nekada
Sluge su ih zvale malenchki, mali duhovi, zato što su bili najmanji i najmlađi, i zato što su opsedali Vojvodinu kuću poput kikotavih fantoma strelovito jureći iz sobe u sobu, krili se u kredencima kako bi prisluškivali, i ušunjavali u kuhinju da ukradu poslednje letnje breskve.
Dečak i devojčica su prispeli jedno za drugim u roku od nedelju dana, tek dva siročeta iz graničnih ratova, izbeglice prljavih lica pokupljene iz ruševina udaljenih gradova i dovedene na Vojvodino imanje kako bi se naučili čitanju i pisanju, kao i trgovini. Dečak je bio nizak i zdepast, stidljiv, ali uvek nasmešen. Devojčica se razlikovala, i bila je toga svesna.
Šćućurena u kuhinjskom kredencu, prisluškujući ogovaranja odraslih, čula je Vojvodinu domaćicu, Anu Kuju, kako kaže: „Ala je ružna ona mala! Nijedno dete ne bi trebalo tako da izgleda. Bleda je i kisela, kao zgrušano mleko.“
„I strašno je mršava!“, odvratio je kuvar. „Nikad ne pojede večeru do kraja.“
Čučeći pored nje, dečak se okrenu prema devojčici i prošaputa: „Zašto ne jedeš?“
„Zato što sve što ona skuva ima ukus blata.“
„Meni ne smeta.“
„Ti bi pojeo i masnu ponjavu.“
Ponovo su prislonili uši na procep između vrata kredenca.
„Ja ne mislim da si ružna“, šapnu dečak malo kasnije.
„Pssst!“, zašištala je devojčica. Ipak, skrivena dubokim senkama kredenca, osmehnula se.
Svakog leta bi s mukom izdržali duge sate ispunjene raznim obavezama, praćene još dužim časovima u zagušljivim učionicama. Kad bi omorina bila na vrhuncu, pobegli bi u šumu da traže ptičja gnezda ili da plivaju u obližnjem kaljavom potoku, ili bi satima ležali na livadi, posmatrali sunce kako sporo putuje iznad njih, i mudrovali o tome gde će osnovati svoju mlekaru i da li će držati dve bele krave, ili tri. Zimi bi Vojvoda odlazio u kuću u Os Alti, a dani bi bili sve kraći i hladniji, učitelji bi počeli da ošljare svoje dužnosti, radije birajući da sede pored vatre i igraju karte ili da piju kvas. Starija deca, zarobljena unutra i mučena dosadom, mnogo češće su delila batine ostalima. Zato su se dečak i devojčica krili po nekorišćenim sobama palate, pravili predstave za miševe i pokušavali da se zagreju.
Onog dana kad su došli Ispitivači Griša, dečak i devojčica su džedžali na prozorskoj dasci prašnjave spavaće sobe na spratu, u nadi da će makar krajičkom oka ugledati poštansku kočiju. Umesto toga su videli kako sanke, trojka koju su vukla tri crna konja, prolaze kroz belu kamenu kapiju imanja. Posmatrali su kako se u tišini probijaju kroz sneg do Vojvodinih ulaznih vrata.
Pojavile su se tri prilike u elegantnim šubarama i teškim vunenim keftama: jedna grimizna, jedna najtamnije plava i jedna drečavoljubičasta.
„Griše!“, prošaputala je devojčica.
„Brzo!“, rekao je dečak.
Istog trena su se oslobodili obuće i bez glasa potrčali niz hodnik, provukli se kroz pustu muzičku sobu i zaždili iza stuba na galeriji koja se nadnosila nad salon u kojem je Ana Kuja volela da prima goste.
Ana Kuja je već bila dole, nalik nekoj ptici onako u crnoj haljini, i sipala čaj iz samovara, dok joj se golemi ključ klatio o pojasu.
„Dakle, samo ih je dvoje ove godine?“, začuo se tih ženski glas.
Virili su kroz ogradu ka prostoriji ispod. Dvoje Griša sedelo je pored kamina: zgodan muškarac u plavom i žena u crvenoj odori, prefinjena i uzdržana. Treća osoba, plavokosi mladić, polako se šetao naokolo, protežući noge.
„Da“, reče Ana Kuja. „Dečak i devojčica, najmlađi ovde, mnogo mlađi od ostalih. Mislimo da oboje imaju po osam godina, otprilike.“
„Mislite?“, upita čovek u plavom.
„Kad su roditelji umrli...“
