oni uopšte potrebni.

Mića Vujičić

27.02.07

Vavilon

Nedavno je Vladislava Gordić Petković primetila da se književne nagrade, čak i najveće, često ogrešuju o pisce i da se to upravo dogodilo i ove godine prestižnoj Bukerovoj nagradi: treći put u karijeri Džulijan Barns, već godinama u nazad jedan od vodećih britanskih pisaca, ulazi u najuži izbor i ostaje bez nagrade. Do sada su bile nominovani, njegov možda najčuveniji roman, „Floberov papagaj“, potom „Engleska, Engleska“, a ove godine je to bio i kod nas nedavno preveden, roman „Artur i Džordž“.
Barns po prvi put bira za temu istiniti dogadjaj preuzet iz engleske štampe - aferu o bezumnom kasapljenju životinja (uglavnom konja) za koju je, iako potpuno nevin, odmah optužen i osudjen izvesni Džordž Edaldži, mladi advokat indijskog porekla. Za slučaj će se zainteresovati niko drugi do Artur Konan Dojl, koji će se privremeno pretvoriti u sopstveni romaneskni lik, Šerloka Holmsa, i uspešno razrešiti slučaj skinuvši ljagu sa Džordža i istovremeno podstaknuvši britansko pravosudje da oformi apelacioni sud.
Barns već godinama unazad živi dvostruki život pisca tzv. mejnstrim književnosti (proslavio se kao tvrda struja britanske postmoderne u romanima „Floberov papagaj“ i „Istorija u deset i po poglavlja“, da bi kasnije popustio poetičke dizgine postmoderne) i s druge strane pisca krimi romana i to „hard bojld“ usmerenja pod pseudonimom Den Kavanah. „Artur i Džordž“ je roman u kome Barns po prvi put spaja dva svoja, inače ne nužno, disparatna književna interesovanja, žanrovsku i „ozbiljnu“ književnost socijalno-etičkog konteksta, istovremeno otvarajući neobično veliki broj tema: korupciju, rasizam, provincijalizam, licemerstvo na opštem planu ili nezahvalnost, sujetu, princip pasivnog i aktivnog na ličnom planu. Postavljajući u centar pažnje dve u svemu suprotstavljene biografije, Džordža, Engleza iz mešovitog braka Škotlandjanke i Indijca-Parsa, smernog i pokornog, marljivog ali neinventivnog, i aktivnog, silovitog, duhom i telom nemirnog, talentovanog i sujetnog, ponosnog na svoj osećaj duznosti i pravde, A.K. Dojla, Barns se ponovo (nakon romana „Engleska, Engleska“) laća minuciozne analize dobrih i loših strana britanskog mentaliteta, načina života, stereotipa koji ma koliko bili tipični, ne moraju biti isključivo engleski. Možda je zato za Barnsa i bilo atraktivno vratiti se u 1903. godinu, napustiti iskustva postmoderne (koja on, doduše, već godina unazad više ne sledi tako dosledno) i koristiti prozaističke alatke poznoviktorijanskog romana. Formalno očišćen od bilo kakvog eksperimenta, roman dosledno prati dve životne biografije sve do momenta u kome se one susreću, pa ponovo razdvajaju ali više ne u potpunosti. Na prelomu dokumentarnog, sa stvarnim likovima i realnim dogadjajima, dijaloški perfektan u meri u kojoj je bilo potrebno svesno napraviti omaž samom Arturu Konanu Dojlu, roman Artur i Dzordž daleko prevazilazi novinsku priču ili biografski roman: čita se i doživljava kao apsolutna fikcija sa svim odlikama savremenog, pregnantna pitanjima i dilemama koje opisuju ali i nadilaze vreme i prostor Engleske kraja XIX i početka XX veka.

Jasmina Vrbavac

08.02.07 Vreme

Na prvi pogled čini se da je ovaj roman ono za šta se Džulijan Barns spremao čitav život. Jedan od glavnih protagonista je slavni pisac, kao u Floberovom papagaju, kao u jednoj priči iz Stola od limunovog drveta. Naracija ima elemente ljubavne priče, ljubavnog trougla, a perspektiva pripovjedanja se neprestano mijenja kao u romanima Troje i Ljubav itd. Konstrukcija je djelomično trilerska kao u Pre no što me je srela i romanima koje je Barns napisao pod pseudonimom. Osnova priče je dokumentarna kao u Bodljikavom prasetu. Roman se na izvjestan način poigrava sa istorijom kao i Istorija sveta u 10 ? poglavlja. Fabula je bliska onome što se u Holivudu naziva high concept, kao i u romanu Engleska, Engleska.

Ne treba, međutim, pomisliti da se Barns ponavlja. Naprotiv, ovaj je roman također i dobrano drukčiji od njegovih prethodnih djela. Neki od prikaza objavljenih u britanskoj štampi, mada generalno pozitivni, Barnsu zamjeraju svojevrsnu "suspregnutost". Prije je, međutim, riječ o skoro klasičarskoj jednostavnosti i djelomičnom bijegu od barokne zaigranosti karakteristične za neke ranije Barnsove knjige.

Artur iz naslova knjige je liječnik Artur Konan Dojl, nama danas najpoznatiji kao tvorac Šerloka Holmsa. U svoje vrijeme, u vrijeme u kojem se dešava radnja Barnsovog djela, Artur je bio znan i po "viteškim romanima" te po strastvenoj vjeri u spiritizam. Džordž iz naslova knjige je pravnik Džordž Edaldži, također pisac, na izvjestan način, ne baš autor željezničkog Reda vožnje, no ipak autor pravnog priručnika o pravima i obavezama putnika koji putuje britanskom željeznicom. Džordž je Englez, rođen u Engleskoj, ali sin Indijca (i Škotlanđanke) te je u skladu s tim i tamnoput. Kad njegov zavičaj potrese niz bizarnih zločina, Džordž će ni kriv ni dužan biti optužen i osuđen. U borbi za njegovu moralnu i pravnu satisfakciju ulogu Emila Zole preuzeće Artur Konan Dojl.

Ne aludiram ovdje slučajno na famoznu "aferu Drajfus". I sam Barns u romanu pravi paralelu između "afere Drajfus" i "afere Edaldži". Najslavniji frankofil savremene engleske književnosti ispisuje na jednom mjestu duhovitu i efektnu mikroesejističku analizu ova dva slučaja u kontekstu engleskog i francuskog mentaliteta. Ne treba, međutim, zaboraviti još jednu stvar. Koliko god "afera Drajfus" dobro razotkriva evropski antisemitizam, toliko je i priča o Džordžu Edaldžiju znakovita u kontekstu rasizma i recentnog "antiterorističkog orijentalizma". U tom je smislu razumljiv stav istaknut u nekim komentarima povodom romana da događaji od prije stotinu godina u njemu opisani i te kako zanimljivo odjekuju u našem vremenu. Treba ipak podvući da je posljednja stvar koja bi se od Barnsa mogla očekivati "roman s tezom". Nigdje kod Barnsa nema vulgarnih aluzija koje ovu priču s početka dvadesetog stoljeća vezuju za početak dvadeset i prvog.

Artur & Džordž je roman koji je u mnogo čemu i ono što se u anglosaksonskoj kulturi naziva period piece. Barns nam u njemu daje bogatu i ubjedljivu fresku edvardijanske Engleske te preslikava atmosferu (prošlog) fin de sieclea i početka (prošlog) vijeka. U napomeni na kraju romana Barns nam otkriva da su svi novinski članci, svi vladini izvještaji i sva pisma citirana u romana (osim jednog izuzetka koji poslovično potvrđuje pravilo) autentični i bez izmjena citirani. I dok se u korištenju građe Barns skoro kepotovski "ustručava izmišljati", u portretiranju svojih junaka on se upravo maestralno "ne-tako-oprezno domišlja".

Barnsov Artur je nadasve sjajan romaneskni junak, ne puki biografski Artur Konan Dojl. Džordž je u tom smislu u startu "inferioran" jer čitalac o njemu nema "vanjskih" informacija. Ipak, Džordž će Artura u romanu (kao i u stvarnosti) nadživjeti, a njegov će glas kroz Barnsovo pero zazvučati jednako autentično kao i glas njegovog slavnog savremenika.

Na kraju, ali (šerlokijancima naročito) ne i najmanje važno, jedno upozorenje: Holmsa u ovom romanu ima manje nego što bi se očekivalo od djela čiji je naslovni junak Artur Konan Dojl. Usputno pominjanje Džozefa Bela i Stranda, ovlašne refernce na jednu-dvije priče, aluzije na detektivovu popularnost među publikom i skepsu koju je prema njemu gajio njegov kreator – to je uglavnom sve. Ulogu detektiva ovdje će preuzeti Artur. Milan Kundera je negdje napisao da je romansijer koji je pametniji od svoga djela vjerovatno promašio profesiju. To da je Šerlok bolji detektiv od Artura kompliment je, dakle, za obojicu. A Džulijan Barns, kao što odavno znamo i što nam ovaj roman još jedanput potvrđuje, profesiju definitivno nije fulao.

piše: Muharem Bazdulj

16.01.07 Blic

Istražujući sudbine čuvenog Artura (Konana Dojla) i „neznatnog“ Džordža (Edaldžija), od najranijeg oblikovanja njihovih ličnosti (psihoanalitički predočenog kroz kontroverzan odnos prema roditeljima), do neočekivanog ukrštanja životnih puteva (viteškim zalaganjem za odbranu časti „obojenog“ advokata, slavni pisac se bori za lično psihičko zdravlje), pripovedač prati sudbinu ideja (moralnih sistema) na prelazu iz 19. u 20. vek. U paradoksima karaktera junaka, koji su Artura od „medicinskog materijalizma“ doveli do spiritističke prakse, a Džordža od slepe vere do ravnodušne patnje, ogledaju se protivrečnosti (viktorijanske) epohe u kojoj je, zajedno sa tehnologijom, javnim mnenjem i naučnim razumom, „procvetalo“ zanimanje za paranormalno, bolesno i brutalno (u politici i kriminalu); opkoljeni „pametnim“ mašinama i uplašeni da će se i sami pretvoriti u stvari (besmisleno umreti), junaci se pitaju o „jasnom i izvesnom“ dokazu svoje večne važnosti.
Ali, i Artur i Džordž su posmatrači koji ne uviđaju razloge sopstvenih nevolja, konzervativno vaspitani dečaci u (prohtevnim, pretećim) telima odraslih muškaraca, koji su, uprljanih ideala pravde, bliži onima koje su u detinjstvu prezirali, nego uzorima; istorija ih je zapamtila po onome čega su se stideli, dok ih zbog onoga što su smatrali životnim delima smatra bizarnima ili ludima. Dopuštajući Džordžu, za koga ostaje neizvesno da li je samo slep i priglup ili je psihopata, da nadživi i „pročita“ Artura, pripovedač upozorava da je takav čovek bio pravi junak za (fašistički) 20. vek.
Ispod (raskošne) kulturno-istorijske tematike, Barns razvija svoje prepoznatljive teme međuljudskih odnosa, sebičnosti i nemogućnosti ljubavi; on jeste pitak pisac, ali je daleko od banalnog.

Vesna Trijić