Traganje za suštinom

29.05.07

Vito Marković (1936), pesnik i prozni pisac, esejista i antologičar, autor više pesničkih i esejističkih knjiga, među kojima su i „Panika tela”, „Opasnosti glave”, „Pustoš i smrt”, „Udes”, „Nasmejana žrtva”, „Druga koža”, „Pohvala ludilu”, „Snovi i oblaci”, „Noćni jezik”, „Beli govor”, „Noći i odsjaji”, objavio je nedavno, u izdavačkoj kući „Bonart”, knjigu kratkih filozofskih eseja „Traganje za suštinom”. Najveći broj ovih tekstova objavljen je u Kulturnom dodatku „Politike”.

S pesnikom smo razgovarali o njegovom detinjstvu, poeziji, jeziku srca i jeziku uma, evropskom načinu života, zagledanosti u večnost, duhovnoj pobuni...

Kada ste bili najranjiviji?
U detinjstvu, kad sam mislio da nisam, ja sam bio najranjiviji.

Šta ste u detinjstvu sanjali da budete?
Tvorac strofa i metafora, pesnik.

Koje pesnike rado čitate?
Helderlina, Bodlera, Rilkea, Pasternaka.

Koga od proznih pisaca najviše cenite?
Dostojevskog, Tolstoja, Tomasa Mana, Hesea, Kamija.

Koji su Vam filozofi bliski?
Heraklit, Platon, Kjerkegor, Kant, Šopenhauer, Niče.

Kome se od stvaralaca najviše divite?
Šekspiru, Dostojevskom, Tolstoju.

Šta je sve potrebno pesniku da bi bio dobar pesnik?
Dar i obrazovanje, unutrašnja snaga, volja za postojanjem.

Šta biste bili da niste pesnik?
Jahač vetrova. Proizvođač mesečine. Potkivač oblaka.

Šta je kroz istoriju vrhovno merilo čovekovog postojanja?
Poezija. sve što je značajno ona je opevala i izmerila. Mahabharata, Ilijada, Biblija – to potvrđuju.

Postoji li vreme, čas u kome će ljudi biti isti, izjednačeni?
Postoji. U smrti su ljudi izjednačeni, isti. Svima, pa i bezemljašima, dodeljuje se jednak komad zemlje.

Šta kod filozofa volite, a šta ne volite?
Volim kod filozofa nov i neobičan način razumevanja i poimanja sveta i stvari, znatiželjan pesnički odnos prema jeziku i materiji kojom se bave. Ne volim konfuznu, temama i idejama zagušenu misao, dosadno „okretanje uvek istog”. Najveći filozofi, ipak, i pesnici su bili: Platon, Niče, Hajdeger i mnogi drugi.

Šta, po Vama, najviše vređa ljudski duh?
Oholost bogatih i obesnih ljudi. Praznina.

Da li, u svetu nasilja, otmeni duh ugrožavaju pohlepni i prosti?
Onako kako u prirodi vrane i lešinari ometaju slavuje da pevaju, tako, i u životu ljudskom, pohlepni i prosti, lukavi i prevejani, brzim zaradama skloni, duh i lepotu ugrožavaju.

Gde se nalazi stvaralačka snaga: u volji i htenju ili u daru i odricanju?
Volja i htenje, bez dara, ništavni su. Dar bez rada i odricanja, bezvredan je. Sve je, dakle, u prožimanju.

Da li je, na neki način, poezija demonski posao?
Svakako. Ako je neobična i iznenadna, nepredvidljiva, u rečima i mislima, i ako ima nepredvidljiv trenutak pojavljivanja, poezija je demonski posao. Ona, i u tami, na duhovni sjaj uporno igra.

Koja je razlika, u poeziji, između jezika srca i jezika uma?
Velika. Jezik uma, preopterećen logikom, nema čulnog sjaja koji jezik srca ima. Jezik srca je jezik ritma, čulnog sklada, igra s najfinijim prizorima.

Čemu ratovi kad i bez njih čovečanstvo pati?
Ratovi potpomažu tešku industriju, laku – potrošačka groznica.

Ako moć novca razara moral i ideale, kakav život predviđate u 21. veku?
Vreme površnosti i laži, s mnogo igre i smeha, proticaće 21. vekom. Svako će, na svoj način, u globalnim igrama i zabavama učestvovati. Olimpijade, utakmice, u svemu i svačemu, odnegovaće za jednokratnu upotrebu hot dog – duh osrednjosti. Ljudi, kontrolisano, u frakovima, kao pingvini, u stavu mirno, svoju propast će pozdravljati.

Šta znači čoveku sa Balkana – evropski način života?
Slobodno, ali i prividno, civilizovano osećanje sveta i sebe. Živeti, u šumi zakona, svestan svojih ljudskih prava, pravedno, a u stvari nepravedno, kao uvređena sfinga, izvan svakog duhovno bogatog vlastitog sadržaja.

Kakva je razlika između političara i državnika?
Državnik se rađa, političar postaje. Državnik, jasnim i hrabrim odlukama, brani državne interese, a političar samo svoje. Državnik, zahvaljujući radu i zaslugama, ostaje u sećanju ljudi, a političar u zaborav pada kao muva.

Šta je, posle smrti, dokaz čoveku da je postojao?
Ono što, posle smrti, ostavlja iza sebe, dokaz je da je postojao. Obični ljudi, na primer, ostavljaju kašike i viljuške, a pesnici svoje ime i pesme. U poeziji, i posle smrti pesnika, i dalje postoji oblik opevanih stvari – postoji ptica, postoji usklik, postoji muzika, postoji lepota u osećanjima i mislima.

Kad je čovek, ako je stvaralac, zaista uspeo?
Onda kad je vlastitim trudom postao ono što jeste – vreme.

Šta je, u poremećenom poretku stvari, prirodno a šta neprirodno?
Prirodno je, po svemu sudeći, da, pod okriljem mraka, zverka zverku vreba, a neprirodno da tigar u perju ptice peva, a slavuj ćuti.

Koliko vera čoveku u životu znači?
Mnogo. Klicao sam, nasuprot ničeu, Bog je živ! I to mi je davalo snagu.

Da li je u vremenu, bez zanosa i duhovne lepote, trenutak za duhovnu pobunu?
Vreme je za pobunu uma, reči u jeziku. Vreme je za pobunu jezika u mislima i čoveka u čoveku. Vreme je da lepo i uzvišeno sa ružnim i prizemnim u obračun krene. Vreme je, najzad, za pobunu uma – nove vrednosti da se imenuju.

Zoran Radisavljević