Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1988. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.
Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznalajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta izvesnog DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Baltazar i Blimunda (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).
Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.
07.03.98 Politika
Prica o obicnim i neobicnim stvarima
Sedam Sunaca i sedam Mesečina, Žoze Saramago
Retki su danas romani koji pruzaju podjednako uzivanje i kriticaru i takozvanom obicnom citaocu. Jedno od takvih dela sigurno je roman svetski poznatog portugalskog pisca Zozea Saramaga (1922.), koji se kod nas pojavio pod naslovom : Sedam Sunaca i sedam Mesecina, u izdanju Kolumbusa i prevodu Dejana Stankovica. Uzbudljiva prica, protkana suptilnom ironijom, problemi koji su vecno ljudski, slika portugalskog drustva s pocetka osamnaestog veka - neodgovoran kralj Zoao Peti, pobozna kraljica Marija Ana dugo ne moze da podari kralju tako zeljenog naslednika, sveti oci skloni grehu, revnosna Inkviziicija, siromasni seljaci koji nesrecno stradaju dok s Bogom na usnama grade veliki manastir za franjevce koji im je kralj obecao posto su mu prorekli da ce imti poroda - sve to kao u kakvoj renesansnoj igri ozivljava Saramago u svom delu. Tu je i drugi tok romana, u kojem je pisac sa toplinom progovorio i o nekim drugim ljudskim stremljenjima, sem onim zemaljskiom o covekovoj potrebi da se povremeno vine u njemu nedostupne prostore i da u njima potrazi radost, utehu i smisao za svoj zivot. Kao mitski Dedal i otac Bartolomeo Lorenco (licnost koja je stvarno postojala i preteca je savremenih vazduhoplovaca, kako istice u pogovoru Gradimir Djurovic) sanja o poduhvatu koji dotad nijedan covek nije ostvario da konstruise masinu (vazduhoplov) koja ce ga odneti do sunca. U tome mu pomazu u ratu osakaceni Baltazar, zvani Sedam sunaca, i njegova Blimunda, zvana Sedam mesecina, koja ima dar da vidi dusu svakog coveka. I dok se Inkvizicija pedantno bavi ljudskom dusom, prociscavajuci je i paljivanjem na lomacama, dotle se ovo troje bozjih ljudi, uz kraljevu pomoc, priprema za veliki poduhvat. Jednog dana zaista ce poleteti, ali ne uz pomoc duse nego uz pomoc ljudske volje, hiljadu volja koje je svojim neobicnim mocima sakupila Blimunda Velicanstvena prica o obicnim i neobicnim stvarima, o ljubavi i o padu, o covekovoj potrebi da se priblizi bozanskom i makar za trenutak se oseti njemu ravnim.
Milka Lucic
