Talasi zapljuskuju obale

27.12.11 Dnevnik - Novine i časopisi

Novosadska izdavačka kuća „Agora“ objavila je roman „Talasi zapljuskuju obale“ švedskog pisca Ejvinda Junsona, dobitnika Nobelove nagrade 1974. godine. Knjigu je na srpski jezik prevela Slavica Agatonović.
Kod nas su do sada prevedeni njegovi romani „Ulof se smiješi životu“ (1957) i „Snovi o ružama i ognju“ (1965). Roman „Talasi zapljuskuju obale“, njegova najpoznatija i najprevođenija knjiga, u izdanju izdavačke kuće „Agora“, sada se prvi put pojavljuje pred našim čitaocima.
Junson je u Švedskoj posebno značajan kao inovator prozne forme i veliki stilista, ali i kao humanista evropskih vrednosti i klasičnih korena koji brani ljudske vrednosti i ljudsko dostojanstvo u doba diktatura.
U romanu „Talasi zapljuskuju obale“ Ejvind Junson, po rečima prevodioca ove knjige, „koristi mit da bi rešio problem vlastitog pripovedanja. Problem se, po njegovom shvatanju, sastoji u tome da pisac svoju stvarnost mora da izrazi tako da ona postane dostupna čitaocu, da preradi stvarnost koju je doživeo. Pokušavao je da stvori sliku modernog čoveka i to u najtežoj situaciji: kada je primoran da primeni nasilje kako bi suzbio ono još veće. Moglo bi se reći da je to tema romana.
S jedne strane, roman prikriveno govori o Evropi tokom i odmah nakon Drugog svetskog rata, kako navodi Slavica Agatonović, a s druge, sadrži i večnu temu o povratku iz velikog rata. Na taj način radnja ne pripada samo Homerovoj „Odiseji“, nego je bezvremena i opšteljudska. Na više mesta u romanu „pripovedač” konstatuje da priča kao da živi svoj život, da je služe razni pripovedači u raznim vremenima.
U svom veličanju on Homera poredi s beskrajnim morem. „NJegovo pesništvo je za Junsona izraz harmonije između čoveka i prirode. Poražen ratnim strahotama, Junson je bio u stalnoj potrazi za smislom. Našao ga je u epu o Odiseju, gde je ljudsko uzdignuto u božansko. Čitalac posle samo nekoliko rečenica ne može, a da ne primeti koliko pripovedač u Junsonovom romanu – bilo da se zove Odisej, Penelopa ili Telemah, a oni su najčešći glasovi – uživa u pričanju, koliko u tome ima sreće, koja je, u stvari, izraz životne radosti“.
Ejvind Junson (1900-1976) spada u velikane evropskog romana XX veka. Svoja dečačka lutanja i nedaće opisao je u četvorotomnom „Romanu o Ulofu“ (1934-37), koji je osvojio širu čitalačku publiku. Postao je član Švedske akademije 1957, a Nobelovu nagradu za književnost podelio je 1974. sa švedskim kolegom Harijem Martinsonom.
Junson je počeo kao proleterski pisac. Značajan proboj i kod kritike i kod publike ostvario je tek sa romanom „Talasi zapljuskuju obale“ (1946), parafrazom „Odiseje”, koji u osnovi razmatra problem nasilja i pacifizma . Napisao je tridesetak romana, više zbirki pripovedaka, putopisa i dnevnika, kao i mnogobrojne eseje i novinske članke. U putopisima o Švajcarskoj, Velikoj Britaniji, Grčkoj i krajnjem severu Švedske pokazao je veliku moć zapažanja.

N. P-j