01.01.00
Danas
17.06.2000.
Rada Djuricin: "Tajna Crne ruke - dnevnik jedne glumice"
Dnevnik jedne predstave
U poslednjih nekoliko sezona svedoci smo neobicnog knjizevnog fenomena - knjiga koje su napisale glumice. Rec je o znacajnim glumicama, po pravilu prvakinjama, i rec je o knjigama nestandardnih zanrovskih karakteristika.
Prvu takvu knjigu u nizu stampao je "Beogradski krug" 1997. pod naslovom "Devetnaest drustvenih igara", a napisala ju je velika glumica Stanislava Pesic, koja, nazalost, sada vise nije medju zivima. Iako su izasla dva izdanja knjige, cini mi se da se aktuelna knjizevna kritika nije bavila njom. Ne znam koji su razlozi - ali isticem da je Stanislava Pesic ovu knjigu nacinila od pisama koje je u periodu 1993-1994. slala svojoj deci u Prag, obavestavajuci ih o ovdasnjim neprilikama i tragicnim zbitijima, ali i o svojoj borbi sa teskom bolescu. "Devetnaest drustvenih igara" se okoncavaju Post skriptumom iz 1996. sumom jednog tragicnog zivotnog iskustva - ovde u Srbiji i Beogradu. Ubedjen sam da ce se ova knjiga prestampavati u buducnosti i citati sa mozda jos snaznijim citalackim dozivljajem.
Drugo delo koje bih izdvojio je ostvarenje pancevacke glumice Dragane Popovic koja radi u Crnogorskom narodnom pozoristu u Podgorici. Njena knjiga, koja se realizuje kao narociti lirski dnevnik, neobicnog naslova "PIS - knjiga cekanja", opisuje okolnosti glumicinog cekanja da se iz stampe pojavi njeno prethodno napisano delo "Bezlicje lica" - posveceno boravku Dragane Popovic u Aljendeovom Cileu, bas u vreme kada je Pinoce izveo krvavi puc. Izrazito licno obojene obe knjige su jedna vrsta autopsiholoskih razmatranja vlastitog zivota i smisla umetnickih i intimnih aktivnosti. "PIS - knjigu cekanja" stampao je podgoricki "Oktoih".
Ovom prilikom necemo govoriti i o trecoj knjizi ciji je autor glumica - o "Saci soli" cemo Mira Stupica, memoarskom delu koje, upravo trenutno s pravom privlaci veliku paznju nase kulturne javnosti, vec se zadrzati na interesantnom projektu Rade Djuricin - "Tajna Crne ruke" s podnaslovom "dnevnik jedne glumice". Izdavac je Slobodan Masic, a knjiga je izasla u ediciji "Nova". Intencionalno "Tajna Crne ruke" bese spektakl koji je na sceni "Sava centra", sa izuzetno kvalitetnom glumackom ekipom krajem 1983. postavio Ljubisa Ristic. Predstava je odigrana vise puta u ovom prostoru, a neki od njenih protagonista behu: Ljuba Tadic, Branislav Lecic, Drago Cuma, Tanja Boskovic, Mirjana Karanovic, Perica Martinovic, Radko Polic, Inge Apelt...
Oko "scenarija" se sem Ristica bavio Purisa Djordjevic, ali i mnogi glumci koji su u okviru siroke, mutne zamisli Ljubise Ristica trebalo da govore o biografijama svojih predaka (iz Apisovog doba). Nada Kokotovic je radila koreografiju, a Davor Roko originalnu muziku... Knjiga Rade Djuricin je upravo ono sto kazuje njen podnaslov, dnevnik koji je tokom rada na predstavi, u periodu 6. novembar 1983. odnosno 31. decembar iste godine, sa saznanjem ostalih ucesnika projekta, glumica vodila.
Prateci taj uzbudljivi, dramaticni dnevnik, citalac, petnaest godina posle premijere (i noseci u svesti sve ono sto se u medjuvremenu zbivalo i zbilo) prisustvuje nastanku jednog dramskog komada nejasnih zanrovskih odrednica i smisaonih konsekvenci; iznutra posmatra kako se "ex nihilo" stvara, uz ogroman ulozen novac, sa stotinu nepoznanica i uzgrednica, glamurozni mjuzikl koji je trebalo, po recima jednog od tvoraca predstave, da se suprotstavi ovdasnjem nacionalizmu u ime kosmopolitskih, liberalnih ideja. Ucesnica ovih cudnih i "cudesnih" desavanja, u razgovorima, na probama, u prepirkama i svadjama, u komentarima aktuelne drustvene situacije, Rada Djuricin se trudi da bude nepristrasan, budan posmatrac, verujuci da njeno belezenje atmosfere, replika, psovki, jednog dana moze biti narociti spomenar rada na "Tajni Crne ruke", ali i jednog nejasnog vremena.
Knjiga, na optimalan nacin, pokazuje da je bila u pravu. Iz proslosti, koja nije toliko daleka koliko nam se u ovim mracnim danima cini - izranjaju portreti glumaca; citalac prepoznaje njihove ljudske reakcije (sumnju, zanos, brigu, bes); likove ostalih ucesnika i posebno samog Ristica koji iz maglovitih znanja i ideja o pocetku ovog veka, o Crnoj ruci i Apisu, improvizacijama, uz pomoc iskrene i mnogostruke energije saradnika (i cesto uz pomoc stapa i kanapa) - sve ucesnike, publiku, a na neki nacin i sve nas iz 1983. uvodi u 1984. Time se knjiga "Tajna Crne ruke" uspelo poentira.
U stvari: secam se, eto, davne premijere u "Sava centru" - ova knjiga je obnovila taj spomen - secam se vlastite pometenosti pred haoticnim i sarolikim komesanjima na prostranoj sceni, dvoumica da li su supljine u predstavi namerne ili slucajne, da li su neka "resenja" trenutne reakcije izvodjaca ili delovi jednog velikog, rediteljskog nadplana. I secam se ogromnog belog bika, koji je mirovao na sceni, kao mitski predznak preteceg sveunistenja. Glamurozni haos ove postavke, cini se, bese samo uvertira tragicnog "bala pod maskama" u kojem vec desetak godina ucestvuje ceo nas narod i nasa zemlja - gde je jezik izgubio skoro svaki smisao, a sve tezi izvitoperenju i nistenju mogucnosti bilo kakve smisljene aktivnosti.
Provokativnoj uzbudljivosti odlicne knjige Rade Djuricin doprinose stil kojim je napisana i fotografije koje dokumentuju momente rada na "spektakularnom" mjuziklu. "Tajna Crne Ruke" se cita kao neobican i zanimljiv roman.
Vasa Pavkovic
