„Hodite ‘vamo, na bojno polje, pa se ukoštac uhvatimo, da spoznate kakva sila vreba u njedrima Amazonki. Jer rat teče mojim venama!“
Kvint Smirnjanin, Pad Troje
poglavlje prvo
Ne ulazi u trku ako ćeš je izgubiti.
Dijana je na startnoj poziciji lagano skakutala na vrhovima prstiju, listova napetih kao tetive luka, dok su joj u glavi još uvek odzvanjale majčine reči. Bučna gomila već se okupila da posmatra takmičenja u rvanju i bacanju bodeža, koja će obeležiti početak Nemezijskih igara, ali glavno dešavanje beše trka, te su tribine sada brujale jer se njima proneo glas da se i kraljičina kćer prijavila za nadmetanje.
Kad je Hipolita ugledala Dijanu među trkačicama grupisanim na pesku arene, uopšte nije delovala iznenađeno. Kako to tradicija nalaže, spustila se iz svoje lože za osmatranje da sportistkinjama poželi sreću u predstojećim poduhvatima, i kaže tu i tamo poneku šalu i ljubaznu reč ohrabrenja. Dijani je tek ovlaš klimnula glavom, ne ukazavši joj nikakvu posebnu naklonost, ali je prošaptala, toliko tiho da ju je samo kći mogla čuti: „Ne ulazi u trku ako ćeš je izgubiti“.
Amazonke su se postrojile duž staze koja je vodila izvan arene, te su već trupkale nogama i skandirale u iščekivanju početka igara.
Rani, koja je stajala s Dijanine desne strane, uputi joj blistav osmeh. „Srećno ti bilo danas.“ Uvek je bila ljubazna, uvek dostojanstvena i, naravno, uvek je pobeđivala.
Sa Dijanine desne strane, Tira frknu, pa odmahnu glavom. „Vala, trebaće joj.“
Dijana se nije obazirala na nju. Već nedeljama se radovala ovoj trci – koja će ih povesti preko celog ostrva, kako bi donele po jednu od crvenih zastava podignutih ispod velike kupole u Bana-Migdalu. U pukom nadmetanju u brzini ona nije imala nikakve šanse. Još nije bila dostigla svoju punu amazonsku snagu. S vremenom ćeš je razviti, obećala joj je majka. Ali majka joj je dosad štošta obećala.
No, ova trka je bila drugačija. Iziskivala je strategiju, a Dijana je bila spremna za to. Kriomice je trenirala, trčeći s Mejv, planirajući trasu koja će je povesti preko nešto krševitijeg terena, ali joj omogućiti direktniji put ka zapadnom špicu ostrva. Čak je i – pa, nije baš špijunirala.... Ali prikupila je informacije o ostalim Amazonkama koje su učestvovale u trci. I dalje je bila najmanja, i – naravno – najmlađa, ali je tokom protekle godine naglo izrasla, pa je sad bila visoka maltene kao i Tira.
Ne treba meni sreća, govorila je samoj sebi. Ja imam plan. Utom baci pogled na Amazonke postrojene u vrstu duž startne linije, poput vojske koja se sprema za rat, pa dopuni tu misao: Ali malo sreće ipak ne bi bilo na odmet. Želela je taj lovorov venac. On je bio bolji od bilo kakve kraljevske dijademe ili tijare. Bilo je to nešto što joj neće biti tek tako podareno, morala je da ga zasluži.
Pronađe pogledom u masi Mejvinu riđu kosu i pegavo lice, pa joj uputi širok osmeh, trudeći se da deluje samouvereno. Mejv joj uzvrati osmeh i poče obema šakama da gestikulira kao da lagano potiskuje vazduh naniže. Ustima je bezglasno oblikovala reči: „Samo polako“.
Dijana prevrnu očima, ali klimnu glavom i pokuša da uspori disanje. Imala je lošu naviku da potrči prebrzo, pa da prerano protraći svu svoju brzinu.
Sad je razbistrila um i naterala sebe da usredsredi misli na samu stazu, dok je Tekmesa koračala duž startne linije i odmeravala trkačice, noseći blistave dragulje u vencu od gusto upletenih kovrdža, i srebrne narukvice koje su joj se presijavale na tamnosmeđim rukama. Ona beše Hipolitina najbliža savetnica, glavnokomandujuća nakon same kraljice, a držala se kao da joj je ta indigo haljina sa opasačem zapravo borbeni oklop.
„Polako, Piksis“, promrmlja Tek dok je prolazila pokraj Dijane. „Pazi da nam se ne razbiješ.“ Dijana ponovo začu Tirino frktanje, ali odbi da se trgne na pomen tog nadimka. Nećeš se keziti kad ja budem stajala na pobedničkom postolju, obeća sebi.
Tek podiže ruke zahtevajući tišinu, pa se nakloni Hipoliti, koja je sedela između dve druge članice Saveta Amazonki u kraljičinoj loži – visokoj platformi u senci svilene nadstrešnice obojene u kraljičine boje, jarkocrvenu i jarkoplavu. Dijana je znala da bi njena majka htela da je i ona sada tamo, da sedi pokraj nje i čeka na početak igara, umesto što se u njima takmiči. Ali to više uopšte neće biti važno kad bude pobedila.
Hipolita neznatno spusti bradu, nadasve elegantna u svojoj beloj tunici i jahaćim pantalonama, dok joj je na čelu počivala prosta dijadema. Delovala je opušteno i ležerno, kao da bi svakog časa mogla da odluči da skoči dole i pridruži se nadmetanju, ali ipak je bila kraljica od glave do pete.
Tek se obratila takmičarkama okupljenim u pesku arene. „U čiju se čast takmičite?“
„U čast Amazonki“, odgovoriše one uglas. „U čast naše kraljice.“ Dijana oseti kako joj srce jače lupa. Nikada dosad nije izgovorila te reči, ne kao takmičarka.
„Koga svakog dana slavimo?“, zagrme Tek.
„Heru“, odgovoriše one poput hora. „Atenu, Demetru, Hestiju, Afroditu, Artemidu.“ Boginje koje su stvorile Temiskeru i podarile je Hipoliti da im bude utočište.
Tek zastade, a Dijana duž vrste začu i druga imena, šapatom izgovorena: Oja, Durga, Freja, Marija, Jailja. Imena koja nekada behu samrtni pokliči, poslednje molitve ratnica pokošenih u bici, reči koje su ih dovele na ovo ostrvo i podarile im novi život među Amazonkama. Pokraj Dijane, Rani promrmlja imena Matri, sedam majki što se bore protiv demona, pa pritisnu na usne četvrtasti medaljon koji je uvek nosila oko vrata.
Tek podiže krv-crvenu zastavu, identičnu onima koje će trkačice čekati u Bana-Migdalu.
„Nek vas ostrvo povede u zasluženu pobedu“, povika ona.
Zatim ispusti crvenu svilu. Masa zagrme. Trkačice navreše u pravcu istočnog slavoluka. I trka započe.
Dijana i Mejv su i računale na to da će se stvoriti usko grlo, ali Dijana ipak oseti nalet ozlojeđenosti kad trkačice zakrčiše prolaz kamenog tunela, stvorivši koloplet belih tunika i mišićavih udova dok su im koraci odzvanjali o stenovite zidove, sve do jedne pokušavajući istovremeno da napuste arenu. A zatim su se našle na drumu, hitajući niz ostrvo, pa je svaka trkačica odabrala sopstvenu putanju.
Ne ulazi u trku ako ćeš je izgubiti.
Dijana je držala korak u ritmu tih reči, pljeskajući bosim tabanima po utabanoj zemlji druma koji će je provesti kroz gustiš Sibelijske šume, sve do severne obale ostrva.
Inače bi put kroz šumu dug ovoliko kilometara bio spor, preprečen palim stablima i lijanama toliko gustim da biste morali da ih raskrčite sečivom za koje vam ne bi smetalo da ga kasnije ponovo oštrite. Ali ona je dobro isplanirala svoju putanju. Svega sat vremena nakon što je stupila u šumu, izletela je kroz drveće na napušteni priobalni drum. Vetar joj je nosio kosu, a slan morski sprej šibao obraze. Duboko je disala i proveravala položaj sunca. Nameravala je da pobedi – ne samo da se plasira u prve tri, već da pobedi.
Tokom protekle nedelje isplanirala je tu trasu s Mejv, te su je u tajnosti već dvaput istrčale, u sive sate ranog jutra, kad su njihove sestre tek ustajale iz kreveta, kad bi tek potpaljivale kuhinjska ognjišta, i kad su jedini sumnjičavi pogledi koje bi ih primetili pripadali ranoraniteljkama koje su pošle u lov na divljač, ili da bacaju mreže za dnevni ulov ribe. Ali lovkinje su se uglavnom držale šume i livada nešto južnije, a riba se nije lovila duž ovog dela obale; nije bilo dobrog mesta odakle biste mogle da se otisnete čamcem, već tu behu samo strme litice boje čelika što su se survavale pravo u more, i malen, nepristupačan zaliv do kojeg se moglo doći samo stazom toliko uskom da ste morali postrance njome da se gegate, leđa priljubljenih uza stenu.
Severna obala beše siva, mračna i negostoljubiva, i Dijana je znala napamet svaki pedalj njenog tajnog krajolika, sve njene stene i pećine, sve plimske barice prepune prilepaka i sasa. Bilo je to dobro mesto za osamu. Ostrvo želi da ugodi, rekla joj je majka. Zato je Temiskera na nekim mestima bila pošumljena sekvojama, a na drugim – stablima kaučuka; zato ste mogli da provedete popodne jašući kratkovrate ponije po pašnjacima, a veče na leđima kamile, penjući se pri mesečini uz talasaste dine nalik krestama povrh leđa zmaja. Sve to behu delići života kojima su Amazonke živele pre no što su došle na ovo ostrvo, maleni pejzaži njihovih srcâ.
Dijana bi se ponekad zapitala da li je Temiskera stvorila tu severnu obalu samo za nju, kako bi pronašla bar nekakav izazov pentrajući se uz njene strme litice, kako bi imala mesto samo za sebe kad više ne bi mogla da podnese breme toga što je Hipolitina ćerka.
Ne ulazi u trku ako ćeš je izgubiti.
Majka joj nije prenela to upozorenje tek tako. Dijanini gubici bili su drugačiji od drugih, čega su obe bile svesne – i to ne samo zato što je bila princeza.
Dijana je maltene mogla da oseti Tekin znalački pogled na sebi, da čuje podrugljiv ton njenog glasa. Polako, Piksis. Bio je to nadimak koji joj je Tek dodelila. Piksis. Naziv za malenu glinenu posudu u koju se odlaže nakit, ili tinktura karmina za bojenje usana. Beše to nedužan nadimak, pošalica, uvek izgovoren s mnogo ljubavi – ili je makar Tek tako tvrdila. Ali svaki put bi je zaboleo: beše to podsetnik da Dijana nije bila kao ostale Amazonke, niti će to ikada biti. Njene sestre behu ratnice koje su se dokazale u bici, čelik iskovan u patnji, izbrušen u slavi u trenutku kad su iz života prešle u besmrtnost. Sve su one zaslužile svoje mesto na Temiskeri. Sve osim Dijane, koja je nastala od ostrvske ilovače i Hipolitine čežnje za detetom, izvajana od gline rukama njene majke – šuplja i krhka. Polako, Piksis. Pazi da nam se ne razbiješ.
Dijana umiri disanje, držeći ravnomeran korak. Neću danas, Tek. Danas će meni pripasti lovor.
Odvojila je tek letimičan pogled ka horizontu, pustivši da joj morski povetarac rashladi znoj na čelu. Kroz izmaglicu opazi bele obrise nekog broda. Dovoljno se približila međi da je Dajana uspela da joj razazna i jedra. Beše to omanja lađa – možda škuna? Nije joj išlo pamćenje nautičkih termina. Glavni jarbol, zadnji jarbol, hiljadu i jedno ime za jedra i čvorove za vezivanje. Jedno je kad si na brodu, i učiš od Teute, koja je plovila s ilirskim gusarima, a drugo kad čučiš u biblioteci u Efeseumu i staklastog pogleda zuriš u dijagramske crteže brigantina ili karavela.
Ponekad bi ona i Mejv igrale igru čiji je cilj bio da opaze brodove ili avione, a jednom su na horizontu ugledale čak i krupnu mrlju neke lađe za krstarenje. Ali većina smrtnika je znala kako ne treba da zalaze u njihov kutak Egejskog mora, gde su se kompasi vrteli u krug, a instrumenti naglo odbijali poslušnost.
Danas joj se činilo kako duž ruba maglenih granica prodire oluja, pa joj je bilo žao što nije mogla da zastane da je posmatra. Kiše koje bi padale na Temiskeru behu zamorno lagane i predvidljive, ni nalik pretećem romorenju grmljavine i treptajima dalekog udara munje.
„Da li ti ikada nedostaju oluje?“, upitala je Dijana jedno popodne, dok su se ona i Mejv lenjo izležavale na suncem obasjanoj krovnoj terasi palate, osluškujući riku i huku daleke oluje. Mejv je poginula u Krosbarijskoj zasedi, a poslednje reči koje su joj prešle preko usana behu molitva Svetoj Brigidi kilderskoj. Ona je bila novopridošlica na ostrvu, makar po amazonskim standardima, a rodom je bila iz Korka, gde oluje behu učestale.
„Ne“, uzvratila joj je Mejv, svojim pevušećim glasom. „Nedostaje mi dobra šolja čaja, ples, momci – ali kiša ne.”
„Pa plešemo mi i ovde“, pobunila se Dijana
Mejv se na to samo nasmejala. „Drugačije plešeš kad znaš da nećeš živeti večno.“ Zatim se protegla, a pegice na beloj koži zaličile su joj na guste oblake polena. „Mislim da sam u nekom prošlom životu bila mačka, pošto želim samo da leškarim naokolo i dremam u najvećem sunčevom zraku na svetu.“
Samo polako. Dijana se odupirala porivu da pohita napred. Bilo joj je teško da upamti kako treba da sačuva rezerve snage sad, dok joj je ranojutarnje sunce grejalo ramena, a vetar duvao u leđa. Osećala se snažno. Ali bilo joj je lako da se oseća snažno kad je bila sama.
Poviše talasa začu se glasno buuum, praćeno teškim metalnim zveketom, nalik treskanju vratima. Dijana se spotače. Na plavom horizontu uzdizao se stub uskovitlanog dima, koji su pri dnu lizali plamenovi. Škuna je gorela – pramac joj se raspršio u paramparčad, jedan jarbol je bio smrskan, a jedro joj je visilo preko ograde palube.
Dijana primeti kako usporava, pa natera sebe da ponovo uspostavi željeni tempo. Nikako nije mogla da pomogne toj škuni. Avioni su padali. Brodovi se lomili o stenje. Takvo beše ustrojstvo sveta smrtnih. To je mesto gde su katastrofe bile moguće, a često bi se i dešavale. Ljudski život beše plima patnje, koja nikad nije zapljuskivala obale tog ostrva. Dijana usredsredi pogled na stazu. Daleko, daleko pred sobom ugleda zlatni odsjaj sunca s velike kupole Bana-Migdala. Najpre crvena zastava, a zatim lovorov venac. Tako je glasio plan.
A onda začu vrisak koji je vetar odnekud doneo.
Galeb, reče ona sebi. Devojka, insistirao je neki drugi glas u njoj. Nemoguće. Ljudski se krik ne bi proneo s tolike razdaljine, zar ne?
Nije to ni bitno. Ona tu ništa nije mogla da učini.
Ali pogled joj ipak opet odluta do horizonta. Samo bih da bolje osmotrim, reče samoj sebi. Imam dovoljno vremena. U vođstvu sam.
Nije imala dobar razlog da napusti staru stazu omeđenu brazdama zaprega, nije bilo logike u njenoj odluci da skrene ka stenovitom vrhu, ali ipak je to učinila.
Plićak nadomak obale beše miran, bistar i jarkotirkizan. No okean što se prostirao iza njih beše sasvim druga priča – uzburkan i tamnoplav kao voda iz bunara, maltene crna pučina. Ostrvo je možda i pokušavalo da udovolji njoj i njenim sestrama, ali svet s one strane međe nije mario za sreću, niti bezbednost onih koji su ga nastanjivali.
Čak i izdaleka, bilo joj je jasno da škuna tone. Ali nije opazila nijedan spasilački čamac, nijednu signalnu baklju, već samo komadiće skrhane lađe koje su nosili uskomešani talasi. Bilo je gotovo. Dijana brže-bolje šakama protrlja nadlaktice, odgoneći iznenadnu jezu, pa se zaputi nazad ka stazi za zaprege. Takva beše sudbina čovečanstva. Ona i Mejv su često ronile do međe, gde bi obilazile olupine aviona, prekookeanskih brodova i elegantnih glisera. Slana voda bi promenila drvo, očvrsnuvši ga tako da ne istruli. No smrtnici nisu delili njihovu sudbinu. Njih bi izgrizle ajkule i ribe iz dubina – baš kao i zub vremena, koji ih je nagrizao polako i neumitno, bilo da su u vodi ili na kopnu.
Dijana ponovo proveri položaj sunca. Mogla bi da stigne do Bana-Migdala za četrdeset minuta, možda čak i manje. Ona natera svoje noge da se pokrenu. Izgubila je svega nekoliko minuta. Moći će da nadoknadi protraćeno vreme. Ali umesto toga, ona se osvrnu preko ramena.
Sve drevne knjige behu pune priča o ženama koje su načinile tu grešku da su se osvrnule za sobom. Napuštajući zapaljene gradove. Napuštajući pakao. Ali Dijana se svejedno osvrnu ka tom brodu što je tonuo među silnim talasima, njišući se poput slomljenog ptičjeg krila.
Premerila je dužinu vrha litice. U podnožju su se nalazile oštre stene. Ukoliko ne postigne dovoljno ubrzanje pri skoku, sletanje bi bilo stvarno gadno. Ipak, pad je ne bi ubio. To važi za prave Amazonke, pomisli. Da li važi i za tebe? Pa, nadala se da je pad ne bi ubio. Naravno, ukoliko je pad ne ubije, njena majka svakako hoće.
Dijana ponovo pogleda ka olupini, a zatim se otisnu od tla, trčeći punom brzinom, mašući rukama uz bokove, postepeno ubrzavajući i smanjujući razdaljinu do ruba litice. Stani stani stani, odzvanjalo joj je u glavi. Ovo je suludo. Čak i da je bilo preživelih, ništa nije mogla da učini za njih. Samim pokušajem da ih spase rizikovala bi izgnanstvo, a to pravilo nikoga nije izuzimalo – čak ni princezu. Stani. Nije bila sasvim sigurna zašto nije poslušala taj glas. Želela je da veruje da je razlog tome bilo junačko srce koje joj je tuklo u grudima i zahtevalo od nje da se odazove onom prestrašenom kriku. Ali čak i kad se otisnula s vrha litice u prazninu neba, znala je da ju je na ovo delimično nagnao izazov te velike sive pučine, koju nije bilo briga voli li je ona ili ne.
Telom je rasekla vazduh u glatkom luku, isturivši ruke nalik igli na kompasu koja joj je određivala putanju. Stuštila se ka vodi i probila njenu površinu savršenim uranjanjem, te joj uši ispuni nagli muk, a mišići joj se ukrutiše iščekujući brutalan udarac o stene. No, udarca ne beše. Ona izroni, udahnu, pa zapliva pravo ka međi, rukama rasecajući toplu vodu.
Kad god bi se približavala međi, obuzelo bi je neznatno ushićenje u trenutku kad oseti promenu temperature vode – hladnoća bi joj najpre dotakla vrhove prstiju, a zatim joj prekrila kosu i ramena. Dijana i Mejv su volele da se otisnu s južnih plaža, čikajući jedna drugu da plivaju sve dalje i dalje. Jednom su čak ugledale brod koji je kroz maglu promakao pokraj njih, na čijem su pramcu stajali mornari. Jedan od muškaraca je podigao ruku, pokazujući u njihovom pravcu. One su smesta zaronile na bezbedno, nestale s vidika, mahnito gestikulirajući jedna drugoj ispod površine talasa, smejući se toliko silno da su se, dok su doplivale do obale, obe već zagrcnule slanom vodom. Mogle bismo da budemo sirene, cičala je Mejv dok su se valjale po toplom pesku, ali ni jedna ni druga nisu imale sluha. Ostatak tog popodneva provele su glasno i neskladno pevajući irske kafanske pesme i zasmejavajući jedna drugu sve dok ih Tek nije pronašla. Tada su brže-bolje zaćutale. Prelaženje međe bilo je manji prekršaj. Ali ako bi vas ugledali smrtnici bilo gde blizu ostrva, to je već bio povod za ozbiljne disciplinske mere. A ovo što je Dijana sada radila?
Stani. Ali nije mogla. Ne dok joj je u ušima odzvanjao onaj piskavi ljudski povik.
Dijana oseti kako je u potpunosti obujmljuje hladna voda s one strane međe. Sad je bila u raljama mora, a ono nije bilo prijateljski nastrojeno. Struje su je grabile za noge, vukući je naniže poput kakve goleme, ustalasale sile nalik sleganju ramenima kakvog božanstva. Moraš da joj se odupreš, shvati ona, terajući svoje mišiće da je vrate na pravi smer. Nikada dosad nije morala da pliva nasuprot okeanskim strujama.
Na trenutak je plutala na površini, pokušavajući da se pribere dok su se talasi sudarali svuda oko nje. Voda je bila prepuna otpadaka s olupine, po površini su plutali papiri, komadi drveta, krhotine fiberglasa i narandžasti prsluci za spasavanje koje posada očito nije imala vremena da navuče. Bilo je skoro pa nemoguće videti bilo šta kroz pljusak i maglu koja je okruživala samo ostrvo.
Šta ja to radim ovde?, upita se ona. Brodovi dođu i prođu. Ljudi izgube život. Ona ponovo zaroni, žmireći kroz nadiruću sivu vodu, ali ne vide nikoga.
Dijana izroni, dok ju je od sopstvene gluposti sve više bolelo u stomaku. Odrekla se pobede u trci. Ovo je trebalo da bude trenutak kada će je njene sestre najzad sagledati onakvu kakva jeste, ovo je bila prilika da učini majku ponosnom. A ona se umesto toga odrekla svoje prednosti, i to zbog čega? Ovde ne beše ničeg izuzev razaranja.
Krajičkom oka ugleda blesak nečeg belog, ogromno parče koje je nekad možda pripadalo koritu broda. Uzdizalo se povrh talasa, potom bi nestalo, pa se zatim ponovo uzdiglo, a Dijana pritom ugleda vitku smeđu ruku koja se čvrsto držala za njegovu ivicu, raširenih prstiju i povijenih zglavaka. A onda i ona nestade.
Utom se uzdignu još jedan talas, nalik velikoj sivoj planini. Dijana zaroni ispod njega, snažno zamahujući nogama, a potom izroni, pretražujući pogledom, dok su se svuda oko nje prostirali komadići drveta i fiberglasa, te je bilo nemoguće razlikovati jedan komad od drugog.
Eno je opet – ruka, dve ruke, telo, pognuta glava i skupljena ramena, majica boje limuna, splet tamne kose. Beše to devojka – uzdigla je glavu, boreći se da dođe do daha, dok joj se u mahnitim tamnim očima ocrtavao strah. Talas je poklopi, odaslavši na sve strane uspenušalu belu vodu. Komad brodskog korita izroni na površinu. Ali devojke više nije bilo.
Ponovno uranjanje. Dijana je ciljala ispod mesta na kojem je videla devojku kako tone. Utom opazi žuti blesak pa pohrli k njemu, zgrabivši tkaninu ne bi li je njome privukla sebi. Iz mutne vode iskrsnu avetinjsko lice – sa zlatnom kosom i plavim očima, razrogačenim i beživotnim. Nikada dosad nije izbliza videla leš. Nikada dosad nije izbliza videla momka. Uzmaknu, ispustivši iz šake njegovu majicu, ali čak i dok ga je gledala kako nestaje, uočila je razlike – tu isturenu vilicu, to široko čelo, baš kao na slikama iz knjiga.
Utom ponovo zaroni, ali sad je već izgubila svaki osećaj za prostor – svuda oko nje behu talasi, komadi olupine, dok su se kroz maglu jedva nazirali obrisi ostrva. Ukoliko se još malo udalji, možda neće ni moći da pronađe put nazad.
Dijana nije mogla iz glave da izbije prizor te vitke ruke, tih žustrih prstiju koji su se grčevito držali za goli život. Još samo jednom, reče sebi. Zaroni, dok joj je morska jeza sada već sve čvršće prianjala uz kosti, uvlačeći se sve dublje i dublje.
Jednog trenutka svet oko nje sačinjavale su samo sive struje i mutno more, a već sledećeg je pred njom bila ta devojka u svojoj limunžutoj majici, lica okrenutog naniže, ruku i nogu raširenih kao da je morska zvezda. Oči su joj bile zatvorene.
Dijana je zgrabi oko struka, pa ih usmeri ka površini. Na jedan zastrašujući trenutak nije mogla da pronađe obrise ostrva, a zatim se magla razišla. Otisnula se ka njemu, rukom nezgrapno obgrlivši devojčine grudi, dok je drugom prstima tragala za njenim pulsem. Eto ga – ispod vilice, neznatan, gotovo neprimetan, ali ipak beše tu. Iako devojka više nije disala, srce joj je još uvek kucalo.
Dijana je oklevala. Videla je siluete Filosa i Ektrosa, stena koje su označavale sam početak međe. Pravila behu jasna. Nisu smele da prekidaju smrtničku plimu života i smrti, niti je ona ikada smela da dopre do ostrva. Bez izuzetka. Nisu smele da dovedu nijedno ljudsko biće na Temiskeru, pa čak ni ako bi im time spasle život. Kršenje tog pravila značilo je samo jedno: izgnanstvo.
Izgnanstvo. Ta reč beše poput stene, neželjeno breme nezamislive težine. Jedno je preći s one strane međe, ali ono što je potom uradila moglo bi zauvek da je odseče od samog ostrva, od njenih sestara, njene majke. Svet joj se činio isuviše velikim, a more isuviše dubokim. Pusti je. Bilo je to toliko prosto. Samo nek pusti da joj ova devojka isklizne iz ruku, i biće kao da Dijana nikad nije ni skočila s one litice. Ponovo bi bila laka, rasterećena tog bremena.
Dijana se seti devojčine ruke, žustrog stiska njenih zglavaka, čelične odlučnosti u njenom pogledu pre no što ju je talas poklopio. Osećala je isprekidani ritam devojčinog pulsa, to daleko bubnjanje – živa sam, živa sam.
Ona zapliva ka obali.
Dok je prolazila kroz među držeći devojku uza se, magla se razdvojila, a kiša prestala. Telo joj obuze toplina. Nakon uzburkanog mora, te mirne vode delovale su joj začuđujuće beživotno, ali Dijana se nije bunila.
Kada je stopalima dotakla peščano dno, odgurnula se uvis, promenivši stisak kako bi iznela devojku iz plićaka. Ova je bila strahovito lagana, maltene nepostojeća. Osećala se kao da u skupljenim šakama drži telo vrapca. Nije ni čudo što se more tako lako poigravalo ovim stvorenjem i drugim članovima njene posade; delovala joj je privremeno, poput kalupa tela koji je vajar odlio u gipsu.
Dijana je nežno položi na pesak i ponovo joj proveri puls. Otkucaja srca više nije bilo. Znala je da mora ponovo da pokrene devojčino srce, da joj izbaci vodu iz pluća, ali nije se baš najbolje sećala kako to da uradi. Dijana je proučavala osnove oživljavanja žrtve davljenja, ali nikad ih nije primenjivala van učionice. A vrlo je moguće kako tom prilikom baš i nije preterano obraćala pažnju. Koliko je bilo verovatno da će se neka Amazonka udaviti, posebno u mirnim vodama Temiskere? A sad bi to njeno sanjarenje na času ovu devojku moglo koštati života.
Učini nešto, reče sebi, trudeći se da mislima preseče paniku. Zašto si je uopšte izvlačila iz vode, ako ćeš sad samo da sediš i piljiš u nju poput uplašene zečice?
Dijana položi dva prsta na devojčinu grudnu kost, a zatim ih spusti još niže na, kako se nadala, odgovarajuće mesto. Skupila je šake jednu uz drugu i pritisnula. Devojčine kosti su se povile pod njenim dlanovima. Dijana brže-bolje uzmaknu. Od čega je ova devojka uopšte sačinjena? Balsa drveta? Delovala joj je čvrsto koliko i one sitne makete svetskih znamenja koje je morala da pravi u školi. Ona nežno ponovo pritisnu, a zatim još jednom. Prstima je devojci zapušila nos, prislonila usta na njene sve hladnije smrtne usne, pa izdahnula.
Dah je utonuo u devojčine grudi, i Dijana vide da se one nadimaju, ali ovaj put se činilo kako joj njena veća snaga ide u prilog. Devojka iznenada poče da kašlje, a telo da joj se grči dok je bljuvala slanu vodu. Dijana se uzdiže na kolena i kratko se nasmeja. Uspela je. Devojka je živa.
Utom se na nju svali sušta stvarnost onoga što se upravo usudila. Svih mu Hadovih pasa: uspela je. Devojka je živa.
I upravo je pokušavala da se pridigne.
„Evo“, reče Dijana, rukom pridržavši devojčina leđa. Nije mogla tek tako da kleči tu i posmatra je kako se praćaka po pesku poput neke ribe, a nije baš mogla ni da je baci nazad u okean. Ili je mogla? Ne. Smrtnicima je davljenje očito isuviše dobro išlo od ruke.
Devojka je stezala grudi, uvlačeći vazduh silnim, dahtavim udisajima. „Ostali“, prostenja ona. Oči su joj bile toliko razrogačene, da joj je Dijana videla beonjače svuda oko dužica. Tresla se, ali Dijana nije bila sigurna da li je to bilo od hladnoće, ili od šoka. „Moramo da im pomognemo...“
Dijana odmahnu glavom. Ukoliko je i bilo ikakvog drugog traga života u onoj olupini, ona ga nije primetila. Uostalom, vreme je mnogo brže proticalo u svetu smrtnika. Čak i kad bi ponovo otplivala tamo, oluja je sad već odavno dokrajčila sva preostala tela ili krhotine.
„Nema ih više“, reče Dijana, a zatim zažali što nije pažljivije birala reči. Devojka zinu, a zatim zatvori usta. Telo joj se toliko treslo, da se Dijani činilo kao da će se raspasti. Ali to nije moglo zaista da se dogodi, zar ne?
Dijana pogledom prelete preko litica poviše plaže. Možda ju je neko video kako pliva ka pučini. Bila je prilično sigurna da nijedna druga trkačica nije odabrala ovu stazu, ali je svaka mogla da vidi eksploziju, pa da dođe da istraži.
„Moram da te sklonim s plaže. Možeš li da hodaš?“ Devojka klimnu glavom, ali su joj zubi cvokotali, i uopšte nije pokušala da se pridigne na noge. Dijanine oči ponovo osmotriše vrh litice. „Ozbiljno ti kažem, moramo da te dignemo.“
„Trudim se.“
Nije izgledalo kao da se trudi. Dijana je prebirala po sećanju kroz sve što joj je ikada rečeno o smrtnicima, tražeći te sitne stvari – vrsta ishrane, telesna temperatura, kulturne norme. Nažalost, njena majka i njene tutorke mahom su bile usredsređene na ono što je Dijana nazivala Strahovitim Upozorenjima: Rat. Mučenje. Genocid. Zagađenje. Nepoznavanje Gramatike.
Devojka koja je drhtala pred njom u pesku nije delovala kao da spada u kategoriju Strahovitih Upozorenja. Činilo se da je otprilike istog uzrasta kao i ona, i imala je smeđu kožu, dok joj je kosa bila splet dugih, tankih kikica prekrivenih peskom. Očito je bila isuviše malaksala da bi povredila ikoga osim samu sebe. Ali uprkos tome, mogla je da predstavlja veliku opasnost po Dijanu. Opasnost tipa – izgnanstvo. Opasnost tipa – večito izgnanstvo. Ali bolje da ne razmišlja sad o tome. Umesto toga, ona se priseti Teutinih lekcija. Skuj plan. Bitke se često gube jer ljudi ne znaju koji tačno rat vode. U redu. Devojka u ovakvom stanju nije mogla mnogo da pešači. To možda i nije bilo toliko loše, uzevši u obzir da nije ni imala gde da je odvede.
Dijana položi šaku na devojčino rame na način za koji se nadala da deluje utešno. „Slušaj, znam da se osećaš malaksalo, ali trebalo bi da pokušamo da te sklonimo s plaže.“
„Zašto?“
Dijana je oklevala, a zatim se odlučila za odgovor koji je tehnički govoreći bio istinit, ali ne baš sasvim iskren. „Nadolazi plima.“
To je izgleda upalilo, pošto devojka utom klimnu glavom. Dijana ustade, pa joj pruži ruku.
„Neka, mogu sama“, uzvrati devojka, odgurnuvši se na kolena, a zatim se pridiže na noge.
„Tvrdoglava si“, reče Dijana, s određenom dozom poštovanja. Devojka se umalo nije udavila i delovala je postojano kao trulo drvo ili paperje, ali nije bila rada da primi pomoć – a tek joj se neće svideti sledeći Dijanin predlog. „Moraćeš da mi se popneš na leđa.“
Između devojčinih obrva useče se brazda. „Zašto?“
„Zato što mislim da nisi u stanju da se popneš uz liticu.“
„Postoji li neka staza?“
„Ne“, reče Dijana. To je već stvarno bila laž. Ali umesto da se raspravlja s njom, Dijana joj samo okrenu leđa. Minut kasnije, oseti kako joj se dve ruke obavijaju oko vrata. Devojka naskoči na nju, a Dijana pruži ruke unazad da je uhvati za butine i pridigne u željeni položaj. „Čvrsto se drži.“
Devojka joj snažno sklopi ruke oko dušnika. „Ne toliko čvrsto!“, prostenja Dijana.
„Izvini!“ Ona popusti stisak.
Dijana lagano potrča.
Devojka zahropta. „Uspori. Mislim da ću povratiti.“
„Povratiti?“ Dijana u glavi prelete preko onog što je znala o telesnim funkcijama smrtnika, pa istog časa uspori korak. „To nipošto nemoj.“
„Samo nemoj da me ispustiš.“
„Opterećuješ me koliko i par teških čizama.“ Dijana se probi između ogromnih stena koje su bile uglavljene naspram podnožja litice. „Za penjanje će mi trebati slobodne ruke, pa ćeš morati da se držiš i nogama.“
„Penjanje?“
„Uz liticu.“
„Ponećeš me uz samu liticu? Jesi li ti odlepila?“
„Samo se ti drži i probaj da me ne zadaviš.“ Dijana čvrsto prstima uhvati stenu, pa poče da ih odiže sa tla pre nego što je devojka stigla da dodatno promisli o tome.
Kretala se brzo. Ovo joj je bio dobro poznat teren. Otkako je počela da posećuje severnu obalu, Dijana se dosad već bezbroj puta popela uz ovu liticu, a kad je imala dvanaest godina, otkrila je pećinu ka kojoj su se zaputile. Bilo je tu i drugih pećina, usečenih nešto niže u samu liticu, ali bi se one ispunile vodom kad bi nadošla plima. Uostalom, iz njih bi bilo prelako izaći ukoliko bi nekog povukla znatiželja.
Devojka ponovo zastenja.
„Samo što nismo stigle“, ohrabrujuće će Dijana.
„Nemam nameru da otvaram oči.“
„Tako je verovatno i najbolje. Samo nemoj da... znaš već.“
„Povratim svuda po tebi?“
„Da“, uzvrati Dijana. „To.“ Amazonkama nikad nije bilo muka, ali povraćanje se pominjalo u brojnim romanima, a bilo je naročito živopisno opisano u njenom udžbeniku anatomije. Sva sreća te nije bilo ilustracija.
Dijana ih najzad podiže u udubljenje u steni koje je označavalo ulaz u pećinu. Devojka se otkotrlja u stranu i duboko udahnu. Pećina beše visoka, uska i iznenađujuće duboka, kao da je neko zario sataru posred same litice. Njeni zidovi od blistavog crnog kamena bili su večito mokri od prskanja morskih talasa. Kad je bila mlađa, Dijana je volela da se pretvara kako bi je pećina, ako bi nastavila da ide kroz nju, odvela pravo kroz liticu, sve do neke sasvim druge zemlje. Ali nije. Beše to najobičnija pećina, i ostala je najobičnija pećina, ma koliko ona priželjkivala suprotno.
Dijana pričeka da joj se oči priviknu na tamu, a zatim se uvuče dublje unutra. Staro ćebe od konjske dlake i dalje je bilo tu – uvijeno u masnu krpu, i uglavnom suvo, mada pomalo ubuđalo – baš kao i njena limena kutija sa zalihama.
Prebaci ćebe preko devojčinih ramena.
„Nećemo se popeti na vrh?“, upita devojka.
„Ne još.“ Dijana je morala da se vrati u arenu. Trka je sad već bila skoro gotova, pa nije želela da se iko zapita gde je nestala. „Jesi li gladna?“
Devojka odmahnu glavom. „Moramo da pozovemo policiju, spasilačke službe.“
„To nije moguće.“
„Ne znam šta se dogodilo“, reče devojka, ponovo počevši da se trese. „Jasmina i Rej su se svađali s doktorkom Elis, a onda... “
„Desila se neka eksplozija. Videla sam je s obale.“
„Ja sam kriva“, reče devojka, dok su joj se niz obraze slivale suze. „Oni su mrtvi, a ja sam kriva za sve.“
„Nemoj“, nežno će Dijana, osetivši nalet panike. „Kriva je oluja.“ Zatim položi ruku na devojčino rame. „Kako se zoveš?“
„Alija“, uzvrati devojka, zabijajući lice u ruke.
„Alija, ja sad moram da idem, ali...“
„Ne!“, oštro će Alija. „Ne ostavljaj me ovde!“
„Moram. Ja... moram da odem po pomoć.“ Dijana je zapravo morala da se vrati u Efes i smisli kako da skloni ovu devojku s ostrva pre nego što je iko otkrije.
Alija je zgrabi za ruku, i Dijana se opet seti kako se ova držala za ono parče brodskog korita. „Molim te“, reče Alija. „Požuri. Možda mogu da pošalju helikopter. Možda ima još preživelih.“
„Vratiću se što pre budem mogla“, obeća joj Dijana. Potom gurnu limenu kutiju ka devojci. „Unutra imaš suve kajsije, semenke pili drveta i nešto sveže vode. Nemoj da popiješ sve odjednom.“
Alijini kapci zatitraše. „Da ne popijem sve odjednom? Koliko dugo te neće biti?“
„Možda nekoliko sati. Vratiću se što brže mogu. A ti se samo utopli i odmaraj se.“ Dijana se pridiže. „I ne napuštaj pećinu.“
Alija podiže pogled ka njoj. Oči joj behu tamnosmeđe, s gustim trepavicama, a pogled prestrašen, ali nepokolebljiv. Kao da ju je Alija prvi put zaista sagledala otkako ju je Dijana izvukla iz vode. „Gde smo to?“, upita. „Šta je ovo mesto?“
Dijana nije znala kako da joj na to odgovori, pa reče samo: „Ovo je moj dom.“
Zatim šakama uhvati ivicu stene i izvuče se iz pećine pre nego što je Alija stigla išta drugo da je upita.
