Inež
Kazu Brekeru nije ni trebao razlog. Te reči su se šaputale po keterdamskim ulicama, od krčmi i kafedžinica, pa sve do mračnih i krvavih avlija kvarta za porok zvanog Bure. Momku kojeg su zvali još i Prljavoruki nije trebao ni razlog, a ni dozvola – bilo da je lomio noge, raskidao saveze ili pukim deljenjem karata odlučivao o nečijoj sudbini.
Naravno, svi su oni bili u zabludi, razmišljala je Inež prelazeći preko mosta što se nadvijao nad crnim vodama Beurskanala i vodio do napuštenog glavnog trga ispred Berze. Svaki nasilan čin je bio promišljen, a svaka usluga zauzvrat naknadno iziskivala povlačenje dovoljno veza da se izvede omanja lutkarska predstava. Kaz je uvek imao neke svoje razloge. Inež samo nikada nije umela da proceni da li su valjani ili ne. A ponajmanje noćas.
Inež proveri da li su joj svi noževi na broju, pritom némo recitujući njihova imena, kao što je uvek činila kad bi joj slutilo na nevolju. To joj je već prešlo u naviku, ali joj je i pružalo utehu. Ta sečiva behu njeni saputnici. Volela je da zna da su spremna za sve što noć može da donese.
Ugledala je Kaza i ostale okupljene blizu velikog kamenog luka koji je obeležavao istočni ulaz u Berzu. Iznad njih su u stenu bile uklesane tri reči: Enjent, Voorhent, Almhent. Preduzetništvo, Integritet, Prosperitet.
Išla je tik uz porazbijane izloge koji su oivičavali sam trg, izbegavajući treperave džepove plinske svetlosti koje su stvarale ulične svetiljke. U hodu je odradila inventar ekipe koju je Kaz večeras poveo sa sobom: Diriks, Truli, Mazen i Kig, Anika i Pim, kao i njegovi odabrani sekundanti za večerašnje pregovore o primirju, Džesper i Veliki Bolidžer. Gurkali su se, udarali jedni u druge i grohotom se smejali dok su cupkali na mrazu koji je te nedelje iznenadio grad, tom poslednjem naletu zime pre no što proleće izistinski počne. Svi do jednog bili su tabadžije i batinaši, probrani među najmlađim Ološima, ljudi u koje je Kaz imao najviše poverenja. Inež primeti odbleske noževa zadenutih za pojase, olovnih cevi, lanaca s tegovima, držalja sekira probijenih zarđalim ekserima, a tu i tamo i poneki nauljen odsjaj cevi pištolja. Ona se ćutke pridruži njihovoj skupini, tražeći pogledom među senkama blizu Berze bilo kakve naznake špijuna Crnih Vrhova.
„Tri lađe!“, govorio je Džesper. „Poslali su ih Šunezi. Bili su usidreni u Prvoj luci, s topovima na gotovs, pod crvenim zastavama, do jarbola krcati zlatom.
Veliki Bolidžer duboko zazvižda. „Voleo bih da sam to video.“
„Voleo bi da si to ukrao“, nadoveza se Džesper. „Pola Saveta trgovaša sjatilo se tamo, mašu rukama i ćeretaju pokušavajući da smisle šta im je činiti.“
„Zar ne žele da im Šunezi plate šta im duguju?“, upita Veliki Bolidžer.
Kaz odmahnu glavom, a tamna kosa presijavala mu se pri sjaju uličnih svetiljki. On je bio zbir oštrih linija i porubljenih ivica – oštre vilice, vitke građe, ogrnut vunenim kaputom koji mu je knap prianjao uz ramena. „I žele i ne žele“, reče on svojim glasom nalik na škripu grumenja soli. „Uvek je lepo imati zemlju koja ti je dužna. Tada su pregovori mnogo ljubazniji.“
„Možda je Šunezima dojadilo da budu ljubazni“, reče Džesper. „Nisu morali da pošalju sve to blago odjednom. Misliš da su oni maknuli onog trgovinskog ambasadora?“
Kaz nepogrešivo pogledom pronađe Inež u masi. Keterdam je već nedeljama brujao o atentatu na ambasadora. To umalo nije uništilo kerčo-zemnikanske odnose, a svakako je izazvalo pravu uzbunu u Savetu trgovaša. Zemnikanci su krivili Kerčane. Kerčani su sumnjali na Šuneze. Kaza nije bilo briga ko je odgovoran; ubistvo ga je fasciniralo jer nije bio u stanju da prokljuvi na koji način je izvedeno. U jednom od najprometnijih hodnika Štedhala, naočigled više od desetine državnih zvaničnika, zemnikanski trgovački ambasador ušao je u toalet. Niko drugi nije ni ušao ni izašao, ali kada je njegov pomoćnik nekoliko minuta kasnije pokucao na vrata, nije bilo nikakvog odgovora. Nakon što su razvalili vrata, ambasadora su zatekli pruženog potrbuške preko belih podnih pločica s nožem u leđima, slavina je još bila odvrnuta.
Kaz je poslao Inež da istraži prostorije van radnog vremena. Toalet nije imao nijedan drugi ulaz, pa ni prozore niti ventilaciju, a čak ni Inež još nije ovladala veštinom provlačenja kroz vodovodne cevi. Pa ipak, zemnikanski ambasador bio je mrtav. Kaz je mrzeo zagonetke koje nije mogao da reši, te su on i Inež smislili barem stotinu teorija kojima bi objasnili to ubistvo – ali nijedna nije bila zadovoljavajuća. No, večeras su imali neke mnogo preče probleme.
Videla je da je Velikom Bolidžeru i Džesperu dao znak da odlože svoje oružje. Zakon ulice je nalagao da u slučaju ovakvih pregovora o primirju kolovođe dođu u pratnji dva člana bande, nenaoružani. Primirje. Beše to varljiva reč – čudnovato uštogljena i starinska. Jer ma šta zakon ulice nalagao, ova noć je mirisala na nasilje.
„Hajde, daj te pištolje ovamo“, reče Diriks Džesperu.
Uz silan uzdah, Džesper skinu opasače s pištoljima sa kukova. Inež je morala da prizna da bez njih gotovo da nije ličio na sebe. Krakati zemnikanski strelac tamne puti bio je stalno u pokretu. On prisloni usne na sedefne drške svojih dragih revolvera, te na svaki položi po žalostiv poljubac za rastanak.
„Dobro mi čuvaj moja čeda“, reče Džesper dok ih je uručivao Diriksu. „Vidim li ma i najmanju fleku ili ogrebotinu, mecima ću ti na grudima ispisati oprosti mi.“
„Ne bi ti traćio toliko municije.“
„A i ovaj bi bio mrtav već na pola reči oprosti“, nadoveza se Veliki Bolidžer dok je u ispružene šake Trulog polagao sataru, skakavac i svoje omiljeno oružje – debeli lanac otežan teškim katancem.
Džesper prevrnu očima. „Cela poenta je poslati poruku drugima. U čemu je svrha mrtvaca kojem na grudima piše opro?“
„Evo kompromisa“, ubaci se Kaz. „Izvini je podjednako dobro, a troši manje metaka.“
Diriks se na to nasmeja, ali Inež primeti kako ipak veoma nežno drži Džesperove revolvere u naručju.
„A šta ćemo s tim?“ upita Džesper, pokazavši na Kazov štap.
Kazov smeh je ovoga puta bio dubok, bez i trunke humora. „Ko će jednom sirotom bogalju da uskrati njegov štap?“
„Ako si ti taj bogalj, onda svako ko ima imalo razuma.“
„Znači, imamo sreće što idemo da se nađemo sa Gilsom.“ Kaz izvadi sat iz džepa na prsluku. „Uskoro će ponoć.“
Inež usmeri pogled na samu Berzu. Beše to najobičnije četvrtasto unutrašnje dvorište, okruženo skladištima i kancelarijama brodskih kompanija. Ali tokom dana tu je kucalo srce Keterdama, prepuno bogatih trgovaša koji su kupovali i prodavali deonice trgovačkih ruta koje su prolazile kroz gradske luke. Sad samo što nije otkucalo dvanaest, te je Berza bila posve pusta, izuzev čuvara koji su patrolirali duž zidova i po krovovima. Ali oni su bili podmićeni da zažmure na jedno oko tokom noćašnjih pregovora o primirju.
Berza je bila jedan od malobrojnih preostalih delova grada koji nije bio razdeljen tokom neprekidnih sukoba rivalskih bandi Keterdama. Trebalo je da predstavlja neutralnu teritoriju. Ali samoj Inež nije delovala neutralno. Delovala joj je poput tajca koji zavlada šumom neposredno pre no što se obruč zamke stegne, a zec zakriči. Delovala joj je kao klopka.
„Pravimo veliku grešku“, reče ona. Veliki Bolidžer se štrecnu; nije ni primetio da je stajala tik kraj njega. Inež začu kako se među Ološima šapatom pronosi naziv koji su joj članovi bande dodelili – Utvara. „Gils nešto sprema.“
„Naravno da sprema“, reče Kaz. Glas mu je imao grub i hrapav prizvuk kamena koji se tare o kamen. Inež se oduvek pitala da li je tako zvučao i dok je bio dete. Ako je ikada i bio dete.
„Zašto smo onda noćas uopšte i došli ovamo?“
„Jer je Per Haskel tako hteo.“
Star čovek, stare i metode, pomisli Inež, ali ništa ne reče, iako je podozrevala da i ostali Ološi isto misle.
Umesto toga reče: „Svi ćemo izginuti zbog njega.“
Džesper ispruži svoje duge ruke iznad glave i iskezi se, a beli zubi mu blesnuše na tamnoj koži. Još nije predao svoju pušku, te je zahvaljujući njenim obrisima na leđima ličio na neku krakatu i nespretnu pticu. „Statistički gledano, samo neki ćemo da izginemo zbog njega.“
„S tim se ne treba šaliti“, odgovori mu ona. Kaz je na to pogleda, silno zabavljen. Znala je kako zvuči – strogo, nervozno, poput kakve babuskere što obznanjuje zloslutna predviđanja sa svog trema. To joj se nimalo nije sviđalo, ali je ipak znala da je u pravu. Uostalom, te starice mora da makar nešto znaju, inače ne bi doživele da sakupe toliko bora i da se dernjaju na sve naokolo sa svog praga.
„Džesper se ne šali, Inež“, reče Kaz. „On samo odmerava šanse.“
Veliki Bolidžer stade da krcka zglavke svojih ogromnih šaka. „E pa, mene u Kuperomu čekaju krigla piva i tiganj pun jaja, tako da nema šanse da ja budem taj koji će noćas zaginuti.
„Jesi li voljan da se opkladiš u to?“, upita Džesper.
„Nemam nameru da se kladim na sopstvenu smrt.“
Kaz nabaci svoj šešir na glavu i hitro pređe prstima duž oboda u znak pozdrava. „Što da ne, Bolidžeru? Pa to činimo svakoga dana.“
Bio je u pravu. Inežin dug Peru Haskelu značio je da se kockala sa sopstvenim životom svaki put kad bi prihvatila nov zadatak ili zaduženje, svaki put kad bi napustila svoju sobu u Letvi. Ova noć nije bila nikakav izuzetak.
Kaz zveknu štapom o kaldrmu u trenutku kad se oglasiše zvona Trgovinske crkve. Grupica utihnu. Prošlo je vreme za priču. „Gils nije pametan, ali je dovoljno lukav da može da nam izazove nevolje“, reče Kaz. „Ma šta da čujete, ne ulećite u borbu sem ako vam ja ne izdam naređenje. Otvorite četvore oči.“ A zatim klimnu glavom u pravcu Inež. „I ostanite skriveni.“
„Bez ožalošćenih“, započe Džesper, dok je dobacivao Trulom svoju pušku.
„Bez sahrana“, zauzvrat promrmljaše ostali Ološi. Tako su jedni drugima želeli sreću.
Pre no što je Inež stigla da se stopi sa senkama, Kaz je potapša po ruci svojim štapom sa drškom u obliku vranine glave. „Drži na oku stražare po krovovima. Možda su u Gilsovom džepu.“
„Ali onda...“, zausti Inež, no Kaz je već otišao.
Inež iznervirano podiže ruke uvis. Imala je stotinu pitanja, ali Kaz je, po običaju, imao tapiju na sve odgovore.
Potrčala je ka zidu Berze koji je gledao na kanal. U nju su tokom pregovora o primirju smeli da uđu samo kolovođe i njihovi sekundanti. Ali za slučaj da Crni Vrhovi sebi uvrte u glavu neke druge ideje, ostali Ološi će ih čekati s oružjem na gotovs tik ispred istočnog luka. Znala je da će Gils okupiti svoju ekipu teško naoružanih Crnih Vrhova kraj zapadnog ulaza.
Inež će sama naći put unutra. Pravila fer-pleja među bandama potiču još iz doba Pera Haskela. Uostalom, ona je Utvara – jedini zakon koji je za nju važio jeste zakon gravitacije, a bilo je dana kada bi i njega prekršila.
Prvi sprat Berze bio je namenjen skladištima bez prozora, te Inež pronađe cev od oluka uz koju je mogla da se uzvere. No, pre nego što ju je obuhvatila, iz nekog razloga je oklevala. Iz džepa izvuče koštanu svetiljku i protrese je, te njenim slabašnim zelenim sjajem osvetli cev. Bila je skroz premazana uljem. Tražeći alternativu, produži duž zida i naiđe na kameni friz sa statuama tri kerčanske leteće ribe, koji joj je bio nadohvat ruke. Propela se na prste i obazrivo opipala vrh friza. Bio je prekriven lomljenim staklom. Očekuju me, pomisli ona smrknuto, ali i zadovoljno.
Priključila se Ološima pre manje od dve godine, svega nekoliko dana nakon svog petnaestog rođendana. Bilo je to pitanje preživljavanja, ali imponovalo joj je da zna kako je za tako kratko vreme postala neko protiv koga valja sprovoditi mere predostrožnosti. Doduše, ako su Crni Vrhovi mislili da će ovakve smicalice odvratiti Utvaru od njenog cilja, grdno su se prevarili.
Ona izvuče dva šiljka za penjanje iz džepova svog tapaciranog prsluka, te prvi zabi između cigala u zidu i stade da se uspinje, tražeći svojim lutajućim stopalima ma i najmanje oslonce i udubljenja u kamenu. Dok je kao dete učila da hoda po žici, radila to bi bosonoga. Ali keterdamske ulice bile su odviše hladne i mokre za tako nešto. Nakon nekoliko gadnih padova, platila je Griša Tvaraocu što je u tajnosti držao radionicu u kafani na Vijnštratu da joj napravi par kožnih mokasina sa hrapavim gumenim đonovima. Bile su joj kao salivene i prianjale uz svaku površinu.
Na drugom spratu Berze prebaci se na ivicu prozora koja je bila široka tek dovoljno da na njoj čučne.
Kaz je dao sve od sebe da je poduči, ali ona nije imala njegov dar za obijanje, te je tek nakon nekoliko pokušaja uspela da savlada bravu. Ali najzad je začula zadovoljavajuće klik i prozor se širom otvori unutar napuštene kancelarije zidova prekrivenih mapama s ucrtanim trgovačkim rutama i tablama na kojima su kredom bile ispisane cene deonica i imena brodova. Ona čučeći šmugnu unutra, ponovo zabravi prozor za sobom i odabra put kojim će se provući između praznih stolova sa urednim gomilama narudžbina i bilansa.
Prešla je do uskih duplih vrata na suprotnom kraju prostorije i kroz njih iskoračila na balkon koji je gledao na unutrašnje dvorište Berze. Svaka brodska kompanija imala je po jedan balkon, s kojih su vikači obznanjivali nova putovanja, pristigle pošiljke ili kačili crne zastave koje su označavale da je brod nestao na pučini sa svim teretom. Sama Berza bi vrvela od kupovine, prodaje i menjanja deonica, glasnici bi pronosili vesti širom grada, a cene dobara, akcija i deonica za predstojeća putovanja skakale bi i padale. Ali noćas je tu vladao muk.
Vetar iz pravca luke nanese miris mora i zanjiha vlati koje su nekako utekle uvijenoj pletenici na dnu Inežinog vrata. Dole ona uoči nežno njihanje plamenova u fenjerima i začu zveket Kazovog štapa o kamene ploče, dok su on i njegovi sekundanti išli preko unutrašnjeg dvorišta. Na suprotnom kraju dvorišta vide da im u susret ide drugi par fenjera. Crni Vrhovi su stigli.
Inež navuče kapuljaču, a zatim se podiže na ivicu balkona i nečujno skoči na susedni balkon, pa zatim na onaj naredni, prateći Kaza i ostale duž unutrašnjeg dvorišta i trudeći se da im bude što bliže može. Njegov taman kaput vijorio se na slanom povetarcu, dok je večeras hramao više no inače, što je uvek bio slučaj kad bi naglo zahladnelo. Čula je Džespera kako neprekidno ćereta, kao i dubok, gromki smeh Velikog Bolidžera.
Kako se primicala suprotnoj strani dvorišta, Inež spazi da je Gils odabrao da sa sobom povede Elzingera i Umena – baš kao što je i predvidela. Inež je znala prednosti i mane svih članova Crnih Vrhova, a i Harlijevih Poentera, Poklopaša, Galebova Koljača, Petparačkih Lavova i svih drugih bandi koje su operisale keterdamskim ulicama. Deo njenog posla bio je da zna kako Gils ima poverenja u Elzingera jer su se zajedno peli kroz redove Crnih Vrhova, a i zato što je Elzinger bio građen kao stena – visok gotovo dva metra, nabijenih mišića i širokog izubijanog lica duboko usađenog u vrat debljine stuba.
Iznenada joj je bilo lakše što je Kaz poveo Velikog Bolidžera. Nije se iznenadila što je Kaz odabrao Džespera za jednog od svojih sekundanata. Ma koliko Džesper bio nervozan i sa svojim revolverima i bez njih, najbolji je bio kad se tukao, a znala je i da nema toga što ne bi učinio za Kaza. Ali nije bila toliko sigurna kad je Kaz insistirao da sa sobom povede i Velikog Bolidžera. Veliki Bol je bio izbacivač u Klubu Vrana, te je bio savršeno građen da izbacuje pijance i dangube, ali isuviše spor na nogama da bi bio od koristi u pravoj borbi. No barem je bio dovoljno visok da može da pogleda Elzingera pravo u oči.
Inež nije želela mnogo da misli o drugom Gilsovom sekundantu. Umen ju je činio nervoznom. Nije bio toliko fizički zastrašujući kao Elzinger. Štaviše, Umen je bio građen kao strašilo – ne štrkljast, već kao da mu je telo ispod odeće sklepano pod pogrešnim uglovima. Šuškalo se da je jednom prilikom nekom tipu golim rukama zdrobio lobanju, a zatim obrisao dlanove o prednji deo košulje i nastavio da pijanči.
Inež pokuša da umiri nelagodu koja ju je prožimala, te oslušnu Gilsa i Kaza, koji su neobavezno ćaskali u dvorištu Berze, dok su njihovi sekundanti jedni druge pretresali, kako bi se uverili da su svi nenaoružani.
„Baš si nevaljao“, reče Džesper, kad je izvukao nožić iz Elzingerovog rukava i zafrljačio ga preko dvorišta.
„Čist je“, reče Veliki Bolidžer, nakon što je završio s pretresanjem Gilsa i prešao na Umena.
Kaz i Gils su pričali o vremenu, o tome kako sumnjaju da Kuperom služi razvodnjena pića sad kad su im podigli kiriju, sve vreme obigravajući oko pravog razloga zašto su večeras došli tu. U teoriji, trebalo bi da malo proćaskaju, razmene izvinjenja, obećaju da će poštovati granice Pete luke, a zatim da svi skupa odu na piće – ili je makar Per Haskel insistirao na tome.
Ali šta Per Haskel uopšte zna?, pomisli Inež dok je pogledom tražila stražare koji su patrolirali krovovima, pokušavajući da im u tmini razazna siluete. Haskel je upravljao Ološima, ali u poslednje vreme radije je sedeo u svom toplom sobičku, gde je pio mlako pivo, pravio makete brodova i pričao duge priče o svojim dogodovštinama svima koji bi hteli da ga saslušaju. Smatrao je da se teritorijalni sukobi mogu rešavati kao nekad: uz kratko koškanje i prijateljsko rukovanje. Ali sva Inežina čula govorila su joj da se stvari večeras neće tako odigrati. Njen otac bi rekao da senke večeras imaju sopstvene motive. Ovde će se zbiti nešto loše.
Kaz je stajao s obe ruke položene povrh izrezbarene vranine glave na svom štapu. Delovao je potpuno opušteno, dok mu je obod šešira zaklanjao usko lice. Članovi bandi u Buretu mahom su voleli da se kinđure: jarki prsluci, džepni satovi prekriveni lažnim draguljima, pantalone u svim mogućim šarama i bojama. Ali Kaz je bio izuzetak – pravo oličenje umerenosti, odeven u tamne prsluke i pantalone jednostavnog kroja, oštrih ivica. Isprva joj se činilo da je to samo pitanje ličnog ukusa, ali s vremenom je shvatila da je u pitanju njegova interna šala na račun uglednih trgovaša. Zabavljalo ga je da izgleda kao jedan od njih.
„Ja sam poslovan čovek“, rekao joj je jednom prilikom. „Ni manje, ni više.“
„Ti si lopov, Kaze.“
„Pa zar nisam maločas isto to rekao?“
A u ovom trenutku je izgledao kao nekakav sveštenik koji je došao da drži propoved grupi cirkusanata. Mladi sveštenik, pomisli ona uz još jedan nalet nelagode. Kaz je govorio kako je Gils star i prolupao, ali ovaj svakako večeras nije tako delovao. Iako su kolovođi Crnih Vrhova uglovi očiju bili prošarani borama, a pod dugim zulufima krile se naznake podbulih obraza, ipak je delovao samouvereno i iskusno. Kaz je pored njega izgledao kao... pa, kao sedamnaestogodišnjak.
„Budimo fer, ja? Mi samo hoćemo još malo da se ogrebemo“, reče GIls, lupkajući se po poput ogledala uglačanoj dugmadi svog limunzelenog prsluka. „Nije fer da prisvajate svakog turistu trošadžiju što se iskrca u Petu luku s nekog od brodova bluda.“
„Peta luka je naša, Gilse“, odgovori mu Kaz. „Ološi imaju pravo prvenstva na sve golupčiće koji tu zađu da se zabave.“
Gils odmahnu glavom. „Još si ti mlad, Brekeru“, reče on, uz popustljiv smeh. „Možda ne shvataš kako stvari funkcionišu. Luka pripada gradu, te mi imamo prava na nju isto koliko i svi drugi. Svi mi moramo da zaradimo za život.“
Tehnički gledano, bio je u pravu. Ali kada ju je Kaz preuzeo, Peta luka je bila jalova i maltene napuštena od grada. On je dao da se očisti lučko dno, a zatim sagradio dokove i kej, no da bi sve to mogao da priušti, morao je da stavi Klub Vrana pod hipoteku. Per Haskel se svemu tome protivio i nazivao ga budalom zbog tih silnih izdataka, ali naposletku je ipak popustio. Kako joj je Kaz sam rekao, starčeve reči glasile su: „Eto ti sav taj konopac, pa se sam obesi“. Međutim, ta investicija se isplatila za manje od godinu dana. Sad je Peta luka nudila pristanište trgovaškim brodovima, ali i putničkim lađama iz celog sveta punim turista i vojnika željnih da razgledaju znamenitosti Keterdama i iskuse sva njegova zadovoljstva. Ološi su polagali pravo prvenstva na sve njih – i njihove novčanike – te bi ih odvlačili u burdelje, krčme i kockarnice u vlasništvu svoje bande. Peta luka je starcu donela poprilično bogatstvo, a pri tom je i učvrstila status Ološa kao ozbiljnih igrača u Buretu još više no uspeh Kluba Vrana. Ali uz veliki profit usledila je i neželjena pažnja. Gils i Crni Vrhovi su cele godine pravili probleme Ološima, pokušavajući da se ubace u Petu luku, kradući golupčiće koji im nisu pripadali.
„Peta luka je naša“, ponovi Kaz. „Tu nemamo šta da raspravljamo. Uleteli ste nam u promet na dokovima, a presreli ste i pošiljku jurde koja je trebalo da pristane još pre dve noći.“
„Ne znam o čemu govoriš.“
„Znam da ti to nije nimalo teško, Gilse, ali nemoj da mi se praviš glup.“
Gils zakorači ka njemu. Džesper i Veliki Bolidžer ukočiše se kao zapeta puška.
„Nemoj tu da mi se širiš, momče“, reče Gils. „Svi znamo da starac nema više želudac za pravi sukob.“
Kazov smeh bio je suv poput šuštanja mrtvog lišća. „Ali sad sam ja za stolom, Gilse, a mene je teško zasititi. Ako želiš rat, pobrinuću se da i tebi sleduje lepa porcija.“
„A šta ako tebe ne bude bilo, Brekeru? Svi znaju da si ti kičma Haskelove ekipe – a slomi li se kičma, pašće i Ološi.“
Džesper frknu. „Želudac, kičma... Šta je sledeće, slezina?“
„Zaveži“, zareža Umen. Pravila primirja su nalagala da po početku pregovora samo kolovođe imaju pravo da govore. Džesper bezglasno izusti „izvini“ i prenaglašenom pantomimom zaključa svoja usta.
„Prilično sam uveren da mi ti to pretiš, Gilse“, reče Kaz. „Ali želeo bih da budem siguran, pre nego što odlučim šta ću da učinim povodom toga.“
„Baš si siguran u sebe, je li, Brekeru?“
„U sebe i ni u koga drugog.“
Gils se grohotom nasmeja i laktom munu Umena. „Jel’ čuješ ovo drčno malo đubre? Brekeru, ove ulice ne pripadaju tebi. Klinci poput tebe su ti kao buve. Svakih par godina se nanovo nakotite i živcirate bolje od sebe, sve dok starim džukelama ne dozlogrdi, pa odluče da se počešu. A moram da ti kažem da mi je tvoj svrab već dojadio.“ Prekrstio je ruke i prosto zračio talasima nadmenog zadovoljstva. „A šta bi uradio kad bih ti rekao da tebe i tvoje momke trenutno drže na nišanu dvojica stražara opremljenih standardnim vojnim puškama visokog dometa?“
Inež oseti kako joj se u želucu otvara jama. Da li je Kaz na to mislio kad je rekao da su stražari možda u Gilsovom džepu?
Kaz podiže pogled ka krovovima. „Unajmio si gradske stražare da ubijaju umesto tebe? Na to bih ti rekao da je to prilično skupa rabota za bandu kao što su Crni Vrhovi. Ne verujem da je vaša blagajna dovoljno puna da to priušti.“
Inež se pope na ivicu balkona i iz svog bezbednog skrovišta skoči put krova. Ima da ubije Kaza, pod uslovom da prežive ovu noć.
Na krovu Berze uvek su dežurala dva čuvara iz štad-stražbe. Po nekoliko krugera od Ološa i Crnih Vrhova garantovalo je da se neće mešati u pregovore o primirju, što je bilo dovoljno učestala praksa. Ali Gils je natuknuo nešto sasvim drugačije. Zar mu je zaista pošlo za rukom da podmiti gradske čuvare da izigravaju njegove lične snajpere? Ukoliko je to bio slučaj, šanse da Ološi prežive ovu noć upravo su postale manje od zrna peska.
Poput većine keterdamskih zdanja, Berza je imala visok i oštar krov, ne bi li odolela žestokim pljuskovima, te su čuvari patrolirali krovom duž uskih prolaza koji su gledali na unutrašnje dvorište. Inež je ignorisala te prolaze. Tuda bi lakše išla, ali bila bi isuviše izložena pogledima. Zato se umesto toga pope nasred glatkih crepova i poče da puzi, tela izvijenog pod krajnje strmoglavim uglom, krećući se poput pauka, osmatrajući krovni prolaz za čuvare i osluškujući razgovor odozdo. Možda je Gils blefirao. A možda su dvojica čuvara baš u ovom trenutku čučala uz ogradu i nišanila u Kaza, Džespera ili Velikog Bolidžera.
„Nije bilo lako“, priznao je Gils. „Još uvek smo malena ekipa, a gradska straža nije jeftina. Ali zgoditak je vredan ulaganja.“
„A taj zgoditak sam ja?“
„A taj zgoditak si ti.“
„Polaskan sam.“
„Bez tebe, Ološi neće potrajati ni nedelju dana.“
„Ja im dajem bar mesec dana, čisto na zaletu koji su dosad uhvatili.“
Ta misao se bučno uskomeša u Inežinom umu. Da nema Kaza, da li bih ostala? Ili bih utekla iz svog zadužništva? Pa oprobala sreću s Perom Haskelom i njegovim uterivačima dugova? Doduše, ako ne požuri, možda će i dobiti priliku da sazna odgovor na to pitanje.
„Nadobudni sirotinjski pacovčiću.“ Gils se zasmeja. „Jedva čekam da ti izbrišem taj izraz s lica.“
„Pa hajde“, reče Kaz. Inež odluči da rizikuje i da proviri naniže. Ton glasa mu se promenio, te je sad bio potpuno lišen humora.
„Da im kažem da ti prostrele tu preostalu zdravu nogu, je li, Brekeru?“
Gde su čuvari?, zapita se Inež, ubrzavši tempo. Hitala je strmim nagibom krova. Berza se prostirala gotovo duž čitavog gradskog bloka. Nije sama mogla da pokrije toliki prostor.
„Prestani da daviš, Gilse, nego im reci da pucaju.“
„Kaze...“, zausti nervozno Džesper.
„Hajde. Skupi muda i izdaj naređenje.“
Kakvu to Kaz igra igru? Da li je očekivao ovo? Da li je prosto pretpostavljao da će Inež na vreme stići do stražara?
Ponovo je bacila pogled naniže. Gils je prosto ustreptao od iščekivanja. Duboko je udahnuo i isprsio se. Inež je počela da gubi oslonac, pa je morala da se iz petnih žila napne da ne sklizne pravo niz ivicu krova. Sprema se da izda naređenje. Gledaću Kaza kako umire.
„Pali!“, povika Gils.
Vazduhom se prolomi pucanj. Veliki Bolidžer vrisnu i sruči se na tlo.
„Prokletstvo!“, povika Džesper i kleknu kraj Bolidžera, pritiskajući šakom iz sve snage ranu od metka, dok je klonula ljudina stenjala. „Svinjo bezvredna!“, zaurla on na Gilsa. „Upravo si prekršio zakon neutralne teritorije!“
„Ne možete da dokažete da niste vi prvi zapucali“, odgovori mu Gils. „A i ko će to znati? Nijedan od vas neće živ otići odavde.“
Gilsov glas bio je isuviše piskav. Pokušavao je da očuva prisebnost, no Inež je čula paničan prizvuk njegovih reči, nalik na preneraženi lepet krila uplašene ptice. Ali otkud to? Do pre nekoliko trenutaka se junačio.
Tada Inež primeti da se Kaz još nije ni mrdnuo. „Ne izgledaš baš najbolje, Gilse.“
„Dobro sam“, uzvrati ovaj. Ali nije bio. Prebledeo je i tresao se. Pogledom je sevao levo-desno, kao da pretražuje senovite krovne prolaze.
„Jesi li?“, čavrljivo će Kaz. „Stvari ne idu baš kao što si planirao, zar ne?“
„Kaze“, reče Džesper, „Bolidžer gadno krvari...“
„Odlično“, reče Kaz.
„Kaze, treba mu lekaš!“
Kaz ranjenika jedva da je i udostojio pogledom. „Ne, njemu treba da prestane da kukumavči i da bude srećan što nisam naredio Holstu da ga pokosi metkom u čelo.“
Inež čak i odozgo vide da se Gils lecnuo na te reči.
„Jel’ se beše tako zove onaj stražar?“, upita Kaz. „Vilem Holst i Bert Van Daal, dva gradska stražara koja su noćas na dužnosti. Ispraznio si blagajnu Crnih Vrhova ne bi li njih podmitio?“
Gils je samo ćutao.
„Vilem Holst“, glasno će Kaz, glasom koji je odjekivao sve do krova, „voli da se kocka skoro koliko i Džesper, pa su mu tvoji novci svakako delovali veoma primamljivo. Ali Holst ima i nekih mnogo većih problema – nazovimo ih nagonima. Neću sad da zalazim u detalje. Tajne nisu kao novac. Kad ih pokažeš, one izgube vrednost. Moraćeš da mi veruješ na reč da bi se od ove tajne čak i tebi prevrnuo želudac. Jesam li u pravu, Holste?“
Umesto odgovora začu se još jedan pucanj, koji pogodi kaldrmu pokraj Gilsovih stopala. Gils preneraženo ciknu i odskoči unazad.
Inež je ovoga puta imala bolju priliku da proceni iz kog pravca je dopirala paljba. Pucanj je došao negde sa zapadne strane zgrade. Ako je Holst bio tamo, to bi značilo da je drugi čuvar – Bert Van Daal – na istočnoj strani. Da li je Kazu pošlo za rukom da i njega neutrališe? Ili je računao da će ona to da obavi? Ona pojuri duž strmine krova.
„Samo ga upucaj, Holste!“, zaurla Gils, dok mu je glas pucao od očajanja. „Pucaj mu u glavu!“
Kaz zgađeno frknu. „Zar zaista misliš da bi tajna umrla sa mnom? Hajde, Holste“, viknu on. „Zabij mi metak u lobanju. Glasnici će pohitati do tvoje žene i do tvog kapetana i pre no što padnem na zemlju.“
Čekali su pucanj, ali njega nije bilo.
„Kako?“ ogorčeno će Gils. „Kako si uopšte znao ko će noćas biti na dužnosti? Ja sam morao masno da platim ne bih li se dočepao satnice. Nemoguće je da si ponudio više novca od mene.“
„Recimo samo da je moja valuta vrednija od tvoje.“
„Novac je novac.“
„Ja trgujem informacijama, Gils, stvarima koje ljudi čine kada misle da ih niko ne vidi. Stid ima vrednost koju novac ne može da dosegne.“
Inež shvati da on drži govor ne bi li njoj kupio malo vremena dok hita preko krovnih crepova.
„Da li se brineš za drugog čuvara? Dobrog starog Berta Van Daala?“, upita Kaz. „Možda je i on sad tamo gore i pita se šta mu je činiti. Da upuca mene? Da upuca Holsta? A možda sam uspeo da doprem i do njega, Gilse, pa se upravo sprema da ti izbuši grudi.“ On se nagnu napred, kao da se sprema da podeli neku veliku tajnu s Gilsom. „Što ne pokušaš da izdaš Van Daalu naređenje, pa da otkrijemo?“
Gils zinu, a zatim zatvori usta, poput šarana, ali onda se ipak prodra: „Van Daale!“
I baš kad je Van Daal zaustio da mu odgovori, Inež se tiho prikrade iza njega i položi mu nož uz grlo. Jedva je uspela na vreme da razazna njegovu senku i da sklizne niz crepove. Svih mu svetaca, Kaz je baš voleo da rizikuje.
„Psssst“, prošaputa ona Van Daalu na uvo. Blago ga bocnu u bok, kako bi osetio da mu je prislonila vršak drugog noža uz bubreg.
„Molim te“, zajeca on. „Ja...“
„Što volim kad me muškarci preklinju“, reče ona. „Ali ovo nije ni vreme ni mesto za to.“
Videla je kako se ispod njih Gilsu grudi nadimaju i splašnjavaju dok je uspaničeno dahtao. „Van Daale!“, on ponovo povika. Kada se okrenuo nazad ka Kazu, lice mu je obuzeo gnev. „Uvek si jedan korak ispred svih, je li?“
„Gilse, kad si ti u pitanju, rekao bih da sam imao leteći start.“
Ali Gils se samo osmehnu – sitnim, kratkim i zadovoljnim osmehom. Pobedničkim osmehom, shvati Inež uz novi nalet straha.
„Ali trka još nije gotova.“ Gils posegnu u svoj kaput i iz njega izvuče masivni crni pištolj.
„Najzad“, reče Kaz. „Konačno otkrovenje. Sad Džesper može da prestane da nariče nad Bolidžerom kao kakva uplakana ženturača.“
Džesper je zapanjeno i gnevno zurio u pištolj. „Bolidžer ga je pretresao. On je... O, Veliki Bole, idiote jedan“, zastenja on.
Inež nije verovala svojim očima. Čuvar u njenim rukama tiho ciknu. Slučajno je stegnula svoj stisak, tako iznenađena i besna. „Opusti se“, reče ona, popuštajući stisak. Ali, tako joj svih Svetaca, toliko je želela da zarije svoja sečiva u nekoga. Veliki Bolidžer je taj koji je pretresao Gilsa. Nemoguće da mu je promakao toliki pištolj. Izdao ih je.
Da li je zato Kaz insistirao da večeras povede Velikog Bolidžera sa sobom – da bi imao javnu potvrdu da je Bolidžer prešao u Crne Vrhove? Svakako je zato pustio da mu Holst zabije metak u stomak. Međutim, zašto? Sad su svi znali da je Veliki Bol izdajica, ali Kazu je i dalje pištolj bio uperen u grudi.
Gils se podrugljivo iskezio. „Kaz Breker, neuhvatljivi majstor bekstva. Kako ćeš sad da se izmigoljiš?“
„Izaći ću istim putem kojim sam i došao.“ Kaz je ignorisao pištolj, već je najzad posvetio pažnju rmpajliji koji je ležao na tlu. „Znaš li u čemu je tvoj problem, Bolidžeru?“ On vrhom svoga štapa bocnu ranu na trbuhu Velikog Bola. „To nije bilo retoričko pitanje. Znaš li koji je tvoj najveći problem?“
Bolidžer jauknu. „Neeee...“
„Probaj da pogodiš“, prosikta Kaz.
Veliki Bol ništa ne reče, već samo ponovo drhtavo zajeca.
„Dobro, de, ja ću ti reći. Lenj si. Ja to znam. Svi to znaju. Zato sam morao da se zapitam kako to da moj najlenji izbacivač dvaput nedeljno ustaje u cik zore ne bi li otpešačio tri kilometara dalje da doručkuje u Silinoj pržionici, posebno kad u Kuperomu imaju mnogo ukusnija jaja. Veliki Bol je postao ranoranilac, Crni Vrhovi su počeli da se baškare po Petoj luci, a nedugo zatim preotimaju našu najveću isporuku jurde. Nije bilo teško sve to povezati.“ On uzdahnu, a zatim se obrati Gilsu: „Eto šta se desi kad glupi ljudi počnu da prave velike planove, ja?“
„Ništa to sad više nije bitno, zar ne?“, odgovori mu Gils. „Ako stvari pođu naopako, izbliza ću te razneti. Možda tvoji stražari skinu mene ili moje momke, ali ovom metku nema šanse da umakneš.“
Kaz utom zakorači u pravcu pištolja, tako da mu je ovaj sad bio prislonjen ravno na grudi. „Ama baš nikakve šanse, Gilse.“
„Misliš da neću da povučem oroz?“
„O, mislim da bi drage volje povukao, s pesmom u svom ugljenisanom srcu. Ali nećeš. Ne večeras.“
Gilsu zaigra prst na okidaču.
„Kaze“, poče Džesper. „Ova tvoja ‘upucaj me’ faza polako počinje da me zabrinjava.“
Umen se ovoga put nije protivio Džesperovom dobacivanju. Već su imali jednu žrtvu. Pogažena su pravila neutralne teritorije. Reski miris baruta već je parao noćni vazduh – noseći sa sobom i neizrečeno pitanje usred múka koji je zavladao, kao da sam Kosač očekuje odgovor: koliko će još krvi noćas biti proliveno?
U daljini se začu zavijanje sirena.
„Burštrat broj devetnaest“, reče Kaz.
Gils je sve to vreme cupkao s noge na nogu; ali sada stade posve mirno.
„To je adresa tvoje cure, Gilse, zar ne?“
Gils proguta knedlu. „Nemam ti ja curu.“
„O, imaš, nego šta“, pevušio je Kaz. „I to lepu. Ili makar lepu u poređenju s takvom gnjidom kao što si ti. Baš je mila. Voliš je, zar ne?“ Inež je čak i sa krova mogla da primeti kako se Gilsovo voštano lice najednom sjaji od znoja. „Naravno da je voliš. Nijedna takva cura ne bi dvaput pogledala šljam iz Bureta kao što si ti, ali ona je drugačija od ostalih. Njoj si ti šarmantan. Ako mene pitaš, to je očigledan znak ludila, ali ljubav je slepa. Da li voli da ti položi svoju lepu glavicu na rame i da sluša dok joj pričaš kako si proveo dan?“
Gils pogleda u Kaza kao da ga najzad prvi put zaista vidi. Momak s kojim je dotad pričao beše drčan, nemaran, lako zabavljen, ali nimalo zastrašujući. No sad je pred njim stajalo čudovište mrtvog pogleda koje nije znalo za strah. Kaza Brekera više nije bilo, a na površinu je izbio Prljavoruki, spreman da se, kao što mu ime kaže, lati prljava posla.
„Ona živi u Burštratu broj devetnaest“, zahropta Kaz glasom kao da ima šljunak u grlu. „Treći sprat, prozorske saksije s muškatlama. Trenutno ispred njenih vrata dežuraju dvojica Ološa, a ako ja ne izađem odavde čitav i vedar, ima da spale čitavu zgradu, od temelja do krova. Ima da plane za tili čas, jer će goreti s oba kraja, a sirota Eliz će biti zarobljena u samom središtu. Prvo će joj se zapaliti njena plava kosa, nalik na fitilj sveće.“
„Blefiraš“, reče Gils, ali mu je ruka s pištoljem drhtala.
Kaz podiže glavu i duboko udahnu. „Već je kasno. Čuo si sirenu. Vetar nanosi miris luke i slanog mora, a možda i... osećam li ja to i dim?“ U glasu mu se čuo prizvuk zadovoljstva.
Svih mi Svetaca, Kaze, pomisli očajno Inež. Šta li si sad uradio?
Gilsu ponovo zadrhta prst na orozu, a Inež se ukoči.
„Znam, Gilse. Sve znam“, saosećajno će Kaz. „Sve to planiranje, spletkarenje i podmićivanje uzalud. Eto o čemu sada razmišljaš. Koliko ćeš se loše osećati dok se budeš vraćao kući uz spoznaju šta si izgubio. Koliko će tvoj šef biti besan na tebe kad se pojaviš praznih šaka, skroz osiromašen. Koliko bi ti prijalo da mi smestiš metak u srce. Možeš ti to. Povuci oroz. Možemo svi zajedno da izginemo. Mogu da nam odnesu tela skupa do Kosačeve barže za spaljivanje, kao što sleduje svim prosjacima i sirotanima. Ili možeš da istrpiš ovaj udarac na svoj ponos, da se odvučeš nazad u Burštrat, položiš glavu svojoj curi u krilo, pa da sklopiš oči dok si još u stanju da dišeš i da sanjaš o osveti. Na tebi je, Gilse. Hoćemo li noćas otići svojim kućama?
Gils pogleda Kaza u oči i ramena mu klonuše od onoga što je u njima video, šta god to bilo. Inež se iznenadi kad shvati da oseća sažaljenje prema njemu. Ušetao je ovde sav hrabar i gord, nepobediv, šampion Bureta. A odavde će izaći kao tek još jedna u nizu žrtava Kaza Brekera.
„Jednoga dana ćeš dobiti ono što ti sleduje, Brekeru.“
„Hoću“, uzvrati Kaz, „ako na ovom svetu ima bar imalo pravde. A obojica znamo kolike su šanse za to.“
Gils mlitavo spusti ruke uz telo. Pištolj mu se beskorisno klatio uz bok.
Kaz zakorači unazad, brišući prednji deo košulje koji je bio prislonjen uz cev pištolja. „Idi reci svome generalu da drži Crne Vrhove podalje od Pete luke i da očekujemo od njega da nam nadoknadi onu pošiljku jurde koju smo izgubili, plus pet posto zbog potezanja čelika na neutralnom terenu i još pet posto što ste ispali toliki nezapamćeni kreteni.“
Zatim Kaz iznenada i iz sve snage zamahnu svojim štapom. Gils zavrišta, slomljenog ručnog zgloba. Pištolj uz zveket pade na kaldrmu.
„Odstupio sam!“, povika Gils, držeći se za šaku. „Odstupio sam!“
„Potegneš li ponovo pištolj na mene, ima da ti slomim oba zgloba, pa ćeš morati da unajmiš nekoga da ti pomaže da pišaš.“ Kaz ručkom štapa nakrivi obod svog šešira. „Ili ćeš možda zamoliti ljupku Eliz da to obavlja za tebe.“
Zatim Kaz čučnu pokraj Bolidžera. Grmalj zacvile. „Pogledaj me, Bolidžeru. Pod pretpostavkom da noćas nećeš iskrvariti na smrt, imaš fore do sutra u suton da se izgubiš iz Keterdama. Čujem li da si prišao obodu grada, ima da te nađu nabijenog u bačvu u Silinoj pržionici.“ A zatim podiže pogled ka Gilsu. „Pomogneš li Bolidžeru, ili ako saznam da su ga primili Crni Vrhovi, znaj da ću ponovo doći po tebe.“
„Molim te, Kaze“, zacvile Bolidžer.
„Imao si dom, Bolidžeru, ali sâm si odabrao da zabiješ kuglu za rušenje kroz ulazna vrata. Ne traži od mene da saosećam s tobom.“ Pridigao se i pogledao na svoj džepni sat. „Nisam očekivao da će ovo toliko potrajati. Bolje da požurim, da sirotoj Eliz ne postane prevruće.“
Gils zavrte glavom. „S tobom nešto nije u redu, Brekeru. Ne znam šta si, ali tebi nešto fali.“
Kaz iskrenu glavu u stranu. „Ti si iz predgrađa, Gilse, zar ne? Došao si u grad da okušaš svoju sreću?“ On ispravi kragnu svog kaputa šakom presvučenom rukavicom. „E pa ja sam kopile kakvo se rađa samo u Buretu.“
Uprkos napunjenom pištolju, koji je ostao Crnim Vrhovima pod nogama, Kaz im okrenu leđa i odhramlja preko kaldrme u pravcu istočnog luka. Džesper čučnu pokraj Bolidžera i nežno ga potapša po obrazu. „Idiote“, reče tugaljivo, a zatim pođe za Kazom ka izlazu iz Berze.
Inež je nastavila s krova da posmatra Umena, koji je podigao Gilsov revolver i zadenuo ga za pojas, a zatim Crni Vrhovi razmeniše nekoliko nemih reči.
„Ne idite“, preklinjao ih je Veliki Bolidžer. „Ne ostavljajte me.“ On pokuša da uhvati Gilsa za nogavicu.
Gils ga otrese. Ostavili su ga presavijenog postrance da krvlju natapa kaldrmu.
Inež istrgnu Van Daalu pušku iz ruku pre nego što ga je pustila. „Idi kući“, zapovedi ona stražaru.
On joj uputi jedan prestravljen pogled preko ramena, a zatim odjuri niz hodnik. Daleko ispod njih, Veliki Bol poče da se vuče po podu Berze. Možda i jeste bio dovoljno glup da pokuša da prevari Kaza Brekera, ali uspeo je da ovoliko dugo preživi u Buretu, za šta je bila potrebna jaka volja. Možda i uspe da se izvuče.
Pomozi mu, reče glasić u njenoj glavi. Do pre svega nekoliko trenutaka bio je njen brat po oružju. Nije joj bilo potaman da ga tek tako ostavi. Mogla bi da se spusti do njega, ponudi da mu prekrati muke, ili da ga drži za ruku dok umire. Možda bi mogla da dovede lekaša da ga spase.
Ali umesto toga, ona samo izgovori brzu molitvu na jeziku svojih Svetaca, a zatim stade da se spušta niz strm spoljni zid. Inež je sažaljevala momka koji će možda umreti sam, bez ikoga ko bi ga utešio u poslednjim satima života, ili koji će možda preživeti i čitav život provesti u izgnanstvu. Ali ove noći predstojalo joj je još posla, a Utvara nije imala vremena za izdajice.
