PRVO POGLAVLJE
Razgovaramo na čudno uvijen način. Gotovo i ne primetim da me ucenjuje.
Sedimo iza pozornice, u metalnim stolicama na rasklapanje, a Martin Adison kaže: „Pročitao sam tvoju poštu“.
„Molim?“, podignem pogled.
„Malopre. U biblioteci. Nisam namerno, naravno.“
„Pročitao si moju poštu?“
„Pa, seo sam za kompjuter odmah posle tebe“, kaže on, „a kada sam ukucao džimejl, otvorio se tvoj nalog. Trebalo je da se izloguješ.“
Preneraženo zurim u njega.
„Nego, čemu lažno ime?“, pita, lupkajući stopalom o nogu stolice.
To je, u stvari, sjajno pitanje, jebote. Pošto, kad već neki nebitni komedijaš s časa engleskog zna tvoj tajni identitet, ČEMU onda sve to, dođavola?
Sve mi se čini da me je sigurno video kako sedim za kompjuterom.
I sve mi se čini da sam ispao neopisivo veliki idiot.
Čak se i smeška. „U svakom slučaju, moj brat je gej, pomislio sam da bi te to zanimalo.“
„Ovaj... pa baš i ne.“
Pogleda me.
„Šta pokušavaš da kažeš?“, pitam.
„Ništa. Slušaj, Spire, meni to uopšte ne smeta. Prosto, nije to nikakva velika stvar.“
Osim što je mala katastrofa, zapravo. Ili, recimo, jebena epska kataklizma, u zavisnosti od toga može li Martin da drži jezik za zubima.
„Ovo je stvarno neprijatno“, kaže Martin.
Ne znam ni kako da odgovorim na to.
„Bilo kako bilo“, kaže, „sasvim je očigledno da ne želiš da se to sazna.“
Mislim da ne želim. Pretpostavljam da je tako. Stvar je u tome što mene autovanje zapravo ne plaši. Jeste, donelo bi to ogromnu gomilu neprijatnosti, i neću da se pravim kako se tome radujem. Ali verovatno ne bi bilo ni kraj sveta. Ne za mene.
Problem je u tome što bi moglo loše da se završi po Plavog. Ukoliko Martin nekome kaže.
Martin Adison. Od svih ljudi koji su mogli posle mene da se uloguju na džimejl. Morate da razumete, ne bi mi ni palo na pamet da koristim kompjuter u biblioteci da škola ovde ne blokira prokleti vajfaj. A danas je jedan od onih dana kad nisam mogao da dočekam povratak kući i svom laptopu. Hoću reći, nisam mogao da se strpim ni do parkinga da proverim poštu na telefonu.
Zato što sam jutros s tajnog naloga pisao Plavom. A to je u neku ruku bio vrlo važan imejl.
Samo sam hteo da vidim da li je odgovorio.
„Stvarno mislim da bi ljudi to primili opušteno“, kaže Martin. „Treba da budeš to što jesi.“
Prosto ne znam kako da reagujem na to. Neki strejt klinac koji me jedva poznaje deli mi savete o autovanju. Ne mogu da ne prevrnem očima.
„Okej, važi, kako god. Neću nikome da pokažem“, kaže.
Čitav minut osećam budalasto olakšanje. A onda mi sine.
„Da pokažeš?“, pitam.
Pocrveni i počne da uvrće rub rukava. Zbog izraza na njegovom licu zgrči mi se želudac.
„Nisi... nisi valjda napravio skrinšot ili tako nešto?“
„Pa“, kaže, „želeo sam da popričam o tome s tobom.“
„Stani malo – napravio si jebeni skrinšot?“
Stisne usne i zagleda se negde meni preko ramena. „U svakom slučaju“, kaže, „znam da se družiš s Abi Suzo, pa sam hteo da te pitam...“
„Ozbiljno? A kako bi bilo da se vratimo na to da mi objasniš zašto si, jebote, napravio skrinšot mojih imejlova, jebote?“
Zaćuti nakratko. „Hoću reći, zapravo sam se pitao da li bi mi pomogao da pričam s Abi.“
Gotovo sam se nasmejao. „Znači, šta? Hoćeš da joj kažem nešto lepo o tebi?“
„Pa, da“, odvrati.
„A zašto bih, jebote, to uradio?“
Pogleda me, i najednom mi klikne. Nešto u vezi s Abi. To je ono što hoće od mene. To, a zauzvrat neće svima da pokaže moje jebene imejlove.
I imejlove Plavog.
Gospode bože. Hoću reći, izgleda da sam kapirao kako je Martin bezopasan. Pomalo blesav i zaluđenik, da budemo iskreni, ali nije to uopšte nešto loše. Odvek sam smatrao da je nekako urnebesno zabavan.
Osim što mi sada ništa nije smešno.
„Stvarno ćeš me naterati da to uradim“, kažem.
„Da te nateram? Ma, hajde. Ne radi se o tome.“
„Dobro, a o čemu se onda radi?“
„Ne radi se ni o čemu. Hoću reći, sviđa mi se ta devojka. Samo sam mislio da bi ti želeo da mi u tome malo pomogneš. Da me pozoveš negde gde će ona da bude. Ne znam.“
„A šta ako neću? Objavićeš prepisku na fejsbuku? Na jebenom tambleru?“
Crkvena mu vrata jebem. Krikovača tambler: polazište svih tračeva u srednjoj školi Krikvud. U jednom danu saznali bi svi u školi.
Obojica ćutimo.
„Jednostavno mislim da smo u situaciji da pomognemo jedan drugom“, konačno kaže Martin.
Na jedvite jade progutam pljuvačku.
„Poziv za Martija“, doziva profesorka Olbrajt s pozornice. „Čin drugi, scena treća.“
„Tako, samo razmisli o tome“. Ustane sa stolice.
„Aha, važi. Mislim, ovo je prosto fantastično“, kažem.
Pogleda me. I opet ona tišina.
„Ne znam šta, dođavola, želiš da kažem“, dodam, napokon.
„Ma, svejedno.“ Slegne ramenima. Mislim da nikada u životu nisam bio ovoliko spreman da neko ode. Prstima je, međutim, okrznuo zavese, naglo se okrenuvši prema meni.
„Samo sam radoznao“, kaže. „Ko je Plavi?“
„Niko. Živi u Kaliforniji.“
Ako Martin misli da ću prodati Plavog, nije normalan, jebote.
Plavi ne živi u Kaliforniji. Živi u Šedi Kriku, i ide u našu školu. Plavi nije njegovo pravo ime.
On jeste neko. Možda je čak i neko koga poznajem. Ali ne znam ko. A nisam ni siguran da želim da saznam.
I stvarno nisam raspoložen da sada trpim svoju porodicu. Verovatno imam nekih sat vremena do večere, što znači da imam čitav sat da školski dan pretvorim u niz urnebesnih anegdota. Uopšte se ne šalim. Razgovor s mojim roditeljima iscrpljuje više nego vođenje bloga.
Smešno je to. Nekada sam voleo čavrljanje i ftrku pred večeru. Sada mi se čini da ne uspevam dovoljno brzo da izađem iz prostorije. Danas naročito. Zastanem samo koliko mi treba da prikačim povodac Biberu i izvedem ga napolje.
Prokleti Martin Adison. Ne prestajem da razmišljam o današnjoj probi predstave. U jednom uvetu mi je slušalica, pustio sam Tegan i Saru.
Znači, Martin se loži na Abi, baš kao i svaki drugi strejt gik s napredne nastave. Zapravo, sve što traži od mene jeste da mu dopustim da mi se prišljamči kada se viđam s njom van škole. Ne čini se kao nešto posebno, kad se tako postave stvari.
Da nije činjenice da me ucenjuje. A samim tim ucenjuje i Plavog. E zbog toga imam želju da nešto išutiram.
Tegan i Sara pomažu, doduše. Šetnja do Nika pomaže. U vazduhu se oseća svežina rane jeseni, a ljudi već ukrašavaju stepeništa bundevama. Volim to. Voleo sam to još odmalena.
Biber i ja prečicom stignemo do Nikovog zadnjeg dvorišta i uđemo kroz podrum. Ogroman televizor gleda prema vratima, a na njemu templari upravo doživljavaju strašnu sudbinu. Nik i Lija su zauzeli par gejmerskih stolica za ljuljanje. Izgledaju kao da se nisu makli s mesta čitavo popodne.
Nik zaustavi igru kad uđem. To je nešto po čemu je poznat. Neće pustiti gitaru iz ruke zbog vas, ali će pauzirati video igru.
„Biberu!“, uzvikne Lija. Za samo nekoliko sekundi, ker se nadžedži u njeno krilo, isplazi jezik i krene da lupka nogom. Nema ni trunku prokletog stida kad se nađe Lijinoj blizini.
„Neka, sve je kul. Samo ti pozdravi kera. Pretvaraj se da nisam ovde.“
„Siroti Sajmon. Treba li da te počeškam iza uveta?“
Otme mi se osmeh. Ovo je dobro; sve je normalno. Sada mi je stvarno potreban taj osećaj normalnosti. „Šta radite, ljudi?“
„Vidiš i sam“, kaže Nik. A onda nas upita želimo li da čujemo njegov san od prošle noći. I Lija i ja znamo da to nije zaista pitanje.
„U redu. U kupatilu sam, stavljam sočiva, i ne mogu da provalim koje sočivo ide u koje oko.“
„Dobro. I šta se onda desi?“ Lija je zagnjurila lice u krzno na Biberovom vratu, i glas joj je prigušen.
„Ništa. Probudio sam se, stavio sočiva kao i obično, i sve je bilo u redu.“
„Strava san, Nik“, kaže ona. A onda, koji trenutak kasnije: „Mislim da zato obeležavaju koja je desna, a koja leva strana na kutijici.“
„Ili bi zato ljudi prosto trebalo da nose naočare i prestanu da pipkaju očne jabučice.“ Spustim se u turski sed na tepih. Biber sklizne s Lijinog krila i dolunja do mene.
„I zato što ti, Sajmone, s naočarima izgledaš kao Hari Poter, jelda?“
Jednom. Rekao sam to samo jednom.
„Pa, mislim da moja podsvest pokušava nešto da mi kaže.“ Nik ume da bude prilično zadrt kad se oseća intelektualno. „Tema sna je, očito, vid. Šta ja to ne vidim? Šta je moja slepa tačka?“
„Tvoja muzika“, predložim.
Nik se nasloni i zaljulja u gejmerskoj stolici, provlačeći prstima kroz kosu. „Znaš li da je Frojd tumačio sopstvene snove dok je razvijao svoju teoriju? I verovao je da svi snovi predstavljaju neki oblik nesvesnog ispunjenja želja.“
Lija i ja se pogledamo, tačno znamo da smo oboje pomislili isto. Nema veze što je sasvim moguće da nam je napričao neko totalno sranje, pošto je Nik pomalo neodoljiv kad upadne u jedno od tih svojih filozofskih raspoloženja.
Naravno, imam stroga pravila o tome da ne padam na strejt momke, naročito ne na Nika. Ali Lija jeste pala. I to je stvorilo gomilu raznih problema, naročito sad kad je i Abi u kombinaciji.
Isprva nisam razumeo zašto Lija mrzi Abi, a neuvijena pitanja mi ništa nisu razjasnila.
„Oh, ma ona je najbolja. Hoću reći, ona je navijačica. I tako je slatka i mršava. Zar je to ne čini sjajnom?“
Treba da znate da niko nikada nije bolje od Lije savladao to da mrtva ’ladna izgovori nešto tako otrovno.
Ali s vremenom sam primetio da Nik za ručkom menja mesto s Bremom Grinfeldom – promišljena promena, sračunata da mu do krajnosti poveća šanse da sedi blizu Abi. A tu su i pogledi. Čuveni čežnjivi pogled Nika Ajznera, bolan od ljubavi. Već nam je jednom svima bilo muka od takve situacije, one sa Ejmi Everet, na kraju prve godine. Mada, moram priznati da ima nečega zadivljujućeg u vezi s tim Nikovom živčanim zanosom kad mu se neko dopada.
Kad vidi taj izraz kako prelazi Nikovim licem, Lija se prosto ugasi.
Što znači da postoji barem jedan dobar razlog da budem provodadžija, poslušnik i pomoćnik Martinu Adisonu. Ukoliko se Martin i Abi smuvaju, možda će Nikov problem prosto nestati. A onda Lija može napokon da iskulira, majku mu, i ravnoteža će biti uspostavljena.
Dakle, ne radi se samo o meni i mojim tajnama. Jedva da se uopšte i radi o meni.
