Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1988. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.
Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznalajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta izvesnog DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Baltazar i Blimunda (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).
Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.
31.07.21 Danas
Bloger zvani Saramago
Sredinom ove nedelje Laguna je prvi put na srpskom jeziku objavila dve sveske portugalskog nobelovca Žozea Saramaga, pod naslovom Beležnice.
Reč je o Saramagovim tekstovima objavljenim na blogu koje je pisao takoreći do pred kraj života – od septembra 2008. do novembra 2009 – preminuo je 18. juna naredne godine na Kanarskim ostrvima.
Iako je Saramago svetsku slavu stekao kao književni velemejstor alegorije i pabole, čitaoci srpskog jezičkog područja u knjizi Beležnice upoznaće ga i kao briljantnog pisca kratkih tekstova o umetničkim, političkim, globalnim i geostrateškim, društvenim, ekološkim temama… u kojima lične stavove i razmišljanja iznosi jasno, direktno, čak i surovo iskreno, uz prepoznatljivi humor na granici cinizma.
Saramago u predgovoru otkriva da je za njegovo oglašavanje na blogu odgovorna poslednja životna saputnica Pilar del Rio, zbog koje se našao u situaciji sličnoj onoj iz koje su nastali i njegovi Dnevnici iz Laserotea, za koje je zaslužna jedna poklon-sveska u koju nikad ništa nije zapisao.
Prvu svesku u zbirci Beležnice, pod datumom 15. septembar 2008, otvara nekoliko godina ranije napisan članak – ljubavno pismo Lisabonu, iz kog se 1993. preselio na Kanarska ostrva posle napada i cenzure njegovog romana Jevanđelje po Isusu Hristu, zbog kog su tadašnje portugalske vlasti sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu.
Drugu svesku Beležnica zatvara tekst o portugalskoj pijanistkinji Mariji Žoao Pireš.
Između reči upućenih gradu i lične poruke omiljenoj umetnici Saramago beleži svoja zapažanja o domaćim i svetskim političarima ranga Džordža Buša, Baraka Obame, Emanuela Makrona… svetskom poretku i društvenim sistemima, Bogu, Crkvi, dogmama i Darvinu, glumcima, rediteljima, piscima i nobelovcima, svom 86. rođendanu i filmskim adaptacijama njegovih romana, familijarnim odnosima, levici, pravdi, muzici…
„Beležnice, za razliku od književnih dela, ilustruju Saramagove lične stavove, sklonosti, političke i umetničke poglede, neposredno promišljanje problema savremenog sveta. Ljubitelji njegovih romana rado će čitati ove beleške, nastale na marginama lokalnih koliko i globalnih događaja, jer će u njima otkriti karakter pisca kao čoveka i intelektualca, neku vrstu savesti savremenog sveta. Premda kritički orijentisan prema globalizmu, Crkvi, političkim podelama i razlikama, Saramago je poklonik koliko savremenih tehnoloških dostignuća, toliko i umetničkih događaja; značajnih savremenih pisaca i slikara koliko velikana prošlosti. Njegova razmišljanja na ove i brojne druge aktuelne i univerzalne teme podjednako su pronicljiva i dopadljiva kao u njegovim književnim delima, i utoliko predstavljaju njihovu svojevrsnu dopunu“, kaže za Danas Tanja Vučković iz Lagune.
Ova dragocena knjiga u prevodu Jasmine Nešković i Jovana Tatića deo je Projekta Saramago, koji podržavaju Generalna direkcija za knjige, arhive i biblioteke pri Ministarstvu kulture Portugala i portugalski Institut Kamoiš.
„Beležnice su 22. naslov u Laguninoj kolekciji izabranih dela portugalskog Nobelovca. Među njima je 17 romana, poslednji je samo započet i po jedna zbirka priča, putopis, uspomene i autopoetički spis. Time smo zaokružili Saramagov prozni opus, mada je pisao i pesme i drame, eseje i kritike, dnevnike i priče za decu“, objašnjava sagovornica Danasa.
U Laguni ističu da na trajnu vrednost Saramagovih lucidnih uzgrednih zapažanja ukazuje i italijanski pisac i mislilac Umberto Eko u predgovoru za portugalsko izdanje Bloger zvani Saramago.
„Iskustvo me uči da trenutna razdraženost, satirična pouka, kritička žaoka na brzinu napisana mogu poslužiti kao građa za razmišljanje iz kojeg može da proiziđe esej ili neko obimnije delo. Svakodnevno pisanje podstiče nadahnuće za veća pregnuća, a ne obrnuto. Rekao bih da u ovim kratkim zapisima Saramago nastavlja da proživljava i tumači svet onako naopak kakav jeste, da bi ga posle toga ponovo sagledao s mirnijeg rastojanja, s moralnog i poetskog stanovišta“, piše Umberto Eko u tom predgovoru.
Žoze Saramago (1922-2010) spada u pisce čija je politička i društvena angažovanost utkana i u njegovo književno delo. Za sebe je govorio da je pesimista i ateista. Od 1969. bio je član Komunističke partije Portugala, ali njegovo izvorno opredeljenje bilo je anarhokomunizam, dok je protiv imperije globalizma vodio bespoštedni krstaški rat.
Bio je osnivač Nacionalnog fronta za odbranu kulture u Lisabonu 1992, sa turskim piscem Orhanom Pamukom koosnivač Evropskog parlamenta pisaca, a 2007. osnovao je fondaciju sa svojim imenom, čijii je cilj zaštita univerzalnih ljudskih prava, predstavljenje portugalske kulture i zaštita prirode.
Jelena Tasić
